Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 11. deo (Kolmar)
Stari grad u Kolmaru je upravo ono po čemu je ovaj grad na istoku Francuske nadaleko čuven. Udaljen je od međunarodnog aerodroma Juroerport Bazel-Miluz-Frajburg samo nešto više od sat vremena.
Ja sam ovde došla vraćajući se iz Strazbura u Miluz u kojem sam noćila i imala sam par sati za obilazak starog centra grada. S jedne strane mi je to bilo sasvim dovoljno, a sa druge strane bi bilo sasvim prijatno provesti u Kolmaru par dana i uživajući u prizorima koje nudi, kao i u hrani, a pogotovo vinima, po kojima je čitav ovaj kraj koji pripada Alzaškom vinskom putu poznat. Meni je bilo jasno da neću imati vremena da se bavim ni hranom, a još manje vinima, jer ne samo da nisam imala puno vremena na raspolaganju, već je bilo i dosta toplo, a ja sam čitav dan obilazila, tako da bi me vino samo dotuklo. Zato sam samo nastavila sa obilaženjem. Ovde čovek lako dobije inspiraciju.
Mada gotovo sve kuće deluju savršeno slikovito, neke su ipak značajnije i ističu se po nekom kriterijumu. Tako sam prvo prošetala do obližnje kuće koja se naziva Mezon de Tet (Maison des Têtes), što znači Kuća glava.
Sagrađena je 1609. godine u stilu nemačke renesanse, a svoj naziv duguje velikom broju maski i lica sa grimasama koje ukrašavaju njeno pročelje.
Mezon de Tet je sagrađena za trgovca Antona Burgera koji je 1626. godine postao gradonačelnik Kolmara. Od 1898. godine, kuća je postala vlasništvo Berze vina u Kolmaru (Bourse aux Vins de Colmar) i nakon toga, 1902. godine, na vrhu zabata, postavljena skulptura alzaškog kačara.
Ovde može i da se uđe u dvorište koje nudi ne samo mesta za sedenje, već i pogled na mnogobrojne zanimljive detalje.
Sada sam se vratila do „glavne“ ulice i tu sam nastavila lepu šetnju. Pred sobom sam videla toranj crkve Sv. Martina (Église Saint-Martin), ali nisam nikuda žurila, pa sam prvo pomislila da svratim u Dominikansku crkvu (Église des Dominicains) iz 1289–1364. godine. Na sledećoj slici se deo crkve vidi sa desne strane.
Međutim, bilo je rano popodne i crkva, koja više nije aktivna, ali u kojoj ima zanimljivih stvari koje vredi pogledati, bila je zatvorena, a koliko sam videla, ne radi ni svim danima, tako da posetilac treba da se raspita i vidi kada ovaj prostor može da se poseti.
Moram da priznam da nisam osećala veliku žalost što nisam mogla neke stvari da vidim u Kolmaru jednostavno jer mi se činilo da je dovoljno samo da šetam ovde – gradić je neverovatno zanimljiv i prepun slikovitih prizora, pre svega i vidu kuća urađenih u tradicionalnom, bondruk-stilu.
Tako sam na jednoj zgradi uočila natpis da je iz 1379. godine. U pitanju je Mezon zum Sopen (Maison zuem Soppen).
Pošto Stari grad Kolmar nije veliki, uskoro sam došla i do crkve Sv. Martina, čija se izgradnja odvijala u periodu 1234-1365.
Ovo je najveća crkva u Kolmaru i zbog veličine je često nazivaju i katedralom, mada ovde nikada nije bilo sedište eparhije. Sledeća slika je malo mutna, ali služi kao ilustracija unutrašnjeg prostora crkve.
U vreme moje posete Kolmaru, oko crkve su se odvijali nekakvi građevinski radovi i bilo je nezgodno da se crkva lepo slika iz drugih uglova, a da se ne vide razne ograde i šut.
Zato sam obratila pažnju na zgradu koja se može videti direktno preko puta južnog zida crkve Sv. Martina, mada se na sledećoj slici takođe vide elementi savremenih radova. To je iz ovog ugla bilo neizbežno. U pitanju je Stari dom garde (Ancien Corps de garde).
Ova zgrada iz 1575. godine sagrađena je u stilu nemačke renesanse i za njenu izgradnju je korišćen okvir stare kapele iz XIII veka u kojoj se nalazila kosturnica ranijeg groblja koje je išlo uz crkvu Sv. Martina. Prvobitna zamisao je bila da se zgrada koristi kao gradska većnica, ali je to promenjeno. U svakom slučaju, jedan od najupečatljivijih elemenata je lođa na pročelju zgrade.
Na bočnoj strani malenog trga koji praktično postoji ispred Starog doma garde, uočila sam još jedan slikovit detalj, a koji je deo jedne od najstarijih kuća u Kolmaru, iz 1350. godine, Mezon Adolf (Maison Adolph).
Sada sam mogla dalje da nastavim šetnju divnim uličicama Kolmara. Da nije radnji i „neprikladno obučenih pojedinaca“, čovek bi mogao da pomisli da je u Srednjem veku.
Manje od 100 m od crkve Sv. Martina dolazi se do jedne od najlepših kuća u Kolmaru. To je Mezon Fister (Maison Pfister) iz 1537. godine.
I ova kuća je sagrađena u stilu nemačke renesanse, a tokom istorije je više puta menjala vlasnike i bila obnavljana. Ono što je posebno odlikuje su dvospratni erker sa piramidalnim krovom, ali takođe i freske i medaljoni koji se mogu videti spolja. Kada sam ovde bila, svetlo nije bilo idealno, tako da je sledeća slika malo bleda, ali ipak dočarava neverovatnu lepotu ove kuće.
Ponovo je usledila kratka šetnja, pre nego što sam došla do sledeće „važne“ zgrade. Ali, ni sve ove koje se vide uz put nisu ništa manje zanimljive, a svakako sam i dalje uživala u prizorima.
Kada sam došla do jednog proširenja, rekla bih trga, na raskrsnici ulica Ri de Maršan (Rue des Marchands) i Gran Ri (Grand Rue) sa kojeg sam napravila prethodnu fotografiju, prvo sam obratila pažnju na Mezon Kern (Maison Kern) iz 1594. godine, još jedan primer nemačke renesanse u gradu, koja se nalazi nedaleko od ovog trga.
A zatim sam se pozabavila najznačajnijim objektom na ovom mestu. U pitanju je Stara carinarnica (Ancienne Douane) koju zovu i Koifhus (Koïfhus).
Izgradnja ovog objekta je završena 1480. godine i to je još jedan od istorijskih spomenika u Kolmaru.
Dobro bi bilo da sam obišla i krug oko ove zgrade, jer to omogućava da se ona sagleda iz različitih uglova. Međutim, ja sam već postajala umorna, a trebalo je da obiđem još par mesta. Već sam pomenula da, bez obzira što Stari grad u Kolmaru nije mnogo velik, posetilac lako može da provede par dana i da uopšte ne bude dosadno. I tako sam samo prošla kroz prolaz u prizemlju Stare carinarnice što me je dovelo do kanala, novog trga, Plas d l’Ansjen Duan (Place de l’Ancienne Douane) i Fontane Švendi (Fontaine Schwendi) iz 1898.
Fontana Švendi je zanimljiva pošto je statua na njenom vrhu projekat francuskog vajara Frederika Ogista Bartoldija (1834-1904) koji je rođen upravo u Kolmaru. Štaviše, ovde je u kući u kojoj je vajar rođen, nedaleko od Mezon Fister, 1922. godine otvoren muzej posvećen ovom skulptoru. On je poznat kao autor Kipa slobode u Njujorku.
Šetnja me je sada vodila u veoma specifičnom pravcu, ali svuda u istorijskom centru Kolmara ima zanimljivih prizora, pre svega u vidu starih zgrada napravljenih u bondruk-stilu, čak i kada se uopšte ne vode kao neke bitne i poznate zgrade.
Za početak sam došla do pokrivene pijace (Marché couvert) iz 1865. godine koja je i dalje u funkciji.
Moj cilj je sada bio da dođem do Male Venecije (La Petite Venise), kvarta u koji se stiže čim se pređe most iza pijace.
Voda koja se vidi na prethodnim slikama je zapravo rečica Loš, a prelepe kuće koje se ove vide urađene su u tradicionalnom alzaškom graditeljskom stilu.
Ovde sam došla ne samo da bih se divila zgradama sa nivoa ulice, već i da bih se provozala čamcem za turiste. Jedan od takvih čamaca sam mogla da vidim sa obale.
Na Gugl mapi su dva mesta označena kao početna za te izlete. Ali jedno od ta dva mesta uopšte nije radilo u avgustu 2022. godine. Na licu mesta postoje table koje upućuju na mesto sa kojeg kreću čamci, ali meni ni te table nisu bile baš mnogo jasne. Zato sam se lepo raspitala kod lokalaca i uskoro sam došla na pravo mesto. Ono se nalazi pored mosta San-Pjer (Pont st-Pierre).
Posetioci se organizuju po jezicima na kojima se ture vode, a u čamac staje do desetak ljudi. Ja sam im rekla da mi je sasvim svejedno što se jezika tiče, engleski, italijanski, španski ili francuski. Dok sam ja ovo pričala čoveku koji je prodaje karte, on je bio vidno impresioniran, pa sam mu uz osmeh dodala i – srpski. (Kada bih padala na savremenu jezičku politizovanu propagandu, mogla bih da dodam i – hrvatski, bosanski i crnogorski. Ali, ja zapravo i dan danas u svojoj profesionalnoj biografiji, popularnom CV-ju, pišem da govorim srpskohrvatski. To pokriva sve.)
Što se mog izleta tiče, prva je išla grupa na španskom i ja sam išla sa njima, što mi je bilo idealno u smislu da nisam morala dugo da čekam.
Priča vodiča je, u stvari, meni ovde bila sporedna, ali su prizori bili sjajni. Prvo se na kratko išlo kroz ređe naseljeni deo i tu je kroz gusto zelenilo mogla da se delimično vidi i jedna vila s početka XX veka koja je takođe istorijski spomenik.
Vrlo brzo smo okrenuli i uputili se ka gušće naseljenim delovima Male Venecije.
U nekom trenutku smo opet okrenuli i uputili se ka pristaništu odakle smo i krenuli. Vožnja traje oko pola sata i to je sasvim dovoljno.
Uz put smo prošli i pored jedne zgrade koja je delovala relativno jednostavno u odnosu na većinu, ali je imala veoma zanimljiv elemenat. Na sledećoj slici, sa desne strane, možete na fasadi zgrade da vidite veliki vertikalni ispust. To je zapravo bio nužnik tako da je sav sadržaj padao direktno u reku.
Takve stvari se više, naravno, ne rade, a ipak povremeno smo viđali mrtve ribe tokom ove kratke vožnje. To nije sprečavalo dvojicu dečaka da pokušavaju da nešto upecaju.
Još malo smo uživali u vožnji po rečici Loš, zatim se iskrcali, a ja sam se lagano uputila ka železničkoj stanici u Kolmaru.
Put me je naveo na Trg šest crnih planina (Place des Six-Montagnes-Noires) na kojem se nalazi fontana iz 1888. čija je statua ponovo Bartoldijev rad.
Kad već pominjem Frederika Ogista Bartoldija, autora Kipa slobode, na putu ka železničkoj stanici sam počela često da viđam metalne trouglove sa ugraviranim crtežom Kipa slobode koji su bili čvrsto utisnuti u trotoar. Tek sam kasnije uspela da saznam o čemu se radi: vrhovi ovih trouglova pokazuju pravac u kojem su Njujork i Kip slobode.
Ja sam uskoro došla i do železničke stanice u Kolmaru, pa sam se fino vratila u veoma udobnu sobu u kojoj sam odsedala gde sam mogla da se dobro odmorim od prilično napornog dana, jer sam sledećeg opet imala planirana neka obilaženja van Miluza.
Kada sam pravila plan ovog putovanja, znala sam da ću imati „dan viška“ za koji sam mislila da lenjo provedem u Miluzu, ali pošto se ispostavilo da nisam uspela da svratim u Belfor onog dana kada sam morala da vratim rentirana kola, odlučila sam da ovaj dan bez planova iskoristim da bih otišla baš do Belfora.
Međutim, to mi se činilo nekako malo, a ja sam ambiciozna osoba pre svega kada su putovanja i obilaženja u pitanju, pa sam tako posmatrala kartu i shvatila da u istom pravcu, ali nešto dalje, leži i gradić Bezanson.
Bezanson ima neko utvrđenje koje je toliko važno zbog svoje arhitekture da se nalazi i na UNESKO-voj Listi svetske baštine i to je svakako bio glavni razlog zašto sam odlučila da se uputim u ovaj grad.
Naravno, postoji par zdravorazumskih pitanja u vezi sa ovakvom idejom. Prvo je: da li se ja uopšte razumem u vojna utvrđenja? Apsolutno ne. Zatim, da li mene zanima arhitektura vojnih utvrđenja? Pa, suštinski ne. I konačno, da li odgovori na prethodna dva pitanja mene sprečavaju da obilazim vojna utvrđenja? Svakako ne.
I tako, krenula sam rano ovog dana Te-že-ve-om, čuvenim francuskim brzim vozom, za Bezanson, doduše sa presedanjem.
Što se Te-že-ve-a tiče, to je jedan od najbržih vozova na svetu u smislu brzine koju postiže u redovnom saobraćaju, ali je zanimljivo da je 2007. godine, u okviru test-vožnje, Te-že-ve ostvario i svetski rekord u brzini u sferi vozova – 574,8 km/h.
Naravno, dok ste u vozu nemate uopšte osećaj o nekoj velikoj brzini, ali je jasno da ovi vozovi ne mogu da koriste sve stanice, pa sam tako, dakle, na putu ka Bezansonu presedala na jednoj novoj koja je desetak kilometara udaljena od glavne gradske železničke stanice do koje sam se prebacila redovnim lokalnim vozom.
Pošto sam rano krenula iz Miluza, a najveći deo puta išla sam Te-že-ve-om, to je značilo da sam u Bezansonu bila već pre pola 10 i to mi je davalo dovoljno vremena da opušteno i lagano obiđem ono što sam mislila da mi ovaj grad nudi.