Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 4. deo (Zamak O-Kenigsbur, Rikevir)
Dok sam bila u Frajburgu, u Nemačkoj, povremeno sam gledala mapu Francuske, osmišljavajući svoj boravak tamo. Još u Beogradu sam napravila dosta dobar plan putovanja i obilazaka, ali sam ga sada samo unapređivala. Osnovna karakteristika je bila ta da sam rentirala kola na tri dana. Njima sam se sa aerodroma u Francuskoj prebacila do Frajburga, zatim sam jedan dan obilazila južni deo regiona Švarcvald, a trećeg dana sam ujutru krenula da obilazim i neka mesta u Francuskoj pre nego što sam kola morala da vratim na aerodrom.
Prvobitno sam planirala da kolima svratim u grad Kolmar, pošto je taj moj plan obilazaka podrazumevao vožnju po tom kraju. Ali, kada sam na mapi videla veličinu grada, praktično sam momentalno odustala od ove ideje. Naime, glavni razlog zašto ja ne volim da rentiram kola je taj da patološki mrzim da tražim parking i ulazim u veće, nepoznate gradove kolima.
U Frajburgu sam, na primer, uzela sobu u porodičnom hotelu u jednom selu koje je kao predgrađe Frajburga. To je bilo idealno kada sam se kretala kolima. A kada sam obilazila Frajburg jednostavno sam tamo otišla lokalnim vozom u koji sam ušla na stanici koja je od hotela bila udaljena desetak minuta hoda. Ta lakoća kada ne razmišljam gde sam ostavila kola i da li je bilo mesta ili ne meni mnogo znači.
U skladu sa tim sam odlučila da Kolmar obiđem tako što ću do njega doći vozom, a na kraju je plan za taj dan ispao mnogo složeniji. O tome ću da pričam kada dođe vreme. Za sada sam posle doručka krenula kolima iz Nemačke i ubrzo sam prešla na teritoriju Francuske. Evo i mape koja pokazuje koja sam mesta na kraju obišla tokom ovog putovanja:
U Nemačkoj je bilo niskih oblaka posle velike oluje od prethodnog dana, ali je već u Francuskoj počelo da sija sunce.
Prvo mesto koje sam htela da obiđem je Zamak O-Kenigsbur (Château du Haut-Koenigsbourg). U pitanju je praktično lažni srednjevekovni zamak.
Da pojasnim ovo. Na isturenom delu jedne od planina Vogezi u regionu Alzas, najverovatnije u XII veku, sagrađen je prvi zamak (zamak se prvi put pominje 1147. godine). Vlasnici ili korisnici zamka su se vremenom smenjivali, a zamak se proširivao i unapređivao. Sve do Tridesetogodišnjeg rata i godine 1633. kada je spaljen i opljačkan. Od tada su ruševine zamka vekovima tu stajale i još više propadale, obrasle u vegetaciju, a ovde primat pre svega ima gusta šuma.
Godine 1862. godine, Francuska je ruševine prepoznala kao istorijski spomenik, ali je ovo područje od 1871. godine pripalo Nemačkoj. Tadašnji vladar, nemački car Vilhelm II, želeo je da u slavu nemačke civilizacije obnovi ovaj zamak kako bi on krasio zapadne granice Nemačkog carstva, baš kao što je to činio zamak Marienburg na istoku. Uzgred, ja sam taj zamak Marienburg već posetila 2017. godine, pošto on danas pripada Poljskoj i zove se zamak Malbork po mestu pored kojeg se nalazi (videti: https://www.svudapodji.com/poljska-4/).
I tako, u skladu sa željama vladara, rekonstrukcija je krenula 1900. godine, a 1908. godine je zamak svečano otvoren. Međutim, posle Prvog svetskog rata i Versajskog sporazuma, čitav ovaj kraj, pa i zamak, ponovo su prešli u ruke Francuza. Mada je zamak zvanično prepoznat kao istorijski spomenik, duži niz godina su Francuzi gledali na njega sa nipodaštavanjem, kao na rezultat sujetne želje nemačkog vladara, ali je danas ovaj spomenik svakako jedna od najvećih atrakcija u ovom delu zemlje.
Put koji se kroz divnu šumu penje od podnožja prolazi pored zamka pre nego što krene da se ponovo spušta i ja sam na jednom od obeleženih mesta ostavila kola, a zatim sam krenula u obilazak. Najbliži putu je Zvezdasti bastion.
Ovaj bastion izgleda, kako se pretpostavlja, kao bastion iz XVI veka i pošto je izbačen po grebenu u odnosu na liniju zamka koji je u njegovoj pozadini služio je za zaštitu od topova.
Kao što može da se vidi, u međuvremenu su nebo ponovo prekrili oblaci, mada nije bilo nikakve opasnosti od kiše. Uzgred, u magli može da se prepozna najviša kula, donžon, i sve ukazuje da je ona sada 14 m viša nego što je zapravo bila. Poenta je da je rekonstrukcija uglavnom tačna i glavni arhitekta se držao istorijskih podataka, ali su na nekim mestima učinjene izvesne intervencije koje nisu nužno zasnovane na istorijskim dokumentima. I sam car Vilhelm II je ovde često dolazio i izražavao svoje ideje i predloge kako neka rešenja treba da izgledaju, pa su tako unošene izvesne modifikacije. Ipak, zamak je u velikoj meri dobra rekonstrukcija i veoma je zanimljiv za jedan fin obilazak.
Ja sam prvo krenula da ga obilazim sa spoljašnje strane. Tako sam u jednom trenutku lepo mogla da vidim i donžon kulu i vetrenjaču na vrhu jedne niže kule.
U jednom delu, gde uska staza vodi između zidina zamka i okolne šume, bilo je jako tiho, nisam mogla da čujem nikakav zvuk koji potiče od ljudi ili ljudskih aktivnosti XXI veka, pa sam na trenutak imala utisak kao da sam se vratila u Srednji vek. Vrlo lako je tada to mesto moglo da izgleda identično.
Tako sam došla i do kraja, odakle sam mogla da vidim još jednu kulu i teren u njenom podnožju, a onda sam, napravivši čitav krug, došla i do ulaza u zamak.
Ja sada neću ulaziti u previše detalja vezanih za zamak, već će uglavnom slike govoriti same za sebe uz samo povremene manje komentare. Ono što svakako mogu da kažem jeste da je šetnja kroz zamak bila veoma zanimljiva.
Ja volim da obraćam pažnju i na sporedne detalje, poput dva zanimljiva elementa na južnoj fasadi koji se vide na sledećoj slici.
Levo je nužnik sa sve otvorom na donjoj strani, a desno je vrsta erkera. Oba elementa su prvobitno napravljeni posle 1479. godine.
Kako se produži napred, tako se dođe do jednog dvorišta i tu se prvo lepo vidi vetrenjača podignuta na vrhu krova jedne građevine koja deluje kao manji toranj.
Kada se posetilac malo osvrne po ovom dvorištu mogu da se vide još neki delovi. Na primer, bivša krčma i konjušnice koje se pominju u XVI veku, a koji se ovde vide kao objekti sagrađeni u bondruk-stilu u kojima se danas prodaju ulaznice. Na desnoj strani sledeće slike se takođe vidi i ulaz u zamak. Tim putem se nastavlja obilazak zamka.
Obilazak dalje vodi pored jednog bunara i treba reći da se u okviru zamka na više mesta mogu videti ili bunari ili cisterne, jer je svakako bilo neophodno obezbediti vodu, pogotovo u slučaju dugih opsada. Ovaj na sledećoj slici je dubok 62 m, a zbog izloženosti artiljerijskoj vatri, oko bunara je posle 1569. godine sagrađen toranj kako bi ga štitio.
Ubrzo se dolazi i do Gornjeg unutrašnjeg dvorišta oko kojeg se nalaze ostave i kuhinja, a tu je i cisterna, kao i divno okruglo stepenište koje vodi ka stambenom delu zamka. Zanimljivo je da se ova cisterna snabdevala vodom ili zahvaljujući kišnici koja se cevima sprovodila do nje ili tako što se kišnica skupljala u posude na drugim mestima i ovde fizički prenosila.
Kada sam se stepeništem popela na sprat, prvo sam kroz prozor pogledala unutrašnje dvorište i neke njegove detalje, a onda sam krenula sa obilaskom unutrašnjih delova.
Uzgred, iz ovog unutrašnjeg dvorišta vode i stepenice ka vrhu donžona, ali prilikom moje posete nije bilo moguće da se ide na tu stranu.
Putanja za posetioca zatim preko malog mosta vodi ka još jednom prostranom unutrašnjem dvorištu.
Na prethodnoj slici se desno može videti bunar, ali je to samo deo velikog podzemnog sistema cisterne u kojem je uskladišteno oko 82.000 litara vode! Naime, ovolika količina vode je bila potrebna da bi se eventualno gasili požari u zamku, a takođe je voda bila i pitka. To se postizalo time što se kišnica filtrirala kroz kamenje i pesak.
Zatim se obilazak nastavlja posetom Velikom bastionu. U prostor bastiona se ulazi preko stepeništa koje kreće iz unutrašnjeg dvorišta, a sa vrha stepeništa se to dvorište i veoma lepo vidi.
Veliki bastion je bio najranjiviji deo zamka i on se sastoji od dve kule i bedema. To je upravo onaj deo oko kojeg sam ja prošetala na početku svoje posete. Sada sam sa vrha mogla da pogledam stazu kojom sam prošla i spoljašnje dvorište na zapadnoj strani zamka.
Ali, odavde može lepo da se vidi i okolina.
Sledeća slika nije tehnički dobra, ali daje predstavu o pogledu na okolinu koji se pruža sa jednog od prozora na Velikom bastionu. Ja sam se nadala da će se tokom moje posete raščistiti oblaci, ali se to nije desilo i to je sve uticalo na osvetljenje u okviru slike.
Takođe se odavde lepo mogu videti i različiti delovi zamka uključujući i donžon-kulu.
Posle ovoga sam krenula da izađem iz zamka, povremeno prolazeći i kroz neke druge, bočne delove čitavog kompleksa, a uskoro sam i kolima krenula da se spuštam sa ovog brda lagano ulazeći u područje prepuno vinograda.
Mada se na prethodnoj slici vidi jedno selo u sred ovih silnih vinograda (ovo je deo Puta vina, ali o tome nešto kasnije), ja sam se sada uputila u jedno sasvim posebno mesto. U materijalima koje sam koristila, to mesto koje je bilo moje odredište, Rikevir (Riquewihr), bilo je navodno nešto jako lepo i bitno za obilaženje. Ja nisam unapred gledala nikakve slike ovog gradića, tako da nisam znala šta me očekuje, a po malo sam bila i zbunjena, jer sam uz put prolazila kroz neka druga manja mesta koja su mi se činila čarobnim. Nisam imala vremena da pravim pauze u njima, a pitala sam se kakav li je taj Rikevir kada su ova druga mesta ovako ljupka.
Pošto se Rikevir nalazi na blagoj padini, a slučaj je hteo da sam mesto za parking našla sa „gornje“ strane starog grada, tako sam glavnoj ulici prišla sa „zadnje“, tj, zapadne strane.
Već ove zidine koje opasuju stari deo grada su bile izuzetno slikovite i zanimljive. A onda sam kroz kapiju mogla da vidim i delove glavne ulice. Samo što mi vilica nije pala.
Najstarije kuće u Rikeviru potiču s kraja XV veka, neke iz XVI veka, a većina njih su sagrađene u XVII veku. Sve su urađene u stilu Rajnske renesanse koji se u regionu Alzas primenjivao jako dugo. Zahvaljujući činjenici da ovo mesto nije previše stradalo u Drugom svetskom ratu, oštećene kuće su lako mogle da se obnove, a vremenom je postalo poznato turističko odredište. Ovo je pre svega zbog lepote samog gradića, a drugi važan razlog je taj da se Rikevir nalazi u sred vinskog područja i poznat je po svom Rizlingu, kao i drugim vrstama vina. Obično se preporučuje da se u pauzi šetanja popije barem jedna čaša Rizlinga, ali... Ja sam ovog dana vozila i u takvim situacijama bez izuzetka ne pijem ništa što ima alkohol. S druge strane, na moju veliku žalost, morala sam i da žurim, jer sam ovog dana imala u planu još važnih obilazaka, a trebalo je i da vratim rentirana kola na aerodrom u Miluzu.
Ali, ako neko ide u Rikevir neka obavezno planira barem 2-3 sata lagane šetnje i pauzu sa vinom ili bez njega. Ja sam samo prošetala glavnom ulicom Generala de Gola koja ide u pravcu istok-zapad, a ušla sam i u par bočnih ulica. Evo slika...
Gledajući ove kuće imala sam utisak kao da sam u bajci. Sigurno su negde bili Ivica i Marica, slatkiši su mogli da se kupe po prodavnicama (ipak je XXI vek), a nadala sam se da nedostaje samo zla veštica.
Uzgred, po povratku kući, napravila sam svoju verziju kolačića „makaruni od kokosa“, pa evo i slike i recepta:
MAKARUNI OD KOKOSA
- 3 belanca
- 100 g šećera
- 100 ml slatke pavlake
- 60 g istopljenog putera
- 20 g mekog brašna
- 1⁄2 kesice vanilin šećera
- malo soli
- 120 g kokosovog brašna
- 120 g čokolade za kuvanje
Umutiti mikserom belanca i dodati im šećer. Kada su fino umućeni dodati slatku pavlaku, puter, brašno, vanilin šećer i so, i još malo promešati mikserom da se fino spoji. Zatim dodati kokosovo brašno i varjačom lepo spojiti.
Koristeći kašičice ili alatkicu za pravljenje kugli sladoleda, stavljati male loptice na pleh prekriven papirom za pečenje i peći na 160 stepeni C oko 20 minuta. Zatim izvaditi i ostaviti da se ohladi.
Istopiti čokoladu na laganoj temperaturi i koristeći viljušku umočiti dno makaruna u čokoladu. Malo ocediti višak čokolade, pa staviti na poslužavnik prekriven papirom za pečenje. Onda staviti u frižider desetak minuta da se čokolada sasvim ohladi.
Kao što može da se vidi sa fotografije, ja sam jedan deo smese za makarune ostavila bele, ali sam u jedan deo dodala žutu boju, a u drugi crvenu. To je samo deo moje igre.
Ali, da nastavim ja sa šetnjom po Rikeviru.
Posle bavljenja detaljima, krenula sam i da se vraćam ka Tornju Dolder, jer mi je tip putem bilo najzgodnije da dođem do kola.
Gradić je opasan zidinama, a neki njihovi delovi su sagrađeni oko 1500. godine. Kao što sam već pomenula, mesto se nalazi u sred vinogradarskog kraja, tako da vinogradi kreću odmah iza granica grada.
Došavši do kola koja su me čekala na parkingu, još jednom sam snimila slikovite delove ovog ljupkog gradića.