Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 12. deo (Bezanson)
Stigavši u Bezanson, krenula sam u laganu šetnju u pravcu centra grada. Već sam pomenula da je glavni razlog zašto sam ovde došla bio taj da posetim citadelu koja se uzdiže iznad istorijskog centra grada. Ipak, do tamo je trebalo doći, pošto je utvrđenje od stanice udaljeno oko 2,5 km. Ali, da li sam ja ikada oklevala kada je pešačenje u pitanju?
Iz parka koji postoji preko puta železničke stanice, jasno sam pred sobom videla cilj. Utvrđenje se vidi na brdu iza tornja.
Bezanson, koji je glavni grad regiona Franš-Konte (Franche-Comté), podignut je na izuzetno zanimljivom mestu. Reka Du ovde pravi prirodni meander u vidu potkovice koji gotovo da čini pun krug čiji je prečnik oko 1 km. Na južnoj strani, upravo tamo gde je veza rta sa ostatkom „kopna“ i gde nedostaje manje od 600 m da bi reka napravila taj krug, uzdiže se brežuljak visok preko 300 m. Sve je to okruženo sa još nekoliko drugih brda, čija visina ide do 500 m.
Ravan deo, obuhvaćen meandrom bio je naseljen još oko 1500. godine p.n.e., a 58. god. p.n.e., grad je zauzeo Julije Cezar. Gotovo da bismo mogli da zamislimo da su Asteriks i Obeliks bili negde u blizini u to vreme.
Izuzetno povoljan strateški položaj grada i činjenica da se on nalazio na važnom trgovačkom putu uslovili su dosta burnu istoriju grada, a u periodu od 1668. i 1672. godine Španci, koji su u to vreme vladali ovim područjem, započeli su sa izgradnjom citadele upravo na najužem delu isturenog kopna okruženog meandrom. Već su oni koristili projekat koji je pripremio čuveni vojni inženjer Voban (1633-1707), a kada je Bezanson ponovo i konačno (uz par kratkih prekida) prešao u ruke Francuza, 1678. godine, Voban je ponovo angažovan.
Rezultat radova koji su trajali do 1711. godine bio je impresivan. Ne samo da je sama citadela usavršena (ona je završena 1683. god.), već su podignute i zidine koje su okruživale grad. I dan danas kada se od železničke stanice krene prema reci i istorijskom centru grada, mogu da se vide ostaci zidina i šančeva koji su služili za odbranu. Toranj na sledećoj slici je samo skromni delić tog odbrambenog sistema.
Posle slikanja tornja, spustila sam se do reke i tu naišla na izuzetno impresivne prizore.
Niz kuća koje se vide na desnoj strani slike podignute su u XVII veku duž Keja Voban (Quay Vauban) koji je danas pešačka staza. Mada je kej nazvan po slavnom vojnom graditelju, sasvim drugi projektant je odgovoran za njegovu izgradnju. Neke od ovih kuća koje sve u svom prizemlju imaju arkade su danas istorijski spomenici.
Na desnoj obali reke Du prolazi se i pored Sinagoge u Bezansonu.
Izgradnja sinagoge u Bezansonu je završena 1871. godine uz primenu neo-mavarskog stila, zbog čega građevina u velikoj meri odskače na najbolji mogući način i doprinosi graditeljskoj raznovrsnosti.
Ipak, moram da priznam da sam bila prevashodno privučena prizorom na drugoj obali reke na koju sam uskoro i prešla koristeći most koji se vidi na desnoj strani sledeće fotografije.
Posle mosta se nailazi na prostrani trg, ali ako se nastavi direktno pravo, dolazi se do pešačke ulice Gran Ri (Grand Rue), gde sam vrlo brzo sela da bih lagano doručkovala.
Da bi se došlo do citadele u Bezansonu treba praktično ići samo pravo ovom ulicom. Osim toga, druga zanimljiva mesta koja ovde treba videti nalaze se u stvari u okviru ove ulice. To ne znači da nije poželjno da se šeta po čitavom istorijskom centru. Naime, za Bezanson se smatra da ima jedan od najlepših istorijskih centara u Francuskoj, a svakako je poznat kao najzeleniji grad u zemlji.
Tako sam prvo došla do Gradske većnice (Hôtel de ville). Prva gradska većnica na ovom mestu podignuta je 1393. godine. Ta građevina je krajem XVI veka proširena i modifikovana. Do Francuske revolucije se u niši koja se vidi pored ulaza u zgradu nalazila statua kralja Šarla V, ali je ona, naravno, uklonjena.
Odmah preko puta Gradske većnice, na trgu Plas di 8 Setombr (Place du 8 Septembre), nalazi se i crkva Sv. Petra (Église Saint-Pierre).
Crkva je građena od 1782. do 1786, a posebno se ističe visina crkve, tj., njenog tornja koji je služio kao gradski zvonik.
Ja se nisam bavila zvonikom i njegovom visinom, ali jesam bila privučena jednim drugim graditeljskim elementom koji se takođe nalazi na visini. U pitanju su odžaci koji se mogu videti po krovovima kuća u centru Bezansona.
Meni su ovi odžaci, kao i mansarde, bili veoma zanimljivi, ali ne samo oni. Zgrade u Bezansonu su upadljivo drugačije od onih koje sam viđala po Alzasu gde se za izgradnju starih zgrada uglavnom koristila bondručna konstrukcija. To i nije čudno jer sam sada bila u drugom regionu u kojem su očigledno vladali kamen i cigla, a ne drvo i ispuna, na primer, od čatme i čerpića.
Šetajući dalje ulicom Gran Ri koju su od trga kod gradske većnice koristila i vozila mogla sam nešto dalje da vidim krov Palate Granvel (Palais Granvelle).
Palatu je od 1534-1547. godine izgradio izuzetno bogati Nikolas Pereno Granvel koji je bio veoma blizak kralju Šarla V. Kasnije je palata prelazila iz ruku u ruke u zavisnosti od istorijskih događaja, ali je od 1864. godine kupljena od strane grada. Restaurirana je 2002. godine i od tada se ovde nalazi Muzej vremena (Musée du Temps). Naime, Bezanson je istorijski gledano glavni grad Francuske što se tiče proizvodnje satova.
Mene muzej, a ni satovi u njemu nisu mnogo zanimali, ali sam želela da malo zagledam neke delove ove palate koji se mogu videti spolja, kao i iz unutrašnjeg dvorišta.
Palata je sagrađena u stilu italijanske renesanse i svojevremeno je porodica Granvel ne samo sagradila ovu raskošnu palatu, već su takođe sakupili i izuzetno bogatu kolekciju slika, knjiga i antikviteta. Kolekcija se vremenom raštrkala, ali su neki delovi prešli u ruke opštinske biblioteke i u Muzej lepih umetnosti i arheologije u Bezansonu. Uzgred, ovaj muzej je najstariji javni muzej u Francuskoj koji je osnovan 1694. godine, što je skoro 100 godina pre nego što je Luvr postao javni muzej. Meni je ovo zanimljivo kao podatak, ali mi nije bilo dovoljno da bih poželela da idem u muzej koji se nalazi blizu Keja Voban.
Umesto toga sam malo provirila iza Palate Granvel gde se nalazi park na mestu nekadašnjih pomoćnih zgrada, bašte i voćnjaka koji su išli uz palatu.
A zatim sam jednostavno dalje nastavila da šetam ulicom Gran Ri.
Osim po čuvenom vojnom utvrđenju, Bezanson je poznat i kao rodno mesto Viktora Igoa (1802–1885) i u centru grada postoji kuća u kojoj je ovaj čuveni francuski književnik rođen. Ali, mislim da ne treba previše značaja pridavati ovom podatku, jer je otac Viktora Igoa bio vojno lice koje se sa svojom porodicom stalno seljakao, a deca su se rađala gde im se majka zatekne u datom trenutku.
Kada se dalje nastavi prema brdu na kojem je citadela nailazi se na Trg Kastan, tj., Skver Kastan (Square Castan), prostor nalik na park, a zapravo mesto sa arheološkim ostacima antičkog grada, najverovatnije iz II ili III veka nove ere.
Ovde se do 1797. godine nalazila crkva, ali je ona posle Revolucije srušena. U drugoj polovini XIX veka su krenula arheološka istraživanja koja su otkrila ruševine koje danas mogu da se ovde vide.
Samo par desetina metara posle ovog parka mogu da se vide dva značajna objekta – Crna kapija ili Port Nuar (Porte Noir) i Katedrala Sv. Jovana (Cathédrale Saint-Jean).
Što se tiče Crne kapije, u pitanju je trijumfalna kapija koja je svojevremeno bila podignuta na južnoj strani kardoa, što je u doba starih Rimljana bio naziv za glavnu ulicu u pravcu sever-jug. Kapija je podignuta u drugoj polovini II veka u doba vladavine cara Marka Aurelija, ali ne postoji jasna posveta, tako da istraživači mogu samo da daju svoje pretpostavke.
Prošavši kroz kapiju došla sam i do Katedrale Sv. Jovana. Kod nje je ulica uzana i skreće, a takođe ide i uzbrdo, tako da mi je bilo po malo teško da je slikam spreda.
Mada je izgradnja katedrale trajala, praktično, vekovima, najveći deo je sagrađen u XII veku.
U okviru katedrale, tačnije u tornju koji služi kao sahat-kula, nalazi se i astronomski sat po kojem je katedrala poznata. Sat je napravljen 1860. godine i sastoji se od 30,000 mehaničkih delova, 57 brojčanika sata i 122 uzajamno povezanih i međuzavisnih pokazatelja. Ne samo Katedrala, već i sat u okviru nje, nalaze se na listi istorijskih spomenika Francuske. Sat može slobodno da se vidi u određenim periodima dana i godine, a takođe postoji i mogućnost vođene ture gde se objašnjavaju njegove različite funkcije. Ja sam ga samo pogledala. Nije da se baš razumem ili interesujem za satove.
Nastavivši dalje, mogla sam Katedralu i neke njene delove da vidim i iz drugih uglova.
Katedrala se, dakle, nalazi na padini odakle kreće brdo na vrhu kojeg se nalazi citadela. To je značilo da sam morala da se penjem i to samo po sebi ne bi bilo problematično, jer visina nije velika, ali je bila neverovatno visoka vlažnost vazduha i to me je baš smaralo. Zato sam pravila pauze koje sam koristila da bih se osvrtala oko sebe.
Uskoro sam konačno stigla do Vobanovog utvrđenja ili Citadele u Bezansonu. Ono je sa još 11 drugih lokaliteta koji su utvrđeni po Vobanovim nacrtima upisano na UNESKO-ovu Listu svetske baštine. Nisam se baš bavila ostalim utvrđenjima, ali ovo u Bezansonu se smatra remek-delom ovog vojnog arhitekte.
Već sam na početku ovog nastavka putopisa pričala o citadeli, ali ovde mogu da dodam da je ona u međuvremenu korišćena kao kasarna, mesto za obučavanje kadeta, ali i kao zatvor. 1959. godine je citadelu kupio grad Bezanson.
Danas je to turistički lokalitet koji obuhvata nekoliko muzeja, što istorijskih, što naučnih, a u okviru tvrđave se nalazi i mali zoološki vrt.
Mada sam se zaustavljala kod nekih tabli i čitala informacije, moram da priznam da je moja ambicija ovde bila vezana za šetnju po prostoru. Ništa više. Udubljivanje u detalje vezane za vojnu arhitekturu me ne privlači ni najmanje. Ali, to ne znači da nisam uživala šetajući po tvrđavi. Meni je bilo sasvim dovoljno da uživam u lepim prizorima koji su bili raznoliki.
Kada sam se popela na zidine i hodala šetnim stazama, posmatrala sam ne samo utvrđenje, već i okolinu. A ona je povremeno bila neverovatno impresivna, poput predela gde reka Du izlazi iz meandra koji vodi oko istorijskog centra Bezansona i pravi novi meander.
Već sam pomenula muzeje, uključujući i prirodnjački sa akvarijumom, i zoološki vrt. Neki njihovi delovi mogu da se vide i sa zidina, jer su to jednostavno prenamenjeni prostori.
Šetajući malo gore, malo dole, mogla sam da posmatram i neke životinje, jednostavno jer sam prolazila blizu njih.
Ali, ovo je ipak bilo vojno utvrđenje kojem su bili potrebni i neki drugi važni elementi, a ne životinje iz Australije i šarene ribice. Recimo, kapela i bunar.
Kapela je posvećena Sv. Stefanu i osvećena je 1683. godine. Ona više nije u funkciji, već se unutar nje pušta informativni film o Bezansonu i Citadeli.
Što se bunara tiče, on je sagrađen između 1681. i 1683. godine, i prvobitno je bio dubok oko 130 m. Voda nije bila za piće, ali je bilo važno da utvrđenje ima obilne sopstvene zalihe „tehničke vode“.
Još malo sam prošetala po utvrđenju i slikala, a onda sam krenula istim putem da se vraćam ka istorijskom centru Bezansona.
Do centra sam išla istim putem kojim sam i došla, ali sam sada opuštenije posmatrala grad i njegove detalje, pa sam tako obratila pažnju i na neke zgrade koje sam prethodno propustila. Na primer, Otel Buatuse (Hôtel Boistouset) koji nije hotel u savremenom smislu reči, već palata sagrađena polovinom XVIII veka koja danas služi kao privatna rezidencija koja pripada dijecezi (eparhiji).
I dalje sam, naravno, uživala u zanimljivim zgradama i odžacima Bezansona, a onda sam prošla i pored nekadašnje crkve iz XV veka koja je još tokom Revolucije, krajem XVIII veka prodata i danas se evidentno više ne koristi kao religiozni objekat.
Kada sam stigla do reke Du, odlučila sam da drugim putem krenem ka železničkoj stanici, a ne onim kojim sam došla. Za početak sam prešla reku i prošla pored crkve Sv. Marija Magdalena (Église de la Madeleine) koja je sagrađena polovinom XVIII veka.
A zatim sam nastavila ulicom koja vodi kroz jedan od najstarijih kvartova Bezansona – Batan (Battant), koji je još od 1964. godine pod građevinskom zaštitom.
Uskoro sam došla i do parka preko puta železničke stanice, a tu sam ponovo prošla i pored esplanade Žan Moren (Esplanade Jean Morin) koja slavi borce iz francuskih oružanih snaga i pokreta otpora koji su se borili u dva svetska rata.
Što se tiče povratka u Miluz, bitne su bile dve moje odluke. Prva je bila da svratim u gradić Belfor, a druga da do Belfora idem lokalnim vozom, a ne super-brzim Te-Že-Ve-om.
Obe odluke su bile odlične, ali mi je ova druga omogućila da uživam u veoma lepim predelima kroz koje vodi ova železnička pruga.