Grčka i Bugarska 2023, 2. deo (Dadija, Aleksandrupoli, Delta Marice)

Posle šetnje po Šumi Dadija koja je deo Nacionalnog parka Šuma Dadija-Lefkimi-Sufli, autobusom smo se prebacili do obližnjeg mesta Dadija, a odatle i do jednog sezonskog vodotoka preko kojeg vodi most.

Sezonska reka u doba kada ima vode

Ovde koristim reč „sezonski“ za ovaj vodotok, jer mada je krajem aprila 2023. godine ovo bila jedna sasvim pristojna reka, videla sam slike na kojima je korito uzvodno od mosta potpuno suvo! Pretpostavljam da se to dešava tokom leta kada su temperature u Grčkoj veoma visoke.

Uživanje u lepoti reke dok je još ima

Dok sam se ja bavila slikanjem rečice koja mi se veoma dopala, iznad nas je letelo čitavo jedno jato crnih lešinara. Brzom promenom svog fokusa, uspela sam čak i da snimim ovo jato.

Jato crnih lešinara

Ali, fokus mog aparata mi nije omogućavao da krupnije snimim ove ptice, tako da sam svoju pažnju usmerila na niže sfere. Tako sam ugledala nekoliko primeraka kozlaca ili crne kale (Arum palaestinum). Odmah me je podsetila na mnogo veću zmijavčicu (Dracunculus vulgaris) koju sam videla na Kritu (https://svudapodji.com/krit-8/). Kasnije sam proverila i ispostavilo se da je moj utisak imao smisla, pošto obe ove vrste pripadaju istoj porodici Araceae.

Kozlac ili crna kala

Bilo je tu i mnoštvo drugih, lepih i svakako slikovitih detalja, ali je sve pre svega bilo ispunjeno vegetacijom gotovo jarke zelene boje.

Šetnja pored sezonske reke u Dariji, detalj

Inače, čitavog dana se provlačila priča da postoji šansa da dođe do pljuska. Ujutru je bilo oblačno, ali se nebo kasnije dok smo šetali kroz Šumu Dadija raščistilo. I sada je Sunce sijalo bez većih ometanja, ali su u daljini mogli da se vide kišonosni oblaci. To mi ni najmanje nije smetalo – štaviše, bilo mi je drago da su tu negde iznad horizonta jer su stvarali odličnu i dramatičnu tamnu pozadinu.

Šetnja pored sezonske reke u Dariji, detalj

Ali, cilj ove šetnje nije bio da se posmatraju bulke, oborena debla i oblaci, već ptice, tako da je grupa opremljena dvogledima, išla dalje u kratku šetnju pored reke, mada ovo konkretno nije mesto gde se gnezde velike ptice grabljivice. Mislim da je glavna ideja bila da se uživa u još jednom lepom predelu. A kao da su znali da smo mi tu, ponovo su se na nebu pojavili crni lešinari i ovom prilikom sam neke od njih bolje fotografisala.

Šetnja pored sezonske reke u Dariji, detalj

Crni lešinar

Kao što sam već pomenula u prethodnom nastavku priča sa putovanja, crni lešinar (Aegypius monachus) je najveća ptica grabljivica u Evropi. Dužina tela mu ide do 1,2 m, raspon krila do 3,1 m, a maksimalna težina može da bude čak 14 kg, zbog čega je ovo i jedna od najtežih ptica letačica.

Kada me je zaboleo vrat, a ruke krenule da se tresu u pokušaju da visoko iznad sebe uzumiram ptice koje lete i zadržim ih u fokusu dok pokušavam da ih snimim uz minimalno treperenje foto-aparata i zadržavajući dah, odustala sam. Ima lepote i na nižim nivoima. Za početak je tu bila ta rečica koja je sa svojom okolinom istinski delovala zavodljivo.

Sezonska reka kod mesta Dadija

Pošto je bio kraj aprila, temperatura nije bila veoma visoka, ali sam u jednom trenutku stazom došla do stada ovaca koje, mislim, nisu delile moje mišljenje – sve su gledale da se zguraju u hladovinu ispod jednog drveta. Meni je to bilo simpatično, pa sam ih snimila, a onda sam čobaninu koji se tek nazire na sledećoj fotografiji mahnula i doviknula „Kalimera!“. Ljubazno mi je uzvratio pozdrav i mahanje.

Stado ovaca koje voli da bude u hladu

Ali, i na nižim nivoima su mogle da se uoče ptice. Na primer, jedna lepa velika strnadica (Emberiza calandra) koja je ukrašavala vrh jednog četinara u blizini reke.

Velika strnadica

U nekom trenutku smo krenuli da se vraćamo ka mostu kod kojeg je bio parkiran naš autobus. Pošto su mi se vrat i ruke u međuvremenu odmorili, bila sam spremna da iskoristim trenutak i snimim jednu crnu rodu (Ciconia nigra) koja je takođe proletela iznad nas.

Crna roda

Bila sam izuzetno zadovoljna i nikako nisam uspevala da prestanem da izgovaram: „Lepo. Lepo.“ Na jedan miran način bila sam ispunjena velikim zadovoljstvom i to je pronalazilo svoj izraz kroz reči koje sam spontano i bez svesne namere izgovarala. Jedino što je moja drugarica Sonja morala sve vreme da me sluša.

Ali, u stvari nisam ni preterivala, jer su predeli istinski bili veoma lepi, kao i čitavo ovo iskustvo i obe šetnje kroz prirodu u koje smo išli ovog dana. U blizini mosta sam se ponovo divila kako je reka lepa i čista. Uostalom, čitav ovaj kraj je bio veoma lep, što i nije čudo jer je ovo jedan manji, da kažem „civilni“ deo teritorije na krajnjem istoku Grčke koji je okružen nacionalnim parkom.

Spektakularna priroda na istoku Grčke

Ko bi rekao da ova reka zna da presuši

Kada smo se ukrcali u autobus, prevezli smo se samo par kilometara do centra sela Dadija, gde smo ponovo izašli. Iskoristila sam priliku, pa sam fotografisala lokalnu crkvu Sv. Nikole.

Crkva Sv. Nikole, Dadija

Razlog zašto smo ovde ponovo izašli iz autobusa bio je taj da je posle one dve šetnje po prirodi, trebalo malo i obnoviti energiju. Najbolji način za to je odlazak u lokalnu tavernu, gde smo uživali u divnoj hrani. Znam da sam propustila da slikam lokalnu pitu sa sirom koja je poslužena kao predjelo, ali bila sam suviše impresionirana, ali i gladna da bih se setila fotografisanja u tom trenutku. Kada sam malo smirila želudac, već je sve bilo lakše, pa otud i fotografisanje hrane.

Deo ručka u Dadiji

A dok smo došli do deserta, koji je bio spektakularan, bila sam već toliko sita da mi se više nije ni fotografisalo. Volim da jedem, ali volim i kada imam meru. To nije uvek slučaj.

Posle sjajnog ručka i druženja, rastali smo se od svojih domaćina, pa smo se vratili u Aleksandrupoli. Sonja i ja smo se dogovorile da odemo u šetnju do centra grada. Pošto je hotel bio oko 2,5 km dalje, ovo je sasvim imalo smisla. Trebalo je i potrošiti sve one kalorije.

Dok smo hodale i čavrljale, Sonja je uočila jednu veoma zanimljivu skulpturu u okviru nekog garden-centra, a ja sam se oduševila kada mi je skrenula pažnju na nju. Skulptura je odmah dobila svoje ime – Morska Venera u crvenom. Da bi se shvatilo moje oduševljenje, treba pogledati skorašnju priču o šetnji po Banji Koviljači i o Banjskoj Veneri u plavom. (https://svudapodji.com/banja-koviljaca-4/)

Morska Venera u crvenom

Približivši se centru grada, Sonja i ja smo došle do šetališta pored obale, pa smo tu malo sele na jednu klupu i jednostavno gledale u more. Dan se polako približavao kraju.

Aleksandrupoli, detalj

Aleksandrupoli je najveći grad u grčkom regionu Istočna Makedonija i Trakija koji se nalazi na krajnjem istoku zemlje, samo 40-ak kilometara od graničnog prelaza sa Turskom. Grad se svakako u velikoj meri razvio zahvaljujući drumskom i pomorskom saobraćaju između Grčke i Turske, ali su ljudi naseljavali ove krajeve još od Mlađeg kamenog doba. Sam grad je počeo da se formira početkom XIX veka u okviru Osmanlijskog carstva, a u periodu Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, dakle početkom XX veka, grad je prelazio iz grčkih u bugarske ruke, pa ponovo u grčke, i tako više puta. Konačno je 1920. godine pripao Grčkoj, a te iste godine je i promenio svoje ime. Umesto Dedeagač nazvan je Aleksandrupoli po kralju Aleksandru Grčkom (1893-1920), koji je ovde kratko boravio u julu 1920. godine, a par meseci kasnije se nesrećnim slučajem razboleo i umro veoma mlad.

Aleksandrupoli je zanimljiv grad, mada ja u stvari nisam ni imala vremena da ga obilazim. Koliko sam čitala, u njegovoj blizini se, na primer, nalaze popularni termalni izvori, jedni od najvažnijih u Grčkoj i poznati po svojim terapijskim svojstvima, kao i Polifemova pećina (Polifem je bio poznati kiklop iz grčke mitologije) za koju se priča da je u njoj živeo upravo ovaj kiklop, a zapravo je korišćena još u Neolitu.

Sonja i ja smo tokom ove večernje šetnje ipak uspele da vidimo jedan od simbola grada, a to je Aleksandrupolijski svetionik koji se nalazi, da kažem, na sred šetališta pored mora.

Aleksandrupolijski svetionik

Svetionik je podignut 1850. godine, a počeo je sa radom 1880. Visok je 18 metara, ali pošto je postavljen na šetalištu koje je uzdignuto iznad nivoa mora, svetionik ima nadmorsku visinu od 27 m, tako da je sasvim dobro vidljiv sa pučine, a njegov svetlosni snop dobacuje do udaljenosti od oko 44 km.

Ispod nivoa šetališta, a prema moru postoji nekakav luna-park, a osim popularnih kafića i restorana kojih uostalom ima po čitavom gradu, na šetalištu sam videla i spomenike supružnicima Domni i Haci Antonisu Visvizi, grčkim revolucionarima iz prve polovine XIX veka.

Aleksandrupoli, detalj

Odavde smo Sonja i ja krenule lagano da se vraćamo prema hotelu, a uz put smo u jednom parku naišle na opšte veselje. U pitanju je bio veliki broj mladih ljudi koji su igrali tradicionalno kolo i meni je bilo istinski lepo da ih vidim. Uvek se obradujem kada vidim mlade ljude koji ne sede po kafićima piljeći u svoje telefone i ne komunicirajući ni sa kim uživo. Pogotovo je bilo lepo videti ove mlade ljude koji sasvim dobro poznaju svoju tradiciju u vidu kola koje veoma dobro znaju i da igraju. Čak sam napravila i video-snimak:

Nakon ovoga smo se Sonja i ja vratile u hotel gde smo imale sasvim dovoljno vremena da se dobro odmorimo i naspavamo pre nastavka obilaženja narednog dana.

Jedno od mesta u neposrednoj blizini Aleksandrupolija koje je izuzetno značajno jeste delta reke Marice koja se na grčkom zove Evros i taj grčki naziv se najčešće koristi u nazivu ove delte.

Sa dužinom od 480 km, reka Marica koja izvire na planini Rila predstavlja najdužu reku Balkanskog poluostrva (u smislu da teče samo u okviru ovog regiona). U svom donjem toku, uz veoma mali broj odstupanja, ona predstavlja granicu između Grčke i Turske. Za nas u Srbiji je ona značajna i zbog Maričke bitke 1371. godine između srpskih snaga i snaga Osmanlijskog carstva. Srbi su tu bitku izgubili, a u njoj je poginuo kralj Vukašin (Mrnjavčević) otac legendarnog kraljevića Marka.

Ono zbog čega je Marica bitna za ovo moje putovanje je njena delta, tačnije, Nacionalni park Delta Marice, tj., Delta Evrosa. Pošto sam ovo objasnila u slučaju da neko hoće tamo da ide, pa traži podatke na engleskom zbog čega je bitno da se koristi naziv Delta Evrosa, ja ću u daljem tekstu koristiti srpski naziv, tj., Delta Marice.

Ovo područje zahvata površinu od oko 188 kv. km i to je jedno od najvažnijih močvarnih područja u čitavoj Evropi, sa nekoliko različitih podvrsta staništa. Ovde je vremenom zabeleženo ukupno 28 vrsta vodozemaca i gmizavaca, 40 vrsta sisara i 46 vrsta riba, a takođe i preko 300 biljnih vrsta. Međutim, ono što se posebno izdvaja jeste veliki broj ptica koje ovde borave – čak 324 vrste (negde sam našla i 317 vrsta). Neke od njih svakako stalno naseljavaju ovo područje, ali tu je i veliki broj ptica selica koje ovde provode zimu ili samo sleću tokom svoje selidbe. Neke od njih su i ugrožene. Zbog svega ovoga površina od 95 kv. km je uključena u listu zaštićenih močvarnih područja i u toku čitave godine ovde boravi stotine hiljada ptica.

Ja sam sa grupom sa kojom sam bila na ovom putovanju, drugog dana boravka u Grčkoj došla upravo u Nacionalni park Delta Marice, s tim da je plan bio da se ovde provede samo kratko vreme, jer je trebalo da se putuje dalje.

Delta Marice

Već tu gde smo izašli iz autobusa mogli smo da vidimo par zanimljivih vrsta ptica. U pitanju su bile vlastelica (Himantopus himantopus) i ražanj (Plegadis falcinellus). Lično sam bila oduševljena, jer sam svojim foto-aparatom uspela da ostvarim do ovog trenutka neslućene domete.

Vlastelica

Čak četiri vlastelice u fokusu

Šta se krije u ovom delu močvare – ražanj

Ražanj

A sad grupni portret: ražanj i vlastelica

Ali, u blizini je na kratko sletela i jedna žuta pliska (Moracilla flava). Nešto kasnije, na par drugih mesta, ptičice ove vrste su sletale prilično blizu mene, ali dok bih uključila aparat i pokušala da ih uzumiram, one bi već odletele. Dakle, evo jedine uspele fotografije. Ja sam zadovoljna.

Žuta pliska

Zatim smo prilično rasuto krenuli u šetnju, ali praktično svi u istom pravcu. To uopšte nije bilo teško i čovek nije mogao da se izgubi. Barem ne u ovom delu delte.

Delta Marice, detalj

Levo i desno smo prolazili pored različitih delova delte – neki su imali veće vodene površine, neki manje.

Delta Marice, detalj

A što se tiče ptica, osim par manjih vrsta koje bih na kratko ugledala ili mogla da im čujem cvrkut dok su se vešto sakrivale u niskom drveću ili žbunju, uspela sam da snimim samo par malih belih čaplji (Egretta garzetta) koje sam uočila u daljini.

Male bele čaplje

Što se tiče puta, tu smo se mimoilazili sa raznim posetiocima delte.

Delta Marice, detalj

U jednom trenutku sam na nebu, ispred sebe, ugledala veliko jato ptica koje se lagano pelo u visine. Kako su mi kasnije rekli u pitanju je bilo jato pelikana. Ovde, u delti Marice, mogu da se vide dve vrste, ali nisam sigurna koja vrsta je ovde u pitanju.

Jato pelikana na nebu u delti Marice

Ali, osim ptica, meni je bio zanimljiv predeo kroz koji smo prolazili, kao i put.

Put koji ostaje za mnom

Put kojim idem dalje pravo

U nekom trenutku put dolazi do svog kraja, a to je u stvari bila sama obala Tračkog mora koje je deo Egejskog mora, a nazvano je po istorijsko-geografskoj oblasti na krajnjem jugoistoku Balkanskog poluostrva.

Plaža Agios Sotiras na obali Tračkog mora

A što se tiče ptica, ja više nisam videla ništa zanimljivo, ali mi je šetnja veoma prijala. Hodala sam i pričala sa Sonjom, a u povratku i sa Ljiljom i Šemijom. Bilo je to jedno sasvim prijatno prepodne i druženje.

Menu