Egipat 2021. (+ 2001.), 2. deo (Kairo)
Već sam pomenula da je moj kratki boravak u Egiptu krajem 2021. godine bio povod da se prisetim i svog obilaska ove zemlje 2001. godine.
Tom prilikom smo se drugog dana boravka kao grupa posvetili obilasku centralnih delova Kaira (tada sam putovala sa turističkom grupom). Kroz veliku saobraćajnu gužvu koja je tako svojstvena glavnom gradu Egipta, dovezli smo se do prostranog trga Tahrir na kojem se nalazi jedan od najznačajnijih muzeja sveta – Egipatski muzej u Kairu.
Okosnicu eksponata u ovom muzeju čine artefakti vezani za Stari Egipat i u muzeju se mogu provesti gotovo dani obilazeći razne predmete, statue, papiruse, stele, ali i sarkofage i mumije. Mi smo u muzeju proveli relativno kratko vreme, ali smo ipak uspeli da vidimo neke od najznačajnijih izloženih predmeta.
Možda najatraktivniji predmeti su oni koji su pronađeni u grobnici faraona Tutankamona.
Faraon Tutankamon je bio vladar iz 18. dinastije (1332-1323. godine p.n.e.), ali pre nego što nešto kažem o njemu da pomenem i da je njegov otac bio veoma zanimljiva ličnost. U pitanju je faraon Ehnaton (1352-1336. godine p.n.e.) koji je gotovo na nivou revolucije promenio staroegipatsku politeističku religiju u monoteističku sa bogom Atonom, sunčevim diskom, u centru. Tim povodom je faraon svoje originalno ime, Amenhotep IV, promenio u novo. Mada je faraon Ehnaton 1346. godine p.n.e. čak preselio i glavni grad Egipta u mesto koje se zvalo Ahtaten, a danas se taj arheološki lokalitet zove Amarna, njegova verzija religije je trajala jako kratko, tj., samo do kraja njegovog života. Mada je sve ovo zanimljivo samo po sebi i čini faraona Ehnatona čuvenim i jedinstvenim u okviru staroegipatske istorije, mislim da slava njegove glavne žene uveliko prevazilazi slavu samog faraona. Barem u popularnoj kulturi, jer je u pitanju prelepa Nefertiti, čija se čuvena bista nalazi u Egipatskom muzeju u Berlinu. Ipak, ona nije bila majka faraona Tutankamona, već je to bila sestra faraona Ehnatona (incestuozni brakovi su bili sasvim uobičajena pojava među vladarima Starog Egipta).
Da se sad osvrnem na Tutankamona. On je rođen dok je njegov otac uveliko vladao u Amarni, pa je tako i on originalno imao ime koje je odražavalo religijska uverenja njegovog oca – TutankATON, ali on nije direktno nasledio svog oca, već su između njih dvojice postojala još dvojica vladara (ili dvoje, ne zna se tačno) koji su vladali po godinu ili dve.
Kada je Tutanaton stupio na presto sa 8 ili 9 godina, okolnosti su se u zemlji uveliko promenile, glavni grad je vraćen u Tebu, a takođe su se vratila i stara verovanja, pa je i ime faraona promenjeno i on je kao takav poznat u istoriji – TutankAMON. Faraon Tutankamon je vladao vrlo kratko i umro je sa 18 ili 19 godina i gotovo izvesno bi ostao samo bleda pojava u istoriji Starog Egipta da nije bilo slučajnosti. Naime, mladi faraon je umro iznenada, nije bilo vremena za pravljenje velike grobnice, već je on stavljen u jednu manju čiji je ulaz ubrzo zatrpan materijalom koji je iskopan prilikom izgradnje nekih drugih grobnica. I tako je to stajalo sve do 1922. godine kada je grobnica otkrivena, a otvorena je prvi put posle skoro 3.500 hiljada godina u februaru 1923. godine.
Tada su arheolozi u grobnici, jedinoj koja je pronađena netaknuta, tj., neopljačkana, naišli na preko 5.000 predmeta, a mnogi od njih se mogu videti izloženi upravo u Egipatskom muzeju u Kairu. Ovo je podatak iz decembra 2021, jer je najavljeno otvaranje Velikog egipatskog muzeja u Gizi u kojem će biti izloženi svi artefakti pronađeni u grobnici faraona Tutankamona.
Bilo kako bilo, neke od njih sam videla u Kairu 2001. godine.
Posle posete Egipatskom muzeju u Kairu, ponovo smo se ukrcali u autobus i pored obale Nila uputili ka jugu jer je sledeće odredište u okviru našeg obilaska bila Koptska četvrt.
Naime, u današnje vreme, oko 10% stanovnika Egipta su pripadnici Koptske pravoslavne hrišćanske crkve, dok su oko 90% muslimani, uz neznatan broj drugih religija.
Po predanju, hrišćanstvo je pustilo korene u Egiptu još početkom nove ere, a pre svega su ga prihvatili Kopti, etnoreligiozna grupa koja uglavnom naseljava Egipat i Sudan. Najveći deo njih su upravo pravoslavni hrišćani.
U starom delu Kaira se nalaze ostaci antičke tvrđave po nazivu Vavilon čije se nastajanje vezuje za 6. vek pre nove ere (mada neki smatraju i da je starije), ali su kasnije Rimljani sagradili novu tvrđavu, bliže reci. Upravo se unutar obziđa ove tvrđave nalaze najznačajniji spomenici kulture koji pripadaju Koptskom Kairu, a koji su podignuti nakon muslimanskog osvajanja Egipta u 7. veku.
Mi smo prvo otišli da posetimo Crkvu Presvete Bogorodice u egipatskom Vavilonu koja je takođe poznata i pod skraćenim nazivom Viseća crkva.
Ovo je jedna od najstarijih crkava u Egiptu i na Bliskom istoku i sagrađena je u 3. veku nove ere. Razlog zašto se zove „viseća“ je taj da je sagrađena preko ostataka Vavilonske tvrđave, pa se njen naos nalazi iznad jednog prolaza koji je pripadao tvrđavi, a do crkve se mora popeti stepeništem. Unutrašnjost crkve je veoma bogato ukrašena.
Posle kraćeg obilaska išli smo dalje u šetnju uskim, zavojitim ulicama koje karakterišu Koptsku četvrt. Te uske ulice nisu tu bez razloga i one su ostale kao odbrambena navika još od doba starih Rimljana jer su sprečavale da osvajači naglo ulete u grad svom silom.
Nedaleko od Viseće crkve nalazi se i Sinagoga Ben Ezra koja je najstarija u Egiptu, a po predanju je podignuta na mestu gde je pronađen Mojsije. Naravno, zgrada koja se danas ovde može videti nije stara koliko i sama institucija i potiče iz 19. veka, dok se za samu sinagogu smatra da je osnovana pre 882. godine, pa čak i pre prodora islama.
Tu smo videli i crkvu Sv. Đorđa koja zapravo pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi iz Aleksandrije i ona je tu osnovana u 10. veku, mada je sama građevina koja se danas može videti sagrađena na početku 20. veka. Nedaleko je i koptska crkva Svetih Sergija i Vakha koja je sagrađena u 4. veku, a po hrišćanskom predanju podignuta je na mestu na kojem je boravila Sveta porodica prilikom Bekstva u Egipat.
Naravno, sve smo ovo mi vrlo površno pogledali, bilo da smo ulazili unutra ili ne. Tako smo se posle šetnje po Koptskoj četvrti, ponovo ukrcali u autobus i prebacili u Istorijski Kairo koji, kao kulturno dobro upisano na UNESKO-ovu Listu svetske baštine, obuhvata pet lokacija.
Vozeći se dalje, autobus je prošao pored jedne od tih lokacija. U pitanju je bio južni deo velike istorijske nekropole pod nazivom al-Karafa ili Grad mrtvih, a u okviru ovog dela nekropole nalazi se džamija Al-Sajida Nafisa, kao i još nekoliko značajnih džamija i mauzoleja. Inače, ova nekropola ima i svoj severni deo koji je još i veći od ovog južnog, a takođe sadrži brojne mauzoleje i pogrebne komplekse.
Mi ovom prilikom nismo tu svraćali, već smo nastavili u pravcu jedne druge lokacije u okviru tog kulturnog dobra, a to je bila Saladinova citadela, srednjevekovno utvrđenje koje je sagradio upravo čuveni Saladin, jedan od najpoznatijih muslimanskih vladara i vojskovođa. Tvrđavu su dodatno proširili kasniji vladari Egipta.
Uzgred, kada pominjem razna mesta u Kairu, pa još kažem da ih ili nismo posetili ili smo tu bili previše kratko, to meni i dalje ima smisla. Pre svega da pokaže da Kairo nisu samo piramide i drugi arheološki ostaci iz Starog Egipta. Ovo je područje bogato istorijom i, pogotovo u Kairu, postoji veliko mnoštvo lokaliteta koji apsolutno vrede da se obilaze. Nažalost, turistički izleti su obično previše kratki i ograničeni, tako da posetioci dosta toga ne vide onako kako treba i kako ta mesta zaslužuju.
Čak i kada je u pitanju Saladinova citadela, mi smo se praktično samo popeli na njen vrh da bismo posetili Veliku džamiju Muhamed Ali paše ili Alabaster-džamiju. Razlog za ovaj drugi naziv su ploče od alabastera koje pokrivaju donji deo džamije, i spolja i iznutra, do visine od maksimalno 11,3 metara.
Ova džamija je sagrađena između 1830. i 1848. godine od strane Muhameda Alija Egipatskog, koji je zvanično bio osmanlijski namesnik u Egiptu, ali praktično vladar Egipta od 1805. do 1848. godine. Smatra se osnivačem savremenog Egipta, a takođe je i uspostavio dinastiju koja je Egiptom vladala do revolucije iz 1952. godine.
Zbog položaja na vrhu citadele koja je na vrhu brda, džamija se lako može uočiti iz svih delova grada, ali se odatle takođe pruža i divan pogled na Kairo.
Džamija i medresa Sultana Hasana koja se može videti na gornjoj slici sagrađena je polovinom 12. veka. U svoje vreme se smatrala veoma značajnom zbog veličine i inovativnih graditeljskih elemenata, ali se čak i danas smatra za jedan od najupečatljivijih istorijskih spomenika u Kairu.
Zatim smo se kao grupa ponovo ukrcali u autobus i odvezli do Han el-Halilija. To je čuveni veliki suk, tj., deo grada sa brojnim prodavnicama i tezgama, jer došlo je vreme da se ide u kupovinu suvenira i raznih zanatskih predmeta. Ipak, pre nego što smo ušli u uličice i prolaze koje vode između radnji, videli smo i lepu Al-Huseinovu džamiju.
Džamija je prvobitno sagrađena 1154. godine, ali je rekonstruisana 1874. godine. Ona se smatra za jedan od najsvetijih islamskih lokaliteta u Egiptu.
Naravno, onda smo ušli i u suk, tj., veliki bazar i tu je glavni problem bio da se čovek ne izgubi. Ipak, sve je dobro prošlo.
Posle pauze za obilazak suka i eventualnu kupovinu, odvezli su nas i do radionice papirusa gde se posetiocima prvo pokazuje kako se od biljke papirus (Cyperus papyrus) pravi vrsta hartije za pisanje, a zatim ti isti posetioci imaju priliku da kupe savremene slike urađene na papirusu koje imaju ili staroegipatske ili razne savremene motive. Tu se ujedno i završio naš obilazak Kaira ovog dana.
Sledećeg dana smo imali slobodno vreme. To je značilo da smo se mama i ja malo razvlačile, a onda smo otišle ponovo do velikog centralnog trga Tahrir, jer sam ja želela da još jednom posetim Egipatski muzej čiji je zvanični naziv Muzej egipatskih antikviteta. Razlog je bio taj da sam tragala za jednim specifičnim eksponatom (u pitanju je neka stela) koji sam zaista i uspela da pronađem, ali mi fotografija nije ispala dobro, pa je zato ovde ni nema. Pa dobro, to na kraju nije ni važno i bilo mi je dovoljno saznanje da sam u ogromnom mnoštvu eksponata uspela u svojoj nameri i potrazi.
Posle toga smo se mama i ja popele u restoran na vrhu jednog velikog hotela na trgu Tahrir da bismo se tu malo osvežile. Ujedno smo odatle imale i divan pogled na okolinu. Ponovo sam snimala video kamerom, pa su slike zato malo mutne.
A onda smo imale sasvim zanimljivu i neobičnu akciju, mama i ja. Naime, mamina tetka, sestra njenog oca, radila je svojevremeno u čuvenom hotelu Šepards u Kairu. Njih dve su se videle pre Drugog svetskog rata kada je ta njena tetka, Merica, došla na nedelju dana u Leskovac u Srbiju da poseti svog brata i njegovu porodicu. Moja mama je u to vreme bila mala devojčica, ali je imala izvanredno dobro i slikovito pamćenje i često je znala da prepričava ta svoja sećanja i iskustva sa poslovičnom „bogatom tetkom iz inostranstva“, s tim da se ovo stvarno desilo. Mama je čak zapamtila i naziv hotela u kojem je radila ta njena tetka, što samo pokazuje koliko je čitavo to mamino iskustvo iz ranog detinjstva ostavilo jak utisak na nju, ali i na njeno pamćenje.
Hotel Šepards je bio vodeći hotel u Kairu i jedan od najčuvenijih hotela na svetu od polovine 19. veka do požara u kojem je nastradao 1952. godine. Čak se „pojavljuje“ i u čuvenom filmu „Engleski pacijent“. Pet godina posle požara je podignut nov hotel i sada smo mama i ja otišle tamo, iskreno, ne znam zašto. U stvari, u to vreme sam mislila da možda možemo da nađemo neke arhivske podatke o bivšim zaposlenima. Naravno da nismo uspele. Ali, to je takođe manje važno. Ono što je bitno u čitavoj stvari je ta naša potraga, ali i neka moja želja da udovoljim sećanjima svoje majke tako što ćemo pokušati da ih dopunimo.
Kasnije tog dana smo se u hotelu okupili kao grupa i prebacili na železničku stanicu jer smo imali noćni voz za Asuan. Sedišta su bila izuzetno udobna i široka, a mogla su i da se obore, tako da ta noćna vožnja uopšte nije bila loša i mogli smo svi srazmerno fino da se naspavamo.