Taj dan bio je ispunjen čudima. Ne previše velikim, ali dovoljnim da dan deluje čudesno, da se čovek oseća dobro, povremeno čak i posebno, ali i da se podseti na svoju pravu meru i mesto u Univerzumu.
Prvo čudo je bilo da smo uopšte uspele da se dogovorimo i pre svega organizujemo nas tri. Trebalo je zapravo da idemo nas četiri, ali je Mila morala, nažalost, da otkaže svoje učešće ovom prilikom. Sneža, Marijana i ja smo uspele da odolimo obavezama, međutim, pošto sve imamo veoma specifične poslove, jednodnevni izlet po delu Banata bio je organizovan za – utorak.
Sve je krenulo kada sam ja nedavno imala priliku da čitam o restauratorsko-konzervatorskim radovima koji su urađeni u Crkvi Blagoveštenja u Idvoru, kao i na portretu Mihajla Pupina koji je naslikao Uroš Predić, a koji je izložen u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Planirajući ovaj izlet, između ova dva segmenta koji su vezani za Mihajla Pupina, ubacila sam i malo prirode, kao i malo istorije koja nije vezana za ovog poznatog srpskog naučnika koji je svoj uspeh i slavu stekao živeći i radeći u SAD.
Za početak smo kroz Zemun došle do velikog mosta koji vodi preko Dunava i koji je završen 2014. godine, a koji je prigodno nazvan Pupinov most. Njime smo prešle u Banat, prostrani region čiji se jedan veliki deo nalazi u Srbiji, drugi veliki deo se nalazi u Rumuniji, a treći, najmanji, pripada Mađarskoj.
Vozeći se posle mosta u pravcu Zrenjanina, prvo smo skrenule na jedan potpuno sporedan put da bismo otišle do Sefkerina gde Snežina porodica ima neku staru porodičnu kuću, tek toliko da je Sneža vidi posle ko zna koliko vremena i priseti se ko zna čega. To nam je praktično bilo uz put, tako da ni najmanje nije smetalo. Naredno mesto na našem putu je bilo poprilično malo selo Baranda koje je u skorije vreme steklo lokalnu popularnost zbog TV serije koja se u njemu i dešava i snima, jer u selu postoji i filmski studio! Pošto ja tu seriju nisam gledala, meni je bila znatno zanimljivija očigledno renovirana zgrada lokalnog Dobrovoljnog vatrogasnog društva osnovanog 1889. godine.
Zgrada Dobrovoljnog vatrogasnog društva
A zatim smo uskoro stigle i u Idvor. Selo je najpoznatije po tome što je 1854. godine u njemu rođen Mihajlo Pupin koji je toliko bio ponosan na svoje rodno mesto da ga je dodao svom imenu u engleskoj verziji – Majkl Idvorski Pupin.
Mihajlo Pupin je započeo svoje školovanje upravo ovde u selu gde je krenuo u osnovnu školu, a kasnije se obrazovao i u Crepaji, Pančevu i Pragu. Prag je, naravno, danas glavni grad Češke, ostala tri su u Srbiji, a u vreme odrastanja Mihajla Pupina sva ova mesta pripadala su Austro-Ugarskoj.
Godine 1874. Pupin prekida svoje studije i odlazi u Ameriku gde stiže sa samo pet centi. Prvo je par godina radio na poljoprivrednim imanjima, a onda je došao u Njujork gde je nastavio da radi, ali i da pohađa večernje kurseve, da bi 1879. godine upisao studije na Kolumbija koledžu. Bio je blistav student, a svoje obrazovanje je nastavio i na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji da bi 1889. godine u Berlinu u Nemačkoj odbranio i doktorsku disertaciju. Nakon toga je počeo da radi na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku gde je ostao do 1929. godine, od 1901. godine radeći kao redovan profesor.
Osim što je čuven kao naučnik, zanimljivo je i da je Mihajlo Pupin za svoje delo „Od pašnjaka do naučenjaka“1924. godine dobio i Pulicerovu nagradu u kategoriji „Biografija ili autobiografija“.
Ipak, što se nauke tiče, postoje brojni Pupinovi zaštićeni patenti, ali je on sigurno najpoznatiji po Pupinovim kalemovima kojima je omogućio značajno povećanje dometa telefonskih linija. Sada neću ulaziti u detalje vezane za njegove pronalaske, ali mi je posebno zanimljivo da je Pupin praktično usavršio Rentgenov aparat i zahvaljujući upravo Pupinovom dodatku fluorescentnog ekrana vreme izlaganja je smanjeno sa oko jednog časa na samo par sekundi. Ta metoda se i dan danas primenjuje, a ono zašto je to meni posebno fascinantno jeste da se Pupin, koji je bio veoma dobar biznismen i koji je unosno unovčavao svoje patente, u ovom slučaju odrekao svoje dobiti jer je nije želeo da zarađuje na nečemu što je doprinosilo zdravlju ljudi.
Upravo tu se vidi njegova veličina kao čoveka i filantropa, a deo te njegove sklonosti da radi na dobru ljudi vidi se i u Idvoru gde je on kao svoju zadužbinu podigao Narodni dom sa idejom da tu bude poljoprivredna škola.
Narodni dom Mihajla I. Pupina
Mi smo upravo u Pupinovoj zadužbini i započele sa obilaskom ovog kompleksa u Idvoru. Veoma ljubazna žena koja je nešto između kustosa i vodiča prvo nam je pustila kraći biografski film, zatim nam je dopunila priču o Mihajlu Pupinu, a onda nas je odvela i da vidimo deo izložbe koji je smešten u prostoru odmah pored doma gde čeka da se zgrada škole renovira da bi se tu smestio nov i savremeni muzej. U međuvremenu, zgrada osnovne škole u koju je išao i Mihajlo Pupin stoji sa strane i čeka da radovi krenu.
Stara osnovna škola
Zatim smo zajedno sa našom domaćicom otišle i do obližnje rodne kuće Mihajla Pupina. Do 1979. godine su u njoj živeli ljudi koji nisu imali veze za porodicom Pupin, a kada su se oni iselili, kuća je renovirana i preuređena u mali muzej koji prikazuje kako je izgledala tipična banatska kuća u 19. veku. Ništa od nameštaja nije originalno, mada su neki delovi stari, ali tu ima par stvari koje su direktno vezane za Pupina kao što su neka njegova pisma ili fotografije.
Rodna kuća Mihajla I. Pupina
Đeram u dvorištu kuće
Jedna od soba: na zidu prema ćošku je jedna slika M. Pupina, a na škrinji stoji naslonjena slika njegove majke
Dok sam gledala neka od pisama Mihajla Pupina, zapalo mi je za oko štampano zaglavlje na njegovom ličnom memorandumu. Kad sam se vratila kući, pogledam ja gde je to tačno Pupin živeo u Njujorku i zaprepastim se – u čuvenoj zgradi Dakota, odmah pored Centralnog parka, u jednom od najelitnijih delova Njujorka, u istoj onoj zgradi u kojoj je živeo i ispred koje je ubijen – Džon Lenon!
Štampano zaglavlje ličnog memoranduma
Zanimljivo je ipak, osim ovog mog trivijalnog uvida, da je Pupin u Njujorku imao ćiriličnu pisaću mašinu, a i često se i sam potpisivao ćirilicom.
Pupinov potpis
Posle obilaska ove kuće, Marijana, Sneža i ja smo se oprostile sa našom ljubaznom domaćicom i uputile u pravcu kuće u kojoj sa porodicom živi lokalni sveštenik. Naime, već smo videle da je crkva zatvorena, pa smo se zabrinule da nećemo uspeti da vidimo restaurirani ikonostas. Naš vodič nam je rekla da je sveštenik krenuo da zaključava vrata crkve zato što su neka nevaljala lokalna deca nešto ukrala, pa je ovo bila mera predostrožnosti.
Kada smo došle do sveštenikove kuće i pozvonile na kapiji, vrata kuće je otvorila njegova supruga koja nam je saopštila da joj je muž otišao u Beograd nekim poslom. Mi smo pitale da li ipak nekako možemo da uđemo u crkvu, a ona nam je rekla da može da nam da ključ, ali da ne može da ide sa nama, pošto ima malu bebu u kući. Ponudile smo čak da ostavimo neku ličnu kartu ili slično, ali je ona sasvim ispravno videla da smo mi žene na mestu, pa nismo morale da ostavimo nikakvu zalogu.
Ključ i brava
Crkva Blagoveštenja je sagrađena 1803. godine u baroknom stilu koji je preovladavao u ovim krajevima u to vreme. Danas se ona nalazi u parku u kojem su i Narodni dom, kao i stara osnovna škola.
Crkva Blagoveštenja
U crkvi je kršten Mihajlo Pupin, a osim ovog podatka, ono što je veoma bitno za nju jeste da je 1877. godine ikonostas radio Stevan Todorović, jedan od najvećih srpskih slikara iz druge polovine 19. veka, a neke od ikona na oltarskoj pregradi je uradila i njegova supruga, Poleksija Todorović.
Crkva Blagoveštenja
Dok sam pre ovog izleta čitala o restauratorsko-konzervatorskim radovima koji su urađeni u crkvi i gledajući slike o tim radovima, sve vreme sam se prisećala Sikstinske kapele i njene restauracije. Imala sam tu sreću da sam Sikstinsku kapelu videla pre restauracije, za vreme restauracije i posle nje. Ono što je velikom delu kritičara svojevremeno smetalo bilo je to što su posle onog tamnog izgleda Mikelanđelovih fresaka na koje se navukla patina, prljavština i čađ, kada je sve to uklonjeno, boje koje su se pojavile delovale „previše“ svetle za nečiji ukus. I ovde, kada se vidi izgled ikonostasa pre restauracije i ovaj sada, čini se da sve boje i pozlata sada „blješte“, a zapravo može realno da se pretpostavi da je to tako izgledalo na samom početku.
Crkva Blagoveštenja, ikonostas u avgustu 2019. godine
Za nas tri sam ja pripremila podsetnik na te radove i pošto smo bile same, mogle smo na miru i detaljno da zagledamo kako ikone na ikonostasu, tako i neke druge radove koji krase bočne delove naosa. Meni je posebno bio zanimljiv Tron Sv. apostola Jakova, pošto me je podsećao na moje prošlogodišnje hodočašće po Putu Sv. Jakova.
Crkva Blagoveštenja, južna pevnica i Tron Sv. apostola Jakova
Crkva Blagoveštenja, lusteri i delovi ikonostasa
Kada smo završile sa obilaskom crkve, lepo smo je ponovo zaključale, vratile ključ tamo gde smo ga i uzele i zahvalile se. Osvrnuvši se još jednom ka crkvi, ugledale smo zanimljiv prizor.
Roda na vrhu crkve
A onda smo ušle u kola i prebacile se do Specijalnog rezervata prirode „Carska bara“. Moja originalna ideja je bila da tu odemo na izlet brodićem, ali sam saznala da to može samo vikendom. Onda sam mislila da bismo možda mogle malo da prošetamo, ali se ispostavilo da i to nije bila blistava ideja, pošto je bilo veoma vruće, mi realno nismo ni znale šta bismo tu gledale, niti kuda bismo tačno išle, a i približavalo nam se vreme ručku. Zato smo samo na kratko izašle iz kola i napravile po par fotografija jedne manje bare, a u meni je ostala želja da tu ponovo dođem, ali kako valja i kako mesto zaslužuje. Naime, Carska bara je najbolje mesto za posmatranje ptica u Srbiji. Bez obzira na to, postoje izvesni problemi i kontroverze vezani za održavanje čitavog ovog rezervata, ali da sada ne širim priču.
Traktor bara na ivici rezervata „Carska bara“
Detalji sa Traktor bare; obratite pažnju na ptice u donjem desnom uglu
Sledeće zaustavljanje nam je bilo u jednom obližnjem restoranu gde smo sele da bismo ručale. Pošto u ovom kraju ima dosta divljači, onda ima i restorana u kojima se služe jela napravljena od te vrste mesa.
Gulaš od srnetine i gulaš od divlje svinje
Posle ručka nismo želele da ostanemo u restoranu da bismo popile kafu, već smo se u tu svrhu odmah prebacile u Ečku. Tu se nalazi Dvorac „Kaštel“, spomenik kulture, koji je u skorije vreme revitalizovan i danas funkcioniše kao hotel. Imanje je krajem 18. veka kupila porodica Lazar, čiji su potomci u drugoj deceniji 19. veka izgradili dvorac (nemojte da vas naziv objekta zbuni; u pitanju je dvorac lokalnog zemljoposednika, a ne Versaj). Na otvaranju dvorca, 28. avgusta 1820. godine, svirao je Franc List koji je tada imao 9 godina.
Dvorac „Kaštel“
Imanje je 1870. godine otkupio grof Arnonkur čiji se spomenik nalazi u parku koji pripada dvorcu.
Spomenik grofu Arnonkuru
Ovom nekadašnjem plemićkom imanju pripada i katolička crkva koja se nalazi odmah kod prilaza dvorcu, ali je u vreme naše posete ona bila zatvorena, a nije bilo jasno koga da tražimo i gde da bi nas eventualno pustio unutra.
Katolička crkva u Ečkoj
Imanju je pripadao i vodotoranj koji smo videle sa puta koji vodi u pravcu Zrenjanina.
Vodotoranj u Ečkoj
Ipak, najzanimljivija građevina u Ečkoj, barem za mene, bila je pravoslavna crkva iz 1711. godine. Kada smo stigle do nje, videle smo jednog čoveka u majici i bermudama ispred dvorišta kuće preko puta crkve. Sneža ga je pitala da li možemo da ostavimo kola par minuta na prilazu kući, a on nam je rekao da možemo tu da ih parkiramo koliko hoćemo. Tako smo započele priču sa njim, rekle mu da smo došle da posetimo crkvu, a on nam je rekao da slobodno to uradimo i izvinio se što ne može da nam se pridruži jer nije pristojno obučen, da bi nam zatim rekao i da je upravo on – sveštenik.
Mada je bilo jasno da se on nekuda uputio, izuzetno ljubazno je ostao 15-20 minuta tu sa nama da bi nam ispričao malo o crkvi, njenoj istoriji, istoriji ovog kraja i doseljavanju Srba. Nama trima je to bilo ogromno zadovoljstvo, ali i čast.
Crkva sv. Nikole; u pozadini se vidi Rumunska pravoslavna crkva sagrađena polovinom 19. veka
Crkva sv. Nikole sa drvenim tornjem iz 1711. godine najstarija je pravoslavna crkva u Banatu i Vojvodini. Kako nam je sveštenik objasnio, postoje manastiri i crkve na Fruškoj gori koji su stariji, ali se tu radi o njihovom trajanju kao institucijama, dok su sami originalni objekti bili razrušeni, a na njihovom mestu podignuti novi ili su ti stari obnovljeni. Ovde se, međutim, radi o originalnoj crkvi.
Drveni toranj Crkve sv. Nikole
Crkva je sagrađena kao jednobrodna građevina sa krovom od šindre. Originalni ikonostas iz 1744. godine je uradio Šerban Popović. Danas se par delova tog ikonostasa nalaze u samoj crkvi, ali sa strane, dok su neki delovi izloženi u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Ikonostas koji je u funkciji potiče iz 1786. godine, ali je njegov autor nepoznat.
Unutrašnjost Crkve sv. Nikole
Krst sa originalnog ikonostasa u Crkvi sv. Nikole
Mada na crkvi postoje i neki manji delovi koji su napravljeni od opeke, njena konstrukcija je napravljena od naboja i, dok se čeka da crkva bude restaurirana, na spoljnom zidu se jasno vidi od čega je napravljena.
Spoljni zid crkve
Obilazeći oko ove malene crkve, uočila sam i jedan krst koji potiče iz 1799. godine.
Krst iz 1799. godine naslonjen na zid crkve
Posle ovoga je došlo vreme i da se prebacimo u obližnji Zrenjanin. Glavni povod za tu posetu bio je portret Mihajla Pupina koji je uradio njegov prijatelj, čuveni srpski slikar, Uroš Predić, a koji je takođe u skorije vreme restauriran i nalazi se izložen u Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Pukim slučajem, ispostavilo se da smo mi na ovaj izlet išle prvog dana „Dana piva“ koji se organizuju u Zrenjaninu krajem avgusta. To znači da se na dva gradska trga uveče organizuju koncerti, uz nezaobilazne štandove sa slatkišima, suvenirima, roštiljem, ali naravno i – pivom.
Mi smo za početak parkirale kola kod zgrade Osnovnog suda i odatle krenule u šetnju koja nas je ubrzo dovela i do Narodnog muzeja.
Zrenjanin: desno je zgrada suda, a u sredini Reformatorska crkva
Narodni muzej u Zrenjaninu je jedno izuzetno lepo mesto. U pitanju je srazmerno mali muzej, ali u njemu postoji veoma lep i raznovrstan program – arheologija, prirodnjački deo, etnografski, umetnički, vojni... Zaista sam intenzivno uživala, mada smo morale da požurimo, pošto smo stigle pola sata pre zatvaranja.
Carske dveri, sa „starog“ ikonostasa iz Crkve sv. Nikole u Ečkoj, rad Šerbana Popovića
Deo „starog“ ikonostasa iz Crkve sv. Nikole u Ečkoj, rad Šerbana Popovića
Portret Mihajla Pupina, rad Uroša Predića
I onda je došlo vreme da opušteno prošetamo po centru Zrenjanina, jer dan je bio na izmaku i sve što bi moglo da se obilazi je već bilo zatvoreno.
Suton u Zrenjaninu
Zrenjanin je svakako grad u kojem ima mnogo više da se vidi od jednog portreta i možda smo ga nepravedno ostavile za sam kraj ovog izleta. Mislim da bi dobra ideja bila da se, na primer, ide na Carsku baru pre podne, a čitavo popodne da se provede u Zrenjaninu obilazeći njegove brojne i raznovrsne crkve koje oslikavaju nacionalno mnoštvo koje ovde postoji, kao i druge lepe i važne građevine.
Zgrada Gradske uprave uveče
Mi smo ipak malo prošetale, kupile suvenire, preskočile kupovinu hrane jer smo prethodno odlično ručale, pa smo još uvek bile site, ali smo zato sele i popile po jedno veliko točeno lokalno pivo. Doduše, samo Marijana i ja; Sneža je pila nešto bezalkoholno, jer ona je vozila i trebalo je da nas bezbedno vrati kući.
Tipičan štand sa roštiljem
Štand lokalnog piva