Grčka i Bugarska 2023, 1. deo (Aleksandrupoli, Šuma Dadija)
Još negde početkom godine, Saša Marinković, ornitolog i moj drug, pozvao me je da idem sa Fondacijom za zaštitu ptica grabljivica (http://vulture.org.rs/) u Grčku i Bugarsku tokom produženog vikenda za 1. maj (4 dana). Rekao mi je da obično njihove kolege iz Grčke i Bugarske dolaze u Srbiju kada se ide u neko ozbiljno, naučno posmatranje ptica, a da sada je red da mi odemo kod njih. Odmah sam rekla – da.
Ja, naravno, nemam nikakve ozbiljne veze sa pticama, ja sam prevodilac koji jako voli da putuje, ali sam vremenom sticajem raznih okolnosti o kojima sam povremeno i pisala u okviru svojih priča sa putovanja otvorila u svojoj svesti prozorčiće koji se odnose baš na ptice, pa sada kuda god da odem ja piljim u krošnje i u nebo. Doduše, i dalje samo uz put. Ponekad mi se posreći da ugledam neku zanimljivu pticu, pa čak i da je uslikam, i to može da se vidi u mojim putopisima.
Ali, ovo je bila ponuda za veoma zanimljivo, specifično, na izvestan način veoma ekskluzivno i sasvim nestandardno putovanje, a takva se ponuda ne odbija. U međuvremenu se i moja drugarica Sonja prijavila da i ona ide na put, tako da je sve bilo kako treba.
Doduše, kako se put približavao, razni drugi prijatelji su me pitali kuda idem i kakav je plan puta, a ja sam im rekla da nemam pojma. I stvarno je tako i bilo. Eto šta znači „imati poverenja u život“.
Ipak, manje od nedelju dana pre puta sam na kraju pogledala gde ćemo da noćimo i time sam bila sasvim zadovoljna. Evo i mape mesta koja smo obišli na ovom putovanju:
A što se tiče početka, krenuli smo rano ujutru – već u 6 sati. Put je bio prilično dug – na kraju je bilo potrebno oko 14 sati da stignemo do odredišta, ali... Autobus je bio veoma udoban, a putnika je bilo manje nego sedišta, tako da smo i Sonja i ja mogle da se širimo na po dva. S druge strane, put je obuhvatao i nekoliko pauza za kafu, kao i prelazak dve međudržavne granice.
Pošto nam je konačno odredište ovog dana bio grad Aleksandrupoli na krajnjem istoku Grčke, išli smo preko Bugarske. Ja sam u Bugarskoj ranije bila par puta, oba puta tokom vikenda i sa planinarima, ali je to bilo davno. Sećam se da je priroda bila divna, a ljudi sjajni. Ovog dana sam Bugarsku mogla samo da posmatram iz autobusa, ne računajući jednu pauzu koju smo napravili u kafani pored puta, i bila sam kao i ranije impresionirana lepom prirodom.
Kada smo kasnije prešli u Grčku, bila sam malo bolje koncentrisana pa sam fotografisala i oko restorana u kojem smo pravili pauzu. Bila je tu jedna malena kapela, kao i nekakav mini-zoološki vrt sa srnama, paunom i kokoškama, ali i tu je priroda bila veoma lepa, a vinogradi su bili spremni za novu sezonu.
Inače, u ovom delu Grčke postoji nekoliko arheoloških lokaliteta, ali to nije bilo niti naše odredište, niti tema putovanja, već smo nastavili dalje i uskoro smo došli do obale Egejskog mora. Tu smo obalom išli dalje u pravcu istoka i sa puta je povremeno moglo da se vidi ostrvo Tasos.
Kada smo uveče stigli u grad Aleksandrupoli i smestili se u sobe, neki članovi grupe su otišli u obližnji restoran na večeru, ali sam ja ipak rešila da ne idem nikuda, već da ubrzo odem na spavanje. To nije bio razlog da ne popijem jedno pivo u hotelskom baru i „proslavim“ svoj novi dolazak u Grčku – trebalo je održavati tradiciju, a to, između ostalog, podrazumeva i jedno od lokalnih piva.
Narednog dana smo ustali srazmerno rano i posle doručka se prebacili do Nacionalnog parka Šuma Dadija-Lefkimi-Sufli koji je od Aleksandrupolija udaljen oko 70 km. U pitanju je područje površine od 428 kv. km koje se nalazi na krajnjem istoku Grčke u neposrednoj blizini granice sa Turskom. Park je osnovan 1980. godine i bogat je florom i faunom. U parku je evidentirano 60-65 vrsta sisara, preko 200 vrsta ptica (36 vrsta dnevnih grabljivica od ukupno 39 vrsta koje naseljavaju Evropu), 29 vrsta gmizavaca i 13 vrsta vodozemaca, a takođe i preko 360 biljnih vrsta. Zbog ovakvih prirodnih kvaliteta ovog dela Grčke i bioloških odlika nacionalni park je upisan na UNESKO-ovu Potencijalnu listu svetske kulturne i prirodne baštine. Ono što ovaj park čini posebno zanimljivim za grupu ornitologa i amaterskih ljubitelja ptica čiji sam na ovom putovanju bila član jeste činjenica da u okviru parka žive i razmnožavaju se crni lešinar, bela kanja i beloglavi sup, tj, čak tri od ukupno četiri vrste evropskih lešinara.
Dovezli smo se do Centra za posetioce i tu smo se susreli sa domaćinima, Dimitrisom Vasilakisom i njegovom koleginicom. Dok su se stari prijatelji i kolege pozdravljali, ja sam u blizini uočila jedan divan bokor divljih irisa – koliko sam uspela da iskopam, radi se o balkanskoj perunici (Iris reichenbachii).
Zatim su svi učesnici „delegacije“ tradicionalno dobili po majicu. Pošto skoro svake godine sa Fondacijom idem u neki obilazak ptica, sada već imam sasvim lepu i zanimljivu kolekciju tematskih majica koje oni svake godine proizvode.
Ove godine, majice su imale poseban simbol – predstavu dvoglavog supa sa grba dinastije Nemanjić iz 1208. godine.
Moram da priznam da se ja u heraldiku uopšte ne razumem, a takođe me ni ne privlači da je istražujem, tako da se oslanjam na informacije koje sam dobila od onih koji se razumeju u to.
Dakle, prva predstava dvoglavog supa na grbu Nemanjića se pojavljuje 1208. godine u Žiči, ali ne na freskama, već se ona vidi na nekom predmetu koji se čuva u riznici manastira. On je bio crven jer u to vreme srpska Crkva još uvek nije imala autokefalnost, ali se to kasnije menja. Dakle, sup sa grba je od tada mogao da se oslikava i belom ili zlatnom bojom. (Iz nekog, meni nejasnog razloga, ovo je bilo veoma bitno.) Predstave dvoglavog supa su kasnije prikazivane i u drugim srpskim manastirima, a svoje verzije ovog grba su imale i dinastije Lazarević, Mrnjavčević i Crnojević.
Ono zašto je ovo bitno jeste da se vremenom izgubila svest o tome da je na grbu naše tradicionalne dinastije i njihovih direktnih naslednika bio dvoglavi sup, a ne dvoglavi orao koji se kasnije, pa i danas, pojavljuje kao simbol i u Srbiji i kod drugih naroda.
Razlog za važnost korišćena upravo supa, a ne orla postaje mnogo jasniji kada se vidi engleski naziv za beloglavog supa - Eurasian griffon vulture - koji u sebi sadrži reč „grifon“, a koji svakako nije slučajno dat.
Grifon je mitska životinja sa orlovskim kljunom i krilima, a lavljim telom. Dakle, kroz grifona se spajaju dve životinje – jedna je vezana za zemlju i zemaljsku snagu, a druga za nebo i nebesku energiju, i samim tim se beloglavi sup, za razliku od orla, smatra životinjom koja živi između dva sveta – ovog našeg, materijalnog i ljudskog, i onostranog, duhovnog i božanskog. Upravo otud i dve glave.
Ali da ne bude zabune, ljudi sa kojima sam ja ovde bila i koji su mi ovo pričali vole i beloglave supove, kao i orlove, tako da niko ne bi mogao da im prigovori da su pristrasni.
Još da pomenem i da su, koliko sam shvatila, prvu predstavu dvoglavog supa koristili Hetiti. Znatno kasnije Srbi, a Vizantinci su čak posle Srba prihvatili ovaj simbol za svoj carski grb.
Ali, bez obzira što se danas jasno vidi dvoglavi orao na mnogim grbovima, barem ovaj koji je odštampan na majici jasno prikazuje dvoglavog supa, pa mislim da je i to sasvim dovoljno.
Nego da se ja vratim na izlet u Nacionalni park Šuma Dadija-Lefkimi-Sufli, koji ću jednostavnosti radi da zovem samo Šuma Dadija. Posle pozdravljanja i deljenja majica, krenuli smo svi zajedno u šetnju po prirodi, a sa ciljem da dođemo do jednog vidikovca sa kojeg mogu da se posmatraju ptice.
U početku je staza vodila uglavnom po srazmerno ravnom terenu, malo spuštanja, malo penjanja, ali u proseku ravno. Kao što može da se vidi sa slika, drveće je bilo čudno crno. Razlog za to je da je u leto 2022. godine ovde izbio veliki šumski požar i tom prilikom je čak jedna trećina šume izgorela. Sada postoje, naravno, problemi sa tim, ali koliko sam stekla utisak slušajući naše domaćine, oni zaista veoma vode računa o različitim aspektima. Tako je, na primer, važno da se ustanovi da li je baš svo drveće koje je spolja crno i uginulo ili nije, da li neka vrsta drveća može sama da se obnavlja ili ne, pa je potrebna ljudska intervencija da bi se održala ravnoteža u vezi sa vrstama, itd. Da dam primer – poseban problem je što ovde raste dosta crnih borova koji ne mogu da se sami obnavljaju posle požara, već moraju da se ponovo sade.
S druge strane, za razliku od drveća, trave i cveće kao da nisu marili za dramatična dešavanja iz prethodne sezone. Često smo nailazili na pojedinačne presličice (Muscari botryoides), a na jednom mestu je raslo čitavo mnoštvo ovih ljupkih prolećnih cvetova.
Takođe sam na više mesta videla i biljku iz roda Asphodelus koja bi kod nas, valjda trebalo da se naziva čapljen. Mada su mi biljke prilično fascinantne, shvatila sam da razlike između vrsta mogu da budu u nijansama, tako da je kod ove biljke sigurnije da pomenem samo rod kojem pripada, jer u stvari i ne znam tačno koja je vrsta u pitanju.
Šetnja kroz šumu je bila divna, a ja sam kao i uvek kada sam u prirodi uživala. S druge strane, neki prizori su, mada i specifično lepi, bili svakako ozbiljan podsetnik na požar od prethodne godine.
Na jednom mestu sam ugledala čudesnu kombinaciju garavih ostataka žbuna, ali i novu biljku koja između njih izbija i koja praveći svojevrsnu prirodnu ikebanu svežom zelenom bojom dokazuje da život pobeđuje. Barem ovde i ovom prilikom.
Pešačka staza kojom smo išli vodi i pored ili preko jednog potoka, a tu su onda i biljke nešto drugačije.
Kao što se vidi na prethodnoj slici, u nekom trenutku je okolina krenula da se menja, bilo je više kamenja i stena, a povremeno manje drveća. Ipak, svi ovi prizori su bili divni, a posebno je od pomoći bilo to što su oblaci krenuli da se razilaze pa je bilo više sunca, a to uvek unosi vedrinu.
Naravno da se i niska vegetacija menjala, pa je tako u jednom delu staza vodila pored velikih divnih žbunova majčine dušice (Thymus serpyllum).
Takođe, osim što sam povremeno nailazila na žute balkanske perunike bilo je tu i par komada ljubičaste boje. Ne bih smela da tvrdim, ali mislim da je ovo ista vrsta pošto se, koliko sam čitala, Iris reichenbachii može pojavljivati i u žutoj i u ljubičastoj varijanti.
A ptice?, pitaće se neko. Pa ptice su svakako bile prisutne sve vreme, jasno su se čule, ali su to uglavnom bile malene vrste koje su prilično nestašne i stalno se pomeraju. Ipak, u jednom trenutku sam imala sreću i tako sam ne samo ugledala, već i uspela da snimim jednu grmušu crvenovoljku (Sylvia cantillans).
Grmuša crvenovoljka
Jedna od „starih“ poznanica sa izleta vezanih za posmatranje ptica, Ljilja, bila je potpuno spremna za ovaj izlet, pa je tako u jednom trenutku, kada smo naišli na neku klupu, izvukla termos sa kafom. Takva pauza je sasvim lepo prijala.
Posle toga smo par nas koje smo pravile pauzu za kafu prešle preko drvenog mostića i prošetale duž završnog dela staze koji vodi do vrha odakle se gledaju ptice.
Inače, dok smo šetali kroz šumu idući ka vidikovcu odakle ćemo da posmatramo ptice, čula se motorna testera, što je bilo neobično jer smo ipak bili u nacionalnom parku. Kasnije smo i sami videli da je drveće na vrhu tog uzvišenja sa kojeg smo posmatrali ptice bilo masovno posečeno. Kako mi je pojasnio jedan mladić iz grupe, a njemu su rekli domaćini, ljudi iz nacionalnog parka ostave izgorele borove neko vreme i prate njihovo stanje. Ako borovi izbace lišće, znači da je drvo u suštini odolelo požaru i da u njemu i dalje postoji život.
Ali, ako se znaci života ne pojave na drvetu, onda se ono seče jer bi posle druge godine drvo izgubilo na kvalitetu i ne bi moglo dalje da se iskoristi makar kao drvna građa. Kad se već desila (biološka) šteta, daj makar da iskoristimo ono što se može iskoristiti.
Ipak, ovo stanje drveća nama objektivno nije smetalo da posmatramo ptice. Njihovo hranilište, odnosno, omiljeno mesto za okupljanje nalazi se na susednom uzvišenju, a koliko sam shvatila pristup hranilištu je strogo zabranjen, osim za stručnjake, da se ptice ne bi uznemiravale.
Uz dosta dvogleda među članovima grupe, ali i oštro oko pojedinaca, moglo je u daljini da se vidi par ptica koje su stajale na hranilištu. Moj aparat nije profesionalnog kvaliteta za snimanje ptica na velikoj daljini, ali sam ipak kako-tako uspela da uslikam jednog crnog lešinara (Aegypius monachus) koji je stajao na zelenom vrhu uzvišenja koje se vidi na prethodnoj slici. Na kraju krajeva, nije ni ispalo loše.
Crni lešinar je najveća ptica grabljivica u Evropi. Dužina tela mu ide do 1,2 m, raspon krila do 3,1 m, a maksimalna težina može da bude čak 14 kg, zbog čega je ovo i jedna od najtežih ptica letačica. Upravo zato što je ovo jedna velika ptica uspela sam da je uopšte i snimim na velikoj daljini.
Ali, ptica je bilo i mnogo bliže – na nebu, gde su letele gotovo iznad nas. Ovom prilikom sam svojim aparatom uhvatila crnu lunju (Milvus migrans), koja je takođe ptica grabljivica, ali je u proseku po merama duplo manja od crnog lešinara, a značajno lakša – težina joj ide do oko 1 kg.
Posle izvesnog zadržavanja na vidikovcu, krenuli smo da se vraćamo. Prošli smo pored jedne malene bare i tu je Dimitris hteo da nam pokaže neku vrstu vodozemca, ali smo umesto toga ugledali jednu zmiju. Mada se ona srazmerno brzo udaljila kako je par nas prišlo bari, uspela sam da je fotografišem. Ipak, nemam pojma koja je vrsta u pitanju. Imam već pune ruke posla sa pticama, pa ne mogu sad da se bavim i gmizavcima.
Kao što je već moglo da se zaključi sa nekih od prethodnih fotografija, u međuvremenu su se oblaci uglavnom razišli i vreme je zaista bilo lepo, pa sam dodatno uživala u šetnji kroz prirodu.
Takođe sam iskoristila i jedno veoma zanimljivo drvo koje pod izuzetno neobičnim uglom raste u blizini staze.
Pred kraj šetnje smo ponovo prolazili kroz delove na kojima raste retko drveće, a sama površina zemlje više podseća na livadu.
Staza takođe vodi i pored većih površina na kojima gusto raste paprat. Na jednoj tabli u okviru nacionalnog parka lepo piše da je paprat – živi fosil.
Kada smo se vratili do Centra za posetioce Nacionalnog parka Šuma Dadija-Lefkimi-Sufli, svi smo se poređali da bismo imali grupnu fotografiju.
Dok smo mi tu pozirali, doletelo je par crnih lešinara kao da su hteli da se pozdrave sa nama i mahnu nam.