Francuska, Nemačka, Švajcarska, 2022, 9. deo (Strazbur)
Mada se došavši u Strazbur nisam odmah uputila ka samom istorijskom centru grada jer sam prvo htela da potražim neku specifičnu prodavnicu koja me je zanimala, vrlo brzo sam završila sve što sam htela u tom pogledu, pa sam ubrzo došla do Trga Kleber (Place Kléber). Ne znam da li je tačno ono što sam negde pročitala da je to najčuveniji trg u gradu, ali je svakako najveći.
Trg je dobio svoje ime po Žanu Kleberu (1753-1800), heroju nekih bitaka s kraja XVIII veka, koji je ubijen tokom Napoleonove kampanje u Egiptu, ali je rođen u Strazburu. Ovaj general je sahranjen u grobnici koja se nalazi ispod njegovog spomenika na ovom trgu.
Na trgu se nalazi i istorijska zgrada Obet (Aubette) koja je podignuta u drugoj polovini XVIII veka. Ranije je na ovom mestu bio neki manastirski kompleks, ali su se vremenom neki delovi urušili, pa je ostatak koristila vojska. Onda je od 1765-1772 napravljena nova zgrada u savremenom francuskom stilu i ona se i dalje koristila u vojne svrhe. U XIX veku je počela da menja svoju svrhu, ali je 1870. godine izbio požar i osim fasade sve je bilo uništeno i tako ostavljeno. Tek 1920-ih godina je došlo do obnavljanja, ali je zanimljivo da je tada angažovano troje apstraktnih umetnika da preurede enterijer. Rezultat je veoma zanimljiv i danas posetioci mogu da uđu u tri prostorije da ih pogledaju.
Odmah da kažem da ja nisam ulazila unutra. Strazbur ima puno toga da ponudi i posetilac svakako može ovde da provede par dana i da mu ne bude dosadno. Ja nisam imala toliko vremena na raspolaganju. Došla sam sa idejom da ovde provedem čitav dan, ali sam taj plan zbog raznih razloga promenila i ostala sam ovde do ranog popodneva. To svakako nije bilo malo i ja sam to vreme efikasno iskoristila, ali je to takođe značilo i da nisam zagledala svaki ćošak i svaku prostoriju na koje sam naišla.
Umesto toga, nastavila sam da šetam u pravcu Bogorodičine katedrale u Strazburu (Cathédrale Notre Dame de Strasbourg), ali kao što sam već pomenula, istorijski centar Strazbura je na UNESKO-ovoj Listi svetske baštine od 1988. godine i čitav ovaj deo grada je izuzetno zanimljiv i slikovit.
Originalnom kulturnom dobru sa Liste je 2017. pridodato i središte gradske četvrti Nojštat (Neustadt) zbog specifičnog urbanističkog planiranja tog dela grada i upečatljivih primera carske nemačke arhitekture. Što se mene tiče, i taj deo Strazbura će morati da sačeka neku moju sledeću posetu. Ja sam dakle sada bila zainteresovana samo za istorijski centar. Tako sam ubrzo stigla i do Bogorodičine katedrale u Strazburu.
Veoma je teško napraviti dobru sliku katedrale, jer se blizu nje nalaze brojne kuće, a ona je veoma visoka. Ipak, ništa od toga ne umanjuje impresivnost utisaka i detalja.
Ja sam namerno katedrali prišla sa severozapadne strane da bih prošla pored poznate Kuće Kamercel (Maison Kammerzell) koja je jedna od najpoznatijih kuća u gradu. Deo njene bočne fasade se vidi na prethodnoj slici, a evo kako kuća izgleda s prednje strane:
Ova kuća je sagrađena 1427. godine, ali je prerađivana i u XV i u XVI veku, i jedna je od najbolje očuvanih srednjevekovnih građevina u Strazburu. Karakteriše je i izuzetno bogata dekoracija.
Pre nego što se pozabavim katedralom, da pomenem da se na Trgu Katedrale (Place de la Cathédrale) nalazi još jedna važna kuća, a to je Farmasi di Serf (Pharmacie du Cerf). Ova kuća se prvi put pominje 1268. godine kao apoteka i postoje priče da je to i najstarija apoteka u Francuskoj. U svakom slučaju, kuća na ovom mestu, preko puta ulaza u Katedralu, više puta je stradala u požarima, ali je svaki put obnavljana. Odavno tu više nije srednjevekovna apoteka, ali je kuća svakako veoma lepa i slikovita.
Farmasi di Serf se nalazi na uglu Trga Katedrale i ulice Ri Mersjer (Rue Mercière), a odatle se najbolje može videti prednja fasada Katedrale.
Prva katedrala na ovom mestu je napravljena još u VI veku, ali je ta građevina uništena u požaru 1002. godine. Polaganje kamena temeljca za novu katedralu je obavljeno 1015. godine, ali je i ta romanička građevina bila sklona požarima – u nepuna dva veka, zabeleženo je čak četiri velika požara. Tako je izgradnja nove, još lepše i veće katedrale započela 1180. godine i trajala je do 1439. godine, a što se tiče stila u pitanju je romaničko-gotski, jer građevina poseduje elemente i jednog i drugog stila.
Imajući u vidu visinu njenog impresivnog tornja, 142 m, Katedrala je od 1647. do 1874. godine bila najviša građevina na svetu. Osim značajnog tornja na koji posetioci danas mogu da se penju, Katedrala u Strazburu ima u umetničkom smislu i veoma poznatu zapadnu fasadu.
Ovde može da se vidi ogromno mnoštvo dekorativnih elemenata, bilo da su u pitanju skulpture ili plitki reljefi. Iznad središnjeg portala, dekorativni šiljci koji izlaze iz njegovog dvostrukog zabata doprinose opštem utisku izduženosti u visinu, ali takođe i delimično zaklanjaju rozetu iznad koje se nalazi galerija Apostola.
...
Na zapadnoj fasadi se mogu videti i tri portala koji odgovaraju unutrašnjim brodovima crkve, a oni su sa svoje strane posebno bogato dekorisani. Dekoracija svakog od portala bavi se različitom temom, ali je kod svakog vidna izuzetno bogata ornamentika.
Međutim, kada sam stigla do Katedrale, nije moglo da se uđe unutra. Kao i mnogi drugi posetioci koji su se tu zatekli u ovom trenutku bila sam zbunjena, ali sam posle videla informacije da će Katedrala biti otvorena za posete nešto kasnije. Pa dobro, pomislila sam, mogu da odem malo da prošetam, pa ću se posle vratiti. Za početak sam išla oko Katedrale i bila sam zaista impresionirana njenom veličinom. Ako se mi u današnje vreme, sa čitavim tehnološkim napretkom, divimo ovim starim građevinama zbog graditeljskih i zanatskih veština i same veličine, kako li su samo zadivljeni bili ljudi iz doba kada je Katedrala tek bila sagrađena.
Ovde u Strazburu, ni manje važne kuće u istorijskom centru nisu bile manje prijatne za oko. Osim toga, kao što može da se zaključi sa sledeće fotografije, ko želi od posetilaca, može da ide u obilazak centra Strazbur malim otvorenim vozom.
Ja nisam bila zainteresovana za vožnju turističkim vozićem, već sam peške nastavila dalje ulicom Ri de Frer (Rue des Frères) koja je izuzetno slikovita.
Posebno mi se čini da je slikovit deo ove ulice u blizini trga Marše Gajo (La Place du Marché Gayot).
Što se tiče trga Marše Gajo, u pitanju je nevelik pravougaoni prostor okružen starim zgradama od po par spratova i do njega se može doći kroz čak osam uskih prolaza, a ipak lako može da se desi da ga posetilac promaši. Trg deluje ljupko, a osim toga se tu nalaze terase više restorana i kafea, što znači da je to gotovo idealno mesto za pauzu i odmaranje. Pogotovo kada se grad obilazi na više od 30 stepeni C.
Već sam pomenula da mi je plan bio da čitav dan posvetim Strazburu, ali je to podrazumevalo i posetu nekim muzejima. Kako se ispostavilo, utorak je loš dan za muzeje u Strazburu, u smislu da su tada uglavnom zatvoreni. Barem oni koji su mene zanimali. Zbog toga sam odlučila da se poseta ovom gradu svede na šetnju i obilazak zanimljivih mesta uglavnom spolja, a da čak poslepodne odem do još jednog izuzetno lepog grada koji je na istoj železničkoj liniji u odnosu na Miluz kao i Strazbur. O tome kasnije.
Za sada sam posle pauze na trgu Marše Gajo prošetala do reke Il koja je duga 217 km i koja teče paralelno sa Rajnom pre nego što se na kraju ulije u nju.
Istorijski centar Strazbura leži na adi pod nazivom Grand Il, u značenju „Veliko ostrvo“ (Grande Île). Formalno gledano, ostrvo je sa jedne strane okruženo glavnim tokom reke Il, a sa druge rečnim kanalom koji je prvobitno bio prirodni rukavac reke Il i spajao njene dve tačke. U Srednjem veku su na strani kanala bile podignute zidine poznate kao „Lažne zidine“, pa otud i naziv kanala koji se održao do danas – Kanal di Fo-Rampar (Canal du Faux-Rempart). U prvoj polovini XIX veka su ove zidine uklonjene i danas se kanalom i rekom oko centra Strazbura organizuju brojni izleti za putničke brodove.
Imajući u vidu i reku Il i brojne kanale koji su ovde vremenom napravljeni, kao i činjenicu da je Rajna udaljena manje od 5 km od istorijskog centra grada, Strazbur je uvek bio važan centar rečne plovidbe. Danas se za trgovinu i industrijske aktivnosti koristi luka koja je druga po veličini u Francuskoj, a treća na Rajni, dok se vodotokovi oko istorijskog jezgra koriste uglavnom u svrhu turizma.
Kada već govorim o Strazburu u opštem smislu, da pomenem i da naziv grada potiče iz nemačkog u značenju „grad puteva“, jer je upravo zbog svog povoljnog položaja on predstavljao pravu raskrsnicu šarenolikih ljudskih tokova.
Postoji još jedna zanimljivost vezana za Strazbur. Upravo je ovde u toku jedne noći 1792. godine komponovana čuvena Marseljeza (La Marseillaise). Ona je tada dobila naziv „Ratna pesma vojske na Rajni“, ali je zbog toga što su je pevali dobrovoljci iz Marselja dok su umarširavali u Pariz promenila svoje ime, a od 1795. godine je postala i himna Francuske.
Što se Strazbura u vreme mog obilaska tiče, bio je, dakle, dan kada su muzeji zatvoreni. Barem oni koji su mene zanimali, a za ostale se nisam ni raspitivala.
Na primer, čak tri zanimljiva muzeja koji su svi smešteni u istoj zgradi – Palati Roan (Palais Rohan). U pitanju su Arheološki muzej, Muzej lepih umetnosti i Muzej dekorativnih umetnosti. Palata Roan u kojoj se muzeji nalaze pripadala je vladikama Strazbura i sagrađena je u periodu 1732-1742. Najelegantnija fasada ove palate je ona koja je okrenuta ka reci Il i to je bilo jedino što sam ja od ove zgrade i njenih muzeja videla ovom prilikom.
Šetajući pored reke Il, mogla sam lepo da vidim i razne druge slikovite detalje. Neki su bili na adi Grand Il, a neki na „kopnu“.
U nekom od svojih vodiča sam naišla na informaciju da na ovoj strani reke Il, upravo u blizini mesta gde sam se nalazila, postoji neko veoma lepo dvorište koje je vezano za krčmu/konak iz Srednjeg veka. Po nekim podacima ovde je postojalo prenoćište još od početka XIV veka, a definitivno je 1528. godine na ovom mestu zabeleženo prenoćište (konak) u kojem su vremenom odsedale istorijski veoma poznate ličnosti. Naziv ovog dvorišta je upravo nastao zbog tog prenoćišta koje se zvalo „Kod gavrana“ ili na francuskom „korbo“ (corbeau), tako da se dvorište naziva – Kur di Korbo (Cour du Corbeau).
U pitanju je zapravo niz prilično uzanih dvorišta koja se nadovezuju jedno na drugo u dužini od preko 110 m, a sa obe strane su zgrade iz različitih perioda. U dnu dvorišta, kada se uđe prolazom sa Trga Korbo (Place du Corbeau), nalazi se danas hotel i restoran, kao deo vraćanja prvobitne namene kuće iz XVI veka, ali uz puno poštovanje pravila integrisane konzervacije. To je u skladu sa činjenicom da su sve fasade i krovovi kuća koji se nalaze u dvorištu Kur di Korbo kategorizovani kao istorijski spomenici još početkom XX veka.
Ja, međutim, nisam imala tačnu informaciju gde se ulazi u ovo dvorište, pa sam na kraju ušla u hotel sa strane, iz jedne od bočnih ulica, a veoma ljubazno osoblje me je uputilo ka glavnom ulazu/izlazu koje se nalazi upravo u dnu dvorišta.
Dakle, kada sam napustila ovo dvorište, izašla sam direktno na Trg Korbo, tj., Plas di Korbo. Preko puta trga, na ostrvskoj strani reke Il, može da se vidi Istorijski muzej grada Strazbura.
Tu postoji most i njime sam se vratila na ostrvo Grand Il, tj., u istorijski centar grada, uz put i dalje uživajući u veoma lepim prizorima kojima Strazbur obiluje.
A onda sam sela u jedan restoran u centru grada i naručila „Tart flambe“ iliti „alzašku picu“ (Tarte Flambée), sa par dodataka u odnosu na tradicionalnu verziju.
Naravno, kada sam se vratila kući, morala sam da probam da i ja napravim svoj Tart flambe, pogotovo što sam još pre puta naišla na dobar recept za ovaj alzaški specijalitet. Uzgred, jelo se često pojavljuje i pod svojim nemačkim nazivom: Flamekuhe (Flammekueche).
Kako sam videla da se i ovde u Alzasu nude verzije sa različitim dodacima, ja sam rešila da testo bude „original“, ali da dodaci budu – srpski, pri čemu odražavaju suštinu originalnih sastojaka. Dakle, evo rezultata, a sledi i recept:
TART FLAMBE NA SRPSKI NAČIN
- 140 g mekog brašna
- malo soli
- 2 kašike ulja
- 70 ml vode
- 100 g kajmaka
- 150 g duvan-čvaraka
- 1 glavica crnog luka
- so i biber
Zamesiti testo od brašna, soli, ulja i vode. Lepo ga spojiti i mesiti par minuta, a onda ostaviti sa strane i poklopljeno, dok se ne pripremi crni luk.
Kajmak staviti na sobnu temperaturu da malo omekša. Crni luk iseći na pola, pa na režnjeve. Zatim crni luk propržiti na masti i začiniti solju i biberom. Kada luk omekša i dobije lepu boju, skloniti sa šporeta.
Testo razvući što je moguće tanje, a mora da bude najmanje 26 cm u prečniku. Kada ga prebacite na pleh, testo će se verovatno malo skupiti, pa ga onda rukama još malo razvucite. Premažite testo kajmakom, pa rasporedite crni luk i duvan-čvarke. Pecite na 220 stepeni C oko 10 minuta.