Danska 2018, 3. deo (Bilund, Jeling)
Narednog dana sam ustala veoma rano da bih se na miru pripremila pre nego što krenem do stajališta međugradskih autobusa. Dok sam čekala na stanici gradskih autobusa, ponovo sam mogla da posmatram veliki broj Danaca kojima je osnovno prevozno sredstvo bicikl.
Danas mi je u planu bilo da odem do mesta Vejle na poluostrvu Jitland. To je zapadni deo Danske. Na ovom poluostrvu ima dosta zanimljivih stvari da se vidi i sigurno bi bilo najbolje da čovek tu dođe, smesti se u nekom mestu i onda samo ide okolo naokolo. Ja to nisam tako radila ovom prilikom, jer mi je bilo jasno i da neću imati vremena tokom ovog putovanja da obiđem sve što bi bilo zanimljivo, tako da sam isplanirala da u dva navrata autobusom idem do nekog dela Jitlanda, tamo obiđem šta me konkretno zanima, pa se onda uveče vratim u Kopenhagen.
Ovog dana sam dakle išla u mesto Vejle, odakle sam se zatim lokalnim autobusom prebacila u malo mesto Bilund.
Bilund je jedan mali i naizgled nepoznat grad. A onda se kaže „Lego“ i tog trena svi znaju o čemu se priča. Ove čuvene igračke nastale su upravo u ovom gradu. Kada je nastupila ekonomska kriza 1930-ih godina, nezaposleni stolar rodom upravo iz Bilunda, počeo je sa proizvodnjom drvenih igračaka. Pošto je to očigledno radio dobro, uspeo je da osnuje sopstvenu fabriku i dao joj je naziv Lego, što potiče od danskog Leg godt u značenju „lepo se igraj“. Fabrika je 1947. godine počela u svojoj proizvodnji da koristi plastiku, a uskoro se pojavila i prva plastična ciglica po kojoj je Lego upravo čuven.
Naravno, ja nisam došla u Bilund da bih eventualno išla u prodavnicu i kupila Lego kockice, to može da se uradi širom sveta, već sam želela da posetim tematski park Legoland. Već kad sam stigla u Dansku setila sam se da sam negde davno, u nekoj od knjiga sa slikama koje sam kao mala listala i maštala o putovanjima, videla i sliku ovog mesta i onda sam odlučila da dođem i posetim ga, kao svojevrsni omaž svojim dečijim maštarijama.
Naime, sin osnivača je u nekom trenutku došao na ideju da osnuju tematski park nazvan Legoland, pa je i dan danas prvi deo u kompleksu na koji se nailazi Miniland u kojem su, naravno u smanjenoj razmeri, od Lego kockica napravljeni čitavi kvartovi pojedinih gradova, ali i aerodrom sa sve avionima koji se pokreću, industrijska postrojenja bitna za Dansku, kao i brodovi koji se takođe pokreću po kanalima koji vode između ovih postavki.
Ipak, moram da priznam da uopšte nisam bila spremna za čitavo iskustvo u ovom tematskom parku. Kada sam kupila ulaznicu koja je dosta skupa, dobila sam nekakvu brošuru na danskom i samo sam ušla u park bez ikakve realne ideje šta ja tu uopšte radim i tražim. Doduše, znala sam da hoću da vidim te modele gradova i zdanja od Lego kockica između kojih može da se hoda, ali ovde su nudi mnogo više. Mislim da je glavni problem bio taj da uopšte nisam bila spremna za ogromnu gužvu u koju sam upala. I ne samo gužvu, već i previše utisaka – prepuno detalja, šarenila, radnji, restorana, ... a još nisam ni došla do tematskih delova.
Zato sam lepo otišla do dela gde se daju informacije i skoro da sam ih pitala šta ja tu uopšte da radim. Pomoglo je za početak to što sam dobila brošuru na engleskom. Nema tu baš mnogo da se čita, u pitanju je mapa lokaliteta, ali je ipak pomagalo tako što me nije zbunjivalo.
Otišla sam, dakle, prvo do Minilanda. Tu su, kao što sam rekla, u okviru nekoliko celina od Lego kockica napravljeni različiti objekti – kuće, palate, mostovi, avioni, brodovi,... ali i krave i bundeve. Naime, pošto je oktobar mesec, svi su poludeli od Noći veštica, simbolizovanoj kroz paukove, čudovišta, mrtvačke glave, zombije i svakako veštice, ali i bundeve. Pogotovo one narandžaste, koje tako divno dolaze do izražaja u odnosu na sive i crne simbole Noći veštica.
Tu sam fino i lagano obišla čitav Miniland i bilo je zaista zanimljivo, a pre svega impresivno. Ipak, kada sam završila opet sam se pitala šta sada da radim. Ja realno nisam bila zainteresovana ni za šta drugo, ali sam pomislila da kada sam već tu i kada sam platila ulaznicu onako skupo mogla bih onda malo i da vidim šta još ima.
To je jedan veliki i ekstremno komercijalizovani vašar. Uostalom kao i svi tematski i zabavni parkovi na svetu. Postoje različite atrakcije, tj., vožnje na koje se može ići, ali su tu i mesta gde za neku plišanu igračku (najčešće ogromnu) treba da se nešto obori ili ubaci u koš-korpu ili šta već. Naravno, tu je i jedno veliko mnoštvo restorana, mesta gde se prodaje sladoled, suveniri, itd. I između svega ovoga, uprkos činjenici da nije bila glavna sezona i da je bio u pitanju radni dan, ogromna količina ljudi. Drugim rečima – velika uka i buka.
Tako ja odem do najudaljenije atrakcije, sačekam tamo desetak minuta i onda se provozam po ne previše dugom toboganu, takozvanom rolerkosteru. Moram da priznam da se ne sećam da sam ikada na ovakvim mestima vrištala. Ja se uvek valjam od smeha. Valjda se ono čuveno dete u meni raduje iz sve snage. Moram da priznam da sam u par delića sekunde pomislila da to možda i nije dobro za mene, imajući u vidu letošnje epizode vrtoglavice, ali je ipak sve prošlo savršeno dobro.
Onda odem na još jednu „atrakciju“, ali mi to uopšte nije bilo zanimljivo. Na trenutak sam se pitala zašto uopšte prave tako nešto, ali sam se onda setila da ja uopšte nisam ciljna grupa. Uopšte gledano, ovde su apsolutno glavna ciljna grupa deca, a ovako zalutali odrasli mogu samo da šetkaju okolo naokolo i uglavnom se čude.
Doduše, odlučila sam se za još jednu atrakciju, a to je bila vožnja u nekakvim „plovnim sredstvima“ okrugle osnove, poput ogromne gume za plivanje na koju je postavljena platforma u koju može da sedne do 9 osoba, a koje je vodena struja vodila, ali i vrtela niz nekakve kanale sa sve spuštanjem niz tobogane i prskanje. I to je bilo zanimljivo, a i trajalo je nešto duže.
Ipak, kada sam završila sa ovim shvatila sam da nema potrebe da se ja tu mnogo duže zadržavam, pa sam lagano krenula ka izlazu i autobuskoj stanici. Trebalo je da se vratim u Vejle, ali i da odem do još jednog mesta koje je u potpunosti za odrasle, jer bi kao totalna suprotnost Legolandu uglavnom bio jako dosadan za decu. Ha! Eto, nešto i za nas odrasle.
U pitanju je malo mesto Jeling. Dok sam ja sačekala lokalne autobuse da bih se iz Bilunda prebacila do grada Vejle i dalje do Jelinga, već je bilo 5 popodne i Centar za posetioce je bio zatvoren. Ipak, bez obzira što se dan lagano bližio kraju, još uvek je bilo sasvim fino svetlo i mogla sam sve lepo da obiđem.
U pitanju su Jelinške humke, Jelinško kamenje sa runama i lokalna crkva koja se nalazi između humki.
Jeling je veoma značajno mesto za istoriju Danske. Naime, tokom 10. veka, na vrhuncu vikingškog perioda, Jeling je bio sedište dvojice vikingških kraljeva – Gorma Starog i njegovog sina Haralda Plavozubog. Ovaj drugi je dodatno značajan jer je sa njime započela danska kraljevska loza.
Centralni deo se sastoji od dve velike pogrebne humke između kojih se nalazi crkva pored koje su ta dva velika kamena na kojima su isklesane različite predstave, ali i tekstovi pisani runama.
Rune su staro germansko pismo koje se koristilo i u Skandinaviji. Ono se na različitim mestima i u različito doba sastojalo od različitog broja oznaka/slova, ali je za njih karakteristično da su „uglasta“ što je značajno olakšavalo njihovo rezbarenje u drvo ili klesanje u kamenje. Tako su i na ova dva velika kamena uklesani i tekstovi.
Na manjem kamenu (Gormov runski kamen), postavljenom oko 950. godine, piše: „Kralj Gorm je podigao ovaj spomenik u sećanje na Tiru njegovu ženu, ponos Danske“. Ovo je prvi put da se u samoj zemlji pominje naziv Danska.
Na većem kamenu (Haraldov runski kamen), postavljenom oko 965. godine, piše: „Kralj Harald je napravio ovaj spomenik za Gorma svog oca i Tiru svoju majku, ovaj Harald koji je osvojio čitavu Dansku i Norvešku i Dance učinio Hrišćanima“, pa se ovaj kamen često naziva i „Danskom krštenicom“.
Ovaj kamen je posebno značajan za istoriju Danske jer se Danska prvi put pominje kao ujedinjeno kraljevstvo, a ujedno se ustanovljuje i vreme kada su Danci prešli u hrišćanstvo.
Što se tiče crkve, ona potiče iz 12. veka. Smatra se da je podignuta na mestu gde je svojevremeno Harald Plavozubi mogao da ima svoju Kraljevsku salu.
U njoj su postojale jedne od najstarijih zidnih slika u Danskoj, ali su one nekom prilikom dosta loše restaurirane. Takođe su u crkvi 1978. godine obavljena iskopavanja i pronađene su kosti za koje se pretpostavlja da su pripadale Kralju Gormu Starom pošto se smatra da su njegovi posmrtni ostaci tu preneseni iz severne humke. Posle ispitivanja, kosti su vraćene ispod poda crkve i to mesto je obeleženo srebrnkastom kratkom linijom, kao delom crnih cik-cak linija napravljenih na podu crkve.
Kada sam obišla crkvu, popela sam se na južnu humku. Ona je visoka 10 metara i ima prečnik od 70 m što je čini najvećom humkom iz danskog vikingškog doba. Bez obzira na temeljna istraživanja i iskopavanja, ispod južne humke nije pronađena nikakva prostorija za sahranu i smatra se da je sama humka tu podignuta kao spomenik.
Sa vrha južne humke se mogu lepo videti i crkva i kamenje, ali i lokalno groblje koje se tu nalazi.
Što se tiče severne humke, ispod nje jeste pronađena pogrebna prostorija, ali u njoj nisu pronađeni nikakvi ljudski ostaci. Smatra se da su ostaci koji su pronađeni ispod poda crkve bili prvobitno sahranjeni upravo tu, ispod severne humke. Ipak penjanje na severnu humku nije bilo uzalud – tu još malo uživala u smiraju dana.
Inače, oko kompleksa se nalaze betonski stubovi koji simbolično označavaju pravac pružanja 1,4 km duge palisade koja je opasavala čitav ovaj deo. Originalno, u doba Vikinga, palisada se sastojala od gusto poređanih stubova od hrasta koji su bili visoki 3 do 4 m.
Posle ovoga je došlo vreme da se vratim u Vejle. Dok sam čekala prevoz i dalje sam mogla da uživam u lepom završetku zanimljivog dana.
Kasnije te večeri vratila sam se u Kopenhagen.