Egipat 2008 (Šarm El Šeik, Sinajska gora, manastir Sv. Katarine, Dahab, ostrvo Tiran)
Kada sam bila u Egiptu 2001. godine, ostalo mi je u glavi da nisam posetila jedno izuzetno važno i značajno mesto, pa sam 2008. godine rešila da to ispravim. Uradila sam to u oktobru mesecu tako što sam otišla u Šarm El Šeik na „letovanje“ – tada je tamo sasvim dovoljno toplo da se čovek kupa u moru i da može opušteno da leži na suncu. Doduše, već krajem mog boravka od 10-ak dana počeli su da duvaju pasati, tako da se pojavio faktor hlađenja vetrom, ali to putovanje je apsolutno ispunilo svoju svrhu. I odmorila sam se, što je bilo bitno jer sam otišla prehlađena na put, i videla sam ono što sam želela.
Evo i karte koja prikazuje gde sam sve bila tokom ovog putovanja:
Dodatno mi je ovo putovanje ostalo u lepom sećanju jer sam povela i svoju mamu koja je tada već imala 75 godina. Mada je svakako znala kuda idemo, nisam joj pričala o svim detaljima, tako da je boravak u vrhunskom odmaralištu po principu „ol-inkluziv“ za nju bio veliko iznenađenje i radovala se kao dete.
Meni je bilo drago da sam mogla tako nešto da priuštim i da joj učinim tu radost. Moji roditelji su, bez obzira na povremene „greške“ kojima smo svi skloni, a koje nam se kod roditelja čine većim nego bilo koje druge, bili sjajni roditelji, potpuno posvećeni svojoj deci i porodici, pa sam ja, u potpunosti svesna ovoga i kao osoba koja smatra da je prevazišla „traume iz detinjstva“ uživala da im činim razne stvari, uglavnom sitnice – njima je zapravo najveća radost bila da me viđaju što češće, pa sam se trudila i da idem kod njih gotovo svakog dana. Što se tiče putovanja u Egipat, vodila bih ja i tatu, ali njega to nije zanimalo.
Dakle, prvih dana smo se uglavnom izležavale pored bazena, družeći se sa nekom porodicom iz Srbije.
Ja bazene mnogo ni ne volim kada sam na letovanju, ali u Šarm El Šeiku nema puno prirodnih plaža. Između ostalog, razlog za moj stav prema bazenima je ovde bio više nego jasan – hotel je svako jutro stavljao nekakvu hemikaliju u vodu da bi ona pobila sve što treba, a kako ja imam naviku da gledam u vodi dok plivam, užasno su me pekle oči. Kada sam plivala u moru, toga nije bilo.
Odmaralište koje sam izabrala je formalno gledano imalo manju peščanu plažu između stena koje karakterišu ovu obalu.
Ali od same obale i plaže kretao je pojas korala prekrivenih plitkom vodom i tu nikako nije dobro da se ulazi. S jedne strane, mislim i da je to zabranjeno jer bi se korali tako oštetili, a s druge strane, oni bi mogli ozbiljno da povrede stopala pošto su često oštri. Nekoliko desetina metara dalje, postoji nagli pad podloge ka dubini (to se vidi i po boji mora), a hotel je baš na tom mestu prelaza vode u dubinu postavio ponton spojen sa plažom plutajućim mostom.
Kako „most“ nije fiksiran, on ide gore-dole u ritmu sa talasima koji prolaze ispod njih. Na mostu postoje „ograde“ od konopaca i potrebno je da se čovek povremeno pridržava za njih ili da ima dobar odličan osećaj za ravnotežu. Ja sam u svakom slučaju gledala da što pre pređem preko mosta.
Na pontonu su postojale i stepenice za izlazak iz mora, tako da sam svakog dana tu išla da bih se kupala, a takođe i da bih gledala podvodni svet, jer je to bilo idealno mesto.
Vremenom sam uvidela sasvim jasno da određene ribe, kao i ljudi, imaju svoje „domove“, odnosno delove koralnog grebena gde se redovno mogu viđati.
Ja se u ribe suštinski ne razumem, tek tu i tamo naučnim naziv neke vrste, ali to mi nije ni najmanje bilo bitno i uživala sam u lepoti bez obzira na to.
Međutim, glavni razlog zašto sam došla baš u Šarm El Šeik bio je da odem na jedan veoma poseban izlet. U pitanju je penjanje na vrh Sinajske gore i čekanje izlaska sunca, a zatim i poseta manastiru Sv. Katarine.
Izlet je počinjao kasno uveče kada je mini-bus došao u hotel da me pokupi. Naravno, nisam bila jedina na ovom prilično popularnom izletu. Ja sam pokušavala da dremam u mini-busu, ali mi to baš i nije išlo od ruke. U svakom slučaju, nije bilo ni puno vremena jer smo već oko 2.30 ujutru došli do manastira Sv. Katarine. Izašla sam iz mini-busa u totalni mrak i mogla sam da pratim vodiča samo zahvaljujući lampi koju je koristio i on, kao i drugi vodiči.
Da bi se popelo na vrh Sinajske gore postoje dve trase, a obe praktično kreću od manastira Sv. Katarine. Kraća, strmija i direktnija staza kreće iza samog manastira i tu je potrebno da se posetilac popne uz 3750 „stepenica pokajanja“.
Druga trasa, koja je manje strma ide širom stazom koja lagano vodi uz planinu, s tim da je pred sam vrh ipak potrebno da se čovek penje stepenicama. Vrh je od manastira udaljen oko 3,5 km, a visinska razlika je oko 700 m; manastir se nalazi na 1584 m nadmorske visine, a vrh Sinajske gore je visok 2285 m.
Pošto sam još uvek vukla nekakvu prehladu, a i nisam dovoljno i dobro spavala, ja sam odlučila da sebe častim, pa sam se prijavila da veći deo puta pređem na kamili. Nisam bila jedina koja se odlučila za ovu verziju.
Inače, kamile se na prethodnim slikama jasno vide jer sam uključila blic na svom foto-aparatu. Snimala sam i video-kamerom, ali se ništa nije videlo. Realno je i dalje vladao apsolutni mrak, ali ja o tome nisam vodila računa jer su vodiči kamila dobro poznavali teren i stazu, a sigurno imaju i izvežbani vid. Posetioci koji su išli peške su često sa sobom nosili i lampe, a takođe je nešto dalje moglo da se uoči poneko svetlo koje je upućivalo na nekakvu ljudsku naseobinu, malu, ali svakako prisutnu.
Jahanje kamile nije bilo posebno udobno – sve se intenzivno ljuljalo, a pomalo me je i žuljalo. Ipak, preživala sam i svakako je tako bilo lakše nego da sam išla peške. Ali, kamile ne idu do samog vrha, već do jednog proširenja odakle kreću stepenice. To mi je predstavljalo priličan problem. Često sam morala da se zaustavljam da bih došla do daha. Dok bih se ja tako odmarala već sam uspela da razaznajem druge posetioce, pa sam tako videla i neke znatno starije ljude koji su se peli, činilo mi se, mnogo lakše nego ja. Sebi sam to objašnjavala time da su oni tu verovatno došli kao veliki vernici, dok sam ja tu bila zbog radoznalosti.
Naime, vrh Sinajske gore koju često zovu i Mojsijeva planina ili na arapskom Džabal Musa jedno je od najsvetijih mesta i po Tori, i po Bibliji, i po Kuranu, jer je Mojsije upravo tu primio Deset božjih zapovesti.
Sinajska gora nije najviši vrh u okviru ovog planinskog venca, ali je svakako najznačajniji. Kada sam konačno stigla na vrh, oko 5.10 ujutru, zora je tek počinjala da rudi.
Kako se svetlost lagano sve više pojavljivala, meni su rane jutarnje boje bile fascinantne. Ali, moram da pomenem da sam uživala u nebu i dok sam se klatila na onoj kamili. Naime, mesec je bio u opadanju, pa je nebo bilo prekriveno velikim brojem zvezda, a ja sam silno uživala u tome. Sada se to moje uživanje samo premestilo na drugu temu.
Na vrhu je bila velika gužva, ali sam uspela da nađem za mene dobro mesto. Svi su se ovde tiskali da bi se sačekao izlazak sunca, ali mada nisam bila u „prvom redu“, znala sam da će me pre ili kasnije sunce ogrejati.
U međuvremenu sam snimila grčku pravoslavnu kapelu koja je ovde podignuta 1934. godine na temeljima crkve iz XVI veka. Ona praktično pokriva stenu za koju se po predanju smatra da je bila izvor biblijskih kamenih ploča na kojima su bile ispisane božje zapovesti.
Meni iza leđa se nalazila i mala džamija, ali dok sam fotografisala kapelu nije mi bilo zgodno da se okrećem, a kasnije sam, moram da priznam, zaboravila da je snimim. U svakom slučaju su i kapela i džamija bile zatvorene.
Ali, zato je radila „prodavnica suvenira“.
Kao što sam i očekivala, sunce se u nekom trenutku pojavilo iza linije horizonta i počelo je da osvetljava predeo u kojem sam se nalazila.
Kako je na vrhu bilo puno ljudi, nije bio problem da se nađe neko ko bi me slikao, a svakako sam i ja slikala druge.
Kada je sunce počelo da se promalja bilo je puno „aaah“ i „oooh“, a kada se u potpunosti izdiglo iznad horizonta onda više nikoga nije zanimalo i svi su poželeli da se što pre spuste, pa su krenuli. Tada je „prvi red“ za gledanje izlaska postao prazan, pa sam mogla i da prošetam do njega, ali ništa se tu nije bolje videlo nego sa mesta na kojem sam sedela. Zato sam snimila još i zvonik kapele, pa sam bila spremna da i ja krenem da se spuštam niz planinu.
Već oko 6.10 je krenulo uveliko spuštanje.
Ja sam bila oduševljena predelima kojima sam bila okružena, a takođe sam povremeno razmenjivala fotografisanje sa ljudima koje sam sretala.
Sada je prvo trebalo da se spušta stepenicama i to su svi morali peške da rade.
Onda trasa dovodi do jednog proširenja gde su kamile čekale „parkirane“. Kao što sam već pomenula, ja sam se do ovog mesta popela na kamili, ali sam u povratku rešila da sve vreme idem peške.
Ponovo sam našla jedno mesto gde mi se dopalo da se slikam, pa sam onda našla i ko će me slikati.
U međuvremenu je otoplilo, pa sam se uskoro skinula u šorc i to mi je prijalo. S druge strane, ono spuštanje niz strme stepenice mi je veoma teško palo, jer sam loše hodala i nabijala sam prste što se na kraju dosta iskomplikovalo. Po povratku u Beograd mi je čak otpao jedan nokat na nozi.
Ali, hodanje po široj stazi je bilo znatno lakše.
Evo i kratkog video-snimka koji na nešto drugačiji način ilustruje kako izgleda spuštanje sa Sinajske gore:
Ma kako Sinajska gora delovala negostoljubivo, samo se vidi kamenje, ipak ima i ljudi koji tu žive. Čudesno je kako se ljudi odluče da žive na ovakvim mestima. Pitala sam se da li je moguće da nema boljeg mesta za život i šta je nateralo pretke ovih stanovnika da se ovde skrase.
Ali, u ovom kraju ne žive samo lokalni stanovnici, već i monasi iz manastira Sv. Katarine koji pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi. U (katoličkom) hrišćanskom svetu manastir se smatra drugim po značaju, odmah posle Vatikana. Ali, bez obzira na to što je ovo hrišćanski manastir, mesto se smatra svetim i u Hrišćanstvu, i u Islamu, i u Judaizmu, a zbog svog značaja je uključeno i na UNESKO-vu Listu svetske baštine.
Manastir je osnovan između 548. i 565. godine, i to je najstariji trajno naseljen hrišćanski manastir na svetu. Sazidan je po nalogu vizantijskog cara Justinijana I (482-565) sa idejom da se manastirom ogradi Neopalima (nesagoriva) kupina iz koje se Mojsiju prvo javio anđeo, a zatim i sam Gospod.
Zapravo je u pitanju manastirski kompleks, a prvu građevinu na ovom mestu, kapelu posvećenu Bogorodici, 330. godine podigla je carica Jelena ili Sveta Jelena (246/48-330), majka cara Konstantina velikog.
Prilikom izgradnje manastira u VI veku podignuta je glavna manastirska crkva posvećena Preobraženju Gospodnjem, a manastir obuhvata i 12 manjih kapela. Sve je to opasano visokim zidom takođe iz VI veka.
Ali trajanje manastira ne znači da je sve kako je bilo prvobitno. Tako se na zidinama može videti i originalno kamenje, ali i kamenje koje je vremenom dodavano.
Pošto je bila velika gužva, prvo sam otišla da snimim neke sporedne delove manastira, poput bašte, a kasnije sam otišla u samo središte manastira.
U okviru bašte se nalazi i kapela Sv. Trifuna u kojoj se nalaze zemni ostaci monaha koji su tu živeli. Tačnije, kapela je na gornjem spratu, dok je kosturnica ispod nje.
Kada se uđe u glavni deo manastira, između ostalog može da se vidi i zvonik iz 1871. godine u kojem se nalaze zvona koja je carska Rusija tada poklonila manastiru.
Zanimljivo je da se odmah pored zvonika vidi i beli toranj koji je zapravo minaret pošto se zapadno od glavne manastirske crkve, katolikona, nalazi i džamija koja je prerađena u XI veku, a pre toga je od VI veka služila kao trpezarija. Minaret je napravljen tako da ne štrči previše i nije okrugao. Na sledećoj slici se sa leve strane vidi zvonik crkve, a iza njega beli minaret.
Desno od minareta se nalazi Mojsijev bunar gde je Mojsije prvi put video i upoznao svoju ženu. Voda iz bunara se i dan danas koristi, a za to je potrebna pumpa. Ranije se koristila pumpa na ručni pogon, ali se danas voda vadi mehanizovano.
Inače, ovde nije lako fotografisati jer su prolazi uski, a bilo je puno ljudi.
Zatim sam sa grupom otišla u crkvu gde nije bilo dozvoljeno snimanje.
Već sam pomenula da je ova trobrodna crkva posvećena Preobraženju Gospodnjem, mada je čitav manastir nazvan po Sv. Katarini Aleksandrijskoj. Naime, u jednoj pećini u ovom području je vremenom pronađeno telo ove svetice, pa su njene mošti prenesene u manastir koji je zatim postao značajno hodočasničko odredište, a i tim povodom je manastiru promenjen naziv.
Što se tiče crkve, u njoj i danas mogu da se vide impresivni detalji od kojih su neki preživeli još od prvobitne građevine iz VI veka. Svi, naravno, mogu da uđu, ali je samo pravoslavcima (Grcima, Rusima, Srbima, itd.) dozvoljeno da uđu u ograđeni desni brod gde mogu da ostave cedulju sa imenima onih za koje žele da budu pomenuti u molitvi tog dana, a takođe imaju mogućnost i da poljube mošti (ruku) Svete Katarine. Monah koji tu boravi zatim daruje prsten sa graviranim nazivom manastira Sv. Katarine.
Prošli smo i kroz crkvu, a izlazi se na bočna vrata.
Na istočnoj strani crkve, gde je njena apsida, nalazi se i kapela Sv. Jelene posvećena Bogorodici koja predstavlja najstarije svetilište u okviru manastira. U kapelu može da se uđe, ali bez obuće, baš kao što je Gospod tražio od Mojsija.
Kapela je podignuta iznad korena Nesagorive kupine iz kojeg ova sveta biljka izrasta kao zeleni žbun.
Po predanju, iz ovog žbuna se Bog prvi put javio Mojsiju. Osim nemerljivog značaja vezanog za duhovnu sferu, ono što je u okviru realnih parametara zanimljivo za ovu biljku staru vekovima jeste da ona ne rađa, ali kad god su probali da je presade, uzmu pelcer pa odnesu na neko drugo mesto, to nije uspelo.
U okviru manastira postoji i najstarija biblioteka na svetu koja radi bez prekida, a tu je i muzej koji posetioci mogu da obiđu. Naime, u okviru manastira se čuvaju veoma značajna dela – i spisi i ikone.
Posle ovoga sam sa grupom sa kojom sam išla na ovaj izlet napustila manastir, pa smo otišli do parkinga, a zatim krenuli dalje.
Sledeće odredište na ovom izletu bio je grad Dahab na istočnoj obali Sinajskog poluostrva.
Dahab je nekada bio ribarsko selo, ali je sada glavna aktivnost turizam. Poznat je kao dobro mesto za ronjenje, ali i za vindsurfing, kajting i sl. Zanimljivo je da je 26 km dalje preko mora obala Saudijske Arabije.
Dovezli su nas do dela pored obale i mada tu postoji i plaža tako da ko hoće može da se kupa, sve je ipak turistički – postoji šetalište sa brojnim prodavnicama, ali i kafićima i restoranima. Ipak, nismo se tu previše dugo zadržali jer je valjalo da se svi iz grupe vratimo u svoje hotele i dobro naspavamo imajući u vidu prethodnu noć.
Tokom ovog boravka u Šarm El Šeiku išla sam na još jedan izlet, ali sam tada vodila i svoju mamu.
Izlet je bio brodom i uključivao je odlazak do voda oko ostrva Tiran, ali se nismo iskrcavali na samo ostrvo. Prvo, zato što nije ni bilo potrebe jer smo išli na gnjuranje, a drugo, zato što je više decenija trajalo dogovaranje između Egipta i Saudijske Arabije kome Tiran (zajedno sa ostrvom Sanafir) zapravo pripada. Od 2017. godine, Tiran i Sanafir su zvanično suverena teritorija Saudijske Arabije.
Crveno more je poznato kao izvanredno mesto za gnuranje i ronjenje, ali mada se ja jako dobro osećam u vodi, iz meni nepoznatog razloga nikada me nije posebno privlačilo da se bavim ronjenjem. To me nije sprečilo da snimim grupu ronilaca koja je ovde takođe došla na izlet.
Što se mene ticalo, dakle, ja sam bila veoma srećna i da samo gnjuram. Mada sam neke vrste riba redovno viđala i kod hotela, ni najmanje mi nije bilo previše da ih vidim i snimim i ovde.
Izlet je podrazumevao i kupanje u dubljoj vodi, praktično na otvorenoj pučini, i kada smo se ukotvili, ubedila sam mamu da i ona uskoči u vodu zajedno sa mnom. Ona je uvek bila dobar plivač, ali godine su učinile svoje, a tada je imala 75, i kada je počela da nas nosi malo jača struja ona se uplašila. Ja sam bila dosta razgaljena jer sam uživala da plivam sa njom skoro na otvorenom moru, ali nju je sve više i više obuzimala panika. To su videli ljudi sa broda, pa su joj dobacili obruč za spasavanje koji je za brod bio vezan konopcem. Tako su je privukli i ona je mogla bezbedno da izađe. Ja sam još malo plivala pa sam se uskoro i ja vratila na brod. A mama je blagonaklono gunđala što je sebi dozvolila da ja nju, „staru ženu“, ubedim da "kao luda" uđe u vodu na tom mestu. Sve je prošlo dobro na kraju, a ja znam da je njoj čitavo to putovanje bilo nezaboravno.
Ostatak vremena u Šarm El Šeiku smo provele u hotelu, uglavnom pored tog bazena, s tim da sam ja i dalje redovno odlazila do pontona i tamo uživala gledajući šarene ribice Crvenog mora.