Ekvador 2004, 2. deo (Kvenka, Alausi, Ingapirka, Kito i Otavalo)
U starom delu Kvenke ima oko 30-ak crkava i naravno da nisam ni pokušala da ih sve obiđem, ali sam zato dogovorila izlet za naredni dan. Vodič, koji je ujedno bio i vozač, zvao se Alfredo i on je bio izrazito prijatan i predusretljiv, osim što je naravno i znao svašta da priča o mestima pored kojih smo prolazili ili koja smo posetili.
Išli smo prvo na sever Panameričkim autoputem koji vodi od Ognjene zemlje na jugu do Aljaske na severu i koji je presečen samo na jednom delu i to u Panami zbog kanala. U Ekvadoru je asfaltiran tek 1960-ih godina. U jednom trenutku smo bili na visini od oko 3600 m na kojem se nalazi vododelnica. Kada je lepo vreme na zapadu na nekih 200 km može da se vidi Pacifik, a ka istoku posle spuštanja reljefa i nižih delova kroz koje protiče Amazon, na nekih 6500 km nalazi se Atlantik. Ipak, da ne bude zabune Panamerički autoput u ovom delu nije autoput sa 5 traka u jednom smeru ili nešto tako. Ne, to je običan put, ali svakako jedna od glavnih saobraćajnica u Ekvadoru. Povremeno je bilo gužve, a u jednom trenutku smo u jednoj oštroj krivini naišli i na nekog dečaka koji je konopac privezan sa jedne strane puta povlačio stojeći na drugoj strani, čime je zaustavljao već usporena kola. To bi mu dalo priliku da potraži neki dinar.
Posle nekog vremena smo došli do mesta Alausi. Samo mesto nije mnogo bitno, ali odatle kreće luda vožnja vozom koja traje nekih dva sata. Čekajući da se „ukrcam“, gledala sam kako jedan čovek pravi suvenire od tagve. Tagva je veoma tvrdi beli deo semena nekih palmi koji se zove i lažna slonovača ili vegetarijanska slonovača. Često se koristi za pravljenje dugmadi, ali i za sitne suvenire za turiste. Ja sam snimala kako se pomoću struga oblikuje maleni ćup od ovog semena, pa sam to i dobila na poklon, a uz put sam kupila i omanjeg papagaja napravljenog od tagve.
Ipak, glavni razlog dolaska u Alausi jeste ta vožnja vozom. Ono što čitavu stvar čini zanimljivom i posebnom jeste da se turisti penju na krov voza i tu sede tokom čitave vožnje. Dobro, možda su se neki malo stariji turisti ukrcali u vagon, ali mlađi turisti su se sa velikim zadovoljstvom ispentrali na krovove vagona. Alfredo me je posavetovao da sednem na desnu stranu u pravcu kretanja, jer je bolji pogled. Voz ide cik-cak niz brdo, pa posle uz brdo, oko jednog planinskog ispusta koji se zove Đavolji nos. Doživljaj je bio veoma veseo, a da bi turistima bilo još zanimljivije, kondukter koji je proveravao karte izuzetno se vešto provlačio između putnika hodajući po krovu dok se voz kretao.
Posle ovoga, Alfredu i meni se pridružio jedan malo stariji par iz Engleske, pa smo prvo svratili na ručak, a zatim otišli do Ingapirke.
Ingapirka je arheološki lokalitet otkriven je 1970. godine. Veći deo je bio zakopan i virio je samo gornji deo Hrama Sunca, a onda su krenuli raščišćavanje i arheološka iskopavanja. To su ujedno i najstarije zidine u Ekvadoru i nalaze se na 3160 m nadmorske visine. Pretpostavlja se da je tu nekada bilo svetilište plemena Kanjari, a kasnije su ga preuzele Inke. Osim kao svetilište i mesto gde je odsedao vladar Inka kada je dolazio u posetu, Ingapirka se koristila i kao strateško utvrđenje. Inke su tu bile samo nekih 100-ak godina i oni su u stvari okupirali teritorije plemena Kanjari koji su onda kao deo osvete pomogli Špancima, pa se smatra da su Španci između ostalog i zbog toga onako lako savladali Inke.
Potomci plemena Kanjari i danas naravno žive u ovim krajevima i dosta njih neguje tradiciju. Ona se između ostalog sastoji i od belog šeširića koji nose žene. Na šeširiću nema nikakve trake, ali je zato tu zvonce prikačeno za obod. Kada je devojka neudata, zvonce je sa prednje strane, a kada se ona uda, šeširić se okrene, pa joj se zvonce nalazi pozadi. Takav sam šeširić videla na jednoj devojci koja je grupu turista vodila u obilazak Ingapirke.
Ingapirka kao lokalitet jasno pokazuje raspored građevina koji na zemlji oslikava oblik pume. Inke su svoja naselja upravo i planirali tako da u osnovi imaju oblik pume, kondora, lame, itd. U ovom slučaju, glava pume je na mestu gde stoji Hram Sunca. Osim Hrama Sunca, tu se nalaze i ostaci prostorija koje su se koristile za skladištenje, kraljevska palata, prostorije za smeštaj glasnika i podanika koji su opslužovali vladare, Hram Meseca i drugo. Na samom početku lokaliteta nalaze se prostorije za skladištenje hrane i tu nam je Alfredo ispričao kako su čuvali krompir. Naime, krompir se prvo spljesne, a onda se ostavi napolju na otvorenom. U toku dana ga isušuje sunce, a noću velika hladnoća, tako da posle 11 dana ovakvog postupka krompir može da se čuva i po desetak godina, a da i dalje bude jestiv. Od nekadašnjih skladišta sada su ostali samo temelji i nizak zidić, ali ono što je zanimljivo jeste da nigde nema ulaza u te prostorije!!! Pretpostavlja se da je ulaz bio pozicioniran više, zato što na taj način više zaliha može da stane u taj prostor, a i za neke štetočine je bilo teže da uđu.
Kad smo kod tih zidića, ima ih dosta i na njima jasno može da se vidi razlika u graditeljstvu Kanjarija i Inka. Naime, Kanjari su koristili neobrađeni kamen iz reka, dok su Inke obrađivali kamenje za izgradnju. Međutim, svi su bili veoma vešti u sakupljanju zlata iz obližnje reke koja je nekada bila zlatonosna. Za to su koristili velike komade kamenja u kojima bi napravili rupe, pa bi kamenje stavili u reku. Reka bi tekla preko njega, a komadi zlata bi upadali u ove rupe koje bi onda vredni sakupljači proveravali svaki dan.
Glavna građevina na lokalitetu Ingapirka je Hram Sunca. To je najstarije svetilište Inka u Ekvadoru. Sama građevina se nalazi na osnovi u koju je ugrađeno oko 1600 kamenova, od kojih nijedan nije isti kao ostali, a svi se savršeno uklapaju. U tom uklapanju kamenova Inke su bili nenadmašni i to je zaista čudesno. Hram, kao i njegov ulaz i njegovi prozori su trapezoidnog oblika. Time se konstrukcija objekta ojačava, što je veoma bitno u slučaju zemljotresa kojih ovde ima na pretek. Hram se sastoji od dve prostorije u kojima se nalaze niše koje su služile da se pomoću njih i sunca određuje doba godine.
Vladari Inka su ovde dolazili samo povremeno, ali je Hram Sunca za Inke bio veoma važan. Na osnovu doba godine određivalo se kada će određeni poljoprivredni radovi da započnu, a osim toga sunce im je bilo veoma bitno i zato što su smatrali da su njihovi vladari direktni potomci sunca. Vladar je mogao da bude samo neko ko je dete vladara i njegove sestre po krvi i nijedno drugo dete tog vladara koje je rođeno iz neke druge veze.
Kao što sam pomenula, neki od objekata su služili za smeštaj glasnika. Poznato je da su Inke imale veoma dobar sistem pošte i veoma razgranatu mrežu puteva, odnosno, staza. I dan danas može iznad Ingapirke da se vidi put koji su napravili Inke i koji vodi dalje na sever u pravcu Kitoa.
Posle ove posete krenuli smo da se vraćamo u Kvenku. Uz put smo viđali kuće koje na krovovima imaju ukrase u obliku sunca, meseca, ptica i jaja, što simboliše sreću, blagostanje i ostalo. Žene u Ekvadoru su veoma vredne, puno nose i puno rade, dobrim delom i zato što muževi često odu u inostranstvo da rade, pa žene moraju kod kuće da obavljaju sve. Ili oba roditelja odu da rade negde u inostranstvo, a decu čuvaju babe i dede. Procenjuje se da novac koji ovi gastarbajteri šalju kući predstavlja drugi ili treći prihod po visini na nivou čitave zemlje. Ekvador zaradi više samo od nafte i eventualno neke druge robe čija cena u datom trenutku na svetskom tržištu bude visoka.
Kada smo pričali o ovome, taj par starijih Engleza koji su inače bili izuzetno simpatični i prijatni dao je jedan usputan komentar koji se meni nije dopao i zbog kojeg i dan danas žalim što nisam reagovala. Naime, kada smo pričali o tom prihodu i o parama koje se šalju, a porodica koja je ostala u Ekvadoru to koristi da bi sagradila pristojnu kuću i slično, oni su rekli: „A, znači tu dolaze naše pare!“ Alfredo se ućutao i videla sam da mu je veoma neprijatno, kao što je bilo i meni, a žao mi je da nisam rekla: „Ne, tu ne dolaze Vaše pare, već pare koje su ti ljudi zaradili i uštedeli obavljajući poslove koje Vaši sunarodnjaci ne žele da rade.“ Ne verujem da su ti Englezi imali bilo kakvu lošu nameru, ali je njihov komentar bio izlišan i neprimeren.
Uz put smo takođe videli restorane koji su imali rotirajuće grilove, kao što su kod nas grilovi za piliće, ali su ovde šipke bile kraće i deblje, pošto se gril koristi za zamorčiće. Naime, zamorčići su još od davnina jedan od glavnih specijaliteta koji može da se nađe u nekim delovima Anda. Čak je u današnje vreme njihovo meso i skuplje od drugih vrsta.
Naredno jutro sam prvo prošetala do obližnje rečice. Kvenka leži na 4 rečice, ali sam ja imala priliku da vidim samo tu jednu, pošto sam imala sve manje i manje vremena. Rano popodne sam već imala let nazad za Kito. Pre toga sam uspela da prošetam do pijace, koja je predivna. Ja pijace inače veoma volim da posećujem i ova je bila sjajna. Puno omanjih kuhinja za spremanje sveže hrane, pri čemu sve lepo miriše. Dosta ribe i pirinča, pržene banane, u komadu ili kao čips. O svežem voću i povrću da i ne govorim.
Pijaca u Kvenki
Ipak, glavna stvar koju sam obavila to prepodne bila je poseta fabrici panama šešira. Panama šeširi, suprotno svom nazivu, proizvode se u stvari u Ekvadoru i samo u Ekvadoru. Razlog otkud su dobili svoje ime jeste da su ih uveliko koristili radnici koji su radili na izgradnji Panamskog kanala, ali se oni zapravo prave od biljke koja liči na palmu, ali nije palma, a koja raste samo u Ekvadoru. Ovaj slamnati šešir u raznim verzijama nosili su i nose razne filmske dive, članovi svetskog džet-seta i aristokratije, a i čuveni Al Kapone nije mogao da se zamisli bez svog panama šešira. Alfredo me je uputio na jednu fabriku i posavetovao kako da nastupim, tako da sam na kraju dobila gratis privatnu turu po fabrici. Na samom početku je imitacija kuće u kojoj su ljudi u tom kraju ranije živeli. Tu je i jedna lepa devojka koja pozira u narodnoj nošnji i imitira pravljenje šešira, a onda kreće obilazak fabrike i raznih faza u proizvodnji. Ta biljka od koje se prave panama šeširi ispira se više dana, a onda se suši na suncu. Od slame koja se dobije pletu se šeširi i to obično po kućama, po principu narodne radinosti, a zatim stižu u fabriku u poprilično bezobličnom stanju. Tu se zatim boje, presuju, peglaju i doteruju. Ranije su se šeširi ručno oblikovali, a sada se koriste mašine, tako da na policama može da se vidi veliki broj „modli“ za presovanje. Rezultat su zaista predivni šeširi. Muški šešir može da košta od 10 do 80 dolara, a viša cena znači da ti šeširi imaju gušće tkanje. Ima izuzetno šik modela, ali s obzirom da ja ne nosim šešire, a i imala sam još dosta da putujem, ozbiljno sam se premišljala da li da se častim i na kraju i jesam. To je jedan jednostavan model koji je čak uspeo da preživi do povratka kući i sada stoji upakovan u jednom ormaru i sanja o tome da ostvari svoju sudbinu i barem nekada bude nošen.
Po povratku u Kito sam se našla sa svojim prijateljima iz SAD-a, pa smo narednog dana zajednički tragali za privlačnom i povoljnom turom po Galapagosu. Posle dosta truda i strpljenja smo uspeli i zaista je bio dobar onaj savet da obilazak Galapagosa rezervišemo u Ekvadoru. Čak smo i za isti brod i isti period nailazili na različite cene u različitim agencijama. S druge strane, ako čovek nije previše fleksibilan sa vremenom, ovo može da bude i rizično i da se ne nađu slobodna mesta.
Na kraju smo imali jedan slobodan dan pre odlaska na Galapagos i tog dana smo otišli na turu koja je uključivala posetu gradiću Otavalo koji se nalazi na par sati vožnje severno od Kitoa. Sam gradić nije ništa posebno, ali subotom je tamo pazarni dan i tada je u njemu nadaleko čuvena pijaca lokalno proizvedenih zanatskih predmeta, predmeta od tekstila i slično, i ova pijaca se smatra jednom od najboljih u Latinskoj Americi, a tradicija joj seže još od pred-kolumbovskih vremena. Sada je to uglavnom mesto za turiste koje pokriva preko 10-ak unakrsnih ulica, tako da se čitav kvart pretvara u pijacu. Postoji i jedan manji deo koji očigledno nije za turiste jer se prodaje sveža hrana, a ima i jedan trg gde može da se lepo jede već pripremljena hrana. Na više mesta smo nailazili na svinju koja je očigledno ispečena na ražnju i donesena u komadu, a onda se na licu mesta seku sitniji komadi i prodaju kao deo kompletnog obroka. Evo kako to ide: uzme se najlon kesa recimo od 1 kg, u nju se ubaci kuvano zrnevlje, meso, nalije se močom, a odozgo se još doda seckani crni luk i kupus. Dakle, kompletan obrok u jednoj kesici. Mi smo tamo otišli baš na pazarni dan tako da je bilo dosta gužve. Niko od nas nije bio zainteresovan za neku kupovinu, pa se nismo dugo zadržali u Otavalu.
Na putu između Kitoa i Otavala može da se vidi nekoliko vulkana, Kajambe, Imbabura i Kuikoča. Kod ovog poslednjeg koji je visok 3300 m stali smo u povratku iz Otavala da bismo posetili njegov krater. Naime, pre nekih 500 godina od snegova koji su bili na vrhu Kuikoče i koji su se otopili u njegovom krateru je nastalo veoma lepo jezero. U jezeru nema riba, ali ima nekih vodenih ptica, a voda je predivno bistra i čista. Tu smo malo prošetali po unutrašnjosti kratera i spustili se do vode. Blizu ovog jezera nalazi se mestašce Kotakači u kojem smo naišli na nekakvu narodnu proslavu. Jedna osoba maskirana u nekakvog đavola igrala je u ritmu bučne muzike i cupkajući predvodila kolonu ljudi koja ga je pratila i za njim takođe cupkala. Naravno da smo se i mi pridružili, a uz put smo probali i rakiju od šećerne trske koja nije mnogo jaka, ali koja je svakako od nas napravila vrsne poznavaoce lokalnih igračkih koraka.
Narednog dana smo poleteli ka Galapagosu. U avionu sam imala priliku da potvrdim svoj već jasno utvrđeni utisak da su Ekvadorci izuzetno simpatičan i prijatan narod. Sedela sam pored jedne žene mog godišta i silno smo se ispričale. Ne znam joj ni ime, niti je ona pitala za moje, ali kada je krenula da se iskrcava u Gvajakilu, mi smo jedna drugoj poželele sve najbolje, a onda je ona u želji da mi nešto pokloni iznenada skinula tri narukvice od perlica sa svoje ruke i dala mi ih. Te narukvice su i dan danas jedan od najdražih suvenira sa mojih putovanja.