Danska 2018, 4. deo (Helsinger, Hilered, Kristijansfeld)
Naredni dan sam išla da posetim Hamleta. Za tako nešto je trebalo otići do mesta Helsinger. Već na samom izlasku iz voza shvatila sam i videla da je vazduh bio neverovatno čist. Sve je delovalo nekako kristalno. A onda, čim se izađe iz železničke stanice ugleda se divni zamak Kronborg.
Mene je ipak posebno oduševilo kada sam na jednom stubu u blizini železničke stanice videla meni jasno prepoznatljive i veoma drage oznake.
Ali, ipak je glavni razlog mog dolaska ovde bila upravo poseta Zamku Kronborg, pa da se vratim na priču o tome.
U realnom životu, zamak Kronborg je u drugoj polovini 16. veka na mestu nekadašnjeg utvrđenja izgradio Frederik II. Ranije utvrđenje, a kasnije zamak, nalazi se na isturenom delu obale koje je savršeno strateško mesto za praćenje plovnih dešavanja na tako važnom pomorskom putu kao što je moreuz koji spaja Baltičko i Severno more. Ne samo da je dobro i bitno mesto s vojne tačke gledišta, već je još u 15. veku danski kralj, Erik od Pomeranije, uveo i specijalnu taksu za prolaz. Na taj način je Helsinger dobio na značaju, ali je i ekonomski veoma ojačao. Čak toliko da je predstavljao ozbiljnu konkurenciju Kopenhagenu. Vremenom se taj ekonomski razvoj zaustavio i usporio od kada je 1857. ukinuta ta taksa za prolaz uskim moreuzom. Ipak, Helsinger je danas veoma bitna luka iz koje vode brojne veze trajektom sa obližnje Švedske. Moreuz koji razdvaja ove dve zemlje je ovde širok oko 4 km.
Međutim, u nerealnom životu, tj., svetu fikcije, Helsinger je nesumnjivo najpoznatiji po svom književnom parnjaku, zamku Elsinoru i njegovom najpoznatijem stanovniku Hamletu. Tako je u stvari Kronborg „Hamletov“ zamak i sva ona tmurna i depresivna razmišljanja ovog princa, priče sa lobanjom, priviđanja duhova i ostalo, sve se to dešavalo na ovom mestu.
Inače, treba reći da se Zamak Kronborg često koristi kao mesto na kojem se Šekspirov „Hamlet“ prikazuje „na licu mesta“. Prvi put je drama igrana ovde 1816. godine, ali su međunarodne glumačke zvezde shvatile važnost ovakvog iskustva, a i ličnog marketinga, još od 1937. godine kada su tu igrali Lorens Olivije i Vivijen Li. On je naravno bio Hamlet, a ona je naravno bila Ofelija.
Tako sam ja sa železničke stanice otišla pravo do zamka i fino ga obišla. To nije veliki zamak, barem onaj deo koji je predviđen za obilazak turista, ali je bilo zanimljivo posetiti ga. Nemam puno ja tu da ispričam, ali evo par slika iz unutrašnjeg dela zamka.
Na delu utvrđenja koje je okrenuto prema uskom moreuzu i Švedskoj, stoje kao izložba stari topovi.
S druge strane, u zamku radi puno ljudi, od male dece do ljudi u značajnim godinama, i svi su oni obučeni u starinske kostime i imaju neku svoju „ulogu“, tako da se često stiče utisak kao da ste ušli u neko staro doba.
Kada sam završila obilazak zamka i krenula ka izlazu, malo sam se zadržala kod „srednjevekovnog“ vašara koji je organizovan pored šanca sa vodom. Tu su prodavali različite suvenire, ali i hranu. Takođe je bila organizovana i zabava za posetioce, uključujući i kostimiranu šetnju.
Pošto sam ovog dana imala u vidu da posetim još jedan zamak u mestu koje je udaljeno pola sata vožnje vozom, krenula sam ka železničkoj stanici, ali sam takođe rešila i da malo prošetam po samom mestu Helsingeru. Tako sam spolja videla Crkvu Sv. Olafa, koje je zapravo katedrala lokalne eparhije, a onda sam odšetala i do Karmelitskog manastira.
Bez ikakvog plana ili nekakve namere da obilazim, ponovo sam se ovde oduševila kada sam videla nalepnicu koja se odnosila na hodočasnički Put Sv. Jakova. Tu sam ugledala i otvorena vrata pa sam ušla i krenula klausterom oko unutrašnjeg dvorišta. Tu sam naišla na jednog gospodina koji je dvoje Danaca vodio u obilazak. Upravo smo bili kod jedne prostorije, pa pošto sam videla da on otključava vrata, pitala sam ga da li bih i ja mogla da uđem. Rekao je da naravno mogu i tada je počeo da vodi obilazak i na engleskom.
Lagano smo obilazili manastir i to je sve bilo veoma zanimljivo. Manastir je osnovan 1430. godine, ali su tokom Reformacije, 1536. godine, monasi izbačeni, manastir je neko vreme bio napušten, a onda je pretvoren u bolnicu za starije i siromašne, dok je u jednom delu je postojala i gimnazija.
Tek su krajem 20. veka lokalna crkva i eparhija preuzele manastir koji je u nekom delu u međuvremenu i restauriran.
Tokom obilaska sam čula veoma zanimljive priče, a jedna od njih se odnosila i na starije i imućne žene koje su ostale same pod stare dane, pa je od 1930. godine postojala mogućnost da budu smeštene u delu manastira. Svaka od tih žena je imala svoju „sobu“ i kada su hteli u neka doba da ih presele na neko drugo mesto, one su se bunile i odbile. Poslednja je umrla 1985. godine.
A onda smo ušli u crkvu i tu sam ostala bez daha. Veoma lepa crkva koja je delila sudbinu manastira kojem pripada, pa je jedno vreme čak bila van upotrebe, a posle se koristila za službu na nemačkom, pošto je u gradu bilo puno ljudi koji su govorili nemački (najviše zbog trgovine, ali je takođe u neka doba „zvanični“ jezik u vojsci bio nemački).
Opet sam čula puno zanimljivih priča, a možda najsimpatičnija je ta da je autor fresaka evidentno bio lokalni slikar. Kako se zna? Pa po jelu koje se u njegovoj viziji služilo na Tajnoj večeri – divlji vepar. Bez obzira da li je u pitanju divlja ili domaća svinja, ona se svakako ne bi služila kao deo jevrejskog obroka.
Kada sam završila sa obilaskom manastira i crkve, otišla sam do železničke stanice i tu uhvatila lokalni voz za Hilered. Trebalo je ovog dana obići još jedan zamak koji je, međutim, prvo trebalo da pronađem.
Jedna stvar mi je bila zanimljiva u Danskoj. Nije sva oblepljena informacijama koje su bitne za turiste. Tako sam, na primer, ja stigla u mesto Hilered i tu nisam videla nikakvu tablu koja bi pokazivala pravac u kojem se nalazi zamak Frederiksborg (Frederiksborg Slot). Ja bih očekivala velikim slovima i još većim posterima reklamiranje nečega što je zaista bitno za posetioce u ovom gradu. Čak nisam videla ni neku mapu pomoću koje bih se snašla. Zato sam pribegla starom receptu – pitaj lokalce. Ali, u ovom gradu izgleda da lokalci nisu bili baš zainteresovani za turističke atrakcije. Jedna devojka me je ubeđivala da treba da vozom odem do onde (mislila je na palatu Fredensborg) i to po mogućstvu preko Kopenhagena (potpuno besmisleno). Ja sam joj pokazala u vodiču da hoću da vidim neki zamak baš u mestu u kojem sam i tek tada je ona rekla da baš i ne poznaje dobro taj kraj. Ali, bila je ljubazna. Onda sam drugu devojku pitala prvo da li je iz Hilereda, nije bila, ali je bila vrlo spremna da pomogne. Složile smo se da je najbolje da pitam zaposlene u nekoj radnji na stanici. I onda su me oni uputili u kom pravcu da idem.
Fino ja išla tako i onda naletim na račvanje. Kuda sad? Pitam jednu stariju gospođu, a ona nema pojma o čemu pričam. Pitam jednu ženu koja je radila baš u foto-radnji na tom račvanju, a ona se priseti na šta mislim, ali nema pojma kako da se dođe do onde. I onda je konačno tu prolazila jedna žena koja mi je tačno rekla kako da se spustim do jezera (do zamka je još trebalo da se ide), ali i to je bilo značajno. A kada sam se spustila do jezera, oduševila sam se.
Zamak Frederiksborg se nalazi na tri mala ostrva na jezeru. Prvobitni zamak je podigao Frederik II koji je 1560. ovde kupio imanje i nazvao ga po sebi. Međutim, za glavnu izgradnju je zaslužan njegov sin, Kristijan IV. Zamak je nekih stotinak godina bio rezidencija danskih vladara i u njegovoj kapeli su oni u tom periodu bili miropomazivani. Kasnije su vladari više koristili obližnji zamak Fredensborg koji i dan-danas služi kao prolećna i jesenja rezidencija danske kraljevske porodice.
Približavajući se ulazu u zamak, po malo me je brinulo da se možda ne zatvara već u 4 popodne, ali se ispostavilo da je radio do 5 i to mi je bilo taman dovoljno vremena da prošetam po zamku.
Zamak Frederiksborg je zaista impresivna građevina, ali nije nikakav problem da se relativno brzo obiđe. U njemu ima dosta slika raznih aristokrata i članova kraljevskih dinastija, ali meni to ništa ne znači, tako da se nisam ni mnogo zadržavala i izučavala čitavo mnoštvo portreta, već sam zastajkivala i čitala informacije tek tu i tamo.
Jedna od prvih većih i bitnijih prostorija koje se obilaze jeste Kapela i ona je urađena veoma kitnjasto, mada to ne smeta oku. I tu sam naišla na jedan par zaposlenih čiji je posao da u istorijskim kostimima šetkaju po zamku i poziraju turistima.
U kapeli se na zidovima galerije nalaze brojni grbovi, koje je pretpostavljam danska kraljevska porodica dobila od svojih kontakata po svetu. Zanimljivo mi je bilo kada sam u jednom trenutku spazila pravo pred sobom jedan koji mi se činio nekako poznatim. Onda pogledam malo bolje, prepoznam heraldiku i vidim da je to grb dinastije Karađorđević i Kraljevine Jugoslavije, a oko njega stoji ime Princa Pavla koji je bio Regent Jugoslavije.
Još dok sam šetala po zamku, kroz prozore sam spazila divan park koji se širi s druge strane jezera, tako da sam posle obilaska zamka otišla na stranu gde je njegov „zadnji“ deo i tamo prošetala.
Park obuhvata više jezeraca i divnih predela za šetanje, ali i Baroknu baštu koja je tu napravljena početkom 18. veka.
Dan je bio savršen. Ne samo da je vreme bilo divno, čak je tu i prestao da duva dosta jak i snažan vetar koji je bio prisutan u Helsingeru, već je sve što sam posetila i videla tog dana bilo sjajno.
Kako sam se vratila do centra i pešačke zone u Hileredu (sad sam se već izverzirala za mesto), tako sam osetila da sam gladna, pa sam sela u jedan restoran i fino večerala, a onda se vratila u Kopenhagen.
Sledećeg dana sam opet išla na poluostrvo Jutland, što je značilo srazmerno dugu vožnju autobusom, ali mi to ni najmanje nije smetalo. Doduše pitala sam se da li sam napravila grešku birajući odredište, ali karta je već bila kupljena, tako da je stvar bila rešena. Radilo se o poseti jednom selu. Samo toliko. Ipak, to selo je prilično značajno u svojoj kategoriji tako da se čak nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.
U pitanju je Kristijansfeld, naselje koje je u 18. veku, tačnije 1773. godine, osnovano od strane pripadnika Moravske crkve, koja je jedna od protestantskih crkava. Kristijansfeld je jedno od najbolje očuvanih naselja koje su osnivali pripadnici ove Crkve. Prostire se oko centralnog Crkvenog trga i orijentisano je duž dve tangentne ulice koje idu u pravcu istok-zapad i koje kreću upravo od tog Crkvenog trga.
Naselje odražava društvene i etičke ideale Moravske crkve. Upravo je hrišćanska vera Moravske crkve predstavljala okosnicu urbanističkog planiranja, arhitekture i svakodnevnog života. Društvena struktura Moravske crkve između ostalog obuhvata i velike zajedničke domove za smeštaj udovica, kao i neoženjenih muškaraca i neudatih žena. Kuće su tipično pravljene od žute cigle i sa krovovima od crvenog crepa.
Ja sam započela svoj obilazak mesta baš od centralnog trga koji u svojoj osnovi ima iscrtan krst i na kojem su zasađene brojne lipe, a tu je i fontana u centru. Prvo sam ušla u crkvu da vidim kako izgleda iznutra. Veoma jednostavno i bez velikog broja ukrasa, kao što je i čitava arhitektura mesta. Crkveni hol, što je zvaničan naziv seoske crkve, sagrađen je 1776. godine.
Oko centralnog trga se ujedno nalaze i najznačajnije kuće u mestu. Za početak je tu prva kuća koja je 1. aprila 1773. godine izgrađena u Kristijansfeldu, što je na njoj i lepo napisano.
Na jednoj strani trga se nalazi i kuća koja je na samom početku napravljena za lokalnog protu koji je i jedan od osnivača mesta, a kuća je po njemu i nazvana.
I konačno, na trgu se nalazi i Sestrinska kuća u kojoj su od 1776. godine živele neudate žene i devojke. Danas se u njoj nalazi muzej, kulturni centar, ali i turist biro.
Osim po svojim urbanističkim rešenjima, Kristijansfeld je takođe poznat i po svojim medenjacima i postoji jedna pekara koja još od oko 1800. godine proizvodi ovu vrstu slatkiša. Mogu da prijavim da su im i kolači i čokolada sjajni, mada kafa nije bila spektakularna. Pa dobro, i tako i tako nisu čuveni po svojoj kafi (a i sumnjam da će postati).
Na obodu mesta se nalazi i veoma specifično lokalno groblje. Osnovano je 1774. godine. U vreme kada sam ga ja posetila obavljali su se neki radovi, ali ono što je bitno jeste da su sva grobna mesta sačuvana. Svi grobovi su identični i jednaki po veličini, ali je zanimljivo da se „Braća“ (u brošuri se to koristi da se označe muškarci) sahranjuju okrenuti ka zapadu, dok se „Sestre“ sahranjuju okrenute ka istoku. U brošuri na engleskom jeziku se kaže da su „licem okrenuti“ na datu stranu. Nije baš mnogo bitno i svakako nije za proveru, ali pretpostavljam da to označava poziciju kada bi se ispravili u grobu, a ne da ih sahranjuju „stojećki“.
Dakle, kao što sam rekla, pre dolaska ovde sam se brinula oko izbora svog odredišta, ali sam već u toku same posete bila izuzetno zadovoljna onim što sam videla. Malo je neobično i ne ludački popularno među turistima, ali ne manje zanimljivo i vredno posete.