Bazel se prvi put pominje u III ili IV veku (različiti izvori navode različite podatke) kao Basilia. Vreme i istorijska dešavanja su učinila da se Bazel danas nalazi na samoj tromeđi Švajcarske, Francuske i Nemačke. To je treći grad po broju stanovnika u Švajcarskoj (posle Ciriha i Ženeve) i osim što se u njemu nalaze sedišta velikih farmaceutskih i hemijskih kompanija, tu su i brojne banke (ovo je ipak Švajcarska). Bazel se takođe smatra i kulturnim središtem zemlje zbog brojnih muzeja, a u gradu se nalazi i najstariji univerzitet u Švajcarskoj osnovan 1460. godine. Danas u Bazelu takođe može da se vidi i, kako se priča, jedan od najlepših i najbolje očuvanih starih gradova u Evropi.
Posle posete Katedrali u Bazelu, krenula sam da dalje obilazim upravo Stari grad. Neke od starih zgrada su i dalje stambene, neke su poslovne, a neke su muzeji. Na primer, Prirodnjački muzej u Bazelu (Naturhistorisches Museum Basel) koji se vidi na sledećoj slici.
Stari grad u Bazelu, Prirodnjački muzej
Tu su naravno mogle da se vide i česme. Ne onoliko koliko ih je bilo u Bernu, ali su česme svakako veoma važan deo i Bazela, pa treba obratiti pažnju na njih.
Stari grad u Bazelu, detalj sa česmom
Nedaleko sam došla do još jedne česme, Zefogelbrunen ili Česma morske ptice (Sevogelbrunnen), ali mi je ova bila posebno zanimljiva – naime, kada sam stigla, dve devojčice su se veoma radosno kupale u bazenu koji je deo česme. Potrudila sam se da česmu slikam kada njih dve nisu bile u kadru, ali se u vodi jasno vidi narandžasta guma za plivanje.
Zefogelbrunen
Ne bi mi bilo ništa neobično u tome da se dve devojčice igraju u vodi na preko 30 stepeni C da ovo nije bilo u sred grada. Štaviše, česma se nalazi na malom trgu između Državnog arhiva Bazel-Štata i Martinove crkve (Martinskirche) koja se smatra najstarijom u Bazelu jer se prvi put pominje u dokumentima početkom XII veka.
Zgrada Arhiva, toranj Martinove crkve, a Zefogelbrunen je desno na slici ispod tornja
Zatim sam krenula da dalje obilazim Stari grad i bilo je tu veoma lepih, ljupkih i ravnih ulica, ali i stepeništa i strmih ulica kojima sam se spustila do Marktplaca (Marktplatz) ili Pijačnog trga.
Stari grad u Bazelu, detalj
Marktplac
Ovo je jedan od najpoznatijih trgova u Bazelu i kada se ovde stigne jasno je koja je glavna zgrada na trgu. U pitanju je Gradska većnica sa svojom jarko crvenom fasadom.
Gradska većnica, detalj
Bazel se pridružio Švajcarskoj konfederaciji 1501. godine, a umesto stare većnice podignuta je nova u periodu od 1504-1514, a ta većnica je predstavljala osnovu ove koja se danas vidi. Zgrada je proširena i restaurirana od 1898-1902. godine.
Gradska većnica, detalj
Uzgred, sa trga postoji direktna tramvajska veza sa železničkom stanicom u Bazelu i ako posetioca mrzi da peške pređe skoro 1,5 km kolika je udaljenost između trga i stanice, lako se može koristiti i tramvaj koji vozi nekih 10-ak minuta.
Nedaleko od Marktplac nalazi se i Fišmarkt (Fischmarkt) gde je, kao što naziv sugeriše, nekada davno postojala pijaca ribe. Danas na tom trgu može da se vidi česma istog naziva i ona je jedan od važnijih spomenika kulture u gradu.
Fišmarktbrunen (Fischmarkbrunnen)
Sada sam sa ovog trga krenula u obilazak nekih manjih ulica u okviru Starog grada koje se zbirno označavaju kao Stare ulice – Schneidergasse, Spalenberg, Gemsberg i Heuberg. Neke od ulica su šire, neke uže, negde ima manjih trgova, negde većih, ali u svakom slučaju ova šetnja je za svaku preporuku.
Stare ulice u Bazelu, detalj
Stare ulice u Bazelu, detalj
Stare ulice u Bazelu, detalj
Stare ulice u Bazelu, detalj
Stare ulice u Bazelu, detalj
Stare ulice u Bazelu, detalj
Kada se krene ulicom Gemsberg, treba obratiti pažnju i na istoimenu česmu, Gemsberg Brunnen, na malom proširenju u okviru ulice na čijem vrhu se nalazi ljupka statua divokoze.
Stare ulice u Bazelu, deo česme Gemsberg
A što se tiče ulice Heuberg, postoji donji i gornji deo. Donji kreće od česme Gemsberg, pa može da se ide malo u krug. Poenta je da tu mogu da se vide kuće iz XIII i XIV veka, mada su one sve veoma doterane i na njima se ne vidi ovolika starost.
Ulica Heuberg, detalj
Odavde sam zatim nastavila šetnju u pravcu zapada i tu samo treba ići pravo, čime se dolazi do ulice Spalenvorstadt.
Ulica Spalenvorstadt
Ova ulica je važna zbog dva spomenika kulture. Na sledećoj slici se vide oba. U prvom planu je Holbajnova česma (Holbein-Brunnen), takođe poznata i pod nazivom Gajdaševa česma (Sackpfeiferbrunnen). Iz nekog razloga nije jasno označena na internetskoj mapi, ali se lako pronalazi, a na uglu je sa ulicom Schützenmattstrasse. Česma potiče iz XVI veka, a napravljena je na osnovu nekog Holbajnovog crteža, pa otud i naziv.
Holbajnova česma
Nešto dalje na prethodnoj slici, sa desne strane, vidi se i drugi značajan spomenik kulture u ovom delu grada. U pitanju je Špalentor (Spalentor), monumentalna gradska kapija iz XIII-XIV veka.
Ulica Spalenvorstadt i Špalentor
Prošla sam kroz kapiju i pogledala je dobro i sa spoljašnje strane.
Špalentor viđen sa zapadne strane
Sada sam krenula u laganu šetnju prema jednoj crkvi, ali sam uz put naletela na još jednu česmu u kojoj su se neka deca kupala i evidentno uživala.
Uživanje u brčkanju
Ovog dana je bilo jako toplo, preko 30 stepeni C, a to je svakako veoma vruće za Bazel i Švajcarsku, pa ovo kupanje dece ne treba ni da čudi. Oko ove česme je bilo puno dece, ali i roditelja koji su tu došli kao na izlet. Neki su pored česme stavili peškire da na njih sednu dok se deca rashlađuju u česmi i igraju oko nje. Bilo je tu puno cike, vriske i dečje radosti.
Ali, nisu se ovog dana rashlađivala samo deca. Bilo je i nekih odraslih; na primer, na jednoj drugoj javnoj česmi. Da, bio je to jedan vreo dan.
Kada je vruće, svima prija da se rashlade u svežoj vodi
Osim što sam naletala na ljude koji su koristili javne česme za rashlađivanje, naletela sam i na ulaz u Botaničku baštu Univerziteta u Bazelu, pa sam ušla unutra i malo prošetala. Nije bilo loše i sasvim mi je prijala ta šetnja.
Botanička bašta Univerziteta u Bazelu, detalj
Botanička bašta Univerziteta u Bazelu, detalj
Botanička bašta Univerziteta u Bazelu, detalj
Ubrzo sam došla i do crkve Sv. Petra (Peterskirche) u kojoj ima veoma lepih fresaka iz XIV i XV veka, ali ja nisam mogla da ih vidim jer je crkva bila zatvorena.
Crkva Sv. Petra
Ovde sam praktično završila sa obilaskom Bazela i mesta koja sam imala u planu. Ipak, to nije značilo da i dalje nisam uživala. Nedaleko od crkve Sv. Petra postoji još jedna ulica sa ljupkim kućama koje datiraju još od Srednjeg veka.
Ulica Petersgasse
Ipak, ja nisam išla tom ulicom već sam se jednim širokim stepeništem spustila do Marktplaca. Ovaj prolaz ima veoma zanimljivo ime – Totengeslajn (Totengässlein), u značenju „aleja mrtvih“, a takođe ga zovu i Totenveg (Totenweg), što znači „put mrtvih“. Naime, s jedne strane, u srednjem veku je postojala legenda da je ovde puno ljudi poginulo u zemljotresu iz 1356. godine. S druge strane, ovde je vodio put ka groblju kod crkve Sv. Petra, tako da su se redovno pronosili kovčezi sa preminulima. Uzgred, groblje je zatvoreno 1836. godine, ali je naziv ostao.
Totengeslajn
Danas je to jednostavno običan prolaz sa širokim stepenicama i uskoro sam ponovo došla do Marktplaca i Gradske većnice. I dalje je impresivno izgledala.
Gradska većnica na Marktplacu
Ovde sam se ozbiljno razmišljala da li da se tramvajem vratim do železničke stanice jer sam već bila veoma umorna. Ali, sudbina je htela da ipak peške pređem ovu razdaljinu. Naime, ovog dana se u Bazelu proslavljala 125. godišnjica Prvog cionističkog kongresa koji je 1897. godine održan upravo u Bazelu. Sve vreme dok sam šetala po gradu čuli su se helikopteri koji su nadletali centar grada, a kako su mi sada rekli tramvaji više nisu vozili na svim linijama. Jedna od njih je bila do železničke stanice. Pa, dobro. Još malo šetnje mi neće smetati i taman sam pomislila da mogu negde i da sednem i da jedem kako treba.
Tako me je put proveo pored Istorijskog muzeja u Bazelu koji je jedan od najvećih svoje vrste u Švajcarskoj. Njegov glavni deo je smešten u prostoru bivše franjevačke crkve (Barfüsserkirche) koja vuče korene još iz XIII veka. Tokom Protestantske reformacije, crkva je predata gradu i korišćena je u različite svrhe, a od kraja XIX veka se koristi kao prostor za Istorijski muzej.
Bazel, detalj
Bilo je tu još lepih kuća, a došla sam i do pešačke ulice Steinenvorstadt prepune radnji, restorana i kafića. Pravo mesto u pravo vreme. Sela sam i naručila neku veliku salatu, ali mi je najviše u ovom trenutku prijalo jedno lokalno pivo.
Bazel, detalj
Hladno pivo
Posle fine pauze za jelo i piće, otišla sam do železničke stanice, a odatle se prebacila vozom do Miluza gde sam ovih dana bila stacionirana. Bila sam suviše umorna i iscrpljena vrućinom da bih bilo kuda izlazila ovo veče, a i trebalo je da se dobro odmorim zbog narednog dana.
Kada sam prethodnih dana odlučivala kuda ću prvo da idem, u Švajcarsku ili u Strazbur, kao što sam već rekla, konsultovala sam vremensku prognozu. A ta prognoza je bila promenljiva, baš kao i samo vreme koje je najavljivala. Ono što je na kraju ispalo jeste da su oba ova dana bila sunčana i topla, gotovo vrela (oko 30 stepeni). Što se muzeja tiče, trebalo je upravo obrnuto da radim. Jer muzej u Bazelu je zatvoren ponedeljkom, a neki važni muzeji u Strazburu su zatvoreni utorkom. Ali, ja nisam osoba koja se previše brine oko ovakvih stvari. Em ništa tu ne mogu da uradim, em kažem sebi da je to sigurno najbolje za mene baš tako kako je.
Zato sam ovog dana jednostavno sela u voz i uputila se iz Miluza ka Strazburu. Redovni vozovi između ova dva grada putuju oko sat vremena.
Usput mi je bilo posebno zanimljivo da posmatram okolinu. Par dana ranije sam tu negde prolazila kolima, pa sam se sa zadovoljstvom prisećala tog iskustva.
Predeli u istočnoj Francuskoj
U jednom delu pruga vodi direktno pored brojnih vinograda po kojima je ovaj kraj poznat.
Vinogradi koji pripadaju Alzaškom vinskom putu
Posebno mi je bilo milo kada sam na vrhu jednog uzvišenja uočila Zamak O-Kenigsbur koji sam posetila par dana ranije.
Zamak O-Kenigsbur
Ali, kao što sam i rekla, ovo nije dugo putovanje vozom, tako da sam uskoro izašla iz železničke stanice u Strazburu. Ona je prilično modernog oblika.
Železnička stanica u Strazburu
Već sam pomenula da je ovih dana bilo prilično vruće za kraj avgusta. Valjda je povodom tih velikih vrućina, na platou ispred stanice, na kraju staze koja vodi ka centru, instaliran nekakav sistem koji povremeno raspršuje nekakve minijaturne kapljice vode, što deluje kao magla, ali i osvežava, barem na kratko. Mislim da bi im bilo bolje da su umesto travnjaka ispred železničke stanice zasadili drveće, ali ko mene pita.
Sistem za rashlađivanje
Strazbur je glavni grad regiona Alzas. Mada je to grad sa dugom istorijom, danas se za njega najčešće čuje kada se pominje kao mesto u kojem su smešteni Evropski parlament i Savet Evrope. Moram da priznam da me to uopšte nije zanimalo. Ali...
Istorijski centar grada se nalazi na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine i to je već bila sasvim druga priča. Zato sam upravo i došla u Strazbur. Mada sam u početku išla malo okolo naokolo tražeći neku specifičnu radnju (da, da, ... ponekad i ja poželim nešto da kupim), suštinski sam se kretala u pravcu centra grada.