Egipat 2021. (+ 2001.), 4. deo (Abu Simbel, Kom Ombo)
Kada smo davne 2001. godine mama i ja stigle do arheološkog lokaliteta Abu Simbel, pridružile smo se nekoj grupi sa vodičem, ali sam vrlo brzo zaključila da vodič njima ništa nije pričao što ja već nisam znala. Zato smo nas dve lepo krenule ka unutrašnjosti hrama i bila je to jedna odlična odluka. Kao prvo, unutra nije bilo previše ljudi i mogle smo bolje da razgledamo unutrašnjost hrama.
Po konstrukciji je hram veoma složen i u njemu se nalazi nekoliko bočnih prostorija, ali se prvo ulazi u hipostilnu dvoranu, tj., salu sa stubovima. Sa leve i desne strane te prve prostorije postoje po četiri stuba, visokih oko 8 metara, uz koje se nalaze statue u vidu oboženog Ramzesa II koji je ovde povezan sa bogom Ozirisom. Pošto je Oziris, između ostalog, bog plodnosti, zagrobnog života, mrtvih i uskrsnuća, to ukazuje na večnu prirodu faraona. Statue sa leve strane nose krunu Gornjeg Egipta, a sa desne dvostruku krunu Gornjeg i Donjeg Egipta. Podsećam da je ovo sve isklesano u dubinu planinske kamene padine. Plafon je ukrašen slikama lešinara u letu.
Hipostilna dvorana je dugačka 18 metara, a široka je skoro 17 m. Iz nje se, idući pravo, ulazi u drugu, manju salu sa stubovima, kao i u nekoliko bočnih prostorija, a svi su zidovi ukrašeni bareljefima. Sada sledi serija fotografija napravljena od video-snimka, pošto su mi prave fotografije koje sam snimila unutra sve bile mutne. Ni ove koje sam uključila u putopis nisu spektakularne, ali bolje nemam.
Generalno gledano, bareljefi u hipostilnoj dvorani se bave daljom glorifikacijom faraona, ovaj put kroz njegove brojne vojne pohode. Posebno se ističu prikazi Bitke kod Kadeša koja se 1296. godine pre nove ere vodila između Egipćana i Hetita. Mada se ovde Ramzes II prikazuje kao pobednik, na osnovu nekih drugih dokaza, kao i jednog zapisa koji je pronađen prilikom iskopavanja Hatuše, glavnog grada Hetitskog carstva, smatra se da je rezultat bio nerešen. Ipak, ova bitka je i dalje jedna od najčuvenijih na svetu, jer je posle nje potpisan prvi mirovni sporazum u istoriji (barem da se za njega zna).
Dakle, iz hipostilne dvorane se ulazi u manju salu sa stubovima, a odatle se dalje dolazi do samog svetilišta na čijem zadnjem delu se nalaze sedeće figure boga Ptaha, Amona-Ra, deifikovanog Ramzesa II i Ra-Horaktija. Ovo svetilište se nalazi 47 metara od samog ulaza, a 61 metar od površine planinske padine. Dakle, to je sve postignuto klesanjem.
Na slici se vide kako s leva na desno sede: bog Ptah, bog Amon-Ra, oboženi Ramzes II i Ra-Horakti.
Ono što se često pominje vezano za ovo svetilište jeste fenomen obasjavanja izlazećim suncem. Naime, za početak, pročelje hrama je okrenuto ka istoku, tako da centralna pozicija boga izlazećeg sunca Ra-Horaktija iznad ulaza u hram dobija dodatno i sasvim smisleno značenje. Osim toga, dva puta godišnje, 22. februara i 22. oktobra (negde piše i 26. februara i 18. oktobra), kada Sunce izlazi, njegovi zraci prodiru duboko u unutrašnjost hrama, sve do svetilišta gde obasjavaju sve figure u zadnjem delu osim boga Ptaha, pošto je on vezan za oblast mrtvih, tako da uvek ostaje u mraku. Ovako barem ide neka zvanična priča. S druge strane, čitala sam i da se ovo osvetljavanje, koje je izgleda ipak dosta neubedljivo, pojavljuje u periodu od 25 dana posle jesenje ravnodnevnice i 25 dana pre prolećne ravnodnevnice i tada osvetljava ove statue, ali nikada više od dve. Bilo kako bilo, Stari Egipćani su upravo tako pozicionirali svoj hram, pa kada je hram trebalo da se seli na novu lokaciju 1968. godine, naučnici su se silno potrudili da novi položaj hrama bude upravo takav da omogući da se ovaj fenomen i dalje ponavlja od godine do godine. S bogovima se ne treba šaliti.
Mi smo ovde slučajno došle 21. marta, što će reći baš oko prolećne ravnodnevnice, ali ipak i suviše kasno posle izlaska sunca da bismo eventualno proverile tačnost svih ovih priča. Međutim, dolazak ovde baš na prolećnu ravnodnevnicu koja se smatra veoma bitnim danom u mnogim verovanjima i kod mnogih novodopski orijentisanih pojedinaca i grupa imao je svoj dodatni značaj i to me dovodi do drugog razloga zašto se ispostavilo kao odlično da smo mama i ja ušle pre hordi turista. Naime, tako smo uspele da zateknemo par žena koje su u svetilištu hrama radile neki ritual ili neka prizivanja. Evo i video zapisa gde će se čuti i videti deo rituala, a koji će ujedno i malo bolje da dočara izgled unutrašnjosti hrama.
Kao što može da se vidi iz video-snimka, posle dolaska do svetilišta, nastavila sam sa obilaženjem hrama odlaskom do nekih bočnih prostorija. Za neke od njih se pretpostavlja da su imale funkciju skladišta. Ali, bez obzira na njihovu funkciju i one su veoma bogato ukrašene, mada su im tavanice znatno niže u odnosu na središnji deo hrama.
Posle ovoga smo mogle da izađemo ispred Velikog hrama u Abu Simbelu i da tu malo slikamo.
Zatim smo se mama i ja uputile ka drugom hramu, ali se sve vreme osvrćući na Veliki hram koji je istinski veličanstven.
U jednom trenutku na platou između dva hrama gotovo da nije bilo ljudi, pa smo mama i ja iskoristile priliku i pozirale za jednu divnu uspomenu.
A onda se plato ponovo napunio ljudima.
Tu se ujedno nalazi i Mali hram u Abu Simbelu koji je posvećen boginji Hator i kraljici Nefertari. Boginja Hator je ćerka boga Ra, ali i njegova supruga. Takođe je i majka Horusa (uz prethodno već pomenutu Izidu), kao i njegova supruga. Sve ovo može da se čini poprilično zbrkano, po principu „ne zna se ko je tu kome rod, a ko pomozi Bog“, ali to vam je staroegipatska religija i kao takva treba da se jednostavno prihvati. Logika je tu manje bitna.
Ono što je važno jeste da je boginja Hator koja se često prikazuje kao krava ili ako je u ljudskom obliku onda sa rogovima krave na glavi, između ostalog, i boginja neba, ljubavi, muzike, plesa, sreće i materinske brige. Takođe je mogla da prelazi i između svetova, pa je pomagala umrlima na njihovom putu u zagrobni život.
S druge strane, kraljica Nefertari je bila glavna žena Ramzesa II. Njeno ime znači „prelepa pratilja“ i smatra se da je ona bila omiljena žena ovog moćnog faraona.
Hram posvećen njima dvema nalazi se na oko 100 metara od Velikog hrama. Zanimljivo je da je ovo tek drugi hram u istoriji Starog Egipta koji je bio posvećen kraljici. (Prvi je podigao Ehnaton iz 18. dinastije za svoju suprugu Nefertiti).
Pročelje hrama je napravljeno kao blaga kosina i ono je ukrašeno velikim statuama faraona Ramzesa II i kraljice Nefertari postavljenim u udubljenja sa obe strane od ulaza – po dve statue faraona između kojih je jedna statua kraljice. Kod njihovih nogu su manje statue njihove dece. Na kosim kamenim projekcijama koje odvajaju udubljenja sa statuama nalaze se zavetni natpisi.
Statue su visoke skoro 10 metara i ovo je redak primer da je kraljica prikazana u istoj veličini kao i sam faraon. Obično su kraljice i drugi članovi kraljevske porodice prikazivani u manjoj veličini, tipično ne veći od visine kolena faraona, kao što je slučaj kod Velikog hrama.
Što se tiče osnove Malog hrama, ona je slična velikom, ali naravno manja. Prvo se ulazi u hipostilnu dvoranu sa šest stubova na kojima se, između ostalog, pri vrhu vide i reljefni prikazi glave boginje Hator.
I ovde su zidovi ukrašeni reljefima i oni uglavnom prikazuju faraona i kraljicu u raznim situacijama koje uključuju i različita božanstva. Takođe se prikazuje i kako faraon uništava svoje neprijatelje pred bogovima u prisustvu svoje žene.
Iz hipostilne dvorane se prelazi u vestibil, do kojeg vode tri portala, a u dnu se nalazi i svetilište, kao i par bočnih prostorija. U samom svetilištu, u niši na zapadnom zidu, prikazana je boginja Hator koja u vidu božanske krave gotovo da izlazi iz same planine. Sve ovo, kao i sama unutrašnjost Malog hrama može se videti na sledećem video-snimku:
Nakon obilaska Malog hrama, samo sam još malo fotografisala i snimala, a onda smo mama i ja mogle da se uputimo ka autobusima koji su nas vratili do aerodroma.
Tamo smo malo sačekale, pa smo se ubrzo i vratile u Asuan gde smo se dovezle do broda na kojem smo imale svoju sobu, jer posle ovoga je kretalo krstarenje po Nilu.
Mada me uopšte ne privlače oni ogromni brodovi za krstarenje, moram da priznam da mi se ova lagana plovidba Nilom izuzetno dopala. Ti brodovi su poput nekakvih tvrđava, veliki su i na nekoliko spratova, ali za početak je veoma lepo da na vrhu imaju manji bazen (to je manje-više), ali i brojne ležaljke na kojima putnici mogu da se udobno smeste u svojim kupaćim kostimima i eventualno prate lagani prolazak pored obala Nila. Pošto je bio mart, sunce još uvek nije bilo previše jako, čak ni u južnom Egiptu, tako da niko nije izgoreo. Što se tiče plovidbe, za početak su se brodovi (a njih ima veliki broj i ovo krstarenje je deo široke turističke ponude koja se može naći u Egiptu) jedan po jedan odvajali od obale, polako manevrišući da bi uhvatili dobar pravac, a onda je plovidba mogla istinski i da krene.
Ja sam u trenutku kada smo se pokretali bila u sobi, pa sam posmatrala kroz prozor kako ćemo se odlepiti od obale. Na obali je u to vreme bila grupa radnika koji su postavljali novo kamenje na kosinu obale i tako je utvrđivali. Jedan od njih je bez ikakve žurbe bacao u Nil metalnu kofu zakačenu konopcem kako bi zahvatio vodu i dodao je svom kolegi. U jednom trenutku je on tu kofu prineo svom licu i nagnuo je, sasvim jasno pijući tu vodu! Bila sam potpuno zaprepašćena tim prizorom, ali i zatečena, tako da nisam imala fotoaparat pri ruci. Bilo je to nešto potpuno neverovatno za mene, jer sam se naslušala silnih priča o vodi u Nilu, raznim amebama i sličnim stvorenjima koja mogu da prouzrokuju ozbiljne zdravstvene probleme. Očigledno je bilo da ovo nije važilo za sve. Verovatno lokalno stanovništvo ima neki svoj imunitet, ali to ne važi za nas došljake.
Bilo kako bilo, kada je naš brod zauzeo dobar pravac, krenuli smo lagano nizvodno u pravcu severa. Meni reke jako prijaju i ta lagana i mirna vožnja je bilo nešto veoma lepo i u čemu sam intenzivno uživala. Doduše, kako je brod krenuo sa plovidbom, bilo je i više vetra, ali to ipak nije kvarilo moje uživanje i opuštanje na najvišoj palubi.
Naravno, nisam baš mogla previše da se izležavam, pa sam povremeno i snimala i fotografisala.
U neka doba je i Sunce zašlo pa je počeo da pada mrak. Baš u to vreme smo pristigli u grad Kom Ombo koji je jedan od centara poljoprivredne proizvodnje, ali je za posetioce mnogo poznatiji po svom hramu istoimenog naziva.