Drugi dan boravka u Grčkoj sa grupom ljubitelja ptica započeo je tako što smo otišli u prijatnu šetnju po manjem delu Nacionalnog parka Delta Marice, tj., Delta Evrosa da bismo tamo posmatrali ptice imajući u vidu ptičje bogatstvo ovog kraja. Kao što sam već opisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja, šetnja nas je dovela i do obale mora, a zatim smo se vratili do autobusa i jednostavno krenuli za Bugarsku. Plan je bio da tamo odemo do mesta Madžarovo gde smo imali rezervaciju za jednu noć i sela Studen Kladenec gde je trebalo da dalje posmatramo ptice.
Čitava grupa je bila dobro raspoložena, a osim što sam povremeno čavrljala sa svojom drugaricom Sonjom i komšijama iz autobusa, ja sam s vremena na vreme slikala i prizore pored kojih smo prolazili.
Prolećna verzija livade pored puta u istočnoj Grčkoj
Najkraća i najlogičnija putanja bila je da se malo vratimo na zapad duž obale, a zatim krenemo direktno ka severu i Bugarskoj. Tu je put već krenuo da se penje jer se u ovom delu granični prelaz između Grčke i Bugarske nalazi u planinama na oko 900 m nadmorske visine, a okolni pejzaži su bili veoma lepi.
Planine na istoku Grčke
Stigli smo do graničnog prelaza i tu nas je dočekalo iznenađenje. Rekli su nam da taj prelaz nije predviđen za vozila iznad 3,5 t. Uz put nismo videli ništa što bi ukazivalo na ovakav razvoj situacije, a koliko sam videla na Gugl mapi, jasno postoji traka za kamione (koji nose oznaku TIR), ali tako su nam rekli i onda nije bilo drugog rešenja već da se autobus okrene i vrati nazad.
Organizatori putovanja su odlučili da odemo na drugi granični prelaz između Grčke i Bugarske, a to je bilo na krajnjem severoistoku Grčke. Ponovo smo prošli pored Aleksandrupolija i odvajanja za Nacionalni park Šuma Dadija-Lefkimi-Sufli, nastavivši dalje ka severu.
Ja sam i dalje često obraćala pažnju da predele pored kojih smo se vozili, pa sam ih tako i snimala s vremena na vreme. Dan je bio divan i istinski sam uživala.
Predeli pored puta na krajnjem istoku Grčke
Predeli pored puta na krajnjem istoku Grčke
I tako smo mi došli do novog graničnog prelaza između Grčke i Bugarske, a onda je usledilo još jedno iznenađenje. Kako se ispostavilo, na prelazu je pala nekakva mreža, a vlasti u Atini su poslale naredbu da niko ko nije iz Evropske unije ne može da pređe. Molim???!!!
Navodno su majstori četiri sata ranije već počeli da rade na popravci, ali bio je praznik i shvatili smo da su šanse da se išta tu popravi ovog dana minimalne.
Ideja da se ponovo vraćamo skroz na zapad, na granični prelaz sa Bugarskom na kojem smo ušli u Grčku je postojala kao realna opcija, ali je to značilo da će boravak u Bugarskoj u potpunosti da otpadne. Naime, taj prelazak je sa ovog mesta bio udaljen oko 450 km. Znači, kada bismo otišli tamo, jedino smisleno bi bilo da se vratimo direktno kući, a to se baš nikome nije dopalo kao ideja.
Zahvaljujući kreativnom pristupu rešavanju iskrslog problema, organizatori putovanja su shvatili da smo mi zapravo veoma blizu Turske granice. Zamolili smo ljude sa ovog grčkog graničnog prelaza na kojem smo se zaglavili da provere da li je mreža u redu na prelazu koji vodi ka Turskoj i oni su vrlo ljubazno to i uradili, pa su potvrdili da su nas čak i „najavili“ kolegama.
Dakle, luda avantura je mogla da počne.
Tako smo se vratili oko 30-ak km i posle graničnih formalnosti prešli u Tursku. Odatle smo imali oko 20 km do tursko-bugarske granice.
Mada bi svakako bilo bolje da smo već na prvom graničnom prelazu ovog dana (onom u planinama) prešli u Bugarsku, moram da priznam da mi sve ovo nije smetalo. Na kraju krajeva, okolnosti su bile takve kakve jesu, a pod upravo tim okolnostima pronađeno je najbolje moguće rešenje. Nikakvo moje „nerviranje“ ne bi popravilo situaciju.
S druge strane, nisam želela ni da slučajno nešto propustim, pa sam pomno pratila kuda idemo, a usput sam i snimala. Ispostavilo se da je ovo bila gotovo tura sa obilascima delova Jedrena, čuvenog istorijskog grad koji je osnovao rimski imperator Hadrijan, po kojem je grad i dobio svoje ime. Ovo sam ja u stvari pokušavala da u ovoj situaciji na mišiće izvučem nešto dobro.
Za početak smo prošli preko mosta koji vodi preko reke Marice. Zbog ograde na mostu nisam mogla lepo da snimim reku, ali sam je uhvatila kada smo sišli sa mosta.
Pogled na reku Maricu u blizini Jedrena
Zatim nas je put proveo i pored Gazi Mihalbegove džamije sagrađene 1422. godine. Džamija ima lepo pročelje koje se sastoji od pet impresivnih lukova, a ima i jedan minaret.
Gazi Mihalbegova džamija u Jedrenama
U neposrednoj blizini ove džamije se nalazi i Gazi Mihalov most koji vodi preko reke Tundža. Most je prvobitno sagradio vizantijski imperator Mihailo VIII Paleolog (r. 1224-1282), ali ga je kasnije, u XV veku, obnovio turski beg Gazi Mihal po kojem je most i dobio svoje ime. 1544. godine je turski sultan Sulejman Veličanstveni (r. 1494-1566) dodao još lukova na zapadnom kraju mosta i to je upravo ovo što sam uspela da slikam.
Gazi Mihalov most u Jedrenama
Danas se za prelazak preko reke Tundža ipak koristi jedan savremeni most. Tu sam prvo uspela da slikam tablu koja je pokazivala kuda treba da se ide da bi se stiglo u Istanbul.
Put za Istanbul
Međutim, mi smo skrenuli upravo na suprotnu stranu, a to mi je omogućilo da snimim čak dve impresivne džamije u centru Jedrena – džamiju Burmali u prednjem planu i džamiju Selimija u zadnjem planu. Ovu drugu je projektovao čuveni osmanlijski arhitekta Mimar Sinan (1488/1490-1588) i ona se smatra njegovim remek-delom i predstavlja jedan od najvažnijih spomenika islamske arhitekture. Hoću da kažem, u Jedrene treba doći sa ozbiljnom namerom, a ne samo ovako usput.
Pogled ka centru Jedrena
Kada smo stigli do granice ispostavilo se da je tu malo veća gužva, tako da smo morali malo i da sačekamo. Nas par je iskoristilo situaciju, pa smo se malo vratili peške da bismo za čitavu grupu kupili neku hranu, pošto se put neplanirano odužio, a svakako nije bilo za preporuku da negde usput stajemo da bismo jeli. Već smo izgubili dovoljno vremena.
Ali, pitanje hrane u Turskoj nikada ne predstavlja problem. Jeste bilo improvizovano, ali koliko sam kasnije videla, niko se iz grupe nije bunio zbog našeg izbora. Jer kakva bi to bila poseta Turskoj, čak i improvizovana, ako ne bi bilo – bureka i baklava?
Hrana u Turskoj
Hrana u Turskoj
Dakle, posle izvesnog čekanja na granici, prešli smo konačno u Bugarsku i uputili se na naše odredište, a to je bilo mesto Madžarovo. Zbog vozikanja po severu Grčke od jednog graničnog prelaza do drugog, kao i zbog zaobilaznog puta kojim smo zbog okolnosti morali da idemo, izgubili smo puno vremena i svi eventualni planovi za posete pticama tog dana su automatski otpale.
Uz put smo dobar deo puta vozili nekim lokalnim putevima u ne baš blistavom stanju i to po mrklom mraku, ali se videlo da su okolo šume, a put srazmerno uzan. Bila sam impresionirana strpljenjem i veštinom naših vozača autobusa s kojima smo tokom čitavog puta imali veoma srdačan i prijateljski odnos. Čitava grupa je bila prilično neformalna i prijateljski orijentisana, pa se to prenelo i na odnos sa vozačima koji su, na primer, išli sa nama peške prvog dana do vidikovca da bi i oni gledali ptice.
Sve u svemu, posle duge i, činilo mi se, napete vožnje tokom koje bukvalno par sati nikoga drugog nismo videli na putu, stigli smo u Madžarovo, doduše vrlo kasno – oko ponoći i tu smo se svi smestili po hotelskim sobama. Ja sam se uspavala vrlo brzo.
Naredno jutro sam se probudila dovoljno, ali ne i previše rano. Za početak sam uživala u pogledu iz sobe, najviše zbog vazduha koji je sasvim jasno bio izuzetno čist.
Pogled iz sobe u hotelu u Madžarovu
Zbog poremećaja plana prethodnog dana, otpalo je da idemo u selo Studen Kladenec, a nisam imala vremena ni da prošetam po Madžarovu. Pa, dobro, ne može se sve.
Posle doručka smo se potrpali u autobus i odvezli do proširenja pored puta ispred mosta preko reke Arde. Za početak sam prošetala do mosta i odatle slikala okolinu. Predeli su bili izuzetno lepi.
Pogled sa mosta preko reke Arde
Pogled sa mosta preko reke Arde; nešto dalje se vidi Madžarovo
Zatim sam sa grupom otišla stotinak metara od tog proširenja pored puta/parkinga do Centra za zaštitu prirode „Istočni Rodopi“. Naime, tu se nalazi njihov centar za posetioce, koji obuhvata salu za izložbe i prodavnicu suvenira, kao i mali hotel i restoran.
Centar za zaštitu prirode „Istočni Rodopi“
Neki su ovde uzeli kafu ili nešto drugo da se osveže, neki su malo prošetali, a neki su sami posetili izložbu i prodavnicu pre nego što se više nas okupilo da bi nam domaćin, Ivajlo Angelov, malo ispričao o radu centra, a pre svega pticama grabljivicama koje ovde mogu da se vide i kako se sprovode specijalni projekti.
Centar za zaštitu prirode „Istočni Rodopi“
Posle ovoga smo se vratili do autobusa, ukrcali, a zatim prelazeći preko mosta uputili do jednog poznatog lokalnog vidikovca pored samog puta odakle se može posmatrati meandar reke Arde.
Reka Arda viđena sa mosta
Čim se autobus parkirao, a ja izašla, odmah sam se malo vratila niz put jer sam bila oduševljena pogledom na reku i njen meandar koji sam videla iz autobusa.
Poznati meandar reke Arde
Malo sam tu uživala i škljocala, a onda sam krenula da se vraćam ka autobusu i grupi sa kojom sam bila na ovom putovanju.
Dolina reke Arde
Pogled na meandar reke Arde je i sa tog dela gde je grupa stajala bio izuzetno lep, tako da sam ja nastavila i dalje da snimam ispunjena oduševljenjem.
Poznati meandar reke Arde
A što se grupe tiče, pa to su bili pre svega zaljubljenici u ptice i njihovo ponašanje je bilo u skladu sa tim.
Posmatrači ptica u dolini reke Arde
Imalo je tu šta da se vidi. A ne samo da sam i ja videla, već sam uspela i da snimim nekoliko ptica. Tako sam svojim foto-aparatom uspela da uhvatim beloglave supove (Gyps fulvus), jednu crnu rodu (Ciconia nigra), kao i jednu belu čiopu (Apus melba).
Crna roda je u sredini gore, a tu su i dva supa
Beloglavi sup
Beloglavi sup i bela čiopa
Pošto sam ja ovde ipak bila preko Fondacije za zaštitu ptica grabljivica (http://vulture.org.rs/), malo ću se samo osvrnuti na beloglavog supa.
Beloglavi sup je jedna od najvećih ptica grabljivica u Evropi. Zrele jedinke mogu da dostignu dužinu od 120 cm, a raspon krila im ide čak do 280 cm. Što se težine tiče, maksimalna težina i kod mužjaka i kod ženki ide do skoro 11 kg.
Lešinari, pa svakako i beloglavi sup, poznati su po tome da imaju veoma jaku želudačnu kiselinu što im pomaže da neutralizuju opasne mikroorganizme iz leševa kojima se hrane. Ova kiselina može da razgradi ne samo kosti, već i metal.
Mada se ove ptice nazivaju pticama grabljivicama, one u stvari uopšte ni ne love domaće ili divlje životinje, već se hrane isključivo lešinama. Ovo je izuzetno korisno, jer se na taj način sprečava potencijalno širenje zaraza i na prirodan način se rešava pitanje „biološkog otpada“. Drugim rečima – Dame i gospodo, ako hoćete da imate 100% prirodnu reciklažu uginulih preživara (ali i drugih, probranih vrsta sisara), treba vraćati lešinare u njihova prirodna staništa!
Usput, u Indiji se poslednjih decenija pojavio veliki problem vezan za izumiranje lešinara koji su posebno važni za Parse, etničku zajednicu čiji su se pripadnici u VIII veku preselili iz Persije u zapadnu Indiju, tačnije u područje oko današnjeg Mumbaija. Neću sada da ulazim u detalje vezane za njihovu religiju, ali za ovu priču je bitno da Parsi ne sahranjuju svoje mrtve već ih ostavljaju na posebno napravljene platforme da bi se leševima hranile upravo ptice lešinari. Pošto ovo postaje sve veći problem zbog izumiranja lešinara, ja sam Saši [Marinkoviću] predložila da pokrenemo biznis tako što bi se posmrtni ostaci Parsa dopremali na hranilište za beloglave supove. Mislim da me nije shvatio suviše ozbiljno, što je i ipak dobro.
O beloglavim supovima sam već ranije u više navrata pričala pošto su oni meni posebno zanimljivi jer je njihov oporavak u Srbiji rezultat sjajnih programa koje vodi upravo Fondacija za zaštitu ptica grabljivica. Dakle, moji putopisi obuhvataju više tekstova gde se pominju beloglavi supovi, a jedan od prvih je sledeći: (https://www.svudapodji.com/ptice-2/).
Što se tiče ovog boravka u Grčkoj i Bugarskoj u proleće 2023. godine, među članovima grupe bilo je i onih koji su se više zanimali za biljke, poput Šemije i jedne devojčice.
Istraživanje biljaka u dolini reke Arde
I mene su zanimale biljke, ali više kao ukras na fotografijama koje sam pravila pre svega oduševljena svekolikom prirodom kojom sam bila okružena.
Dolina reke Arde
Dolina reke Arde
A onda sam ugledala jedan savršen kamen koji me je mamio i zvao da na njega sednem. Nije da sam baš meditirala, ali sam svakako uživala u spektakularnom pogledu koji sam imala odavde trudeći se da se umirim i otvorim za utiske.
Trenuci smirenja i uživanja u dolini reke Arde
Posle izvesnog vremena sam ustala i vratila se „među ljude“, ali sam i dalje često gledala okolinu i nebo. Tako sam uočila i zanimljivo skretanje nekog aviona koji je iza sebe ostavljao trag.
Nebo iznad reke Arde
Par ljudi iz grupe mi je skrenulo pažnju i na nekoliko gorskih lasta (Ptyonoprogne rupestris) koje su na stenama pored puta imale svoja gnezda. Uz puno strpljenja, uspela sam čak i da ih snimim.
Par gorskih lasta u letu
Gleda mene gorska lasta, gledam ja nju
Posle ovoga više nije bilo vremena za posmatranje ptica, već smo se pozdravili sa domaćinima, ukrcali u autobus i krenuli da se vraćamo ka Srbiji.
Na početku ove priče sa putovanja pomenula sam da sam ranije, u dva navrata, ali kratko oba puta, već bila u Bugarskoj, ali se ne sećam previše detalja sa tih putovanja. Sada sam bila izuzetno impresionirana divnim predelima koji krase ovu zemlju. Ja već duži niz godina imam u vidu Bugarsku kao odredište za jedno od dužih putovanja, a ovo što sam mogla da vidim iz autobusa me je samo još više učvrstilo u ovoj nameri.
Predeli u južnoj Bugarskoj
Predeli u južnoj Bugarskoj
Pošto je pred nama bio dug put do Beograda, svratili smo u grad Haskovo gde su nam preporučili jedan restoran i stvarno je hrana bila izuzetno ukusna. Uostalom, Bugari i Srbi imaju sličan ukus po pitanju hrane.
Zatim smo izbili na auto-put koji nas je vodio na zapad, ka Sofiji i dalje ka granici sa Srbijom. Uz put sam u daljini mogla da vidim i snegom pokrivene vrhove bugarske Stare planine koja je deo planinskog venca Balkanske planine.
Predeli u centralnoj Bugarskoj
Kad smo došli do bugarsko-srpske granice, već je skoro pao mrak. Prešavši na stranu Srbije napravili smo pauzu prvo za toalet, a uskoro i za večeru. Međutim, ja sam bila oduševljena toaletom. Naravno, ne zbog njega samog, već zato što sam u jednom uglu videla gnezdo i u njemu seosku lastu (Hirundo rustica). Zapravo me je oduševilo ono što mi je rekla žena koja radi u tom toaletu, a to je da su oni tu shvatili da se laste gnezde na više mesta, tako da zaposleni ne ruše gnezda u toku zime kada laste odu u toplije krajeve. Kada se laste vrate, čekaju ih njihova gnezda od prošle godine. Mislim da je to veoma lepo.
Seoska lasta
Bilo je dosta seoskih lasti i u restoranu blizu granice gde smo napravili pauzu za večeru, ali je sada već bilo slabo svetlo i ja nisam mogla da napravim dobru fotografiju, a nisam htela da koristim blic da ih ne bi poremetila (senka na prethodnoj slici potiče od osvetljenja u toaletu). A možda sam bila samo umorna.
U svakom slučaju, posle večere smo nastavili putovanje i kasnije, oko ponoći, posle puno avantura i divnih doživljaja vratili smo se u Beograd. Bila sam prilično umorna, ali i izuzetno zadovoljna.
Evo i mape koja pokazuje koja mesta smo posetili tokom ovog putovanja: