Ekvador 2004, 5. deo (Galapagos – Espanjola, Floreana)
Sledeće što smo obilazili je bio rt Punta Suares. Tu su talasi bili prilično veliki i jaki, tako da je tek uz puno umeća Karlos uspeo da nas dovede do betonskog doka. Plima je nadolazila brzo, tako da smo se u povratku pentrali u čamac sa nekih stena, pošto nije bilo mogućnosti niti da se bezbedno priđe doku, niti je bilo zgodne plaže sa koje bi se popeli u čamac. Između ta dva vodostaja smo krenuli u šetnju po tom delu Espanjole.
Bez obzira što su talasi udarali obalu sa svih strana, povremeno se nije osećao ni dašak vetra i tu sam u potpunosti mogla da osetim da se nalazim na manje od jednog stepena južne geografske širine, uz veliku vrućinu i opasnost da mi mozak proključa jer je baš tih dana sunce bilo u zenitu na toj tački. Jedino parče kopna Galapagosa preko kojeg prelazi linija ekvatora je sever najvećeg ostrva Izabela, ali je i ovde, u sred okeana, sunce pržilo kao ludo. Ipak, kada bi vetar dunuo, to je donosilo svežinu, ali pre svega olakšanje. Tokom šetnje sam često nailazila na lava guštere koji su prilično veći od naših, ali i mnogo sporiji. Morala sam pažljivo da gledam kuda stajem, jer sam imala utisak da je u par navrata malo nedostajalo da spljeskam nekog od njih.
Hodajući prema glavnoj atrakciji Punte Suares prolazili smo pored velikog broja plavonogih bluna. To su predivne ptice čije je perje smeđe-sivo-belo, ali je njihova glavna odlika zbog koje su jedan od značajnijih simbola Galapagosa, tirkizno plave noge – prsti, plovne kožice, sve ispod tela i perja blješti plavom bojom. Što je ptica starija, plava boja je intenzivnija. Plavonoge blune se gnezde na zemlji i mada smo mi prolazili vrlo blizu njih, to ih nije ometalo u udvaranju i parenju. Upravo to udvaranje i način na koji ga izvode im daju dodatni šarm. Nogicama šljapkaju usporeno kao da lagano marširaju, pri čemu se gegaju. Mužjak širi krila i perje i izvija glavu na gore uz obavezno zviždanje, što podseća na ponašanje muškaraca iz ranijih vremena kada ispred sebe vide lepu ženu. Ona, međutim, krajnje neženstveno trubi kao pokvarena brodska sirena, ali to njemu, zaljubljenom preko ušiju, uopšte ne smeta. Nedaleko od njih je jedna suvozemna iguana mirno kopala rupu da položi svoja jaja, a bila je i gomila drugih ptica. Među njima još jedna vrsta bluna – crvenokljuna maskirana bluna. One su sasvim bele sa crnim krajevima na krilima, ali oko očiju imaju i crnu masku kao Zoro, pa otuda i ime ne engleskom (masked booby). Postoji još jedna vrsta za koju sam čula – crvenonoge blune, ali one na Galapagosu žive samo na jednom ostrvu do kojeg mi nismo stigli. Inače, blune se na engleskom zovu “boobies” što u jednom od niza značenja može da se prevede kao “sike”. Amerikanci iz grupe su uživali u igri reči koju su smislili: “I've never seen so many boobies in one place.” (Nikada nisam video toliko bluna/sika na jednom mestu.). Svaki put kada bi naleteli na blune, oni bi pukli od smeha, a i mi bi im se pridružili.
Posle druženja sa pticama stigli smo do mesta odakle smo mogli da posmatramo morski 'gejzir'. Sa visine na kojoj smo stajali gledali smo na plato od vulkanskog stenja koji se ispod naših nogu od dna litice pružao u okean. Erozija je u tom kamenom platou napravila useke i rupe, a kako bi veliki talas udario u frontalni deo platoa, voda bi šiknula kroz usek, a snaga pritiska bi je zatim kroz rupe sa praskom izbacivala u vis, stvarajući prirodnu imitaciju gejzira, koji su ponekad bili i preko 10 m visoki. Tu smo neko vreme uživali u lepoti i snazi prirodnog fenomena, da bismo se drugom stazom vratili do mesta gde nas je dočekao Karlos.
Brod je krenuo dalje prema ostrvu Floreana i mi smo se svi fino izležavali na platformi koja se nalazila na tendom pokrivenom delu pramca, kada je Milton počeo da trubi brodskom sirenom kao lud. Svi smo se zbunili jer nismo videli ništa oko nas, ni jedan brod, a naš brod je i dalje istim ritmom išao, ali je Milton nastavljao da trubi. Marko, mehaničar i mali od palube, se nagnuo preko pramca, a zatim okrenuo prema nama i beli zubi su mu bljesnuli u širokom osmehu. Delfini! Svi smo se sjurili do pramca i uživali u divnoj pratnji – desetak delfina je plivalo i iskakalo pored broda. Uskoro su nas napustili, a mi smo se vratili izležavanju.
Predveče smo pristali kod ostva Floreana. Zbog iskustva od prethodne noći, shvatim ja da je vrag odneo šalu, tako da sam pregovarala sa kapetanom Miltonom, koji mi je u stvari veoma lako dozvolio da prebacim dušek na prolaz ispred kabine sa kormilom i komandama, tako da sam ostatak noći provodila pod otvorenim nebom. Jedino što nije valjalo je to da sam morala ipak da spavam. Bez ozbiljnije civilizacije na manje od 1000 km, koliko je Galapagos udaljen od kontinenta, nebo puno zvezda je bilo čudesno i prava je šteta što čitave noći nisam mogla da provodim uživajući u prizoru. Preko Velikog medveda sam pokušala da odredim pravac severa preko pozicije Severnjače, koja se nije ni videla, jer je sa te geografske širine bila za malo sakrivena ispod linije horizonta. Mesec se tek punio, tako da nije ometao blještavilo zvezda i uvek impresivan Mlečni put koji se širio po nebu. Prve večeri sam videla čak četiri zvezde padalice i po uzoru na sujeverje počela sam da zamišljam želje, a kada sam ostala bez želja, one su prestale da padaju, a ja sam se uspavala.
Ali pre toga, te večeri sam ujedno počela svoju karijeru veštice na Galapagosu. Pošto se ja intenzivno i predano bavim izučavanjem Tarota, svake večeri sam radila neko otvaranje. To je jedne večeri video Marko, mali od palube, tako da me je stidljivo sutradan pitao da li bih i njemu gledala u karte. Ja to veoma retko i izuzetno radim za druge, pošto je Tarot za mene pre svega moja lična intimna ljubav i sklonost, ali nisam mogla da odolim izazovu. Kod njega se videla iskrena i ozbiljna želja, a takođe to je bila izvanredna prilika za vežbanje mog španskog. On je na gledanje doveo i Eusebija, a kada se stvar pročula, izdefilovala je čitava posada. Kada sam odlučila da gledam prvo Marku u karte, nisam ni sanjala da će mi to biti tako sjajna prilika da upoznam Ekvadorce na jedan sasvim specifičan način. Po definiciji smo kopali po stvarima o kojima se obično ne razgovara sa turistima i bilo je zanimljivo videti kako oni doživljavaju ljubav (da, da, većina pitanja je bila vezana za ljubav). Mada su Latinoamerikanci dominantno katoličke vere, krute katoličke šeme izgleda ne funkcionišu. Krv je čudo! Čudo! Oni i dalje imaju više brakova, vanbračnih veza, brojnu bračnu i vanbračnu decu, za koju znaju ili ne znaju ili ih upoznaju u poznim godinama, tako da koliko sam ja mogla da vidim – ništa od jednog braka pod okriljem Boga, pa do kraja života. Ipak, ma koliko ozbiljno shvatala Tarot i sve što ide uz njega, malo je falilo da prasnem u smeh kada mi je jedan od mojih „subjekata“ postavio jedno od svojih pitanja. On ima oko 70 godina, već pet godina živi sa jednom ženom dvadesetak godina mlađom, koja mu je peta po redu, mada se od treće još nije razveo, dobro mu je sa njom, ali njega ipak zanima da li ga ona voli. Doduše, potpitanje je bilo da li ga voli zbog njega samog ili zbog para. Kao da to ima veze. Ako mu je lepo sa njom, a jeste, šta ima veze da li ga istinski voli ili ne? Ipak, njima je pitanje ljubavi izuzetno važno i bitno. Milton mi je nekom drugom prilikom pričao kako ga, kad ode u disko, saleću mnoge devojke, a on bi želeo samo da nađe jednu koja će da ga – voli!
Posle moje prve noći pod vedrim nebom i doručka, odvezli smo se do obale zaliva u kojem smo bili ukotvljeni – Baia de los Koreos tj., Zaliva pošte. Tu se nalazi možda najneobičnija pošta na svetu. U vreme kada nije postojala pošta kakvu poznajemo danas, odnosno pre par vekova, jedan domišljati Englez je nešto dalje od obale postavio drveno burence sa vratancima. Ideja je bila da svako ko ima nekome da piše tu stavi pismo, a brodovi koji prolaze bi kupili poštu i slali je dalje kada se vrate kući. Ovo je funkcionisalo izvanredno, pa su ljudi odlučili da zadrže običaj. Sada se tu obično stavljaju turističke razglednice, pa kada neko naiđe iz vaše zemlje ili grada, uzme poštu i pošalje je kad se vrati kući. Kao brodovi nekada. Radi eksperimenta, moj drug je ubacio razglednicu za mene, pošto ja jedina od nas četvoro živim u Srbiji, pa je hteo da vidi kada će ponovo neko tamo da se pojavi sa ove strane. Na moj užas, razglednica je stigla, ali poslata iz Amerike. To uopšte nije bila ideja, nije lepo (mada sa jasnom dobrom namerom) i nije pomoglo u našem eksperimentu. S druge strane, to je jedina razglednica sa Galapagosa koja je stigla ikome, čak pola godine pošto je ubačena u poštansko sanduče. Drugim rečima, pošta iz burenceta je efikasnija od regularne pošte sa Galapagosa. Blizu 'pošte' smo obišli i jedan od mnogobrojnih tunela od lave. To su tuneli koji su nastali prilikom očvršćavanja toka lave i ispuštanja gasova koji su tu bili zaglavljeni. Neki su kraći, pa liče na urušene pećine, a neki duži pa liče na prave tunele. Ovde smo se spuštali niz postavljene drvene merdevine i bilo je to kao istraživanje pećine. Išli smo do dela gde je već bilo morske vode, mada se izlaz nije nikuda video, a neki su zagazili u vodu i prošetali malo.
Posle smo nastavili brodom i došli do mesta koje se zove Punta Kormoran, a nalazi se na ostrvu Floreana. Ono što je karakteristično za plažu na koju smo se iskrcali je smeđkasto zelena boja peska. Ta zelena nijansa peska dolazi od poludragog kamena olivina, odnosno peridota, kako je poznatiji. To je izuzetno redak i vredan poludragi kamen koji se ovde od erozije pretvorio u pesak i tek je poneki kamičak mogao da se vidi na plaži.
Glavni razlog što smo se tu zaustavili u stvari nije bio pesak, već druga plaža koja je bila udaljena nekih desetak minuta hoda preprečavanjem rta koji se kao prst zabijao u okean. Plaža na koju smo naišli sa te strane bila je od potpuno belog peska i bilo je zaista neverovatno da tako različit pesak može da postoji na dve plaže koje su gotovo jedna do druge. Ta druga plaža je ipak bila značajna pre svega po ražama koje su u jatima plivale u plićaku. To je bila izuzetno otrovna vrsta i Brajan iz Kalifornije nam je dao uputstvo kako da uopšte uđemo u plitku vodu da bismo bolje videli raže, a da ne doživimo bliski susret ni sa jednom od njih. Nekom njegovom prijatelju se to desilo i mada otrov nije smrtonosan, bol koji je usledio bio je nešto najgore što je taj čovek ipak doživeo. Posle takvog upozorenja smo se sa puno poštovanja uvlačili u vodu do kolena kako bismo se približili ražama koje su se lebdeći provlačile kroz vodu.
Ubrzo nas je prošla radoznalost, a imali smo i veći izazov pred sobom, tako da smo se vratili na brod, spremili se za ronjenje, a Karlos nas je onda odvezao čamcem do Đavolje krune. To je sam vrh podvodnog vulkana, od čijeg kratera su ostale samo u krug razbacane vulkanske stene, koje su iz okeana štrčale kao ogromni krnji i crni zubi. Prvo smo prošli čamcem iznad grotla koje je zatrpano peskom, tako da je tu voda prilično plitka, a onda nas je Karlos odvezao na spoljašnju stranu Đavolje krune. Tu smo uskočili u vodu, a Karlos je sve vreme bio blizu sa čamcem za one koji bi se umorili. Ja sam se malo odvojila od grupe i počela da uživam. Sa spoljašnje strane se nazirala dubina, jer je voda bila tamna i prohladna. Videla sam prvo veće jato riba kraljevski anđeo, a zatim i neke druge, sive sa jarko žutim repovima, žutorepi hirurzi. A onda sam videla, tačno ispod sebe, belorepu ajkulu. Sesar, koji je uvek ronio sa nama i bio vodič i za ribe, rekao nam je da tu ima koralnih belorepih ajkula, ali da one nisu opasne, tako da nije bilo nikakvih problema da budemo u vodi blizu njih. Bio je to ipak jedan specifičan doživljaj i istovremeni osećaj uzbuđenja i strahopoštovanja. Na Galapagosu ima dosta i ajkula čekićara, ali da bi se one videle, treba ići na posebna mesta i sa pravom ronilačkom opremom – dakle, boce i sve što ide uz to. Uskoro se ta belorepa ajkula izgubila u dubini, a ja sam nastavila oko krune, da bih u jednom trenutku ušla u sredinu. Tu je sve bilo drugačije. Voda je plitka, pesak je na dnu, tako da je i sama boja vode bila primamljivija. Bilo je i toplije, a raznovrsnost i bogatstvo boja su bili izraženiji nego sa spoljašnje strane. Tu je bilo riba anđela, ali i riba-papagaja i raznih drugih većih i manjih. Morske zvezde su bile predivne: smeđe-siva pa sva protkana jarko crvenom čipkom, pa onda crvena dominira, a šare su smeđe-sive, pa sve to, ali sa žutim. Tu sam se neko vreme zadržala i uživala, a onda smo morali da krenemo dalje. Predveče smo stigli u mesto Puerto Ajora na ostrvu Santa Kruz, gde su se obnavljale zalihe vode i hrane i gde smo proveli čitav naredni dan.