Nakon što sam lepo prošetala po ljupkom gradiću Rikevir u regionu Alzas, uputila sam se ka još jednom slikovitom mestu, a to je Kajzersberg (Kaysersberg). Ali, pre nego što sam stigla do svog novog odredišta, uživala sam vozeći kroz gotovo beskrajne vinograde koji postoje u ovom kraju.
Alzaško vinogorje
Naime, ja sam zapravo vozila Vinskim putem u Alzasu (Route des vins d’Alsace).
Alzaško vinogorje
Uzgred, Alzas je naziv kulturnog regiona na istoku Francuske koji se prostire duž zapadne obale reke Rajne, a graniči se sa Nemačkom i Švajcarskom. Neću sada da idem previše daleko u prošlost, već ću samo da pomenem da je 1871. godine Nemačka anektirala ovo područje, ali je ono 1919. godine vraćeno Francuskoj. Tokom Drugog svetskog rata, Nemačka ga je iznova formalno anektirala, ali je ono od 1945. godine ponovo deo Francuske.
Ono što je za mene bilo zanimljivo jeste da je Vinski put u Alzasu najstariji vinski put u Francuskoj. Mislim da nigde ranije nisam videla više vinograda nego ovde. To verovatno nema ni veze baš sa Alzasom nego sa mojim izborom mesta gde putujem, ali je u svakom slučaju područje izuzetno lepo i prijalo mi je dok sam tu vozila.
Uskoro sam se približila i Kajzersbergu, a kada sam došla do centra gradića, morala sam da idem malo okolo-naokolo dok sam našla parking, ali sam na kraju to uspešno rešila.
Vinogradi i deo Kajzersberga
Kajzersberg je tipično alzaško mesto, a po veličini je nešto između većeg sela i manjeg grada u čijem centru mogu da se vide ulice sa brojnim starim kućama. Neke od tih kuća potiču iz XVI veka.
Ali, mada šarmantne i slikovite kuće mogu da deluju romantično, ostaci utvrđenja koji se vide na uzvišenju iznad gradića jasno pokazuju da je u prošlosti Kajzersberg imao upadljivi strateški značaj, a sigurno su se tu vodile i bitke. Odmah mogu i da kažem da se ja nisam pela do tvrđave, već sam samo oko sat vremena šetala po centru mesta.
Kajzersberg
Prvo pominjanje grada u istoriji je zabeleženo 1227. godine kada je tadašnji nemački car izdao naredbu da se sagradi ili obnovi zamak, a sam naziv grada jasno upućuje na nemački uticaj jer znači „Carev breg“. 1648. godine je grad postao deo Francuske, a u XIX veku je Kajzersberg pratio sudbinu Alzasa o čemu sam već pisala i više puta prelazio iz teritorije Francuske u teritoriju Nemačke, da bi sada jasno bio deo Francuske.
Kao i u slučaju Rikevira i ovde sam samo prošetala kroz grad, nemajući vremena da se u njemu duže zadržim. S druge strane, privlačnost mesta potiče uglavnom od njegovih lepih, starih i slikovitih zgrada, pa mi se jednostavna šetnja činila i dovoljnom.
Sporedna ulica u Kajzersbergu koja vodi od parkinga ka centru
Sporedna ulica u Kajzersbergu koja vodi od parkinga ka centru
Još pre nego što sam stigla do glavne ulice, videla sam prolaz između kuća, pa sam se tako spustila bliže rečici Vajs koja protiče kroz Kajzersberg samo da bih pogledala kako to izgleda. Izgledalo je ljupko.
Pogled na rečicu Vajs
A onda sam došla do glavne ulice koja se zove Ri di Ženeral de Gol. Gotovo čitav Kajzersberg je ispunjen lepim starim kućama kao iz neke bajke Braće Grim, ali su neke poznatije od drugih. Na primer ova koja se vidi na sledećoj slici. U pitanju je kuća koja se zove Mezon Faler Brif (Maison Faller Brief) i ona potiče iz 1594. godine. Uzgred, nazive na srpskom dajem malo na francuskom, malo na nemačkom zbog istorijskih dešavanja u ovom području.
Mezon Faler Brif
Odavde sam prvo mostom prešla preko rečice Vajs koja je duga oko samo 24 km.
Kajzersberg
A most preko kojeg sam prešla je kameni most iz 1514. godine koji je po svojim elementima jedinstven u Alzasu, pre svega zato što je sagrađen tako da pomaže u odbrani grada, tj, ima elemente vojne arhitekture, a uključuje i malu bogomolju na sredini.
Kameni most u Kajzersbergu
Posle mosta se direktno ide ka Mezon Hercer (Maison Herzer) iz 1592. godine.
Mezon Hercer
Ali, čak i kada nema zvaničnog naziva, većina kuća je izuzetno slikovita.
Kuća pored kamenog mosta; nešto dalje se vidi Mezon Faler Brif
Kajzersberg
Zatim sam došla do jednog zanimljivog trga pored glavne ulice. Tu sam prvo obratila pažnju na Mezon Levert (Maison Loewert) iz XVIII veka.
Mezon Levert
Što se tiče kuće na sledećoj slici, nisam našla podatak o njenom nazivu ili vremenu kada je sagrađena, ali kada sam je videla pomislila sam da to mora da je baš ona kuća u koju su svojevremeno zalutali Ivica i Marica, samo je u međuvremenu oko nje podignut grad.
Izuzetno slikovita kuća u Kajzersbergu
Ove kuće koje ovde pominjem nalaze se, dakle na tom manjem trgu, Plas Žan Itel, na kojem se nalazi i Konstantinova fontana (Fontaine de Constantin).
Plas Žan Itel i detalji glavne ulice u Kajzersbergu
Odmah na ovom trgu se nalazi i Crkva Sv. Krsta (Église Sainte-Croix).
Crkva Sv. Krsta
Crkva je osnovana u XIII veku, a zatim je dograđena i delimično izmenjena u XV veku, da bi svoj konačni oblik dobila u XIX veku kada je na tornju napravljena kupola. U njoj se mogu videti razni bitni elementi, a najčešće se ističe oltar iz 1518. godine.
Crkva Sv. Krsta, unutrašnjost
Odmah iza crkve, na istoj strani ulice, nalazi se i Gradska većnica (Hôtel de ville) iz 1521. godine.
Gradska većnica, a iza nje se vidi zvonik Crkve Sv. Krsta
Nastavila sam svoju šetnju do kraja glavne ulice, a onda sam krenula da se vraćam istim putem. To uopšte nije umanjilo nivo mog uživanja.
Kajzersberg
Kada sam se vratila do mosta i prešla ga, umesto da se sporednim ulicama vratim prema kolima, nastavila sam glavnom ulicom pravo do njenog kraja. Bilo je tu dosta restorana i bila sam inspirisana da sednem i nešto pojedem, ali sam shvatila da jednostavno neću imati vremena. Imala sam u vidu obilaženje još dva bitna mesta, a morala sam u određeno vreme da vratim kola koja sam rentirala. Dakle, hrana je ovog dana bila improvizovana, najviše su to bili kolačići koje sam kupila u Rikeviru, ali nisam se žalila.
Kajzersberg
Kajzersberg
Na severozapadnom kraju ulice Ri di Ženeral de Gol, nalazi se Muzej Alberta Švajcera (Musée Albert Schweitzer) i to baš u kući u kojoj je 1875. godine rođen ovaj, između ostalog, lekar i teolog, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1952. Ni ovde nisam svraćala, jer nisam imala vremena, već sam se sada hodajući oko ostataka zidina koje opasuju centar gradića uputila ka parkingu i kolima.
Ali, pre nego što pričom napustim Kajzersberg, da pomenem još jedan podatak, verovatno se može okvalifikovati i kao trivijalan, a ipak podatak koji toliko oslikava ovo doba u kojem živim i pišem, a vezan je za smrt jednog kuvara. Naime, poznati glavni kuvar, autor knjiga i TV-emisija o kuvanju, Entoni Burdejn, koji je patio od depresije, završio je svoj život tako što se obesio u svojoj hotelskoj sobi i to baš ovde – u Kajzersbergu. Tužno. Pre svega mislim na depresiju, bolest od koje je patio.
Što se mene tiče, ja sam, dakle, ušla u kola i odvezla se oko 40 km dalje do Manastira Murbah (Abbaye de Murbach).
Manastir Murbah
Ovaj benediktinski manastir osnovan je 728. godine, a njegova romanička crkva, jedna od najlepših u Alzasu, sagrađena je 1145. godine. Crkva je posvećena Sv. Leodegaru (St. Léger). Zanimljivo je takođe da je ovaj manastir bio vlasnik benediktinskog manastira osnovanog oko 750. godine na mestu koje će kasnije postati grad Lucern u Švajcarskoj. Grad Lucern je formalno osnovan 1178. godine, a ovde u manastiru u Murbahu može da se vidi tabla koja kaže da ga je osnovao upravo ovaj manastir.
Dok sam prilazila crkvi bila sam potpuno zatečena njenom impozantnom veličinom koja je još više dolazila do izražaja jer je podignuta u jednoj prilično uskoj dolini i ta nesrazmera je delovala impresivno. Ali, glavno iznenađenje je usledilo kada sam ušla u crkvu.
Naime, 1789. godine, tokom Francuske revolucije, lokalno stanovništvo je opustošilo i manastir i crkvu i to je označilo kraj postojanja ove institucije. Od tada je preživeo samo prednji deo crkve (poprečni brod) i pretpostavljam da je on u nekom trenutku „zatvoren“ sa zadnje strane, dok je prostor gde je bio brod vremenom prerastao u groblje. Sve ovo postaje mnogo jasnije kada se uđe u crkvu i kasnije prošeta oko nje. Onako kako danas izgleda, crkva je praktično značajno šira nego što je dugačka i to je izuzetno neobično.
Crkva u Murbahu, ovo je čitava „dužina“ crkve
Crkva u Murbahu, detalj
Evo i video-zapisa, koji još bolje oslikava ovaj neobični prostor.
Kada sam izašla napolje, otišla sam do zadnjeg dela i tu se vidi sadašnje groblje, a nekada se tu nalazio brod crkve.
Crkva u Murbahu
Ovde sam ponovo obratila pažnju na okolinu. Kao što sam pomenula, meni je veličina crkve, čak i ova „smanjena“ verzija crkve, bila nekako nesrazmerna u odnosu na prostor koji tu postoji, ali je priroda svakako izuzetno lepa.
Okolina crkve u Murbahu
Krenula sam malo i da šetam po okolini, razmišljajući se da li da odem do obližnje kapele posvećene Bogorodici, ali sam na kraju odustala jer se vreme kada sam morala da vratim svoja rentirana kola ozbiljno približilo, a ja sam imala još jedno veoma važno i neizbežno odredište. Ipak, iskoristila sam to što sam se malo popela uzbrdo da još jednom slikam crkvu. Na sledećoj slici se možda još bolje vidi koliko je ona zapravo kratka.
Crkva u Murbahu
Vraćajući se ka kolima prošla sam i kroz baštu koja pripada manastiru, a gde se u to vreme neko društvo lepo družilo.
Bašta manastira u Murbahu
Nisam ni pomišljala da im se pridružim, već sam brže bolje krenula ka Ronšanu (Ronchamp), što je bilo oko 90 km dalje. Koristeći uređaj za navigaciju koji sam imala u kolima, izabrala sam najbrži put, a to je u delu obuhvatalo i vožnju auto-putem. Ovo nije bilo toliko loše rešenje, jer sam mogla da vozim malo brže, tako da sam sasvim fino stigla do Ronšana i brežuljka iznad sela na kojem se nalazi čuvena kapela. Kupila sam ulaznicu i ubrzo sam došla do mesta sa kojeg sam baš lepo mogla da snimim Kapelu Notr-Dam-di-O (Notre-Dame-du-Haut) u Ronšanu.
Kapela u Ronšanu
Ova kapela nesvakidašnjeg izgleda delo je čuvenog modernističkog arhitekte Šarl-Eduar Žanre-Grija, mnogo poznatijeg kao (Le) Korbizje (1887-1965), koji je rođen u Švajcarskoj, ali je od 1930. postao francuski državljanin. Ja sam njega već pominjala u svojim putopisima – kada sam pisala o putovanju po Brazilu, gde konkretno u Rio de Žaneiru može da se vidi jedna zgrada koju je projektovao (https://www.svudapodji.com/brazil-2/), ali i kada sam pisala o poseti Azurnoj obali gde je Korbizje imao svoju letnju vikendicu i gde je umro (https://www.svudapodji.com/azurna-obala-4/). On je kao poznati arhitekta radio razne projekte na više kontinenata, ali je jedan od njegovih najpoznatijih projekata upravo ova kapela koja može da se vidi na brežuljku iznad sela Ronšan.
Na ovom mestu je i ranije postojala kapela (prvobitna kapela je podignuta još u IV veku), ali je ona u potpunosti porušena tokom Drugog svetskog rata. 1950. godine su Korbizjeu predložili da upravo on projektuje novu kapelu. On je prvo ovde došao da bi video predeo, a uskoro su prve skice bile spremne. Objekat je ličio na sve osim na crkvu, barem ne na crkvu kao što su se do tada gradile. I sam Korbizje bio je veoma svestan toga u kolikoj meri njegov projekat odstupa od uobičajenih, ali je tu na sreću bio nadbiskup Bezansona kome predloženi ekstremni izgled nove crkve nije smetao i koji je zajedno sa komisijom odobrio ovaj projekat. Rezultat je, verujem, premašio očekivanja svih – od samog svog nastanka (kapela je građena od 1950. do 1954, a posvećena je 1955. godine) ova građevina napravljena od betona smatra se jednim od najuticajnijih objekata u savremenoj arhitekturi.
Ja sad neću detaljno opisivati crkvu i razne detalje vezane za nju, jer koga zanima može sigurno da nađe dovoljno informacija o njoj na internetu, već ću samo davati neke opšte informacije i povremeno ću uz fotografije pojasniti šta se na njima vidi. Za početak evo ponovo čitave crkve, ali iz malo drugačijeg ugla, tako da se vidi „prednja“ fasada i ulaz.
Kapela u Ronšanu: „prednja“ fasada je u senci
Crkva je zapravo prilično mala i njen brod ima dimenzije 24 x 15 m, što znači da u nju može da stane samo nešto malo preko 200 ljudi. Zbog toga postoje oltar i propovedaonica i spolja, tako da je moguće organizovati mise i pod vedrim nebom. Na prethodnoj slici, ovi elementi mogu da se vide na „prednjoj“ fasadi.
Evo i fotografije gde se vidi ulaz u kapelu.
Kapela u Ronšanu: ulaz
Kapela u Ronšanu: unutrašnji oltar, a ulaz je desno i praktično pored oltara
Kapela u Ronšanu: južni zid
Kapela u Ronšanu: jugozapadni zid, detalj
Kapela u Ronšanu: jugozapadni zid, detalj
Kapela u Ronšanu: brod crkve
U zadnjem delu broda sa leve strane postoji jedna bočna kapela/oltar veoma svedenog oblika i izgleda, ali je meni posebno bila zanimljiva jer se iznad nje uzdiže prostor u vidu visokog tornja koji meni liči na silos. Mora da je Korbizje jako uživao kada se „igrao“ i osmišljavao čitavu ovu građevinu i njene detalje.
Kapela u Ronšanu: bočna kapela
Kapela u Ronšanu: bočna kapela
Kapela u Ronšanu: pogled na brod i oltar
Kapela u Ronšanu: unutrašnja propovedaonica, ali i balkon i vrata (desno) koji vode ka spoljašnjim elementima za misu pod vedrim nebom
Da bi se stekla još bolja predstava o ovoj kapeli, pre svega o njenom unutrašnjem delu, evo i kratkog video-snimka:
Važno je naglasiti da je ovo aktivna kapela i u okviru kompleksa postoji još objekata koji su deo ženskog manastira. Ali, ja apsolutno više nisam imala vremena ni za kakva obilaženja, jer sam već kasnila sa vraćanjem rentiranih kola, a trebalo je još da pređem i udaljenost od oko 90 km do aerodroma gde su se nalazili parking i kancelarija kompanije za rent-a-kar.
Veoma važan deo mene je taj da ja po pravilu, skoro da mogu da kažem nikada, ne kasnim. Ovo je za mene bilo jedinstveno iskustvo, ali jednostavno Kapelu u Ronšanu nisam mogla da propustim. Malo sam se i smejala sebi, jer sam kao pravi štreber u školi koji uvek sluša učiteljicu bila zabrinuta šta mi mogu reći kada vratim kola, ali sam takođe shvatila i da je „najgora stvar“ koja može da se desi da mi naplate još jedan dan rentiranja. Pa to svakako nije bio smak sveta, a mislim da je bilo zdravo za mene da uradim nešto što obično ne činim.
Dakle, spremila sam se za povratak i ponovo mi je uređaj za navigaciju u kolima preporučivao da se vraćam autoputevima, jer je to bilo vremenski nešto kraće mada duže u smislu kilometara, ali sam ja odlučila da kada već kasnim, onda kasnim kako treba. Vratila sam se najdirektnijim pravcem, ali vozeći sporednim putevima i povremeno prolazeći kroz manja naselja. Uživala sam! Prizori i predeli su bili izuzetno lepi, ali mi sada zbog situacije sa vremenom zaista nije ni padalo na pamet da se negde zaustavljam i fotografišem. Nisam mogla da odjednom unosim previše promena u svoje postojanje i tipično ponašanje. Sada sam u potpunosti bila koncentrisana na vožnju, pa sam tako stigla do aerodroma i tamo ostavila kola. Sve je prošlo u najboljem redu.
Zatim sam se autobusom prebacila do železničke stanice u Sen-Luju, a odatle vozom do Miluza.