Ekvador 2004, 3. deo (Galapagos – Baltra, Santa Kruz)
Dok je avion brujao, kroz prozor se video samo gornji deo Kotopaksija; sve ostalo je bilo u oblacima. Savršena kupa još aktivnog vulkana elegantno se izvijala ka nebu, a njen snegom pokriven vrh je zaista ostavljao utisak šlaga na torti. Da bi se stiglo do Galapagosa, po pravilu mora da se leti iz glavnog grada Kitoa ili Gvajakila, drugog po veličini grada smeštenog na obali Pacifika, u koji avion iz Kitoa obavezno sleće i kupi putnike ka ostrvima arhipelaga Kolumbo, kako se inače arhipelag Galapagos zvanično zove još od 1892. Tada je ekvadorska Narodna skupština želela da prigodno proslavi 400-godišnjicu dolaska Kolumba u Ameriku, pa je odlučila da Galapagosu ukaže tu čast da promeni svoje ime. Obični ljudi su uradili ono što treba raditi sa svim političkim odlukama koje se mešaju u prirodno stanje stvari – ignorisali su je, tako da se čitav svet srećno slaže oko naziva koji svima odgovara. Neke romantične duše ga još nazivaju i Rajskim vrtom, ali to je preterano. Druga tropska ostrva se mogu smatrati rajskim vrtom. Galapagos su čudesna, jedinstvena i prelepa ostrva povremeno nalik pustari.
Aerodrom na koji smo sleteli nalazi se na omanjem ostrvu Baltra. Ima još par aerodroma, ali su za različite avione i različite prilike. Velika većina turista kreće upravo od ovog aerodroma. Posle pasoške kontrole plaća se ulaz u Nacionalni park, pošto 97 procenata ostrva Galapagos potpada pod Nacionalni park, a zatim sledi carinska kontrola, koja je zadužena da vodi računa o tome da li se unosi hrana, životinje, seme, bube ili bilo šta drugo što bi moglo da ugrozi ekološku i biološku ravnotežu koja postoji sada. Dosta im je pacova pristiglih sa brodovima, a kojih i dan danas ne mogu da se oslobode mada im ovi tamane jaja raznih prastanovnika Galapagosa. Baš kao što mi kažemo: Došli divlji i isterali pitome. Čak su i psi, koze, svinje, magarci, jeleni i goveda dali svoj skromni, ali zavidan doprinos uništavanju prvobitne flore i faune. A s obzirom na to da je čovek najveća štetočina na kugli zemaljskoj, čak se ozbiljno razmišlja i o značajnom ograničavanju, ako ne i zabrani, poseta makar na neko vreme da bi se stvari popravile. Za sada to Ekvador, kao jedna od najsiromašnijih zemalja Latinske Amerike, ne može sebi da priušti. Ipak, svako ko dođe na Galapagos mora da bude spreman da i na izlasku ponovo prođe kroz detaljnu carinsku kontrolu prtljaga da se ne bi iznosila jaja, originalni domaći ljubimci, pelceri i slično.
Pošto se fino prođu sve kontrole, dočeka vas vodič sa vašeg broda. U našem slučaju je to bio Sesar. Organizovan je prevoz autobusom do zaliva u kome se nalazi samo luka iz koje polaze turistički brodovi. Dok čekate čamac, već se upoznajete sa domaćinima – morskim lavovima kojih ima svuda, pa i na tako nezanimljivom mestu kao što je bilo to sa kojeg smo pošli. Brod na koji smo došli bio je star i skroman, što će reći da nije obećavao. Tokom narednih nedelju dana na njemu je bilo smešteno 12 putnika, 5 članova posade i vodič Sesar. A bilo je 14 kreveta! Na svu sreću, posada je bila dovoljno ljubazna da nam da prednost, dok su se oni snalazili.
Arhipelag Galapagos se sastoji od oko dvadesetak ostrva, što većih, što manjih, i oko 50 ostrvaca, stena ili vrhova vulkana koji vire iz okeana. Samo pet ostrva je naseljeno i ne postoji nijedan prirodni izvor slatke vode. Vulkanske stene su suviše porozne da bi omogućile nešto tako. Ipak, po nekim procenama na ostrvima živi oko 20.000 stanovnika i taj broj raste. Zbog toga postoje ograničenja čak i za stanovnike Ekvadora koliko mogu da borave i rade na Galapagosu, a tek posle određenog dužeg perioda može da se dobije dozvola za stalni boravak, naravno uz one koji zaista i jesu rođeni na Galapagosu, pa samim tim im je tu i dom. Pošto je Galapagos, bez obzira na ostale lepote Ekvadora, ipak glavna atrakcija zemlje, to je ujedno i mesto gde najviše turista voli da dođe. S obzirom na to da obično gde su turisti, tu su i pare, rad na Galapagosu predstavlja dobru priliku da se zaradi, pa je samim tim privlačan i za 'kontinentalne' zemljake kao mesto za mini gastarbajtovanje. Plate su veće nego na kontinentu, a tu su i napojnice, koje čak i knjige vodiči izričito naglašavaju kao neophodne.
Pošto smo se smestili na brod, poslužen nam je ručak. E, tu se Alfredo, naš kuvar koga smo tek upoznavali, skroz obrukao. To je bio ukusan obed, ali veoma nedovoljan za taj trenutak, tako da je panika zahvatila naše redove. Na svu sreću je Alfredo već za večerom potvrdio dobar glas koji bije brodske kuvare, a to je nastavio da radi i do kraja. Ubrzo smo krenuli sa programom obilaženja nekih od ostrva. Programi obilazaka zavise od dužine boravka, veličine i brzine broda, delimično od ukusa, a traju od 4, 5 i 8 dana, do par nedelja. Naša tura je bila dosta klasična i tipična. Kad kažem 'naša' mislim na mojih 3 prijatelja, 6 Amerikanaca, 2 Nemice i mene. Ispostavilo se da je to jedna sasvim fina i skladna družina, a s obzirom na divne i izuzetno simpatične članove posade (uključujući i vodiča), osam dana vezanih za jedan relativno mali prostor prošlo je veoma harmonično.
Prvog dana smo imali jedan obilazak: plaža Barćas na ostrvu Santa Kruz. Tom prilikom nam je Sesar održao kraće predavanje o razlici između mokrog i suvog pristajanja. Mokro pristajanje znači dolazak na plažu, izuvanje i skakanje u vodu, pa izlazak na kopno. Suvo pristajanje je kada čamac pristane uz neki dok, pa vi onda samo izađete na njega. Povratak na brod je uvek bio u verziji mokrog pristajanja koje se primenjivalo bez izuzetaka – čim izađemo iz čamca, jednu po jednu nogu promuvamo po kofi vode da bi se pesak sprao, a ostatak vremena bosi šljapamo po čitavom brodu. Na plaži Barćas smo upoznavali čari mokrog pristajanja, koje je s obzirom na dobru temperaturu, beo pesak, toplu vodu i silnu zabavu zbog brčkanja, bio i idealan početak putovanja. Prvo smo se susreli sa 'lakonogim Salu krabama'. Takvo im je ime, šta ja da im radim. Čak ni latinsko nije bolje – Grapsus grapsus. Njih je bilo svuda, a onako vatreno crvene predstavljale su prelepi ukras i kontrast po crnim vulkanskim stenama i najčešće belim peščanim plažama. Tu smo takođe prvi put videli i morske iguane, koje su za mene bile veliko iznenađenje, pošto su mnogo manje nego što sam mislila. Slike koje stižu do nas su uglavnom izbliza i uveličane, tako da sam ih ja zamišljala gotovo kao ogromne monstrume. Iguane, kako morske tako i suvozemne, su mirna, sitna i u svojoj ružnoći u stvari beskrajno simpatična stvorenja. Morske su crne boje, sa crvenim, zelenim i svetlo smeđim 'flekama' po telu u zavisnosti od morskih algi kojima se hrane, dok su suvozemne svetlo smeđe i žućkaste, i nešto veće od morskih, ali i dalje daleko manje od klasičnih dinosaurusa. Nijedan primerak koji smo videli, po mojoj proceni nije dosezao dužinu ni od jednog metra, uključujući i rep, koji je kod morskih duži od tela jer se upravo njegovim pokretima levo-desno one kreću kroz vodu. Malo smo prošetali sa Sesarom po plaži, a onda je krenulo brčkanje.
Voda je na tom mestu bila prijatna i topla, mada je bilo talasa. Potpunim sticajem okolnosti sam na ovaj put otišla u martu. Ispostavilo se da je period od februara do aprila i najbolji za posetu, kupanje, a pogotovo za ronjenje na dah. Tada su i voda i vazduh najtopliji, okean je relativno miran, a voda zbog neuzburkanosti bistra. Najhladniji je septembar, kada temperatura vazduha zna da bude i ispod 20°C uz jak vetar i velike talase. Glavna sezona su ipak juli i avgust, oko Nove godine i oko Uskrsa, ali više zbog tradicionalnog slobodnog vremena turista nego zbog kvaliteta uslova.
Uveče smo se ukotvili u malom moreuzu, a negde u zoru krenuli dalje. Izašli smo na otvoreno more i tu su se pojavili problemi. Kako bih sišla sa kreveta i stala na noge, želudac bi krenuo na gore. Posle par pokušaja, videla sam da je talasanje jače od mene, pa sam se mirno vratila u horizontalu. Drugarica sa kojom sam delila kabinu je ustala i izašla, a uskoro sam čula i ostatak grupe. Ubrzo su me zvali i saopštili vest da nisam jedina i da im je svima grozno muka, ali da je bolje napolju, makar i u uspravnom položaju, kao i da ih je posada tešila kako će morska bolest uskoro da prođe i da ćemo se navići na ljuljanje broda. Hrabro sam im se pridružila i zaista je to bila jedina prilika kada je ikome od nas bilo muka.