Nekako sam se vrlo brzo dogovorila sa svojim prijateljima, Irenom i njenim mužem Igorom, da im se pridružim na nekom planinarskom izletu. Naime, njih dvoje poslednjih godina dosta često idu u šetnje po planinama i svaki put kada mi Irena priča o tome, to sve veoma lepo i privlačno zvuči, pa smo se tako dogovorili da svo troje odemo na vikend u Vrdnik sa namerom da šetamo po Fruškoj gori.
Dogovor je bio da idemo početkom avgusta i odmah smo podelili zadatke: Irena je bila glavna za rezervaciju smeštaja, Igor za osmišljavanje putanja za hodanje, a ja za prevoz, s tim što sam ih zamolila da mi učine, pa da svratimo da vidimo i spomenike kulture koji su nam uz put. Mada njih dvoje značajno više vole prirodu, nisu se bunili i ispunili su mi želju, tako da sam ja pripremila i materijale o spomenicima kulture koji se nalaze u Vrdniku i njegovoj okolini. Naime, plan je bio da budemo smešteni baš u samom mestu, a da spomenike obiđemo ili peške ili kolima.
Vrdnik je selo na južnoj strani Fruške gore i ovaj naziv se prvi put pominje još u 1315. kao tvrđava Vrdnik, ali je onda usledila jedna duga istorijska pauza, pa se ovaj naziv tek od 1702. godine ponovo pominje i to kao mesto. Početkom 19. veka je ovde otvoren rudnik mrkog uglja, ali je on zatvoren 1968. godine. Ovde takođe postoje izvori termalne i mineralne vode, tako da je u Vrdniku razvijen turizam, jer osim mogućnosti za šetanje i obilaženje po okolini, kao i rekreativnog kupanja, ovde postoji i banja koja je dobra za lečenje reumatizma, za postoperativni oporavak, itd.
Mi smo se smestili u jednom apartmanu koji je bio malo van centra, ali to nije ni najmanje smetalo jer smo imali divan pogled.
Pogled iz apartmana ka centru Vrdnika
Po dolasku do apartmana i preuzimanja ključeva, preobuli smo se i uzeli neophodne stvari, a zatim krenuli peške ka centru sela. Mada je bilo tek nešto posle 10 pre podne, već je uveliko bilo vruće, pa smo hodajući jednom dužom ulicom pokušavali da nađemo nekakvu hladovinu. Uz put je Igor uočio veoma lepu gomilicu čuvarkuća (Sempervivum tectorum) koji su rasli na jednom krovu. Naziv ove biljke potiče još od starih Rimljana i njihovog verovanja da ona čuva kuće od udara groma.
Čuvarkuća i krov potpuno zaštićene kuće
Ubrzo smo došli i do prvog spomenika kulture sa mog spiska. U pitanju je zgrada „Kasina“ koja je podignuta 1910. godine u stilu secesije.
Približavamo se zgradi „Kasina“
Objekat je originalno korišćen za smeštaj upravitelja rudnika uglja i njegovih gostiju. Danas se, međutim, u njoj nalaze prostorije Mesne zajednice, kao i biblioteka, a koliko je Irena videla kroz prozor i nekakva teretana. Ili to možda službenici u lokalnoj zajednici vredno vežbaju tokom pauza za ručak? Treba reći da zgrada ne može u potpunosti da se vidi sa prednje strane i da odatle do izražaja dođe lepota njene fasade jer tu raste drveće, ali i pogled sa strane je dovoljan da se vidi da je u pitanju lepo održavan objekat.
Zgrada „Kasina“, pogled sa strane
Zatim smo otišli do glavne raskrsnice u mestu i dalje prema nedalekom manastiru Vrdnik koji predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja i koji je jedini od brojnih fruškogorskih manastira koji se nalazi u okviru naseljenog mesta.
Prilaz manastiru Vrdnik
Manastir Vrdnik je podignut u 16. veku i on obuhvata crkvu posvećenu Vaznesenju Hristovom. Prva crkva i konaci su bili građeni od nepostojanih materijala, a takođe su se u ovim krajevima tokom vremena smenjivali Austrijanci i Turci. Sve to je uticalo na istorijat manastira kojeg su povremeno monasi napuštali, ali su tu i dolazili novi, pa su tako krajem 17. veka ovde došli monasi iz manastira Ravanica u centralnoj Srbiji, donevši sa sobom delove riznice i, kao najvažnije, mošti kneza Lazara. Od tada se ovaj manastir često zove i Nova ili Mala Ravanica. Uzgred, o samom manastiru Ravanica, zadužbini kneza Lazara, možete da pročitate u mojoj priči na https://www.svudapodji.com/srbija-2006-1/.
Kada se uđe u portu, sa desne strane se vidi i spomenik pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji koji je tu podignut 1912. godine.
Deo porte manastira Vrdnik, desno je spomenik Milici Stojadinović Srpkinji
Što se crkve tiče, nova, velika crkva u manastiru Vrdnik sagrađena je početkom 19. veka, a osvećena je 1811. godine. U pitanju je jednobrodna građevina koja ima srazmerno malo kube i zvonik koji se uzdiže iznad priprate.
Crkva Vaznesenja Hristovog u manastiru Vrdnik
I spolja (do visine od par metara), a i iznutra, videlo se da su u toku radovi na restauraciji crkve i što se tiče graditeljskih elemenata, kao i slikarskih. Ipak, kada se uđe u crkvu, pogled prirodno prvo ide ka oltaru i bogato izrađenom ikonostasu.
Ikonostas crkve Vaznesenja Hristovog
Pogled ka unutrašnjem delu kubeta koje se uzdiže ispred oltarske pregrade
Ostaci fresaka i radovi na restauraciji
Pogled ka delu crkve iznad priprate
A što se tiče moštiju kneza Lazara, tj., svetog Lazara, polovinom 20. veka je donesena odluka da se njegove mošti vrate u manastir Ravanica i to je i učinjeno 1989. godine prilikom obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke u kojoj je knez Lazar i poginuo. Mali komad moštiju je ipak ostavljen i u manastiru Vrdnik gde se čuva i danas.
Kada smo završili sa obilaskom manastira krenuli smo ka Vrdničkoj kuli koja je spomenik kulture od velikog značaja. Nama je, međutim, u ovom trenutku prevashodno bilo važno da do tamo možemo da odemo peške, a to je već podrazumevalo i hodanje kroz prirodu. Ipak, da ne bismo sve vreme išli pored glavnog asfaltnog puta koji vodi kroz šumu, skrenuli smo na neki makadamski put pa tako došli do nekog manjeg asfaltnog puta, ali tu nije bilo saobraćaja, pa nam to nije ni smetalo. Ono što je ipak bilo veoma neprijatno jeste to da tu nigde nije bilo drveća niti senke, već smo sve vreme hodali po jakom suncu. Da, bilo je to prilično iscrpljujuće, ali smo se u nekom trenutku ipak dokopali zelenila i šume, pa smo se tako peli uzbrdo i relativno uskoro smo došli i do samog vrha uzvišenja na kojem se nalazi kula.
Vrdnička kula
Na vrhu jednog uzvišenja koje se nalazi na oko 400 metara nadmorske visine, nalaze se ostaci utvrđenog grada Vrdnik koji se u pisanim izvorima prvi put pominje 1315. Dominantni deo grada koji je i u najboljem stanju je upravo glavna kula, mada postoje i drugi ostaci utvrđenja.
Ruševine srednjevekovnog utvrđenja Vrdnik
Ovde nisu sprovedena sveobuhvatna istraživanja, tako da ne postoje precizniji podaci o ovom utvrđenom gradu, ali su vremenom spolja podignute stepenice kojima posetioci mogu da se popnu do viših delova kule. Spoljašnje stepenice vode do prvog nivoa, a unutar kule postoji još jedno manje stepenište koje vodi do višeg sprata.
Stepenice koje vode ka višim delovima Vrdničke kule
Pogled na unutrašnji prostor Vrdničke kule
Kada se dođe do najvišeg nivoa kule može se kroz jedan spoljašnji otvor videti okolina, ali otvor nije previše veliki, tako da nije zgodno za neko posebno fotografisanje. Zato sam, kada smo se svo troje spustili, sa jednog lepog proširenja pored same kule mogla bolje da pogledam ka južnim padinama Fruške gore i dalje ka Sremu i centralnoj Srbiji, pa onda to i da slikam.
Pogled ka jugu sa proširenja kod Vrdničke kule
Posle kraće pauze i konsultacija sa mobilnim telefonima i planom obilazaka, krenuli smo jednom stazom gde je prvo bilo malo ljudi, a onda smo na stazi ostali samo nas troje. Došli smo do jednog mesta gde je napravljena neka velika metalna konstrukcija pošto se očigledno planira otvaranje žičare do vidikovca Zmajevac. Mi smo, međutim, bili spremni da do tamo odemo peške. Na prvi pogled se meni činilo daleko, ali nas troje smo bili odvažni i spremni.
Troje planinara
Staza je vodila kroz jedan divan deo šume, a ubrzo smo naišli i na nekih par žena koje su išle u suprotnom smeru.
Deo šume na Fruškoj gori
Posle izvesnog vremena smo došli do vidikovca Zmajevac gde se nalazi i druga strana one planirane žičare. To sve još uvek nije u funkciji, ali se odatle lepo vidi uzvišenje sa Vrdničkom kulom na vrhu do kojeg će žičara da vozi.
Buduća žičara na vidikovcu Zmajevac, a na desnoj strani u daljini se vidi Vrdnička kula
I sa manjeg platoa na vidikovcu Zmajevac pruža se veoma lep pogled na južne padine Fruške gore i Vrdnik.
Pogled na južne padine Fruške gore i Vrdnik (Vrdnička kula je skroz desno)
Pošto je bilo veoma vruće, a ta vrućina nas je dodatno umarala, rešili samo da ovde napravimo jednu lepu i relativno dugu pauzu, pa smo otišli do obližnjeg restorana gde smo se osvežili. Uz put smo već pojeli sendviče koje smo poneli od kuće i nismo bili gladni, tako da smo ovde samo popili kafu, dok je večera planirana za kasnije u samom Vrdniku.
Kada smo se fino odmorili, nastavili smo sa pešačenjem, prateći mapu koja je upućivala na stazu kroz šumu. Ipak, prvo smo hodali pored asfaltnog puta i tu smo naišli na spomen-obeležje na kojem piše da je 300 koraka dalje u šumi ubijen (i tu zakopan) jugoslovenski/srpski političar Ivan Stambolić. To je deo naše mračne (političke) prošlosti.
Spomen-obeležje vezano za ubistvo Ivana Stambolića
Mi nismo išli da tražimo tačno mesto ubistva, već smo još kratko nastavili da idemo pored asfaltnog puta, a onda smo ušli u šumu i uputili se stazom prema Vrdniku.
Staza kroz šumu
Nakon veoma prijatne šetnje kroz šumu, došli smo i do prvih kuća u Vrdniku, a tu smo onda pratili malo zemljani put, da bismo izašli na asfaltnu ulicu koja je vodila pored otvorenih bazena koji pripadaju jednom od hotela u mestu.
Približavamo se selu Vrdnik
Vlasnik apartmana u kojem smo odseli dao nam je preporuku za jedan restoran i mada smo malo lutali uspeli smo na kraju da ga nađemo. Preporuka je bila sasvim na mestu i tu smo veoma lepo jeli i osvežili se pivom. Posle hodanja po jakom suncu i znojenja, mislim da mi ni 2-3 velike krigle piva ne bi bile previše, ali sam se zadovoljila samo sa jednom. Mada smo se svakako odmorili dok smo čekali ranu večeru i tokom nje, povratak do apartmana nam je svima troma teško pao. Ja sam se trudila da ipak i dalje budem aktivna, tako da sam uslikala jednu kućicu na drvetu. Oduvek sam kao dete želela da doživljavam avanture, a ovakva kućica bi mi se sigurno dopala.
Kućica na drvetu
Kad smo se konačno dočepali apartmana, ja sam se kao iskusno biće odmah prijavila da prva idem na tuširanje. O, kako je prijalo! Podjednako kao i oblačenje čiste garderobe. Terasa koja je pripadala našoj sobi je bila mala, ali je Irena dobro organizovala stoličice, tako da smo se svo troje smestili i tu uživali u prijatnom vazduhu i laganom smiraju dana.
Pogled na Vrdnik u smiraj dana
Pogled na Vrdnik u smiraj dana
Narednog dana je plan bio da ponovo idemo u šetnju, ali osim što su Igor još kod kuće, a sada i Igor i Irena, pokušavali da tom šetnjom smisleno spoje par spomenika kulture, dogovor je bio da krenemo kolima, pa prvo da obiđemo spomenike kulture u Vrdniku, a onda se i odvezemo do jednog od manastira koje smo planirali da obiđemo.
Zato smo se prvo odvezli do crkve Sv. Jovana Preteče koja se u stvari i vidi na sredini gornje slike. Kada se dođe do crkve prvo se naiđe na veliku kapiju kroz koju se ulazi u portu.
Kapija koja vodi u portu crkve Sv. Jovana Preteče
Kako je bila nedelja, a liturgija uskoro trebalo da počne, tako je i u porti, kao i u crkvi bilo više ljudi. Ipak, nas troje smo relativno brzo obišli sve ovo da ne bismo nikoga ometali.
Crkva Sv. Jovana Preteče u Vrdniku
Crkva je sagrađena 1777. godine i danas ona predstavlja spomenik kulture od velikog značaja (drugi stepen važnosti). Osnova crkve je u obliku trolista, što se može naslutiti sa slike koja prikazuje kapiju, a zvonik koji se vidi na gornjoj slici potiče iz 1832. godine.
I ovde se na fasadama videlo da je u toku restauracija (skinuti malter do određene visine), a to je možda još upadljivije bilo u unutrašnjosti, gde su na više mesta mogle da se vide veće ili manje pukotine u zidovima.
Unutrašnjost crkve Sv. Jovana Preteče u Vrdniku
Svojevremeno su slike na zidovima bile prekrečene, ali izgleda da se i to polako obnavlja. Barokna drvena oltarska pregrada je urađena 1814. godine, a 1825. godine je oslikan ikonostas, kao i svod.
Unutrašnjost crkve Sv. Jovana Preteče u Vrdniku
Posle posete crkvi krenuli smo u potragu za veoma posebnim spomenikom kulture. U pitanju je – termocentrala. Naime, početkom 20. veka u Vrdniku je sagrađena termocentrala koja je puštena u pogon 1911. godine i ona je koristila ugalj iz lokalnog rudnika, a proizvodila je energiju upravo za rad tog istog rudnika. Ovo je deo industrijske istorije i termocentrala se vodi kao spomenik kulture od velikog značaja (dakle, drugi stepen važnosti kao spomenika kulture!). Tako sve barem lepo kaže na sajtu ustanove koja je zadužena za bavljenje spomenicima kulture. U pokušaju da nađemo na mapi gde se tačno nalazi ova termocentrala Irena je, međutim, naišla na sledeće informacije i to na nekom sajtu koji nije zadužen da se bavi spomenicima kulture: Termocentrala je tokom NATO bombardovanja 1999. godine pretrpela kolateralna oštećenja, a onda su na scenu stupile lokalne vlasti koje su lepo do temelja srušile objekat, a metalne delove i opeku iskoristile za gradnju stambenih i poslovnih objekata. Ako se ovo ne čini dovoljno užasnim, sledi i informacija da „pravosudni organi ni do dana današnjeg nisu procesuirali ovu totalnu devastaciju“. Nemoćni da išta tu promenimo, nas troje smo se složili da želimo makar da vidimo kako izgleda „totalna devastacija“. Međutim, čak ni to nije bilo moguće, jer je sve zaraslo u vegetaciju, a mi nismo bili radi da se probijamo kroz gusto rastinje.
Evo šta u avgustu 2020. godine može da se vidi na mestu nekadašnje termoelektrane u Vrdniku
Ni sledeći spomenik kulture nije bilo lako naći jer ni na jednoj mapi (mislim na digitalne mape) nije dobro obeleženo gde se tačno nalazi. U pitanju je kuća u kojoj je živela srpska pesnikinja iz 19. veka Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878). Takođe se radi o spomeniku kulture od velikog značaja. Mi smo se raspitivali kod par lokalnih stanovnika i tako smo uspeli da dođemo do objekta, a on se nalazi u ulici Vojvođanske brigade br. 75.
Kuća u kojoj je živela Milica Stojadinović Srpkinja u Vrdniku
Kuća je sagrađena u 19. veku i to je sve što sam o kući uspela da nađem. Pogledala sam dvorište preko ograde, ali to je sve delovalo pusto. Milica je tu živela dok se pred kraj života nije preselila u Beograd gde je na kraju umrla u krajnjoj bedi. Prvo je sahranjena u Beogradu, a 1905. godine su njeni zemni ostaci prebačeni u Požarevac gde su sahranjeni u porodičnoj grobnici. Inače, između ostalog, za nju je zanimljivo i da je, osim što je bila obrazovana, takođe bila i veoma lepa, pa je tako Njegoš za nju rekao: „Ja pojeta i ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!”
Ovde smo završili sa obilaskom Vrdnika, pa smo se kolima uputili ka susednom selu i manastiru Jazak. Uz put sam ipak zaustavila kola, jer se baš pored puta nalazi još jedan spomenik kulture, a to je spomenik podignut izginulim članovima porodice Jovičić koji je kategorizovan kao znamenito mesto.
Spomenik izginulim članovima porodice Jovičić
Spomenik je tipičan porodični spomenik grobljanskog tipa, a podignut je za pet članova porodice Jovičić (otac, majka, jedan sin i dve ćerke) koji su poginuli tokom Drugog svetskog rata kao članovi pokreta otpora. Spomenik su 1951. godine podigla preživela deca (ćerka i dva sina).
Na ulasku u selo Jazak smo skrenuli na jedan bočni put i ubrzo smo videli zvonik manastira Jazak.
Približavamo se manastiru Jazak
Manastir Jazak, koji je spomenik kulture od izuzetnog značaja, podignut je 1736. godine i u njemu se nalazi crkva Sv. Trojice oko koje su konaci i visoki zid koji zatvaraju portu.
Manastir Jazak
Graditeljske odlike crkve su da ima trikonhosnu osnovu i kube sa desetostranim tamburom, a njen zvonik je dograđen početkom 19. veka.
Crkva Sv. Trojice u manastiru Jazak
Unutar crkve nije bilo dozvoljeno fotografisanje, tako da takvih prikaza kod mene nema, ali mogu da kažem da je crkva u potpunosti restaurirana i izuzetno se lepo održava, tako da svakako vredi da se poseti. Osim na divni barokni ikonostas, treba obrati pažnju i na tri raskošno dekorisana trona ukrašena ikonama koji potiču iz druge polovine 18. veka.
Pošto nisam mogla da slikam crkvu iznutra, evo još jednog snimka spolja.
Crkva Sv. Trojice u manastiru Jazak
Pošto sam kola ovde parkirala u lepoj hladovini, posle posete manastiru, uzeli smo svako svoje štapove, stavili rančiće na leđa i krenuli u šetnju. Prognoza za ovaj dan je najavljivala još toplije vreme, tako da nam je cilj bio da se dokopamo šume. Ipak, na putu ka šumi prošli smo pored brojnih grmova divljih kupina. Naravno da smo se počastili, a ja sam čak skoro zažalila što nisam ponela neku posudu, pa da lepo naberem kupine za slatko. Irena mi je doduše nudila neku praznu kutiju koju je imala kod sebe, ali je to sa branjem kupina bilo više dobra ideja nego realan plan. Previše je bilo visoke koprive oko grmova kupina.
Divlja kupina koja je ovde veoma visoka tako da me nadvisuje
Uz put sam uočila i jednu zanimljivu vrstu divlje pčele. Bila je to crna pčela drvarica (Xylocopa violacea). Pošto sam bila direktno izložena suncu, nisam imala strpljenja da je previše pratim i eventualno bolje slikam, ali mislim da ni sledeća slika nije loša. Svakako je dobra uspomena.
Crna pčela drvarica
I onda smo se dokopali šume i smatrali smo da sada kreće uživanje.
Pešačka staza kroz šumu
Pa, možda je i bilo uživanje, ali ne za nas, već za neopisivo brojne komarce koji su valjda bili izgladneli, pa su se bacili na nas troje svom silinom. Ja sam jedina imala dugačke pantalone, pa sam tako i najmanje loše prošla na kraju. Suština je da je staza vodila blizu nekog potoka, a i nekoliko dana ranije je pala kiša, pa je vlaga u šumi bila visoka i to je sve dovelo do tako velikog broja komaraca. Oni su nas tako ozbiljno poterali, da se gotovo nigde nismo zaustavljali, već smo žurili kroz šumu da bismo što pre došli do kraja šume i staze koja kroz nju vodi.
Bilo je šteta, jer je šuma bila istinski lepa, ali šta da se radi. Ja sam se na par mesta veoma kratko zaustavila da bih napravila po neki snimak i to je bilo to.
Pešačka staza kroz šumu na Fruškoj gori
U jednom trenutku smo u sred šume došli i do spomen-obeležja koje označava mesto gde je 10. juna 1942. godine poginuo Boško Palkovljević-Pinki (1920-1942), jedan od prvih partizana koji su proglašeni za Narodnog heroja (već 1943. godine). U pitanju su svakako dešavanja vezana za Drugi svetski rat. On je bio jedan od najpopularnijih narodnih heroja, tako da je njegovo ime dato brojnim ulicama i ustanovama, a u Zemunu se nalazi i kulturno-sportski centar sa njegovim imenom – Hala Pinki.
Spomen-obeležje posvećeno Pinkiju
Ipak, bez bilo kakvog zadržavanja nastavili smo žustro dalje stazom i bili izuzetno zadovoljni kada nas je ona izvela iz šume i dovela do asfaltnog puta. Bili smo bez daha zbog jurnjave, ali srećni da su napasti ostale iza nas. Upravo tu, na drugoj strani puta, videli smo ograđeni plac sa orahovima i tu je postojala divna hladovina, ali je bilo jasno da nema komaraca, pa je odluka pala da se tu malo odmorimo. Irena je imala i prostirku za zemlju, a ja sam predložila da preskočimo ogradu i sednemo baš ispod oraha jer je tu trava bila lepo održavana i niska, a i bilo je više mesta. Igor je bio jedini pristojan član naše trojke i nije ulazio na tuđi posed, ali smo zato Irena i ja u radosti i veselju sele na njenu prostirku i uživale.
Deo placa sa orahovima
Kad, odjednom, eto gazde. Ozbiljan čovek, mirno nas je odgledao, a ja odmah krenula da nas vadim: „Izvinite, molim Vas, samo smo malo seli da se odmorimo.“ A on i dalje ozbiljnog lica uzvrati da ćemo morati da platimo. Zbunim se ja malo, ali se vrlo brzo ispostavilo da se on to s nama samo šalio. Štaviše, posle kraćeg razgovora o orasima i komarcima pozvao nas je kod njega u kuću na kafu. Kako da odbijemo tako ljubazan poziv? On tu živi sa ženom, pa smo prvo seli za sto u bašti, gde je on namestio suncobran, a onda je njegova supruga otišla da nam skuva kafu.
Namešta se suncobran iznad stola za koji ćemo sesti
Fino smo se smestili, pa nam je on pričao čime se bavio, šta tu sve gaji, jer je u bašti bilo puno voćki.
Deo voćnjaka
Zatim je naš ljubazni domaćin otišao do obližnjeg drveća i nabrao nam sveže šljive, a ubrzo je njegova supruga donela i domaći sok od jagoda i kafu.
Prava neočekivana gozba
Divno smo se ispričali, pa nam se domaćin takođe pohvalio i da svoje šljive suši na suncu, pa nam je pokazivao slike, a onda nam je doneo i svoje suve šljive da probamo. Ipak, ma kako divni i ljubazni oni bili i ma kako da je prijalo da sa njima čavrljamo sedeći u prijatnom hladu, ipak smo u nekom trenutku morali da krenemo. Naravno, insistirali su da ponesemo nepojedene sveže i suve šljive. Mi kao narod imamo razne mane, ali imamo i divne vrline, a jedna od njih je gostoprimstvo.
Šetnju smo nastavili putem iz ovog vikend-naselja preko izletišta Široke ledine. Bilo je sunčano i bilo je jako vruće, ali nije bilo komaraca. Posle onog iskustva iz šume to i nije bilo tako malo.
Iza sebe ostavljamo vikend-naselje
Put koji vodi pored izletišta Široke ledine
Ponovo smo se spuštali ka južnom podnožju Fruške gore, a u jednom trenutku smo naišli na proširenje pored puta odakle se pružao divan pogled ka južnom Sremu.
Pogled na južni Srem
Naše sledeće odredište je bio manastir Mala Remeta. To je spomenik kulture od izuzetnog značaja. Ulaz u prostor manastira i prilaz crkvi su bili veoma lepi jer se prolazilo pored uredno zasađenih voćaka.
Manastir Mala Remeta
Mada postoje podaci koji sugerišu da je manastir osnovan još u 13. veku, prvo pouzdano pominjanje manastira potiče iz 1546. godine, ali je on nakon toga spaljen. Obnovljen je krajem 17. veka, a svoj današnji izgled je dobio polovinom 18. veka.
Crkva je posvećena Bogorodičinom pokrovu i ona je manjih dimenzija u odnosu na druge fruškogorske manastire, ali se meni izuzetno dopala sa svojom slikovitom fasadom i kamenom dekoracijom.
Crkva Bogorodičinog pokrova u manastiru Mala Remeta
U pitanju je jednobrodna građevina na kojoj spolja gledano na vrhu dominira osmostrano kube, dok unutra ima poluobličasti, tj, bačvast svod.
Priprata i pogled prema naosu
Pogled ka zidu koji odvaja naos i pripratu i na svod
Ikonostas crkve u manastiru Mala Remeta
Pogled ka unutrašnjem delu kubeta
Detalji iz unutrašnjosti crkve Bogorodičinog pokrova u manastiru Mala Remeta
Nakon obilaska crkve, snimila sam i zvonik koji se nalazi u okviru porte, a zatim smo krenuli ka bočnom izlazu iz manastira.
Zvonik u manastiru Mala Remeta
Pre napuštanja porte, još jednom sam se osvrnula i divila predivnoj crkvi u manastiru Mala Remeta.
Crkva Bogorodičinog pokrova u manastiru Mala Remeta
Praktično čim se izađe iz porte manastira naiđe se na raskrsnicu, a tu na jednom uzvišenju sa drvećem postoji i spomen obeležje, ponovo vezano za Drugi svetski rat. Ipak, sada smo već svo troje bili iscrpljeni od vrućine i bili smo spremni za jednu dobru pauzu, tako da nikakvo penjanje bilo kuda nije dolazilo u obzir ma kako maleno to uzvišenje bilo.
Uzvišenje u selu Mala Remeta sa spomenikom vezanim za Drugi svetski rat
Umesto toga, otišli smo do lokalnog restorana za koji smo dobili preporuku, pa smo odlučili da tu i ručamo. Ja lično sam rešila da se prepustim lokalnim specijalitetima, a pošto po šumama Fruške gore ima dosta divljači, naručila sam gulaš od divljači – kako su mi rekli 75% jelen i 25% divlja svinja. Bez imalo griže savesti moram da kažem da je čitavo jelo bilo fantastično ukusno, a meso je bilo mekano da se topilo u ustima.
Gulaš od divljači
Naravno i da smo se pozabavili pitanjem hidratacije naših izmorenih tela, a kada se sve to lepo završilo i mi platili račun, uzeli smo svoje stvari i krenuli prečicom ka selu Jazak i obližnjem istoimenom manastiru gde su nas čekala kola.
Zemljani put koji vodi ka selu Jazak
I dalje je bilo veoma toplo, ali smo sada znali da smo blizu kraja, pa nam je hodanje manje teško padalo. Osim toga, prizori oko nas su bili divni, kao na primer brojna zlatna polja požnjevenog žita pored kojih smo prošli.
Požnjeveno žito
Kada smo stigli do manastira Jazak, ponovo sam ga slikala, gotovo sa istog mesta kao nekoliko sati ranije, ali je sada sve bilo osvetljeno sasvim drugačije.
Manastir Jazak
Kola su nam i dalje bila u senci jednog velikog drveta, tako da unutra nije bilo previše vruće, ali ipak nismo odmah krenuli, već smo sačekali da se malo ohladimo. Odvezli smo se do sela Jazak, jer nam je to bilo na putu, a takođe se tu nalazi još jedan spomenik kulture, ovaj put od velikog značaja. U pitanju je crkva Sv. Nikole.
Crkva Sv. Nikole u selu Jazak
Crkva je podignuta u drugoj polovini 18. veka, dok je njen ikonostas urađen krajem 18. veka, a oslikan je početkom 19. veka. Unutra postoje i zidne slike iz druge polovine 19. veka, kao i jedna pokretna ikona iz 1785. godine. Ipak, bila je nedelja popodne i pretpostavljala sam da će crkva biti zatvorena, što se i desilo. Bez obzira na to, parkirali smo se pored ograde i kratko obišli manji krug oko nje.
Zvonik crkve Sv. Nikole u selu Jazak
Ovde smo ujedno završili sa svojim šetnjama i obilascima po Vrdniku i njegovoj okolini. Ostalo je samo još da se vratimo u Beograd, a evo još jednom mape puta i mesta koje smo posetili.