Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 7. deo (Bern, Bazel)
Pošto sam izuzetno uživala u lepom pogledu sa Terase kod Katedrale u Bernu otišla sam do obližnje ulice Junkerngase (Junkerngasse). Glavni razlog zašto sam došla u ovu ulicu jeste da je ona najbolje očuvana ulica u gradu, a ujedno zbog velikih zgrada koje su ovde podignute, a čiji zadnji delovi gledaju prema reci i imaju otvorene terase i bašte, nekom prilikom je opisana kao „najveličanstveniji ubrani predeo u Evropi“. Zbog svega ovoga, ponavljam poslednju fotografiju iz prethodnog nastavka priča, jer se tu upravo vide zadnje fasade ovih zgrada i njihove bašte i terase.
Mada je Junkerngase znatno mirnija ulica u odnosu na glavnu, bez radnji i intenzivnog saobraćaja, i ovde postoje arkade za prolaz pešaka.
Izgled same ulice, ove arkade i fasade zgrada deluju prilično skromno i svedeno i ništa ne upućuje na dramatičnu vizuelnu situaciju sa strane zgrada prema reci. Ipak, ima jedna zgrada koja i sa prednje strane malo više odstupa, a to je zgrada na broju 47 u kojoj se danas nalazi gradsko veće i kancelarije gradonačelnika. Sagrađena je 1748. godine kao privatna gradska rezidencija, a od 1821. godine je u vlasništvu Grada Berna pa otud i njena današnja upotreba. Po svojim odlikama, zgrada je jedna od najistaknutijih u Starom gradu i deo je istorijski značajnih objekata zbog kojih se, između ostalog, Bern nalazi na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine.
Na brojevima 17, 19 i 21, u ovoj istoj ulici, nalaze se tri zgrade s početka XVIII veka koje su vrlo značajne u graditeljskom smislu i za istoriju Berna. U materijalima koje sam čitala, pominju se oblici prozora, uticaji ranog Baroka, opšta elegantnost i elementi koji jasno ukazuju na patricijsku pripadnost vlasnika. Mada sam ih sve tri dobro zagledala, ništa tu meni nije bilo posebno važno. Svakako je potrebno da posetilac ima značajno bolje poznavanje arhitekture i njene istorije od mene da bi u potpunosti mogao da uživa. Evo slike jedne od tih zgrada (br. 21).
Na drugoj strani ulice, na broju 22, nalazi se i jedna niža kuća, ali ona ima zanimljivu fasadu koja je urađena 1913. godine.
Ove zgrade koje sam pomenula nisu jedine koje se smatraju značajnim u ovoj ulici, ali je to neki moj izbor.
Takođe se pominje da se u ulici nalazi jedna česma, mada sam ja na kraju ulice videla i drugu koja je vezana za jednu kuću, ali mi je bila simpatična u svojoj jednostavnosti.
I tako sam došla do dela gde se glavna ulica, koja je uz put ponovo promenila svoj naziv, iz centra Berna spušta i prelazi u ulicu Nidegase (Nydeggasse) koja sa svoje strane dalje vodi ka mostu Nidegbrike (Nydeggbrücke).
Ipak, pre mosta, može da se vidi i crkva Nidegkirhe (Nydeggkirche).
U ovom delu se nalazi i najstarije naseljeno područje Berna koje se prvobitno razvilo krajem XII veka. Prva crkva na ovom mestu je podignuta polovinom XIV veka i to na mestu gde je ranije bio zamak Nideg koji je sagradio osnivač Berna. Crkva je prolazila kroz razne faze, rekonstrukcije, dograđivanja, izmene i sl., da bi polovinom XX veka bila obnovljena u potpunosti. Tada su na nekoliko vrata u okviru crkve stavljeni bronzani reljefi koji se danas dosta ističu, ali ja nisam planirala da idem do same crkve, već sam otišla direktno do mosta.
Razlog je bio jednostavan: izuzetno lep pogled.
Kada sam prešla most još jednom sam obratila pažnju na reku Are i južne delove Berna, ali sam takođe uočila i neka dešavanja u samoj reci. Bili su to kupači.
Uzgred, prvi visoki most sagrađen je na ovom mestu polovinom XIX veka da se ljudi više ne bi strmo spuštali do obale reke i starog mosta. Taj niski most i dalje postoji i može se videti na drugoj strani.
Ipak, glavni razlog zašto sam ga prošla, osim lepog pogleda, bio je da bih došla do Jame sa medvedima (Bärengraben). Već sam pominjala legendu o osnivanju Berna, a prvi pisani dokumenti koji pominju čuvanje medveda u gradu potiču iz 1513. godine.
Kada se pređe most Nidegbrike dolazi se do parka i tu se nalazi ta poznata Jama sa medvedima. Ako se malo bolje zagleda neki od medveda može i da se uoči.
Sada je već došlo vreme da krenem da se vraćam prema železničkoj stanici, ali sam u početku išla drugim putem da bih još malo razgledala razne delove Starog grada, pa sam tako u jednom trenutku prošla kroz zvanično ulicu, a više nešto nalik na podzemni prolaz.
A onda sam došla do ulice Postgase (Postgasse). Za početak sam videla zastave na jednoj zgradi – osim zastave Švajcarske, tu je i zastava Berna (misli se i na sam grad i na istoimeni kanton), naravno sa slikom medveda.
Tu su naravno bile ponovo i javne česme. Jedna pored koje sam prošla je nefigurativna Krunska česma, tj., Kronenbrunen (Kronenbrunnen) iz prve polovine XIX veka sa gvozdenim stepenicama kao umetničkim dodatkom iz 1992. godine, a druga je ponovo jedna od istorijskih česama iz XVI veka – Fenerbrunen (Vennerbrunnen). Da ponovim – sve ove česme besplatno nude veoma kvalitetnu vodu koja slobodno može da se pije.
Razlog zašto sam došla u ovaj deo Berna je bio da bih pogledala Gradsku većnicu koja je i dan danas politički centar i grada i čitavog kantona Bern, a koja se nalazi na trgu na kojem je i česma Fenerbrunen. Zgrada je građena u periodu od 1406-1415. godine.
U neposrednoj blizini većnice, nalazi se i katolička crkva Sv. Petra i Pavla (Kirche St. Peter und Paul).
Početkom XVI veka, u okviru Protestantske reformacije, grad Bern je prešao u novu protestantsku veru, a katolici koji su živeli u gradu su ostali bez crkve. Tako je to bilo sve do 1858. godine kada je počela izgradnja prve katoličke crkve u gradu od Reformacije. Crkva je završena 1864. godine i te godine je održana i prva misa u crkvi.
Sada sam se vratila do glavne ulice i ponovo uputila ka tornju Citgloge. Za početak sam prošla pored još jedne česme – Krojcgasbrunen (Kreuzgassbrunnen), nazvane tako po poprečnoj ulici koja ovde seče glavnu.
Toranj Citgloge (Zytglogge) je sagrađen oko 1218-1220. godine i tada je služio kao kapija u okviru zapadnih zidina grada. Grad se vremenom razvijao od istočnog dela koji se uzdiže iznad reke ka zapadu i tako su pravljena tri reda zidina sa kapijama koje su vodile u grad, a ovo je bio prvi red. Zidina više nema, a toranj je vremenom dograđivan, uništavan u požaru, obnavljan, proširivan, menjan, itd., da bi danas moglo da se kaže da je u pitanju srednjevekovna konstrukcija, čiji je spoljašnji izgled urađen u stilu Baroka sa elementima Gotike. Vremenom se menjala i funkcija tornja: služio je za smeštaj čuvara grada, kao zatvor, sahat-kula, a danas je pre svega spomenik kulture.
Slučaj je hteo da sam do tornja koji služi i kao sahat-kula došla malo pre jedan popodne. Već se okupilo više ljudi na tom mestu i onda smo svi tu stajali i čekali da razni delovi mehanizma na satu krenu da se pomeraju i udaraju u zvona. Moj savet: nemojte to da radite u jedan popodne. Sve traje suviše kratko i dok shvatite koji deo udara u datom trenutku, to je već stalo. Idite do ove sahat-kule u podne. Onda mora da je mnogo zanimljivije, pod uslovom da vas zanimaju satovi i pokretanje mehanizama na ovom tornju.
Ovde sam završila sa formalnim obilaskom Berna i samo sam se brzim korakom vratila do železničke stanice i sledećim vozom krenula ka Bazelu. Povremeno su mogli da se vide lepi prizori iz voza.
Za razliku od Berna gde je železnička stanica praktično odmah kod Starog grada, u Bazelu je situacija nešto drugačija i čovek treba da se spremi za malo više hodanja samo da bi se stiglo do zanimljivijeg dela grada. Ništa dramatično, ali treba da se to ima u vidu. Naravno, uvek može da se koristi i javni prevoz.
Ja sam smislila da bi mi najbolje bilo da odmah odem do Muzeja lepih umetnosti u Bazelu nadajući se da je otvoren, pošto je bio ponedeljak. Moram da priznam da mi je mogućnost da muzej bude zatvoren pala na pamet tek kada sam već bila u Švajcarskoj, a onda to nisam mogla da promenim. Baš tako je i ispalo na kraju – muzej je bio zatvoren, tako da sam samo mogla da ga slikam spolja i malo provirim u unutrašnje dvorište.
Muzej je osnovan 1661. godine, mada je njegova glavna zgrada sagrađena u periodu 1931-1936. godine. Zanimljivo je da je ovo prvi muzej otvoren za javnost na svetu. Ima veoma zanimljivu kolekciju i svakako ga treba posetiti, ali će to u mom slučaju morati da sačeka neki novi boravak u Bazelu.
Umesto u muzej, otišla sam do obližnjeg mosta koji vodi preko Rajne i tu sam opet uživala u lepom pogledu. Na drugoj strani reke se nalaze delovi Bazela koji su mešavina starog i novog i to je očigledno već sa mosta.
Nisam prelazila na drugu stranu reke, mada tamo postoji lepo šetalište. Za početak nisam imala vremena, a drugo, napravila sam sebi sasvim fin plan obilaska starog dela grada. Zato sam se vratila prema muzeju i tu se jednom ulicom uputila u pravcu Katedrale. Dopale su mi se kuće – mada i dalje uglavnom jednostavne spoljašnjosti, ipak su bile napravljene sa nešto više maštovitosti od onih koje sam u većem broju videla u Bernu.
U jednom trenutku sam na prozoru potkrovlja jedne slikovite kuće, gotovo da bi moglo da se priča o tornju, uočila jednu devojku. Da li je to bila mlada Zlatokosa? I kako sam zaključila da je mlada? Pa zato što joj je kratka kosa i mora još puno da sačeka da bi joj kosa visila do zemlje, a onda će doći i princ.
Dok sam kod kuće pisala ove priče, slučajno sam otkrila da je kuća sa „Zlatokosom“ koja se vidi na prethodnoj fotografiji prilično poznata i ima svoje ime, Hoenfirstenhof (Hohenfirstenhof), i da je sagrađena najverovatnije 1356. godine.
Zatim sam otišla do Katedrale, ali sam prvo ušla u deo koji se nalazi uz bočni zid crkve, a koji obuhvata dva klostera, veći i manji, iz XV veka. Odatle se može videti i deo Katedrale sa tornjevima.
Ovde je poželjno da se uđe i prođe kroz ovaj prostor jer je to jedan od puteva kako se može stići do male terase-parka odmah iza Katedrale. Ovaj prostor se zove Pfalc (Pfalz).
Osim što ovde čovek može da se odmori sedeći na klupi, takođe se sa terase pruža divan pogled na Rajnu i druge delove Bazela.
Zatim sam se vratila do trga sa kojeg se ulazi u Katedralu (Basler Münster). Tog dana se nešto pripremalo na trgu, nekakva bina i stolice za publiku, pa je čitav trg bio prepun aktivnosti, ali i različitih vozila.
Izgradnja prvobitne katedrale je započela još u XI veku i trajala je sa obnavljanjem (zbog zemljotresa iz 1356. godine) i dodavanjima do XV veka. Posebnu draž ovoj građevini daju crveni peščar od kojeg je napravljena i dva gotska tornja.
Osim toga, značajan je i portal iz polovine XIII veka sa bogatom dekoracijom.
Kada se uđe u Katedralu zanimljivo je otići i do kripte zato što se odatle može proći u podzemne delove katedrale gde se vide ostaci starih građevina na ovom mestu. Istraživanja su pokazala da ti delovi potiču iz perioda od 820. do 1500. godine.
Katedrala u Bazelu je zanimljiva jer je tu sahranjen čuveni holandski filosof, teolog i humanista Erazmo Roterdamski (1466-1536). Ja sam bila zanesena utiscima iz kripte i sasvim sam zaboravila da potražim grob. U stvari, ono što može da se nađe je epitaf ispisan na kamenoj ploči koja je postavljena na jednom od stubova u krajnje levom brodu crkve.
Posle posete crkvi, otišla sam u jednu kafanu preko puta da bih malo sela i osvežila se, jer je bilo prilično vruće, pa me je to umorilo. Ipak, nisam se previše tu zadržala, već sam ubrzo nastavila sa obilaženjem Bazela.