Egipat 2021. (+ 2001.), 10. deo (Luksor, Hurgada, Aleksandrija)
Kada sam završila sa obilaskom Hrama kraljice Hatšepsut, otišla sam do jednog proširenja odakle je polazio električni vozić jer je grupa s kojom sam bila na ovom izletu tu trebalo da se okupi. Dok sam čekala, slikala sam i obližnju padinu na kojoj se vidi staza koja vodi ka brojnim grobnicama koje su nekada davno bile iskopane u steni. Kada je Hrišćanstvo preuzelo primat u ovim krajevima, već tokom kraja Rimskog carstva, pa na dalje, mnoge od ovih grobnica su se često koristile kao ćelije za monahe.
Sada je već bilo vreme da grupa ode u jednu od obližnjih radionica gde se prave razni predmeti od alabastera i drugog kamenja. To je takođe deo turističke ponude i nezaobilazni segment boravka u Luksoru.
A zatim smo krenuli ka Nilu. Međutim, pošto smo imali malo vremena, a još je bilo i dnevne svetlosti, zaustavili smo se kod Memnonovih kolosa. Za početak, evo slike jednog od ta dva kolosa iz marta 2001. godine kada smo ih posetili u sred dana.
U novembru 2021, predveče, svetlost je bila sasvim drugačija.
Ovo su zapravo statue faraona Amenhotepa III, vladara iz 18. dinastije (njegov sin je bio Ehnaton, a unuk Tutankamon) koje su oko 1350. godine pre nove ere podignute na ulazu u Posmrtni hram ovog faraona.
Kolosi su visoki oko 18 metara, a jedan od drugog su udaljeni oko 15 metara. Napravljeni su od kamena koji je iskopan kod Kaira i smatra se da su ovde preneseni preko kopna, a ne ploveći uz Nil, jer bi to bilo suviše komplikovano. Vremenom su obe statue dosta oštećene. Severni (na gornjoj slici je to kolos na desnoj strani) su rekonstruisali stari Rimljani.
Zanimljiva je, međutim, priča o njihovom nazivu. Naime, 27. godine p.n.e. ovde se desio jak zemljotres koji je rasturio upravo severni kolos i oborio ga od struka na gore, dok je donji deo napukao. Od tada se u zoru mogao jasno čuti neki zvuk koji dolazi negde iz oštećenog kolosa. Danas se pretpostavlja da je zvuk mogao da nastane kada zbog rasta dnevne temperature rosa iz pukotina krene da isparava. Pošto je Memnon, heroj iz Trojanskog rata, bio sin Eose, boginje praskozorja, napravljena je ova veza. Prvo se samo taj kolos zvao Memnonov, a onda se naziv proširio.
Ovde se definitivno završio izlet u Luksor na koji sam iz Hurgade išla 2021. godine. Povratak je opet bio dug i dosadan, ali šta da se radi. I 2001. godine smo se posle čitavog dana obilazaka uveče autobusom prebacili u Hurgadu. Tada smo tamo imali još par dana odmora, pre završetka putovanja (ovo se odnosilo na čitavu grupu, ali ne na moju mamu i mene – o tome nešto kasnije).
U novembru 2021. godine sam, međutim, bila na mini-odmoru u Hurgadi koji je trajao samo nedelju dana, ali je uz dobar ritam (ran odlazak na spavanje, rano ustajanje, smireni ritam u toku dana) čak i to bilo dovoljno da se veoma dobro odmorim. Doduše, taj odmor je uključivao i ovaj izlet u Luksor (sa mojim polaskom iz hotela u 4.10 ujutru!), ali Stari Egipat je meni oduvek bio potpuno fascinantan tako da mislim da mi nikada ne bi bilo previše obilaženja lokaliteta koji pripadaju ovoj blago rečeno impresivnoj civilizaciji. Zbog toga sam već kod kuće sasvim jasno odlučila da iz Hurgade idem na jednodnevni izlet do obala Nila, makar mi to oduzelo dragoceno i ograničeno vreme koje sam imala za odmor. Na kraju krajeva, hranjenje duše je jedan od boljih načina da nahranimo i oporavimo telo i um.
Što se same Hurgade tiče, samo da pomenem da je Hurgada relativno novo naselje, osnovana je početkom 20. veka kao ribarsko selo, a onda je u drugoj polovini 20. veka počela da se razvija kao turističko odredište. Osim što nudi sunčano vreme praktično tokom čitave godine, plaže, more, hotele i bazene, ona je važna i kao odlično mesto za ronioce i gnjurce. Veoma često se može ići na gnjuranje već kod odabranog hotela, jer su zapravo mnogi hoteli morali da čiste deo korala u svom delu obale da bi turisti mogli da uđu u vodu i samo da se kupaju, ali za one koji vole da posmatraju podvodni svet na koralnom grebenu, skoro uvek može nešto da se nađe već u blizini hotelske sobe. Svakako, postoje i brojne ekskurzije kako za ronioce na dah, tako i za ronioce sa bocama, pošto je Crveno more jedno od najboljih mesta za ronjenje.
A što se tiče mog „letovanja“ u Hurgadi u novembru 2021. godine, tu u stvari i nemam puno toga da kažem. Pošto mi je bilo bitno da se odmaram, nisam ni izlazila iz hotela, ako ne računam duže rane jutarnje šetnje pored obale. Na kraju krajeva, svako od nas ima svoj stil odmaranja i svoj način letovanja. Moje pravilo koje sam vremenom razradila jeste da intenzivno uživam u onome što mi se sviđa, a da se ne bavim onim što mi se ne sviđa. Konstatujem i idem dalje. Ovo pominjem jer sam čula i čitala različite, najčešće negativne, komentare koji se bave smeštajem, hranom, lokalnim navikama (cenkanjem i očekivanjem bakšiša), i sl. U tom smislu, na obale Crvenog mora treba dolaziti upravo zbog toga – zbog obale Crvenog mora. Svakako ne zbog hotela ili hrane. Smatram da ja lično nisam bila u lošim hotelima, a nisam ni umirala od gladi – daleko od toga – ali kako god da je to izgledalo, to je sve svakako apsolutno sekundarno u odnosu na ono što nude kristalno čiste vode ovog čudesnog mora i njegova obala.
S druge strane, ko želi hranu po svom ukusu, neka je pravi kada se vrati kući. Ja to često radim i zato evo recepta za bazbusu koju sam kasnije pravila u Beogradu.
BAZBUSA
- 300 g griza
- 100 g šećera
- 1/2 praška za pecivo
- 60 g gija (nisam probala da pravim sa puterom, ali verovatno može)
- 40 g ulja od kokosa
- 1 kašika meda
- 1 kašika tahinija
- 100 g kiselog mleka
- razni orašasti plodovi za ukrašavanje
Sirup:
- 200 g šećera
- 1 šolja vode
- 1 kašika meda
- 1 kašika soka od limuna
- nekoliko listića rozetle, a može i kesica vanilin-šećera, radi arome
Pomešati griz, šećer i prašak za pecivo. Staviti posudu sa gijem na šporet da se istopi, pa dodati ulje od kokosa, med i tahini. To sve treba da se manje-više spoji, pa se time preliju suvi sastojci i sve se promeša. Onda se doda i kiselo mleko, pa se sve dobro spoji. Stavi se u plitku posudu koja će ići u rernu i poravnati smesu. Napraviti šaru da bi se dobila polja u koja će se staviti orašasti plodovi. Staviti da se peče na 200 stepeni C oko 15-20 minuta (dok ne dobije lepu boju).
Napraviti sirup od šećera, vode i ostalih sastojaka. Kuvati oko 2-3 minuta, pa ostaviti sa strane. Kada je kolač ispečen, preliti ga lagano sirupom, pa vratiti ponovo u isključenu rernu i ostaviti da se tamo ohladi.
A što se tiče Hurgade, dakle, ja sam tamo svako jutro rano ustajala i išla u šetnju pored mora.
Kada bih došla do jednog malo zelenijeg dela, tu sam redovno nailazila na veliku živost, pre svega u vidu brojnih vrsta ptica, brojnih imajući u vidu prostor od par stotina kvadratnih metara. Naravno da nisam mogla da odolim da ih slikam, pa evo ih...
Jednog jutra sam naišla i na jednu zanimljivu i potencijalno „opasnu“ situaciju. Doduše, mislim da mačka uopšte nije bila ozbiljna i samo je vežbala ili možda nije mogla da se odupre svom instinktu.
Tu gde sam šetala postoji i jedan mol, pa sam odatle mogla da posmatram i more i neke od njegovih stanovnika.
Na kraju dana bih vrlo zadovoljna sedela na plaži i uživala u poslednjim zracima Sunca.
A između jutra kada sam šetala i slikala ptice i more, i sumraka kada sam se divila nebu i zalazećem Suncu, veći deo dana sam provodila diveći se savršenoj slici. Evo je...
Osim što sam divne egzotične i šarene ribe mogla da vidim i bez opreme za ronjenje, samo plivajući blizu plaže (toliko je voda bila divno bistra i čista), u novembru 2021. godine nisam išla ni na jedan od brojih izleta koji se nude na temu ronjenja i druženja sa podvodnim stanovnicima. Glavni razlog je ono što sam već pominjala, a to je moj veliki umor i potreba da se što intenzivnije opuštam i odmaram, a drugi taj da sam često ronila kada sam bila u Šarm-el-Šeiku 2008. godine, koji je još jedno egipatsko letovalište na obali Crvenog mora. O tome ću da pišem u okviru drugih priča sa putovanja.
Sada da kažem da sam se u novembru 2021. godine posle nedelju dana odmora jednostavno vratila kući, ali u martu 2001. godine (ponovo se vraćam u taj period), zajedno sa svojom mamom sam se odvojila od grupe – oni su se vratili u Srbiju, a nas dve smo ostale u Egiptu još 4-5 dana. Glavni razlog je taj da je baba moje majke, tj., moja prababa sahranjena u Egiptu. Tačnije u Aleksandriji. Ja sam sebi uvrtela da hoću da idem u Aleksandriju da bih potražila grob svoje prababe.
Pre tog putovanja mi je bilo jasno da zapravo neću znati odakle da krenem kada stignem u Aleksandriju (tada je internet bio značajno slabije razvijen nego danas). Pošto mi je prababa bila Italijanka, logično je da je bila sahranjena na nekom hrišćanskom, tj., katoličkom groblju. Pokušavala sam na mapi Aleksandrije da lociram neko takvo groblje, ali bez uspeha. Onda mi je sinula ideja! Pozvala sam Ambasadu Vatikana (Apostolsku nuncijaturu) u Beogradu, a oni su mi dali kontakt ambasade u Kairu. Poslala sam mejl objasnivši o čemu se radi i već narednog dana mi se javio Apostolski nuncij lično. Ispostavilo se da je on kao mladi diplomata službovao u Beogradu i tačno je znao u kojoj ulici se nalazi Apostolska nuncijatura, a takođe me je pitao i da li znam kako je Jovanka!!! (Mislio je na Jovanku Broz, suprugu predsednika Jugoslavije Tita.)
Apostolski nuncij, Monsinjor Paolo Điljo, bio je izuzetno ljubazan i predusretljiv, pa je pozvao da kada završimo sa obilaskom Egipta mama i ja odemo u ambasadu u Kairu da se upoznamo. Tako smo se nas dve doterale i u dogovoreno vreme otišle u ambasadu. Monsinjor Điljo nas je posavetovao kojim vozom da idemo, a takođe je pozvao i jedan manastir u Aleksandriji, gde nas je najavio, kako bi nam oni pomogli na licu mesta.
Posle ovoga smo se mama i ja našle sa Marom (Marianom), našim vodičem tokom boravka u Egiptu, koja je u to vreme sa svojim suprugom živela u Kairu. Danas ona živi u Beogradu i mi smo i dalje drage prijateljice.
Već narednog dana smo se vozom prebacile u Aleksandriju. Moram odmah da priznam da je taj boravak u Aleksandriji bio prilično haotičan, apsolutno nedovoljan i u mnogim aspektima nezadovoljavajuć.
Za početak sam imala želju da odsednemo u samom centru grada, tačnije baš u hotelu „Sesil“, zbog Aleksandrijskog kvarteta, Lorensa Darela i jednog od mojih omiljenih citata iz književnosti - Kad ubereš cvet, grana se zaljulja i vrati na mesto. Kod naklonosti srca to nije tako. Umesto toga, agent s kojim sam ovo dogovarala smestio nas je u bolji hotel, na divnom mestu, ali 16 km udaljen od centra!!!
To je značilo vozanje taksijem po čitav dan. Da bih izbegla stalno cenkanje sa taksistima, dogovorila sam cenu za čitav dan sa jednim taksistom, ali nas je onda on nešto zavlačio i vozao, pa smo izgubile jako puno vremena ni u čemu, pre nego što smo odustale od dogovora.
Ipak, da se vratim na ono zašto smo ovde i došle. Prvo smo otišle do katedrale Sv. Katarine koja služi i kao crkva Franjevačkog manastira u Aleksandriji. Kako je Apostolski nuncij već zvao prethodnog dana i najavio nas, mi smo za početak dobile detaljan obilazak crkve.
U crkvi postoje neki francuski mozaici, kao i najveće orgulje u Egiptu.
Zanimljivo je, međutim, i da je ovde bio sahranjen poslednji italijanski kralj – Vitorio Emanuele III. On je 1946. godine abdicirao u korist svog sina, ali kada je na referendumu izglasano ukidanje kraljevine, on je otišao u izgnanstvo baš u Aleksandriju, u Egipat, gde je naredne godine i umro. Kažem „ovde bio sahranjen“, jer su 2017. godine njegovi posmrtni ostaci vraćeni u Italiju.
Ono što ovog kralja čini „zanimljivim“ za ljude sa Balkana jeste činjenica da je njegova žena bila ćerka crnogorskog kralja Nikole I Petrovića – Jelena (koja je, uzgred, bila i rođena sestra srpske kraljice Zorke, udate za kralja Petra I Karađorđevića). Dodatna, upadljiva, zanimljivost vezana za ovaj italijanski kraljevski par, pogotovo kada se vide njihove fotografije, jeste jedna druga činjenica: on je bio visok 153 cm, a ona čitavih 180 cm! Ipak, negde davno sam čula da su imali veoma skladan brak i da su se jako voleli.
Kada smo završile sa obilaskom katedrale, gospodin koji nam je tu služio kao vodič je pozvao groblje i najavio nas, a mi smo se tamo odvezle taksijem. Mama je samo otprilike, po nekoj porodičnoj priči, znala kada joj je baba umrla (odnosi sa porodicom sa dedine strane praktično nisu ni postojali, ali to je jedna sasvim posebna priča). Bilo kako bilo, nas dve smo prošetale par puta po tom nevelikom groblju, ali nigde nismo spazile spomenik sa prababinim imenom. Onda smo krenule da kopamo po knjigama koje su nam službenici na groblju dali i tu smo konačno uspele da nađemo podatke. Moja prababa, Maria Gregoric, umrla je 20. aprila 1951. godine u Aleksandriji gde je i sahranjena. Tu su, naravno, bili podaci i o parceli, tj., delu groblja gde je sahranjena, ali više nikakvog spomenika nije bilo. Pretpostavka je da je to sve uklonjeno pošto odavno više niko nije plaćao grobarinu.
Mada nije bilo realno da nađemo nešto više od onoga što smo našle, ipak smo bile poprilično razočarane i emotivno izduvane. Ja sam, doduše, imala u glavi neki pokušaj obilaska grada, ali mi je bilo više muka od silnog vozikanja taksijem levo-desno i gore-dole, pa sam na kraju od svega toga odustala i samo smo izašle u centru. Baš kod hotela „Sesil“.
Bilo je vreme i da nešto pojedemo, pa smo otišle na lagan i kasni ručak upravo u hotel „Sesil“. U trenucima razočaranja, čovek treba sebe da čašćava, mazi i pazi, zar ne? Čak smo posle toga sele u fijaker i odvezle se u pravcu Citadele, uživajući u prijatnoj temperaturi i pogledu na zaliv Sredozemnog mora. Citadela je već bila zatvorena za posete, tako da sam je samo snimila sa nekog asfaltiranog proširenja pored mora.
Fijakerom smo se onda vratile do elegantne džamije Abu al-Abas al-Mursi, ali smo sada već bile dosta umorne, tako da nismo ni ulazile u džamiju.
Zatim smo se vratile u hotel gde smo se rano povukle u sobu. Naredno jutro smo posle doručka još imale vremena da prošetamo po parku Al-Montaza; uostalom hotel nam je bio preko puta glavnog ulaza.
Park Al-Montaza pokriva površinu od oko 60 hektara. Ranije su tu bile kraljevske bašte i to čitavo područje se naziva Palatom Montaza mada tu postoji par palata koje su uglavnom kao letnje rezidencije koristili poslednji kedivi Egipta, ali i potonji sultani i kraljevi, kao i predsednici Egipta. U periodu od 1892. godine kada je prva palata sagrađena, pa do 1953. godine kada je poslednji egipatski kralj svrgnut, nakon revolucije iz 1952. godine, menjala se forma vladavine, pa otud ovoliki nazivi korisnika palata. U svakom slučaju, veća građevina se zove Palata Al-Haramlik i ona je 1932. godine sagrađena u osmanlijskom i firentinskom stilu, a danas je pretvorena u muzej.
Posle ove, moram reći, prijatne šetnje po parku, otišle smo na železničku stanicu, a onda se i vratile u Kairo. A par dana kasnije smo bile ponovo kod kuće. Evo karte koja pokazuje mesta o čijim posetama sam pisala u ovim pričama sa putovanja po Egiptu 2001. i 2021. godine.
Egipat je jedna izuzetno zanimljiva zemlja. Istorija Egipta, pre svega u vidu Starog Egipta, po meni najimpresivnije civilizacije koja je postojala tokom ljudske istorije, čini ovu zemlju apsolutnim magnetom za posetioce. S druge strane, svakako ne treba zanemariti ni delove drugih civilizacija i religija koje su ovde tokom vremena ostavile trag. Savremeni elementi, a tu možda najviše mislim na spektakularno Crveno more, gotovo večito sunce i mogućnost opuštenog odmora tokom čitave godine dodatno privlače čak i one koje istorija ne zanima.
Bez obzira na prilično dobar i srazmerno temeljan obilazak Egipta u par navrata o kojima sam pisala u ovom serijalu priča sa putovanja, ipak i dalje imam utisak da tu ima još toliko toga da se vidi i već imam jasnu ideju o pravljenju velikog kruga po Egiptu u sopstvenoj organizaciji. Ko zna? Možda to i uradim...