Egipat 2021. (+ 2001.), 3. deo (Asuan, Abu Simbel)
Izuzetno udobnim noćnim vozom smo napustili Kairo i kada smo narednog dana počeli da se budimo, voz je već uveliko prolazio kroz južne delove Egipta.
Kada smo stigli u Asuan, prvo smo se prebacili do broda za krstarenje gde smo se ukrcali i dobili ključeve od svojih kabina. A kada smo ostavili svoje stvari, okupili smo se na keju kod mesta gde je bio parkiran naš brod, da bi zatim ušli u mini-autobus i krenuli u obilaženje.
Asuan se nalazi na oko 870 km južno od Kaira i to je važan administrativni, trgovački, industrijski i obrazovni centar južnog Egipta. Za nas je, ipak, bilo veoma važno da je to i važan turistički centar zbog lokaliteta koji postoje u njegovoj okolini, ali i zbog brojnih krstarenja Nilom. Naš obilazak Egipta je obuhvatao i krstarenje do Luksora koje je trajalo 3 dana i to je prilično uobičajena varijanta, ali postoji mogućnost da se brodom putuje i između Asuana i Kaira, a to putovanje traje 3-4 sedmice.
Za početak našeg prvog obilaska moglo je da se primeti da, za razliku od Kaira, ovde nema saobraćajne gužve. Barem je tako bilo pre 20 godina. Kako je danas – ne znam.
Prvo smo krenuli da obilazimo brane u Asuanu. 1902. godine su Britanci oko 5 km južno od Asuana sagradili Staru asuansku branu koja je kasnije je doziđivana. Mi smo se mini-busem prvo prevezli preko ove brane.
Zatim smo se odvezli i do Nove ili Visoke asuanske brane koja je sagrađena između 1960. i 1970. godine oko 11 km južno od Asuana. Naime, posle iskustva sa Starom asuanskom branom i posle revolucije iz 1952. godine, Egipćani su shvatili da im je potrebno ono isto što imaju, ali značajno veće. Tako je u saradnji sa SSSR-om sagrađena Visoka asuanska brana iza koje je vremenom oformljeno ogromno jezero Naser, tako nazvano po egipatskom predsedniku Gamal Abdel Naseru tokom čijeg mandata je brana i sagrađena.
Glavni razlozi za izgradnju ove ogromne brane su svakako vezani za potrebe Egipta za električnom energijom, ali i zbog mušičavosti Nila koji je poznat po godišnjem plavljenju svojih obala. Upravo je ta njegova odlika omogućila da se u njegovoj dolini razvije civilizacija poput Starog Egipta, ali su te sezonske poplave poprilično bile nepouzdane i mogle su da se stave pod kontrolu upravo pomoću brane.
Za mene su posebno zanimljive dve posledice ove odluke. Prvo, mnogi staroegipatski hramovi su potopljeni, ali su neki, uključujući i najvažniji među njima – Abu Simbel – spaseni. O tome će biti malo više reči nešto kasnije. Druga bitna posledica jeste da u Nilu, nizvodno od brane, više nema krokodila!
Završivši obilazak brana, dovezli su nas do jednog pristaništa na obali Nila, tačnije veštačkog jezera koje je oformljeno između dve brane. Razlog za to je bio da smo krenuli da posetimo jedno ostrvo na kojem se nalazi Kompleks hramova File.
Ovaj kompleks hramova se ranije nalazio na samom ostrvu File, ali su zbog izgradnje Visoke asuanske brane 1969. godine, što bi dovelo do potapanja, hramovi preseljeni na obližnje ostrvo Agilika.
Glavni, centralni hram u okviru kompleksa posvećen je boginji Izidi, zaštitnici kraljevstva, boginji braka i magije, itd. Ona je vrhovna boginja u staroegipatskom panteonu. Ćerka je Geba (bog zemlje) i Nut/Nuit (boginja neba), a sestra i supruga Ozirisa (bog plodnosti, poljoprivrede, života posle smrti, podzemlja, uskrsnuća,...). Njen sin je Horus, bog kraljevstva i neba, a faraoni su na zemlji predstavljali otelotvorenje boga Horusa, što će reći da je to bio izuzetno važan bog. On se tipično prikazuje kao ljudska figura sa glavom sokola.
Ipak, mada se za najstariji hram ovde smatra da je sagrađen u periodu od 8. do 7. veka pre nove ere, a prvi hram boginji Izidi krajem 7. i početkom 6. veka pre nove ere, više od dve trećine građevina u okviru kompleksa podignuto je za vreme dinastije Ptolemejidi koja je Egiptom vladala od 305. do 30. godine pre nove ere. Uzgred da pomenem da je osnivač ove dinastije, Ptolemej I Soter, bio Makedonac po poreklu, kao i jedan od generala i kompanjona Aleksandra Velikog tokom pohoda ovog drugog po Grčkoj, Egiptu i Aziji, dok je poslednji vladar iz ove dinastije, a i čitavog Starog Egipta, bila zapravo vladarka – čuvena Kleopatra. Posle nje su na egipatsko tlo i scenu kao vladari došli Rimljani.
Kompleks hramova File je nastavio da bude važan religiozni centar i tokom rimskog perioda, uključujući i period nakon pojave Hrišćana.
Već sam rekla da sam ovde bila 2001. godine, tada sam koristila slajdove, što znači da sam značajno manje snimala nego što to danas činim, tako da nemam dovoljno ilustracija, ali sam imala i video-kameru kojom sam snimala. Ti snimci su, u međuvremenu, prošli razne forme digitalizacije od kojih je svaka oduzimala od kvaliteta, tako da u ovom trenutku mogu da ponudim na uvid samo sledeći kratki video zapis:
Dakle, kada se krene ka Izidinom hramu, prvo se prođe kroz prednje dvorište između dve kolonade. Na istočnoj strani kolonada se sastoji od 16 stubova, dok ih sa zapadne strane ima preko 30. Na kraju kolonada se nalazi Izidin hram.
Ovde sam svojevremeno počela da se upoznajem sa nekim osnovnim elementima staroegipatske arhitekture, pre svega vezano za izgradnju hramova. Ulaze u hramove su obeležavali piloni – monumentalne kapije koje se sastoje od portala između dva tornja u vidu zarubljenih piramida koji su više nalik na ogroman poprečan zid kroz koji se ide dalje, a koji ujedno služi i kao oglasna tabla, jer su po pravilu bogato i slikovito ukrašeni.
Kada se prođe kroz Prvi pilon, ulazi se u unutrašnje dvorište takođe sa kolonadama (znatno manjim) sa obe strane, a tu je i Drugi pilon kroz koji se ulazi direktno u unutrašnje svetilište. Osim evidentnih ostataka iz staroegiptaskog perioda, mogu se videti i elementi koji jasno pokazuju da su i Hrišćani ovde vremenom imali svoj hram jer na jednom mestu sa strane postoji i hrišćanski kameni oltar.
Osim Izidinog hrama, u okviru kompleksa postoji i više drugih, manjih hramova, a jedan od najupečatljivijih je Trajanov kiosk.
Mada se ovaj nedovršeni hram pripisuje rimskom imperatoru Trajanu (98-117), jer se na nekim reljefima mogu videti njegovi prikazi kao faraona, veći deo građevine potiče verovatno iz perioda vladavine imperatora Avgusta (27. p.n.e. – 14. godine nove ere).
Posle ove posete Kompleksu hramova File, brodićem smo se vratili do autobusa kako bismo nastavili dalje obilaženje okoline Asuana.
Sledeće po planu obilazaka bila je poseta nedovršenom obelisku koji se nalazi u jednom od brojnih kamenoloma u okolini Asuana. U pitanju je najveći poznati antički obelisk, ali on, dakle, nije završen, tj., i dan danas stoji u horizontalnom položaju i nije u potpunosti odvojen od stene od koje je pravljen.
Ovaj obelisk je naručila žena-faraon Hatšepsut (1508-1458. p.n.e.), ali su se tokom izrade pojavile pukotine, pa se odustalo od čitavog projekta. Da je bio završen, bio bi za trećinu veći od svih staroegipatskih obeliska, tj., bio bi visok oko 42 metra i bio bi težak skoro 1100 tona.
Kada već pominjem obeliske da kažem i to da bez obzira na sav razvoj nauke i tehnologije na koje su ljudi 21. veka toliko ponosni i dalje se zapravo ne zna tačno kako su Stari Egipćani: a) obeliske ukrcavali na brodove, b) kako su ti brodovi plovili, a da nisu tonuli ili se prevrtali od težine ili eventualne nestabilnosti obeliska, c) kako su obeliske iskrcavali sa brodova i d) kako su ih uspravljali, a da ovi ne puknu. Davnih dana sam gledala neki dokumentarni film gde su naučnici pokušavali da dokažu svoje teorije pomoću obeliska visokih par metara, ali je sve to delovalo krajnje neubedljivo, a i na kraju naučnici nisu došli ni do kakvog definitivnog stava.
Kada smo završili i sa ovim obilaskom, grupa se vratila do broda, ali sam ja sa lokalnim vodičem otišla da mi pokaže gde mogu da kupim mali rančić, pošto se moj pocepao. Taj vodič je bio veoma ljubazan, pa me je posle odveo i na sok od šećerne trske. Meni je bilo neprijatno da ga odbijem, ali sam se brinula da eventualno nemam problema sa stomakom, međutim, na kraju je sve dobro prošlo. Malo smo prošetali i pored nekih radnji sa lokalnim kolačima, pa smo se ubrzo našli na obali Nila, a ja sam sa svojim novim rančićem mogla da se vratim na brod. Međutim, brod je bio usidren malo dalje, vodiču se više nije išlo sa mnom, a nije mogao baš da me ostavi tako na sred ulice, pa mi je zaustavio taksi, čak ga i platio, ugurao me unutra, a taksista me je uskoro ostavio kod broda.
To veče smo proveli mirno na brodu, ukotvljeni pored obale Nila. Sa terase na vrhu broda sam videla nešto što je bilo lepo osvetljeno na drugoj, zapadnoj strani Nila. Ujutru sam saznala da je u pitanju Mauzolej Age Kana III koji je umro 1957. godine. Aga Kan III je bio Imam jednog ogranka šiitskog islama. Mauzolej koji se lepo video po danu je ranije bio otvoren za turističke posete, ali više ne.
U Asuanu se nalazi još jedna turistička zanimljivost, a to je hotel Old Katarakt. U pitanju je čuveni luksuzni hotel sa 5 zvezdica iz doba britanske kolonijalne vlasti koji je sagradio Tomas Kuk (osnivač čuvene britanske turističke agencije). U hotelu su odsedale mnoge čuvene ličnosti, a među njima i Agata Kristi koja je delove svog čuvenog romana „Smrt na Nilu“ smestila upravo u ovaj hotel. Pošto sam za naredno pre podne osmislila nešto sasvim posebno, mama i ja smo ranije to veče otišle baš u taj hotel na kafu, da bi se malo častile. Na svu sreću nije bilo Agate Kristi, pa onda nije bilo ni mrtvih.
Dakle, sledeće pre podne je bilo manje ili više slobodno za čitavu grupu, sa ponudom da se ide u vožnju po Nilu felukom, tradicionalnim brodićem. Međutim, mama i ja smo u stvari uradile nešto mnogo bolje, a to je bilo da sam se sa vlasnikom lokalne agencije dogovorila da nas ubaci u ekskurziju do Abu Simbela. Pošto je razdaljina između Asuana i Abu Simbela oko 300 km, bilo je jasno da mi to ne možemo da uradimo u toku pre podneva idući autobusom ili kombijem. Nikakav problem. Išle smo avionom!
Postoje kratke ekskurzije do Abu Simbela iz Asuana koje podrazumevaju let avionom na jednu stranu, obilazak od oko sat-dva, a onda let na drugu stranu. Upravo to smo mama i ja ovom prilikom uradile i bilo je apsolutno divno.
Kada smo sleteli na aerodrom kod Abu Simbela, u stvari su nas sačekali mini-busevi u koje smo se ukrcali, a onda su nas oni odvezli do lokaliteta gde su hramovi, koji je od aerodroma udaljen oko 5 km. Imali smo sat i po vremena za obilazak dva hrama.
Arheološki lokalitet Abu Simbel se nalazi na samom jugu Egipta, oko 40 km od kopnene granice sa Sudanom, u regionu Nubija. Lokalitet je tako nazvan po obližnjem selu, a sastoji se od dva veličanstvena hrama isklesana u steni. Mesto gde se oni danas mogu posetiti nije njihovo originalno mesto, već su hramovi 1968. godine isečeni na komade i preseljeni na novu lokaciju gde su ponovo složeni u jedinstvenu i skladu formu. Razlog za preseljenje – izgradnja Visoke asuanske brane i formiranje akumulacionog jezera Naser sa posledičnim podizanjem nivoa voda što bi potopilo ove hramove na mestu gde su prvobitno napravljeni. Razlog za očuvanje hramova – oni predstavljaju jedan od najimpresivnijih spomenika koje je podigao Ramzes II, a on se smatra za najvećeg, najslavnijeg i najmoćnijeg faraona kojeg je Stari Egipat imao.
Ramzes II je rođen oko 1303. godine pre nove ere i on je jedan od najdugovečnijih faraona – živeo je oko 90 godina! Na presto je stupio 1279. godine pre nove ere, nasledivši svog oca, Setija I, a obojica pripadaju 19. dinastiji. Ramzes II je vladao do svoje smrti 1213. godine pre nove ere. Mada je imao više žena, glavna među njima je bila Nefertari (ne treba brkati sa Nefretiti), a sa svim svojim ženama je Ramzes II imao oko 100 dece. Mumificirano telo faraona Ramzesa II bilo je sahranjeno u grobnici u Dolini kraljeva, ali je nešto kasnije prebačeno u jedno kraljevsko skrovište gde je otkriveno 1881. godine, a danas se nalazi u Egipatskom muzeju u Kairu.
Tokom svog dugog života i vladavine, Ramzes II je predvodio brojne vojne pohode, ali je takođe bio i jedan od najvećih graditelja među faraonima.
Tako je oko 1264. godine pre nove ere započeo izgradnju dva hrama u Nubiji koja je u to vreme bila pod kontrolom Egipta. Hramovi su završeni oko 1244. godine i praktično su isklesani u dubinu planine, dok se ispred njih nalaze ogromni kameni duboki reljefi koji su vremenom postali toliko prepoznatljivi. Zanimljivo je da su hramovi vremenom bili gotovo potpuno zatrpani peskom, a „otkriveni“ su 1813. godine. Tek 1817. su istraživači došli do unutrašnjosti hramova.
Dakle, ovde postoje dva hrama: Veliki hram posvećen bogovima Amonu, Ra-Horaktiju i Ptahu, kao i oboženju samog Ramzesa II, i Mali hram posvećen njegovoj ženi Nefertari i boginji Hator.
Veliki hram u Abu Simbelu se smatra najlepšim hramom ne samo među onima koje je podigao Ramzes II, već i u čitavom Starom Egiptu. Na njegovom ulazu se nalaze kolosalne sedeće statue Ramzesa II visoke po 20 metara. Dok sedi na tronu, faraon nosi dvostruku krunu Gornjeg i Donjeg Egipta. Pored njegovih nogu se nalaze statue njegove glavne žene, Nefertari, njegove majke, dvojice prvih sinova i šest prvih ćerki. Deo skulpture Ramzesa II levo od ulaza u hram je odvaljen u nekom zemljotresu i ti polomljeni delovi su prilikom preseljenja ostavljeni u istom položaju u kojem su bili i kada je hram oslobođen peska, tj., ispred nogu sedećeg faraona.
U središtu pročelja, iznad ulaza u hram, u niši, nalazi se bareljef koji prikazuje boga Ra-Horaktija. Ovaj bog je zapravo kombinacija bogova Ra i Horusa. Ra je bog sunca, a Horus bog neba, tako da se bog Ra-Horakti smatrao bogom izlazećeg sunca. Disk iznad glave božanstva jasno upućuje na sunce i boga Ra, dok je glava sokola vezana za boga Horusa. Sa leve i desne strane se vidi faraon koji iskazuje svoje obožavanje Ra-Horaktija.
Na gornjoj slici se na desnoj nadlaktici faraona, u desnom delu slike, lepo vidi i kartuš sa imenom Ramzesa II, naravno, napisanom hijeroglifima. Kartuš je inače uspravni ovalni okvir unutar kojeg je ispisano ime faraona, a tradicionalno su se samo imena faraona ispisivala u kartušima.
Čitava fasada Velikog hrama u Abu Simbelu je visoka oko 33 m, a široka 38 m. Na vrhu se nalazi friz duž kojeg su 22 babuna koji podignutih ruku obožavaju izlazeće sunce.
Ono što je meni impresivno kod izgradnje ovih hramova, naravno, osim zadivljujuće veličine i lepote, jeste preciznost u izradi. To je verovatno zato što se ja ne razumem u obradu kamena, ali ono što mene fascinira jeste nemogućnost pravljenja greške jer ovo nisu statue koje su pravljene na nekom drugom mestu, pa ovde donesene tek kada budu sasvim uspešno napravljene (ne pričam o preseljenju hrama, već o prvobitnoj izradi). Verovatno je bilo nemoguće da neki zanatlija kaže svom šefu: „Uf, majstore, odfikari mu nos!“ Ne. Toga nema. Sve je bilo na svom mestu.
To se isto odnosi i na unutrašnjost koja je podjednako impresivna, mada sasvim drugačija od spoljašnjosti.