Već nekoliko godina sam imala u vidu ovo putovanje. Ta moja ideja je bila podstaknuta činjenicom da iz Beograda postoji direktan let za aerodrom koji se fizički nalazi u Francuskoj, ali u blizini tromeđe sa Nemačkom i Švajcarskom, štaviše samo je 6 km udaljen od Bazela, pa sam tako smislila da za nedelju dana mogu da posetim Miluz, Frajburg i Bazel. To je bio osnovni plan.
Mislim da je zanimljivo da sam ranije već bila u svakom od ova tri grada, ali to je sve bilo jako davno i malo toga sam se sećala osim da su mi pogotovo Frajburg i Miluz bili ljupki. Što se Bazela tiče, vrlo mi je bledo ostao u sećanju, a znam puno ljudi koji hvale Bazel, pa sam rešila da ja to ponovo proverim.
Pošto sam imala nedelju dana na raspolaganju, bilo mi je jasno da mi je to previše ako bih obilazila samo ova tri grada. Zato sam počela da razmišljam i malo šire i tako sam došla do poprilično zanimljivog putovanja, barem za mene. Evo mape koja pokazuje koja sam sve mesta obišla.
Za početak sam rezervisala rentirana kola na aerodromu, a kada sam ih preuzela odvezla sam se direktno za Nemačku, tj., za Frajburg. Prvi deo puta sam vozila kroz Francusku, a u nekom trenutku je put prešao preko Rajne i ja sam vrlo brzo bila u Nemačkoj. Prateći GPS koji sam imala u kolima, vozila sam izvesno vreme jednim od čuvenih nemačkih auto-puteva bez ograničenja brzine, ali kao prvo i prvo na putu je bila gužva, tako da niko nije vozio nekim ludačkim brzinama, pa ni ja. Drugo, čak i da sam bila sama na putu ne bih vozila više od 120 km/h jednostavno zato što to i ne volim.
Ovo znam sasvim sigurno, jer sam davnih dana imala priliku da vozim jako dobra kola na vrlo dobrom autoputu, a gotovo da nije bilo drugih kola. Onda sam sebi dala oduška i došla sam do brzine od 180 km/h. Vozila sam minut-dva, a onda shvatila da se ne osećam dobro. Ne u smislu da mi je bilo muka ili bilo šta tog tipa, već sasvim jasno sam treperila unutar sebe i to na sasvim neprijatan način. Smanjila sam brzinu na 150 km/h i taj osećaj je nestao. Vozila sam nekoliko minuta po toj brzini, pa sam onda ponovo došla do 180 km/h, a ono neprijatno treperenje unutar mene se ponovo pojavilo. Shvatila sam da je u pitanju adrenalin ili kortizol ili koji god hormon da je u pitanju koji se javlja kada je u pitanju neprijatan stres. Ujedno sam za manje od 10 minuta naučila i dobru lekciju. Meni ne prija divljanje na putu. Danas mi ne pada na pamet da vozim ni 150 km/h. Shvatila sam da mi brzine do 120 km/h sasvim lepo prijaju, jer sam opuštenija.
Ali, na nekim delovima auto-puta postoji ograničenje, a svi su vozili sporije, tako da sam u nekom trenutku mogla bezbedno da slikam autoput u Nemačkoj.
Auto-put u Nemačkoj sa ograničenjem
Kao što sam i smislila, odvezla sam se do hotela u Gundelfingenu, jednoj opštini blizu Frajburga, gde sam rezervisala sobu, jer jednostavno nisam htela da se zavlačim u grad. Jedan od glavnih razloga zašto na svojim putovanjima ne rentiram kola češće jeste da gotovo patološki mrzim da tražim parkinge i garaže. Ovaj hotel je imao svoj parking za goste, a bio je bukvalno 2-3 minuta udaljen od auto-puta i pri tome u veoma mirnom mestu. Dakle, idealno.
Nakon što sam se smestila, veoma ljubazan menadžer hotela preporučio mi je restoran u centru tog mesta pa sam fino prošetala do onde. Manje-više šta sam jela, ali sam za početak naručila jedno lepo, lokalno pivo na točenje. Uostalom, bila sam u Nemačkoj.
Piće uz večeru
Narednog dana sam posle doručka kolima krenula na izlet. To je ujedno bio i jedan od glavnih razloga zašto sam ih i iznajmila. Naime, Frajburg se praktično „naslanja“ na planinsku regiju Švarcvald, a ja sam u nekom svom vodiču čitala o lepom jednodnevnom izletu po južnoj trećini ovog područja. Tako sam se prvo odvezla do planine Šauinsland.
Da bih to uradila morala sam da prođem kroz grad, ali čim se sa južne strane napusti grad ulazi se u područje Švarcvalda, što podrazumeva guste šume jer Švarcvald zapravo znači „Crna šuma“, a u ovom slučaju i veoma krivudav put koji vodi uzbrdo. Uživala sam u vožnji, ali nigde nije bilo zgodnog mesta da stanem da bih nešto slikala, pa sam se tako odvezla do prevoja gde se nalazi parking.
Pošto sam znala da ću malo da hodam po prirodi, već sam od kuće ponela štapove za planinarenje, tako da sam ih ovde uzela iz kola, stavila rančić na leđa i krenula. Htela sam da odem do samog vrha planine koji je veoma blizu i to je bila veoma kratka šetnja – nepuna 2 km do vrha i nazad, ali je sve krenulo stepenicama.
Penjanje ka vrhu Šauinslanda
Čak sam imala informaciju da treba proći 91 stepenik, ali moram da priznam da nisam brojala. Suština je da je parking na 1200 m nadmorske visine, a vrh planine Šauinsland je na 1284 m. Dakle, to stvarno nije bilo puno.
Već kada se čovek popne ovim stepenicama pruža se veoma lep pogled na južni deo regije Švarcvald.
Južni Švarcvald
Posle stepenica se ide jednom užom stazom, a onda se dolazi do šire staze koja vodi ka vrhu (tamo ima još malo stepenica). Sve ove staze su lepo obeležene, ali bio je radni dan i to pre podne, tako da gotovo nikoga nisam srela. Stekla sam utisak da čovek ovde može danima da hoda po planini i to bi svakako bilo veoma lepo iskustvo.
Pešačka staza na Švarcvaldu
Inače, u ovom delu gde sam pešačila čak i nije bilo previše visokih i gusto raspoređenih četinara koji se vide na putu iz Frajburga, ali sam tu i tamo kroz vitko i visoko listopadno drveće mogla da vidim i neke od tih četinara.
Šuma u regionu Švarcvald
Uskoro sam došla do vrha i tu se nalazi toranj koji služi kao sjajan vidikovac. Naravno, kada je penjanje na njega dozvoljeno. Ovom prilikom je postojala ograda koja je sprečavala pristup stepenicama, tako da sam samo prošetala oko tornja i povremeno, kada mi drveće nije previše smetalo, uživala u lepom pogledu.
Toranj na vrhu planine Šauinsland
Pogled sa vrha planine Šauinsland
Posle kraće pauze tokom koje sam malo sedela na jednoj klupi i uživala u pogledu i sunčanom danu, istim putem sam krenula da se vraćam ka parkingu.
Spuštanje sa vrha planine Šauinsland
Ovde je svakako lepo doći zbog ove fine šetnje, ali meni to nekako nije baš bilo dovoljno. Doduše, postoji u neposrednoj blizini i Muzej rudarstva smešten u neaktivan podzemni rudnik, ali on nije otvoren svih dana, plus su ture uglavnom na nemačkom (osim ako ne dolazite najavljeno kao grupa).
Obaveštenje vezano za obližnji muzej
Dakle, to nisam ni pokušavala da obiđem, ali sam otišla na neku drugu padinu u blizini i pogled je stvarno bio savršen.
Padina na planini Šauinsland u Švarcvaldu
Takođe sam mogla da zaključim da zimi ovde postoje staze za skijanje. Kako? Vrlo jednostavno – vidi se vrh ski-lifta i platforma koja je zimi svakako prekrivena snegom.
Delovi ski-lifta leti
Sada sam se već vratila do kola i nastavila dalje. Imala sam izvesnih poteškoća sa GPS-navigacijom u kolima, ali sam posle nekog lutanja ipak parkirala u blizini svog sledećeg odredišta, pa sam onda jednom uskom stazom kroz šumu krenula da se spuštam. Ubrzo sam došla do vodopada Todnau.
Deo vodopada Todnau
Mada je ovaj vodopad delovao lepo, pa i visoko, kako će se ispostaviti to je samo deo čitavog vodopada, mada ja to u prvom mahu nisam ni shvatila. Ovde mostić ide preko rečice, pa sam tako prešla na drugu stranu; uostalom kao i neki drugi posetioci koji su se tu zatekli. Nešto dalje sam primetila još jedan most preko rečice i zaključila sam da se odatle verovatno pruža lep pogled, pa sam otišla do onde.
Područje vodopada Todnau
Bila sam u pravu što se tiče pogleda, ali tek kada sam došla do mosta shvatila sam da postoji još veći vodopad koji je kretao odavde i koji ja naravno iz tog položaja nisam mogla da vidim. Ali, kada sam uočila ljude koji su očigledno bili kod dna glavnog vodopada, jednostavno sam odustala od bilo kakve ideje da se spuštam do dole. Na sledećoj slici, u sredini na dnu slike mogu da se uoče veoma malene ljudske figure – to stvara predstavu o visinskoj razlici.
Područje vodopada Todnau
Ovde sam videla stazu koja je vodila na dole, ali sam se ja do ovde već spustila dosta strmom stazom i brinula sam kako ću se vratiti do kola. Glavni razlog za moju brigu je bio taj da sam ovih meseci imala izvesnih problema sa desnim kolenom i tokom čitavog puta sam nosila kolenicu da bih ga zaštitila i ojačala. Ja jesam dosta šetala tokom ovog putovanja, ali je to uglavnom bilo šetanje po relativno ravnom terenu.
S druge strane, videla sam asfaltni put koji vodi ka dnu glavnog vodopada, a u onom mom lutanju kolima po okolini primetila sam i neko odvajanje sa glavnog puta, pa sam pomislila da vodopadu možda mogu lakše da priđem sa te strane. Naravno, ne kolima. Kako će se ispostaviti, moja ideja je bila sasvim ispravna, ali je slučaj hteo da su se na toj stazi od glavnog puta izvodili neki radovi i u vreme moje posete vodopadu, koji inače važi za jedan od najlepših na Švarcvaldu, nije bio dozvoljen pristup sa te strane. Drugim rečima, ja vodopad, tačnije njegov glavni deo, nisam videla, ali tako je valjda sve to trebalo da se završi. Za utehu, dok sam se pela ka kolima, praveći pauze, u jednom trenutku sam sa jednog vidikovca mogla da se divim okolini.
Okolina vodopada Todnau
Dakle, kolima sam se prvo spustila do tog parkinga od kojeg bi moglo peške da se priđe vodopadu (udaljen je samo 10-ak minuta peške bez velikog uspona), ali pošto je prilaz bio zatvoren, nastavila sam dalje da se spuštam kolima i tako sam došla do mestašca Todnau po kojem je vodopad (ili vodopadi) dobio naziv.
Todnau: crkva Sv. Jovana Krstitelja
Mada je Todnau mali grad, tu se nalazi i gradska većnica.
Todnau: Gradska većnica
Todnau je poznat kao sportski centar i mesto za planinare i bicikliste. Ali, ono po čemu je takođe poznat ovaj gradić je godišnji festival posvećen torti Švarcvald. Bez obzira što nisam ovde bila u vreme festivala, smatrala sam da moram da pojedem jedno parče ove torte i to baš ovde i ovom prilikom kada sam obilazila Švarcvald.
Torta Švarcvald u Todnau
Ipak, moram da priznam da se meni više sviđa moja verzija ove torte, mada ni ova u Todnau ni na koji način nije bila loša. Možda ja ne pravim ovu tortu baš kako vole Nemci, ali je pravim za sebe i svoje prijatelje, a sticajem okolnosti među njima nema Nemaca, tako da je problem rešen, a torta se uvek pojede.
Torta Švarcvald
Torta Švarcvald na moj način i poslužena na tanjiriću koji sam lično napravila
Evo i recepta:
TORTA ŠVARCVALD
- 250 g putera
- 200 g šećera
- 200 g smeđeg šećera
- 320 g brašna
- 140 g kakaa u prahu
- 2 kašičice sode bikarbone
- malo soli
- 3 jaja
- 180 ml kisele pavlake
- 360 ml mlaćenice
- 250 ml mleka
- 3 kašike gustina
- 125 g šećera
- 125 g putera
- višnje (bez koštica)
- 500 ml slatke pavlake
- višnjevača za kvašenje kora
Penasto umutiti puter i šećer. Kada je dobro umućeno, dodati smeđi šećer, pa još mutiti da se šećer istopi u puteru.
Zajedno prosejati brašno, kakao i sodu bikarbonu. Ostaviti sa strane, pa napraviti mlaćenicu, ako nemate gde da je kupite. To se radi ovako. Odmerite 350 ml mleka, pa mu dodajte 10 ml jabukovog sirćeta i ostavite to takođe sa strane.
Umućenom puteru dodati prvo jaja, jedno po jedno, i dobro spojiti. Zatim dodati i kiselu pavlaku. Onda dodati polovinu mešavine sa brašnom. Kada se to dobro umuti, spojiti sa mlaćenicom. Kada se i to dobro umuti, dodati preostalo brašno i dobro spojiti da ne postoje nikakve grumuljice.
Staviti da se peče na 180 stepeni C. Možete da birate oblik i veličinu. Ja sam se odlučila za okruglu tortu i pekla sam testo odjednom, ali može i da se peče kora po kora. Poenta je da treba da na kraju bude tri kore.
Dok se testo peče i hladi, napraviti fil. Staviti mleko da se zagreje i od date količine mleka odvojiti par kašika dok je mleko još hladno i spojiti sa gustinom. Zatim dodati šećer u mleko. Kada je mleko skoro proključalo, dodati mu mešavinu gustina i hladnog mleka i mešati dok se smeša ne zgusne. Pustiti da se malo prohladi, a onda dodati puter i mešati dok se puter ne otopi. Ostaviti da se skroz ohladi.
Prvu koru staviti na tanjir na kojem će biti torta i nakvasiti je višnjevačom. Ne treba preterivati sa tečnošću. Zatim staviti polovinu fila i preko njega rasporediti višnje. Zatim se stavlja druga kora koja se takođe treba nakvasiti višnjevačom, a zatim i ostatak fila i još višanja. Na vrh se stavlja treća kora koja se takođe malo nakvasi višnjevačom.
Torta se prekrije folijom i stavi u frižider da prenoći. Narednog dana, pre služenja, umutiti slatku pavlaku i ukrasiti tortu. Tradicionalno se torta dodatno ukrašava čokoladom za kuvanje i višnjama ili kandiranim trešnjama.
Dok sam ja u Todnau uživala u velikom parčetu torte, uočila sam na padini južno od gradića veoma zanimljivu konstrukciju i još zanimljivija dešavanja. U pitanju je ogroman letnji tobogan pod nazivom Hazenhorn Rodelban Todnau.
Hazenhorn Rodelban Todnau
Zainteresovani za vožnju se ovde uspinjačom penju do stanice Hazelhorn, a odatle se spuštaju niz tobogan koji je dug 2,9 km! Ako malo bolje zagledate sledeću fotografiju videćete barem dve osobe koje se u „kolicima“ spuštaju niz tobogan.
Hazenhorn Rodelban Todnau
Bila sam izuzetno inspirisana i na ivici da odem da se spustim niz ovaj tobogan. I moram da priznam da mi je žao što to nisam uradila, ali bilo je još dosta toga što sam htela da obiđem ovog dana, tako da sam se posle pauze uz kafu i tortu, vratila do kola i njima odvezla do obližnje planine Feldberg.
Tu sam kola ostavila u garaži, a onda sam prošetala do uspinjače.
Padine planine Feldberg i uspinjača (levo se na vrhu vidi i Feldbergturm, toranj-vidikovac)
Naime, Feldberg je najviša planina u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg i bila bi najviša u Nemačkoj, kada se ne bi računali Alpi. To znači da je ovo poznati centar kako za letnje sportske aktivnosti poput šetnje i planinarenja, tako i za zimske sportove.
Od turističkog dela sa hotelom, restoranima i prodavnicama, uspinjača vodi do nižeg vrha planine koji se zove Zebuh i koji je visok 1448 m (drugi vrh po visini).
Lako je peti se uspinjačom
Kada se izađe iz uspinjače u blizini se može videti i spomenik Bizmarku.
Spomenik Bizmarku
Naime, već od 1868. godine krenulo je postavljanje spomenika Bizmarku (1815-1898) širom Nemačkog carstva ili Nemačkog rajha zbog njegove presudne uloge u ujedinjenju nemačkih država u Nemačko carstvo, što se desilo 1871. godine.
Tako je i ovde, od 1895-1886. godine, na vrhu Zebuh postavljen spomenik od lomljenog kamena sa portretom u medaljonu, očigledno još za života samog Bizmarka.
Spomenik Bizmarku, prednja strana
Sa platoa ispred spomenika pruža se veoma lep pogled na okolinu, posebno na jezero Feldze.
Pogled na jezero Feldze i okolinu
Inače, glacijalno jezero Feldze je deo Parka prirode Južni Švarcvald. Ja se naravno nisam spuštala do jezera, već sam na licu mesta odlučila da prošetam do najvišeg vrha planine, Feldberggipfel, koji je odavde udaljen oko 2 km.
Pogled ka najvišem vrhu Feldberg; levo je Feldbergturm, toranj-vidikovac
Feldberg je takođe pod izvesnim stepenom zaštite tako što je ovde proglašen Prirodni rezervat. To je stanište brojnih osetljivih biljaka i životinja, tako da postoje table sa obaveštenjima o poželjnom ponašanju. Meni to nije ni bilo potrebno, jer sam samo htela da prošetam do najvišeg vrha, 1493 m, i nazad.
Pogled na okolne predele je bio divan i baš mi je ova lepa šetnja prijala.
Feldberg: prizori sa vrha – pogled ka severoistoku
Kod samog vrha postoji TV-toranj, kao i meteorološka stanica, ali i jedna okrugla platforma gde pešaci i biciklisti mogu da se odmore.
Na Feldberggipfelu što znači Vrh Feldberga
Malo sam pogledala okolinu sa platforme, ali mi to nije bilo ništa zanimljivije od onoga što sam mogla da vidim uz put. Zato sam krenula da se vraćam, ovaj put širom asfaltnom stazom kojom uglavnom idu biciklisti, a sigurno je prevashodno predviđena za kola koja treba da idu do tornjeva i stanice.
Feldberg: prizori sa vrha – levo u daljini je Feldbergturm, toranj-vidikovac, a desno se vidi TV-toranj
Feldberg: prizori sa vrha – ispred mene je Feldbergturm, toranj-vidikovac
Kada sam se vratila do uspinjače, jednostavno sam se spustila do ski-centra i garaže, gde sam uzela kola i nastavila dalje sa obilaskom južnog Švarcvalda.
Evo i kratkog video-snimka koji ilustruje iskustvo sa uspinjačom: