Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 2. deo (Todmos, Sankt Blazijen, Šluhze, Titize, Frajburg)
Kada sam završila sa šetnjom po vrhu planine Feldberg kolima sam se vratila do mesta Todnau koje sam već posetila, pa sam samo nastavila dalje prema jugu. Kako će se ispostaviti, ja sam ovog dana u izvesnoj meri bila u svađi sa GPS uređajem u kolima, tako da sam ovim putem, bez objektivne potrebe, ponovo prošla nešto kasnije. Ipak, lepota predela u južnom delu regije Švarcvald je tolika da mi u stvari ovo vozikanje okolo-naokolo i nije toliko smetalo. Više se radilo o tome da sam povremeno bila zbunjena.
Par kilometara južno od Todnaua sam skrenula na lokalni put i tu sam već vrlo brzo ugledala ljupku crkvu u selu Gešvend. Na ovom delu puta nisam viđala parkinge sa strane gde bih lako mogla da se zaustavim, što je sigurno i dobro jer bih verovatno i sada još uvek obilazila i slikala po Švarcvaldu. Ali, pošto je u pitanju bio lokalni put i radni dan, onda je bilo i veoma malo vozila, tako da sam povremeno mogla da stanem sa strane i na brzinu slikam ono što mi se dopalo ne izlazeći iz kola.
Trasa me je vodila kroz selo Preg koje me je potpuno iznenadilo svojom lepotom i ljupkošću. Put mi se činio uskim, a ja nisam znala gde prvo da gledam – sam put koji je krivudao, ili navigaciju u kolima, ili prelepe bokore cveća koji su ukrašavali svaki prozor i svaku terasu na kućama u ovom selu. Nisam imala predstavu ni koliko je selo veliko, tako da sam samo vrlo brzo prošla kroz njega i stala tek na jednom parkingu koji se nalazi malo više. Pa dobro... Pogled je bio lep i odavde.
Moje sledeće odredište je bio gradić Todmos. Glavni povod za dolazak ovde je poznata hodočasnička crkva Naše Gospe (Kirche Unserer Lieben Frau). Crkvu sam mogla da uočim još sa parkinga gde sam ostavila kola i prvo sam malo krenula uzbrdo ka njoj, ali sam se onda predomislila i odlučila da ipak za početak malo prošetam po centru.
Postojalo je par razloga zašto sam želela da prvo prošetam kroz mesto. Kao što se vidi na prethodnoj slici, i kuće u Todmosu su najčešće bile ukrašene divnim cvećem, pa mi je prijalo da lagano šetam i divim se takvim prizorima. Osim toga, neke od kuća su bile posebno ljupke jer su bile sagrađene u tradicionalnom stilu, a neki detalji su bili gotovo neverovatni, poput fasade urađene od šindre ili prozora kao iz bajke.
Drugi razlog je bio taj da je centar gradića bio zatvoren za saobraćaj (pa sam kolima morala da idem okolo-naokolo da bih našla parking) i to zato što je bila organizovana nekakva vrsta vašara koji se već završavao u vreme mog boravka. Mene nikakva kupovina nije zanimala, ali mi je bilo simpatično da prošetam dok je još bilo nekih štandova.
Zatim sam sasvim drugim putem došla do crkve i prišla joj sa zadnje strane.
Kapela je na ovom mestu podignuta još polovinom XIII veka nakon priviđenja Bogorodice, ali je ona stradala u požaru u prvoj polovini XVII veka. Vrlo brzo je obnovljena, a svoj finalni, barokni izgled je dobila u XVIII veku.
Posle posete crkvi, spustila sam se direktno prema parkingu i onda sam tu, u blizini, sela u jedan restoran gde sam pojela neki lagani ručak. Ovom prilikom, pošto sam vozila, mogla sam da pijem samo vodu i kafu. Zato se nisam dugo ni zadržala.
Krenula sam ka Sankt Blazijenu, ali me je put proveo pored Gradske većnice u Todmosu, pa sam onda stala na parking većnice, da bih mogla lepo da je slikam. Kao što se vidi, gotovo svi prozori su ukrašeni cvećem.
Uzgred da pomenem da se u Todmosu već oko 50 godina svake godine u januaru, dakle zimi, održavaju trke saonica koje vuku psi i one su, kako sam čitala, dosta popularne.
Ja sam ovde baš na vreme ušla u kola jer je uskoro krenula da pada jaka kiša, kao što je i bilo najavljeno. Ipak, to nije dugo trajalo i taman kada sam stigla u Sankt Blazijen, 14 km dalje, i pronašla parking, kiša je polako posustajala, a uskoro je i sasvim stala. Taman da ja mogu na miru da prošetam po ovom malenom gradu. Naravno, nisam dugo čekala da bih uočila posebno lepo cvećem ukrašenu fasadu.
Prošla sam kroz pasaž u okviru jedne zgrade koja je pola hotel, a pola gradska većnica i tako sam došla do parka u kojem se videla i skulptura koja prikazuje glavu Sv. Vlasija. Samo mesto je i dobilo svoj naziv po ovom svecu.
Sankt Blazijen, detalj
Izgleda da u Sankt Blazijenu vole da jednu zgradu koriste u različite svrhe. Odmah pored parka nalazi se još jedna zgrada koja je, koliko sam uspela da shvatim iz vodiča i mapa, pola sud, a pola crkva. Međutim, mene funkcija ove zgrade i nije toliko zanimala, ali mi je svakako pogled privukao sunčani sat i mural koji se mogu videti na južnoj fasadi ove zgrade.
Ipak, osim što je Sankt Blazijen poznat i kao banjsko odmaralište, glavni razlog za posetu ovom gradiću je njegova impresivna Benediktinska opatija Sv. Vlasija (Kloster St. Blasien).
Pošto su istorijski podaci bledi, prva religiozna građevina na ovom mestu je najverovatnije podignuta u IX veku. Opatija je onda prolazila kroz razne faze da bi 1806. godine bila rasformirana, a zgrade koje joj pripadaju su korišćene čak i kao fabrike. Ipak, od 1934. godine, zgrade se koriste kao poznati jezuitski koledž, Kolleg St. Blasien, privatna i prestižna katolička gimnazija sa internatom.
A što se tiče Katedrale Sv. Vlasija, manastirska crkva je izgorela u požaru 1768. godine, a već 1781. godine je u novoj katedrali služena prva misa.
Crkva koja je sagrađena u neoklasičnom stilu ima kružnu osnovu i karakteriše je ogromna kupola širine 46 m i visine 63 m. Njoj je ostavljen naziv Katedrala Sv. Vlasija (Dom St. Blasien) ne zato što ona ima tu funkciju, već zbog veličine i veličanstvenosti.
Kada sam izašla iz crkve, malo sam prošetala oko zgrada s kojima je spojena, a koje danas pripadaju tom jezuitskom koledžu.
Zatim sam preko parka došla do jedne ulice koja me je vratila do parkinga i kola koja sam tamo ostavila. Ipak, uz puta sam primetila nešto veoma zanimljivo. Gradska uprava je u jednoj betonskoj žardinjeri zasadila neke biljke uključujući i puno nane, ali i paradajz! Ove godine je rod bio veoma dobar. I to tako stoji.
Javno zelenilo u Sankt Blazijenu
Posle ovoga sam sela u kola i unela sledeće odredište u uređaj za navigaciju koji je postojao u kolima. To sledeće mesto, Šluhze, je udaljeno nepunih 15 km što se prelazi za oko 20 minuta. Ali, kao i veći deo savremenog Homo sapiens-a i ja sam, na svu sreću samo povremeno, sklona da svoj mozak zamenim tuđim koji se u ovom slučaju zove „GPS“.
I tako ja krenem da vozim. Predeli kroz koje sam prolazila su bili očaravajući. Kako i dalje nije bilo puno kola na putu, povremeno sam se zaustavljala na pravim deonicama da bih kroz prozor slikala pejzaže kojima sam bila okružena. Čitava slika je bila dodatno ulepšana posle kiše – ne samo da je sve bilo „sveže oprano“, već su i oblaci i isparavanja davali svoj dodatni pečat.
A onda sam u jednom trenutku parkirala kola na parkingu koji je pripadao nekoj privatnoj kući, jer sam htela samo na par minuta da na miru slikam ono što sam površno mogla da vidim iz kola.
Nikoga nisam videla, pa me niko ništa nije ni pitao, a uostalom zaista nikome nisam ni smetala. Čak sam slikala i veoma lepu česmu koja pripada tom domaćinstvu.
Posle ovoga sam mirno nastavila da vozim prateći uputstva sa uređaja za navigaciju. Priroda je i dalje bila lepa, a onda sam shvatila da sam došla do nekih predela koji su mi delovali poznato. Hm?! Kada sam stigla na par kilometara od Todnaua, shvatila sam da sam otišla na potpuno suprotnu stranu od željene. Stala sam sa strane da vidim o čemu se radi i tada sam shvatila da me je GPS vodio u pravcu onog vodopada kod kojeg sam već bila. Iz nekog razloga mi je to odredište ostalo, ili bolje rečeno ponovo se pojavilo u uređaju kada sam ukucavala novo željeno odredište. Zašto se to desilo, nemam pojma, a nije mi ni bilo važno jer sam već otišla dovoljno daleko. Pošto sam bila praktično na polovini „kružnog puta“ do Šluhzea, rešila sam da nastavim u istom pravcu, po principu „više sile su tako htele.“ Naravno da ja nisam dobila ništa napismeno od tih viših sila, pa ne mogu da tvrdim da je moja pretpostavka bila tačna i ja sam na kraju umesto 15 km prošla 60 km i umesto da se vozim 20 minuta vozila sam se 70 minuta. Ali, ja sam retko kada sklona da očajavam pa sam samo sebi rekla da sam videla istinski divne predele i zato mi nije bilo žao što sam se navozala tim putem.
Sve u svemu, u nekom trenutku sam stigla do gradića Šluhze koji se nalazi kod istoimenog akumulacionog jezera. Dok sam kolima prolazila kroz centar mesta učinilo mi se da je veoma lepo i poželela sam da tu stanem i malo prošetam, a možda i sednem negde i popijem neku kafu. Međutim, nisam mogla da nađem mesto za parkiranje, pa sam se spustila do prostranog parkinga u blizini jezera.
Ipak, nisam se vratila do centra, jer sam shvatila i da je već po malo kasno. Trebalo je da odem do još jednog mesta, a onda i da se vratim do Frajburga. Osim toga, sada je već bilo skroz oblačno i svakog trenutka je mogla da počne da mi lije kiša. Zato sam samo sa izvesne daljine slikala deo mesta Šluhze i parohijsku crkvu Sv. Nikole. Sama crkva je novijeg datuma, ali ona obuhvata i toranj iz XIII veka, kojem je najverovatnije u XVII veku dodat lukovičasti krov. Inače, kao što može da se zaključi sa sledeće slike, ovde može da se dođe i vozom. Postoji veza sa Frajburgom, a za ostale se nisam raspitivala.
Umesto da odem do centra mesta, spustila sam se do obale jezera. Ranije je ovo jezero bilo glečersko, ali je zbog brane sagrađene 1932. godine pretvoreno u akumulaciono jezero i to je najveća vodena površina u regiji Švarcvald. Ujedno je i jezero na najvećoj nadmorskoj visini u Nemačkoj – 930 m iznad nivoa mora.
Jezero i par mesta koja se nalaze na njegovoj obali su veoma popularni. S jedne strane, bez obzira na hladnu vodu čak i leti (zbog nadmorske visine), ljudi ovde rado dolaze i da se kupaju, ali i da plove po jezeru. S druge strane, oko jezera postoji mnoštvo pešačkih i planinarskih staza, a moguće je i peške obići samo jezero; staza je duga oko 18 km i uglavnom je ravna.
Moje naredno odredište je bilo još jedno jezero, ali manje i u potpunosti prirodno. U pitanju je glečersko jezero Titize. Na obali jezera se nalazi i gradić Titize-Nojštat koji je poznat i popularan kao banja, ali i kao zimski centar. Tu sam došla i parkirala kola, a onda sam krenula u šetnju po gradu i do jezera.
Naravno, i ovde je arhitektura često slikovita, a prozori i balkoni ukrašeni cvećem.
Što se jezera tiče, i kao i u slučaju Šluhzea, na kraju letnje sezone, krajem dana i kada je oblačno, ono je bilo mirno i neuznemiravano od strane ljudi.
Posle ovoga sam krenula da se vraćam u Frajburg. Već sam se osećala i dosta umorno, tako da sam se radovala povratku u hotelsku sobu.
Od jezera Titize do Frajburga postoji par trasa kojima se može proći kolima, ali sam se ja odlučila za onu koja prolazi kroz klisuru Helental, što znači Dolina pakla. Put je značajno manje dramatičan od naziva, ali treba pomenuti deo koji se zove Hiršprung i koji je najuži deo klisure. Prvobitno je klisura ovde bila široka samo 9 m i naziv tog mesta znači „Jelenov skok“, jer postoji priča o tome da je jelen tu mogao da preskoči klisuru. Pošto sam morala da gledam gde vozim, a i bilo je puno kola, nije mi naravno ni palo na pamet da slikam, tako da ostaje samo priča.
Uskoro sam se prolazeći kroz sam Frajburg dovezla i do hotela. Bila sam istinski umorna i bilo mi je potrebno da se odmorim, tako da više ovog dana nisam izlazila, a takođe je i kasnije te večeri bila jaka oluja sa gromovima i kišom.
Naredno jutro posle doručka peške sam otišla do obližnje stanice lokalnog voza kojim sam se prebacila u centar Frajburga.
Ipak, pre toga sam uživala u šetnji kroz Gundelfingen, nemačko naselje koje je praktično predgrađe Frajburga, grada sa preko 200.000 stanovnika.
Većina kuća u ovom naselju su savremenijeg izgleda, ali sam prošla i pored par njih koje su sagrađene u bondruk-stilu, ali su vidljivo veoma savremeno održavane. Meni je ovo veoma lep stil izgradnje, ali sam najviše razmišljala o tome kako ljudi ovde imaju gotovo fizičku potrebu da svoje kuće i imanja dodatno ukrašavaju cvećem i raznim detaljima. Uostalom, pogledajte par primera: