Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 10. deo (Strazbur, Kolmar)
Posle veoma prijatne pauze za ručak, nastavila sam sa šetnjom po Strazburu. Prvo sam se, u stvari, vratila do Katedrale koja je sada bila otvorena za posete.
U prethodnom nastavku putopisa sam već pisala o Katedrali i njenim odlikama pre svega vezanim za spoljašnje elemente. Sada, kada sam ušla unutra, mogla sam da uživam u unutrašnjem uređenju i lepoti.
Jedna od najupadljivijih stvari kada se uđe u crkvu su veliki i brojni vitraži koji crkvi obezbeđuju prirodno osvetljenje uz izuzetno impresivan vizuelni efekat.
Svakako treba obratiti pažnju i na rozetu iz priprate, tj, iznad središnjeg ulaza u crkvu, koja je urađena između 1320. i 1340., ali je u velikoj meri obnavljana u kasnijim periodima.
Ono što je posebno zanimljivo u Katedrali i što se često ističe su dva elementa koji se nalaze u južnom krstastom krilu. Jedan je Stub Anđela, a drugi je Astronomski sat. Oba ova elementa mogu da se vide na sledećoj fotografiji.
Stub Anđela iz XIII veka je potporni stub koji se sastoji od središnjeg stuba i četiri vitke dekorativne kolonete. Dodatnu dekoraciju čine grupe statua koje imaju svoju simboliku, pre svega vezanu za Strašni sud, a tu su i statue anđela po kojima je stub i dobio svoje ime.
Što se tiče Astronomskog sata, prvi sat u Katedrali je podignut u XIV veku, a sledeći u drugoj polovini XVI veka. Taj sat je funkcionisao do pred kraj XVIII veka, pa je zamenjen od 1837. do 1842. godine satom koji danas može da se vidi u okviru crkve.
Sat sa svim svojim elementima je visok 18 m i on prikazuje različite stvari, ali je popularan među posetiocima jer svako malo neka figura u okviru sata nešto otkucava – redovno se otkucavaju četvrtine sata, figura Smrti otkucava sate, druge figure prolaze ispred figure Smrti, a čitava kompozicija je najaktivnija u 12.30 jer se tada otkucava središte dana. Ja sam ovde došla u 1 popodne što se, kao i u Bernu, ispostavilo kao najskromnije vreme za posetu. Ali, zadovoljna sam. Evo još jedne slike koja prilično mutno, ali dovoljno jasno prikazuje neke detalje, a uspela sam da napravim i video snimak dešavanja u 1 popodne.
Posle posete Katedrali, izašla sam prvo na trg i još malo se divila okolnim zgradama. Neke od njih, koje su važnije, sam već pominjala u prethodnom nastavku putopisa.
Plan mi je bio da krenem u obilazak drugih važnih delova istorijskog centra Strazbura, ali sam pre toga ponovo obratila pažnju na pročelje Katedrale i neke njegove delove, jer je sada sve to bilo dosta obasjano suncem. Naravno, sve sam ponovo i slikala.
Istorijski centar Strazbura smešten na rečnom ostrvu Grand Il obiluje brojnim, izuzetno slikovitim detaljima. Nisu u pitanju samo Katedrala i stare kuće od kojih su neke čuvene, a neke prilično nepoznate među običnim posetiocima, već i veliki broj sitnih elemenata koji doprinose ukupnom utisku.
Sada sam prošetala do još jedne srednjevekovne crkve, a to je u ovom slučaju bila crkva Sv. Apostola Tome (Église Saint-Thomas).
To je glavna protestantska crkva u gradu, a prva bogomolja na ovom mestu je postojala već u VI veku. Zatim je nova crkva sagrađena u IX veku, ali je ona stradala dva puta, oba puta u požaru. Konačno, 1196. godine je započela izgradnja novog objekta koji je završen 1521. godine. Zbog dužine izgradnje, crkva takođe predstavlja i mešavinu različitih stilova.
Crkva je petobrodna i to je jedina dvoranska crkva u regionu Alzasa, što znači da su svi brodovi u njoj iste ili približno iste visine.
Ovde se mogu videti brojni detalji, a jedan za koji se meni učinilo da se najviše ističe je taj da se u crkvi nalazi i mauzolej maršalu Moricu Saksonskom (1696-1750), čuvenom vojnom zapovedniku iz XVIII veka. Na prethodnoj slici ovaj barokni mauzolej može da se vidi u dnu oltarskog prostora, a evo ga i izbliza.
Kada sam izašla iz crkve osećala sam se prilično smlaćeno. Pošto je bilo prilično vruće ovog dana, ja sam kao osvedočeni večernji pivopija popila jedno pivo uz ručak sa nadom da će me ono osvežiti. Nije. Naprotiv, u kombinaciji sa alzaškom picom samo me je uspavalo i bila sam teška. Zato sam sela u prvi kafić i naručila jedno hladno, bezalkoholno gazirano piće sa nekim dodacima koji „dižu“ i to mi je prijalo, ali je ipak bilo potrebno da prođe još malo vremena pre nego što sam se oporavila. Naravoučenije: nema više piva u sred dana! Pogotovo kada mi krevet nije pri ruci.
Posle ove kratke pauze, uputila sam se ka jednom od najslikovitijih delova istorijskog centra Strazbura, a to je Mala Francuska, tj., La Ptit Frans (La Petite France).
Samo par stotina metara od crkve Sv. Apostola Tome dolazi se do mosta Sen-Marten (Pont Saint-Martin) odakle se pruža izuzetno lep pogled na jedan deo ove četvrti.
Ovde konkretno mogu da se vide brojne kuće izgrađene u bondruk-stilu, ali i delovi složenog sistema ustava, brana i prevodnica koje su sa jedne strane omogućavale pristup brodovima sa Rajne do maltene svakog dela grada, a sa druge su vode reke i kanala obezbeđivale pogon za brojne mlinove i kožarske radionice koji su ovde postojali.
Danas je ovo pre svega turistički deo grada, što se podstiče ne samo slikovitim kućama i ulicama, već i ukrasima u vidu cveća.
Kako sam prelazila most, tako sam nastavila da se divim ovom ljupkom delu grada.
Sada sam se uskim prolazom uputila do neke veće ulice kako bih stigla do još jednog slikovitog dela grada, a to je natkriveni most L Baraž Voban (Le Barrage Vauban) i Natkriveni mostovi Strazbura (Ponts Couverts de Strasbourg).
Objekat sa desne strane slike se zove Natkriveni mostovi Strazbura, a čitav taj deo čija je funkcija bila odbrambene prirode sagrađen je u prvoj polovini XIII veka. Mostovi su svojevremeno zaista bili natkriveni drvenom konstrukcijom da bi se branioci bolje zaštitili, ali su ti krovovi uklonjeni 1784. godine. Naziv je, međutim, ostao do današnjih dana. Štaviše, mostovi koji se danas ovde vide sagrađeni su 1865. od peščara. Mostovi konkretno idu preko četiri kanala koji su napravljeni na glavnom toku reke Il.
S druge strane, most L Baraž Voban je zaista natkriven i on je sagrađen u periodu 1685-1700. na osnovu projekta koji je uradio čuveni Sebastjen le Pretr de Voban (1633-1707), jedan od najvećih vojnih inženjera. Most je ujedno i brana kojom je dodatno mogla da se poboljša odbrana grada. Danas se on koristi kao pešački most, a takođe je moguće (i poželjno) da se popne na vrh mosta jer tu postoji terasa koja pruža izvanredan pogled na Malu Francusku, tj., La Ptit Frans.
Sada sam se manje-više istim putem vratila do mosta Sen-Marten zato što mi je to najviše odgovaralo u smislu onoga što sam htela da vidim, a takođe je bilo i u pravcu železničke stanice, jer sam planirala da uskoro napustim Strazbur.
Prešavši most, prvo sam se spustila na šetalište pored reke Il, a onda sam se pasarelom uputila drugim delovima Male Francuske. Ispostavilo se da sam tu stigla u pravom trenutku, jer je upravo prolazio turistički brod.
Pošto se brod iz razumljivih razloga kretao sporo, imala sam vremena da ga slikam i video-kamerom. Evo kratkog snimka:
A zatim sam došla i do ulice Ri di Ben-o-Plant (Rue du Bain-aux-Plantes) koja je posebno poznata kao izrazito lepa i slikovita. Evo par fotografija:
I sada je jedino preostalo da se vratim do železničke stanice u Strazburu. Već sam ranije pomenula da ovaj grad svakako može da se obilazi par dana, a na osnovu slika koje sam videla na internetu, svakako bi bilo zanimljivo ovde doći i u druga godišnja doba, a ne samo leti. Ja ipak nisam imala toliko vremena, pa sam odlučila da popodne ovog dana provedem u Kolmaru, još jednom izuzetno ljupkom mestu.
Kolmar se prvi put u istoriji pominje u VIII veku. Još od XIII veka grad je predstavljao važan centar trgovine vinom, a danas je deo Alzaškog vinskog puta. U smislu geografije, nalazi se grubo rečeno na pola puta između Strazbura i Miluza, sa kojima je povezan redovnim železničkim linijama.
Stigavši u grad upravo vozom iz Strazbura, krenula sam ka svom prvom odredištu u okviru grada jednom pravom i, rekla bih, u početku pomalo dosadnom ulicom. Tu sam, ipak, prošla pored finog parka i platoa gde sam videla i naziv grada, i fontanu, i spomenik nekom generalu, ali i zvonik crkve Sv. Martina do koje sam planirala da odem nešto kasnije.
Par stotina metara dalje sam prošla i pored nekadašnje crkve Sv. Katarine (Église Sainte-Catherine) iz 1371. godine koja je ranije bila deo ženskog manastira, a danas se koristi kao koncertna dvorana.
Moje prvo odredište je, dakle, bio jedan muzej za koji sam, nažalost, u međuvremenu shvatila da je zatvoren, ali sam ipak želela da ga vidim makar spolja. Zanimljiv je jer je i on smešten u bivšem manastiru iz XIII veka. U pitanju je Muzej Unterlinden i to je najposećeniji muzej u Alzasu. Okosnica njegove kolekcije su eksponati vezani za religioznu umetnost, uključujući i remek-delo u vidu poliptiha – Izenhajmski oltar.
Muzej je osnovan 1849. godine, ali se zbog rasta kolekcije pojavila potreba za dodatnim prostorom. To je rešeno početkom XXI veka tako što je muzej spojen sa susednom zgradom koja je ranije korišćena kao javno kupatilo, ali je svakako značajno rekonstruisana pre nego što je objedinjena sa prvobitnim muzejom.
I u Kolmaru, mada mnogo manje nego u Strazburu, postoje kanali rečice Loš, pa pretpostavljam da je to i ograđen kanal koji se može videti na trgu ispred Muzeja Unterlinden. S druge strane je zgrada turist biroa. Glavna industrijska grana u Kolmaru je turizam, pa onda nije ni čudo da se za potrebe turizma koristi ovako impresivna građevina.
Bočno od muzeja se nalazi omanji park, a odatle kreće i turistički vozić za one koji su zainteresovani. Ja sam više bila raspoložena za šetanje.
Ono što sam pred sobom mogla da vidim je bio izuzetno inspirativno i želela sam da delove Kolmara obilazim svojim redosledom i ritmom.