Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 3. deo (Frajburg)
Ovog dana sam rentirana kola ostavila kod hotela u Gundelfingenu, pa sam se lokalnim vozom prebacila do samog Frajburga.
Na putu od železničke stanice do centra, prošla sam pored parka u kojem se nalazi Arheološki muzej Kolombišlese. Moram da priznam da materijali koje sam koristila nisu ni pominjali ovaj muzej, a sada mislim da bi bilo lepo da sam otišla u muzej. Pa dobro. Sledeći put...
Ono što mi je ovde, u parku pored kojeg sam prolazila, privuklo pažnju jesu zasadi različitih sorti grožđa.
Frajburg je grad koji je osnovan 1120. godine. Tokom vremena su njime vladali različiti grofovi, a od 1368. je dobrovoljno potpao pod vlast Habsburgovaca. U XVII veku je kratko bio i deo Francuske. Danas se nalazi u pokrajini Baden-Virtemberg i ima preko 230.000 stanovnika. Pun naziv grada je Frajburg im Brajsgau (Freiburg im Breisgau), što u stvari znači Frajburg u Brajsgau (naziv regiona).
U Frajburgu se nalazi jedan od najstarijih i najprestižnijih univerziteta u Nemačkoj osnovan 1457. godine, a grad takođe predstavlja i jedno od najboljih mesta odakle može da se obilazi regija Švarcvald, što sam ja delimično i učinila prethodnog dana.
Ja sam u Frajburgu bila, vrlo kratko – samo par sati, pre puno godina kada sam Interrejlom putovala po Evropi i ostao mi je u sećanju kao vrlo lep grad. Sada sam htela malo bolje i temeljnije da ga obiđem. Tako sam krenula jednom od ulica koje prilično direktno vode iz pravca železničke stanice ka centru. Glavna njena prednost za mene je bila to što je pešačka.
S druge strane, već ovde sam se upoznala sa jednim detaljem koji se vezuje upravo za Frajburg. U pitanju su „Potočići“ ili Behle (Bächle). To su kanali koji se mogu videti širom starog grada, a napravljeni su još u Srednjem veku. Svrha im je bila višestruka: s jedne strane su odvodili višak površinskih voda, a s druge strane su obezbeđivali vodu za gašenje požara koji su u to vreme bili prilično česti.
Hodajući dalje prema glavnom trgu došla sam i do Gradske većnice (Rathaus). Zanimljivo je da Gradska većnica danas koristi preko deset objekata, a ovde na Trgu Gradske većnice (Rathausplatz) nalaze se jedna do druge najvažnije – Nova gradska većnica i Stara gradska većnica.
Zgrada koja se naziva Nova gradska većnica sastoji se od dve kuće koje su sagrađene u prvoj polovini XVI veka i objektivno su čak starije od zgrade koja se naziva Stara gradska većnica. Razlog za epitet „nova“ je taj da je ovaj dupleks više od 300 godina pripadao univerzitetu u Frajburgu, a onda ga je grad otkupio i 1901. godine pretvorio u gradsku većnicu.
Pored Nove gradske većnice nalazi se i Stara gradska većnica, a između je jedna uska ulica.
Stara gradska većnica je sagrađena između 1557. i 1559. godine. Ono što se danas, međutim, vidi ovde je zapravo potpuna rekonstrukcija, jer je originalna zgrada izgorela do temelja u savezničkom bombardovanju Frajburga u novembru 1944. godine.
Posle ovog kraćeg zadržavanja nastavila sam u pravcu glavnog trga kod katedrale, ali samo do velike ulice Kajzer Jozef štrase (Kaiser-Joseph-Straße). Tu sam prvo snimila Martinstor i Bertoldsbrunen, ali sam se njima bavila nešto kasnije.
Za sada sam otišla do jedne zanimljive kuće. U pitanju je Kitova kuća (Haus zum Walfisch) sagrađena između 1514. i 1516. godine.
Kuća je poznata po svojoj fasadi, pre svega po svom erkeru, a za zanimljiv naziv koji se prvi put pominje u dokumentu iz 1565. godine se smatra da je povezan sa biblijskom pričom o Joni i kitu.
Inače, zanimljivo je i to da je Erazmo Roterdamski živeo u ovoj kući od 1529. do 1531. godine.
I sad je konačno došlo vreme da odem do trga oko katedrale u Frajburgu koji se prigodno naziva Minsterplac (Münsterplatz) što znači trg kod katedrale. Oko ovog slikovitog trga se nalaze kuće iz različitih perioda, pa samim tim i sagrađene u različitim stilovima, od Gotike do Rokokoa, ali ono sa čime sam se prvo suočila bila je pijaca. Ja sam ovde bila u subotu pa sam prvo pomislila da je pijačni dan, ali sam kasnije saznala da ovde radi pijaca svaki dan osim nedeljom.
Malo sam prošetala oko tezgi, a onda sam se posvetila Katedrali koju, dakle, zovu Frajburški Minster (Freiburg Münster).
Izgradnja ove katedrale je započela oko 1200. godine i tada je bila zamišljena kao bazilika sagrađena u romaničkom stilu, ali kada je završena 1513. godine ona je već dobila sve karakteristike francuske gotike.
Najznačajniji deo katedrale je svakako njen impresivni Zapadni toranj, tj, toranj koji se uzdiže iznad njene zapadne fasade gde je i ulaz. Toranj je visok 116 m i moguće je popeti se na njega. Zanimljivo je da se ulaznice plaćaju negde gore. Kada kažem „negde gore“ to je zato što se nisam pela, jer ne postoji lift, ali zato postoji 333 stepenica. Valjda kada posetilac pređe toliko stepenika jasno pokazuje odlučnost da ne odustane, pa se zato tek tu prodaju ulaznice. Ja, dakle, nisam imala nameru da se toliko penjem, već sam se uputila u unutrašnjost katedrale da bih je tako posetila.
U dnu središnjeg broda se nalazi Glavni oltar koji je takođe jedan od značajnijih delova katedrale, a karakteriše ga slika krunisanja Bogorodice na središnjem panou iz 1512-16. godine.
Iznad ulaza se nalazi galerija sa orguljama, a veliki prozori su ukrašeni impresivnim vitražima.
Kada sam ponovo izašla na trg prvo sam obratila pažnju na Česmu Sv. Georgija (Georgsbrunnen) koja se nalazi u blizini jugozapadnog ugla katedrale.
Prva česma na ovom mestu je podignuta u XIV veku, ali je ona obnavljana više puta, a ovo što se danas vidi je rekonstrukcija verzije česme s početka XVI veka koja je urađena 1935. godine. Posvećena je Sv. Georgiju koji je zaštitnik grada. Kao što može da se vidi na slici, u vreme mog boravka je neko postavio kofe koje je punio vodom sa česme. Naime, okolina Frajburga je bogata vodom i na više mesta postoje česme sa tekućom vodom koja se i dan danas može piti.
Sada sam otišla i do ove crvene zgrade koja se vidi na prethodnoj slici. Bukvalni prevod njenog naziva je Istorijska robna kuća (Historisches Kaufhaus), mada se više radi o nekakvoj vrsti „trgovačke kuće“. Naime, ova kuća iz XIV veka se koristila za opštinsku administraciju i carinjenje robe u Frajburgu, a ne kao robna kuća u današnjem smislu ovog termina. Takođe su je lokalni trgovci koristili za sastanke, razna okupljanja i slično.
Od 1520-1532. godine kada je sagrađena, zgrada je više puta dograđivana ili su na njoj rađene neke izmene, a forma koju danas ima data joj je 1988. godine tokom detaljnog obnavljanja. Ona sadrži mnoštvo lepih i zanimljivih detalja, a evo slike nekih od njih.
Ova lepa zgrada je sagrađena tako da je okrenuta ka katedrali i to se fino vidi na sledećoj slici.
Dok sam se ja ovde muvala i slikala, nebo je lagano počelo da se raščišćava, pa je i sunce obasjalo katedralu.
Sada sam krenula u malo širu šetnju po starom delu Frajburga. Prvo sam otišla do jednog poznatog obeležja grada, Bertoldove fontane (Bertholdsbrunnen), koja se nalazi na sred jedne velike raskrsnice gde prolaze i tramvaji.
Na osnovu opisa koji sam imala, ja sam zamišljala neku tradicionalnu fontanu ili česmu, pa sam se malo zbunila kada sam videla spomenik koji je ovde postavljen.
Naime, ranije je u ovom delu grada postojala fontana koja je kasnije prebačena severnije, a nova fontana je napravljena 1807. godine i bila je posvećena osnivaču Frajburga. Ali, i ova fontana je u potpunosti uništena u britanskom bombardovanju grada u novembru 1944. godine, a kasnije je donesena odluka da se na ovom mestu podigne srazmerno apstraktan spomenik. Drugim rečima, ovo zapravo i nije fontana kao što bi moglo da se zaključi iz naziva.
Odavde sam lepo mogla da vidim i Martinstor (Martinstor), kapiju koja je deo gradskih zidina iz XIII veka, ali sam do nje otišla nešto kasnije.
Za sada sam se uputila prema delu Frajburškog univerziteta koji je, kao što sam već pomenula, osnovan 1457. godine i to je peti najstariji univerzitet u Nemačkoj. To je veliki univerzitet koji obuhvata 11 fakulteta i ja svakako nisam imala nameru da sve to obilazim, već sam otišla samo do Univerzitetske crkve, kako se ovaj hram danas zove, koja je deo Starog univerziteta (Alte Universität). Crkvu su u drugoj polovini XVII veka podigli Jezuiti, pa se ranije zvala Jezuitska crkva.
Nakon kraćeg zadržavanja kod crkve i dela univerziteta, bočnim ulicama sa veoma slikovitim zgradama krenula sam prema Kapiji Sv. Martina, tj., Martinstoru.
Što se tiče Martinstora ili Kapije Sv. Martina, taj deo je podignut još početkom XIII veka kao deo gradskih zidina. Vremenom je kapija više puta rekonstruisana, a najviše 1901. godine. Naime, u međuvremenu su okolne zgrade postale više od kapije, a i tehnološki razvoj (tramvaji) je zahtevao veći prolaz kroz kapiju. Postavilo se pitanje da li srušiti čitavu kapiju ili ne i na kraju je odlučeno da se kapija temeljno izmeni. Njena visina je povećana sa 22 na 60 m, a dodat je i krov urađen u stilu XV veka. Takođe je dodata još jedna, niža kapija, ali sa većim prolazom.
Na prethodnoj slici, na nižoj kapiji, može da se primeti naziv jednog poznatog lanca brze hrane. Oni su otvorili svoj restoran ovde i nije postojao način da se spreče da istaknu svoj naziv, mada je grad uspeo da se izbori za to da naziv bude napisan prikladnim bojama, a ne da bude drečavo crven. Kaže se da stanovnici uopšte nisu srećni zbog ovoga (a i ja sam bila zgranuta), ali to je deo velikog biznisa.
I ovde, u neposrednoj blizini Martinstora postoji još jedna česma sa koje se može piti voda. Već sam pominjala da širom Frajburga postoje ovakve česme, a zanimljivo je i da turističke mape grada koje se mogu videti na više mesta uključuju i ove česme i jasno pokazuju sa kojih se može piti voda.
Odmah kod Martinstora kreću i dve paralelne ulice koje su izuzetno ljupke i kojima svakako treba proći. Jedna je Gerberau (Gerberau), a druga je Fišerau (Fischerau).
Nekada su ovde radili kožari i ribari, pa otud i nazivi ulica. Gerberau je značajno aktivnija i veća, ali je Fišerau meni vizuelno bila mnogo zanimljivija zbog kanala Geverbebah (Gewerbekanal). I ovaj kanal je deo sistema Behle (Bächle), tj, „Potočića“, veštački napravljenih kanala koji su se koristili za komercijalne aktivnosti (na primer, ovde) ili da bi obezbedili vodu za gašenje požara širom starog grada. Vodu su dobijali iz rečice Drajzam (Dreisam) koja protiče nedaleko odavde.
Ovde sam videla i jednu lepu terasu, pa sam poželela da na njoj popijem kafu. To sam i učinila, ali sam u kafe morala da uđem iz ulice Gerberau. Nikakav problem, a kafa je bila ukusna.
Posle ove fine pauze krenula sam u pravcu još jedne srednjevekovne kapije i tako sam prvo došla do jednog manjeg trga gde se nalazi česma iz XVI veka, Oberlindenbrunen (Oberlindenbrunnen).
Kod fontane se može videti i lipa koja je dokumentovano stara oko 300 godina (zasađena je 1729. godine), a na trgu se nalazi i najstarija krčma u Nemačkoj koja potiče čak iz XII veka. Ja je nisam slikala jer je bila u senci, ali tu je, pa će tu sigurno i ostati za neku novu posetu Frajburgu.
Ipak, nisam otišla odmah do te druge kapije koju pominjem, već sam odlučila da malo prošetam jednom ljupkom ulicom za koju neki kažu da je najlepša u Frajburgu. U pitanju je Konviktštrase (Konviktstrasse).
Lako sam zapamtila naziv ulice jer me podseća na englesku reč convict koja znači osuđenik ili robijaš. Ipak, naziv (Bogoslovska ulica) je mnogo blaži i odnosi se na bogosloviju koja se nalazi na kraju ulice. U neposrednoj blizini je i upravno sedište Frajburške nadbiskupije.
Zatim sam se vratila ovom pešačkom ulicom do glavne i prišla sam Švabentoru (Schwabentor), ali sam se prvo još jednom okrenula i pogledala ulicu i trg Oberlinden.
Što se tiče Švabentora (Schwabentor), to je još jedna srednjevekovna kapija koja je bila deo utvrđenja u okviru kojeg se razvijao grad Frajburg.
Naziv ove kapije znači „Švapska kapija“, a odnosi se na region Švabiju na jugozapadu Nemačke. Kapija i toranj su sagrađeni 1250. godine. Kao i u slučaju Martinstora, glavna izmena kapije odigrala se početkom XX veka kada joj je visina skoro udvostručena, ali je 1954. godine krov tornja smanjen i pojednostavljen.
Sa spoljne strane sam videla još jednu česmu, a takođe sam imala i prostora da se malo udaljim i ponovo slikam kapiju sada obasjanu suncem.
Sada sam krenula na brdo Šlosberg (Schlossberg) koje se nalazi odmah pored Švabentora. Naziv znači „brdo sa zamkom“, a ja sam videla u svojim materijalima da na vrhu ima neki toranj, pa sam bez ulaženja u detalje pomislila da je u pitanju neki srednjevekovni toranj i tako sam krenula.
Činjenica je da uz put postoji više mesta sa kojih se pruža divan pogled na Frajburg, ali... Penjući se uz to strmo brdo Šlosberg prema vrhu po izuzetno visokoj vlažnosti vazduha, što me je dodatno umaralo, pitala sam se šta će mi sve to.
Dobro je bilo jedino da sam srela četvoro mladih Indusa koji su informatičari i koji rade u Nemačkoj, a ovde su došli na izlet. Slatko smo se ispričali i to je čitavo ovo pentranje uz brdo učinilo smislenim.
A onda sam došla do vrha i do tornja.
Naravno, nije mi ni palo na pamet da se ovde još penjem već sam samo malo prošetala po vrhu brda. Činjenica je da tu mogu da se vide razni ostaci utvrđenja koje se ovde gradilo još od XI veka, ali ja više nisam bila zainteresovana za ovu temu.
Umesto toga sam krenula da se vraćam prema podnožju, ali mi je sada bilo lakše da se krećem i dišem, pa sam češće bila spremna da slikam. Šuma je ovde u stvari izuzetno lepa i postoje brojne šire i uže staze koje se mogu pratiti.
Takođe se na brdo može doći, a svakako i spustiti pomoću uspinjače koja kreće iz Gradskog parka (Stadtgarten), ali treba imati u vidu da uspinjača ne ide do vrha, već je od gornje stanice neophodno još da se penje uzbrdo.
Ja sam se sada, dakle, samo spustila do Gradskog parka, a odatle sam se uputila u pravcu trga sa katedralom, tj, Minsterplaca.
Uz put sam ponovo često prolazila ulicama u kojima se mogu videti „Potočići“ ili Behle.
Baš kada sam se približavala Minsterplacu shvatila sam da ništa nisam jela. Plan mi je bio da uveče odem na večeru u isti restoran gde sam bila i prethodno veče, ali je trebalo ipak nešto da pojedem i pre toga. I dok sam ja o tome razmišljala, stigla sam na trg i tu odjednom shvatim da postoje kiosci sa hranom. I to kakvom hranom! Različite nemačke kobasice, a ja njih jako volim. Ni jedan tren se nisam dvoumila i stala sam u red, jer je gužva kod štanda sa kobasicama bila prilično velika.
Nisam mogla a da ne primetim jedan od susednih štandova koji nudi vegansku hranu. Možda je zdrava, ali svakako nije mnogo popularna.
A kada je došao red na mene, imala sam ozbiljan problem da se odlučim – kao dete u prodavnici slatkiša.
Dok sam oklevala za koju kobasicu da se odlučim, devojka kojoj sam plaćala mi je sugerisala „tradicionalnu“. Prihvatila sam i evo rezultata:
Mada sam se rano vratila u hotel, uskoro je krenula jaka oluja sa puno kiše, a meni je prijalo da odmaram u svojoj sobi. S druge strane, pošto sam u međuvremenu popila i jedno pivo, uveče sam još uvek bila sita, tako da je ona večera otpala. Ali, bio je to jedan veoma ukusan i krajnje zadovoljavajući kraj mog kratkog boravka u Nemačkoj.
Sledećeg jutra sam se vraćala u Francusku.