Indija 2007, 1. deo (Mumbaj)
Kada malo bolje razmislim, ispada da smo Sneža i ja krenule u Indiju sasvim slučajno. Imajući u vidu doba godine kada sam planirala da budem na putu (novembar/decembar), nekako mi je baš Indija pala na pamet, a onda sam i Snežu, čini mi se, lako ubedila. Ipak, to se sve dešavalo veoma malo vremena pre samog puta i nas dve smo krenule na put od mesec dana jedino sa rezervacijom nekakvog smeštaja, nazovi hotela, za prve dve-tri noći. Toliko smo bile nepripremljene, da smo imale samo nekakav potpuno nepraktičan vodič za Indiju. Na osnovu njega sam napravila orijentacioni plan u koje delove zemlje bismo mogle da idemo. I to je za početak bilo to. Mada smo nas dve ovom prilikom bile, rekla bih, ekstremno nespremne, sada mislim da dok se tamo ne ode, niko ne može baš da se pripremi za Indiju.
Na kraju smo uspele da obiđemo ono što sam originalno zamislila (praktičan vodič smo kupile već prvog dana u Mumbaiju), ali sam se ja od stalnog pokretanja i intenziteta svega jako zamorila do kraja puta, takođe me je uhvatila prehlada negde na polovini boravka koja se nije smirivala, a poslednjeg dana sam imala i visoku temperaturu koju sam progurala na nogama, tako da mi je bilo muka od svega i činilo mi se da sam videla dovoljno Indije i da se više uopšte neću vraćati ili barem ne jako dugo vremena. Opet je nekako slučajno (da li???) ispalo da sam se nepunih pet godina kasnije vratila, ponovo na mesec dana i ponovo sa Snežom. Tom prilikom smo se obe trajno zaljubile u ovu fantastičnu i neverovatnu zemlju, i od tada stalno pričamo o tome da se tamo ponovo vratimo, jer toliko puno toga ima da se vidi, i govorimo o Indiji kao o „našoj omiljenoj zemlji“.
Ali, sve je krenulo sasvim drugačije...
Okvirna trasa putovanja po Indiji 2007. godine
Na aerodrom u Mumbaiju stigle smo oko 4 ujutru po lokalnom vremenu i zanimljivo je da je vreme u Indiji podešeno tako da razlika u odnosu na druge zemlje i zone uključuje i pola sata. Drugim rečima, kada je u Beogradu podne, u Indiji je 16.30 popodne.
U skladu sa savetom koji smo dobile od hotela koji smo rezervisale, na aerodromu smo otišle do šaltera za pred-plaćanje taksija. Tu se vožnja lepo plati na samom šalteru i onda bi trebalo da vas taksi odveze do željene adrese, bez dodatnih plaćanja, što taksisti vole da izvedu. Mi smo sa aerodroma krenule oko 5 ujutru i tako smo taman mogle da vidimo ogroman grad koji se budi. Već prilikom prvog „susreta“ sa Indijom ona je odmah pokazala šta ima. Tako se iz tog praskozorja sećam jedne porodice – mama, tata i dvoje dece – koja se upravo budila i spremala za novi dan. Kako to znam? Vrlo jednostavno: dok je naš taksi stajao na nekom semaforu, mogla sam da ih vidim kako ustaju sa novina rasprostrtih na trotoaru gde su očigledno spavali prethodne noći.
Na par mesta sam osetila neki neprijatan miris, ali povremeno i egzotičan miris insensa. U nekim delovima smo prolazili kroz otvorene pijace koje su već tako rano vrvele od života. Tu nisu bili samo odrasli koji su izneli svoju robu ili koji su došli u pazar, već su tu bila i deca koja su se već uveliko igrala i bacala petarde po ulici kojom smo prolazile.
Naime, mi smo stigle u Indiju u vreme velikog hinduističkog praznika Divali. To je praznik svetla i osim paljenja lampi, lampiona i svetala, proslavlja se uz veliki broj vatrometa uključujući i neverovatno veliku količinu petardi koje se bacaju po čitav dan, a čini mi se najviše noću.
Taksi nas je doveo do hotela koji smo našle preko interneta gde je delovao sasvim pristojno, ali uživo i u 6 ujutru taj hotel uopšte nije delovao privlačno. Ipak, nismo imale mnogo mogućnosti. Sa strane prometne ulice postoji hodnik-terasa i odatle se ulazilo u sobu. Da bi postojala ventilacija vazduha i kakav takav prirodni izvod svetlosti, iznad vrata se nalazio otvor na kojem je nešto nalik na prozor moglo da se vrti oko svoje vodoravne ose. Čak i da je to bilo skroz zatvoreno nisam sigurna da bi bilo manje bučno. Naime, sa ulice je dolazila užasavajuća buka, ali sam ja na svu sreću ponela čepiće za uši, pa sam ipak mogla i malo da spavam. Oko podneva smo ustale i krenule u šetnju.
Dok smo izlazile iz našeg malog hotela, koji uzgred nije bio džabe, ujedno smo i bolje mogle da ga zagledamo. Evo kako je izgledao jedan njegov unutrašnji deo:
Čim smo izašle napolje, bilo je jasno da pešaci hodaju ulicama bez obzira na kola, gde god im je zgodno, a i postalo je sasvim jasno da je ovde prva i najvažnija lekcija u auto školi kako koristiti sirenu. Takođe je postalo sasvim jasno da smo došle u tropsko područje. Do polovine novembra, sezona monsuna je već uveliko bila iza nas, ali su visoka temperatura i vlažnost vazduha i dalje bile prisutne. Takva klima pogoduje rastu vegetacije, čak i na tako neobičnim mestima kao što je vrh fasade jedne zgrade.
Kada već govorim o prvim utiscima, da pomenem još jedan detalj. Bez obzira koliko sam ja zavolela Indiju, ne želim da je sada nešto ulepšavam na mišiće, tako da moram da prijavim da čovek ne može, a da ne bude svestan ogromne količine đubreta na koje se povremeno nalazi. Na primer, nedaleko od našeg hotela naišle smo na jedan fakultet. Mi smo prošle pored dvorišta fakulteta i nismo mogle da verujemo koliko se otpada nalazi na nečemu što bi trebalo da bude travnjak ili makar čista zemlja između drveća koje tu raste. Ja moram da priznam da mislim i da u neku ruku razumem otkud ovakva pojava. Ovde je klima, kao što sam rekla, takva da je stalno toplo i vlažno (ovog dana je bilo oko 33 stepena i 70% vlažnosti). Osim kod rasta vegetacije, to pomaže i u raspadanju organskih materija, tako da pretpostavljam da u prošlosti bacanje eventualnog otpada gde god se taj otpad stvarao, nije predstavljalo nikakav problem, jer bi se on brzo i raspao. Ozbiljan problem nastaje sa savremenim materijalima koji se pre svega koriste kod ambalaže (na primer, nešto tako obično i svakodnevno kao što plastična kutija ili celofanska kesa u koje se pakuje sendvič, ili plastična flaša za vodu), koji se prave za samo jednu jedinu upotrebu, a onda se raspadaju vekovima (to mi sve laboratorijski pretpostavljamo, jer ovakva ambalaža ne postoji vekovima da bismo imali i egzaktne dokaze). Ako imate već naviku da svoj otpad bacate gde god vam je zgodno, onda to u kombinaciji sa materijalima koji se ne raspadaju brzo stvara poprilično ružan problem.
Ali da se vratim na našu šetnju tog popodneva. Ubrzo smo stigle do jedne od glavnih železničkih stanica u Mumbaiju koja se nekada zvala Terminal Viktorija, a danas se zove Terminal Čatrapati Šivadži , odnosno, Terminal Kralja Šivadžija, po vladaru iz 17. veka iz dinastije Marata, čijim je krunisanjem formalno nastalo Carstvo Marata koje je do kraja svog postojanja 1818. godine obuhvatalo veći deo indijskog potkontinenta. Ova istorijska zgrada koja je na Uneskovoj Listi svetske baštine zaista deluje izuzetno lepo. Sva je u ukrasima i to je neka viktorijanska verzija venecijanske gotike koja je kao stil bila popularna u vreme izgradnje stanice (1888.).
Ova železnička stanica, koju je projektovao neki engleski arhitekta, izvanredno je dekorisana od strane lokalnih umetnika i zanatlija, a nazvana je Terminal Viktorija u čast zlatnog jubileja britanske kraljice koja je tada vladala i Indijom. 1996. godine naziv stanice je promenjen, mada se i danas kolokvijalno često koristi njen stari naziv.
Kad smo već stigle do stanice, malo smo i ušle unutra i tu prošetale. Naravno bila je velika gužva. Mumbaj je jedan od svetskih mega-gradova i ima preko 20 miliona stanovnika, tako da je i normalno da su na čvorištima kretanja ljudi velike gužve.
Nakon kraćeg zadržavanja oko stanice i na njoj, krenule smo dalje peške. Ubrzo smo prošle i preko trga Hatatma Čauk na kojem se nalazi fontana Flora, nazvana tako po rimskoj boginji, koja predstavlja jedan od poznatijih prizora iz Mumbaija. Na trgu se nalazi i Spomenik mučenicima, dok sam naziv trga znači Trg mučenika i to je ime dato trgu 1960. godine.
U ovom kraju smo ujedno krenule i da nailazimo na sve jači uticaj kolonijalne arhitekture, u vidu većih i impozantnijih zgrada. Neke od njih, kao što su Bombajski Visoki sud, deo Mumbajskog univerziteta sa Sahat kulom Radžabaj, Državna banka Indije, kao i Mumbajski gradski sud, mogu se videti sa velikog travnjaka koji se naziva Ovalni majdan.
Naravno, zbog jakog uticaja Britanaca, kao i njihovih navika i sklonosti, u Indiji je danas jedan od najpopularnijih sportova kriket, a Ovalni majdan predstavlja idealno mesto da bi se ovaj sport vežbao.
Nastavivši šetnju došle smo i do Muzeja Kralja Šivadžija, Čatrapati Šivadži, koji smo narednog dana i obišle, ali smo tokom ove informativne šetnje samo ušle u dvorište.
Od muzeja smo se jednom ulicom uputile direktno ka Kapiji Indije. U pitanju je veliki slavoluk na obali Arabijskog mora, kod mumbajske luke, i njega su Englezi podigli da bi sa njim dočekali kralja Džordža V i njegovu ženu koji su došli u posetu 1911. godine. Međutim, pošto luk ipak nije bio gotov na vreme, za kraljevu posetu su napravili maketu od kartona, a prava Kapija Indije od bazalta završena su tek 1924. Ova kapije je simbolično služila kao svečani ulaz za Britance kada su dolazili u svoju veliku koloniju, ali su svoju simboličnu svrhu ispunila i kada su videla leđa poslednjem britanskom vojnom kontingentu koji je ceremonijalno otišao upravo odavde u februaru 1948. godine, nekoliko meseci nakon što je u avgustu 1947. godine Indija ponovo stekla svoju nezavisnost.
Malo smo se slikale kod Kapije Indije gde je bila velika gužva, a onda smo otišle u obližnji hotel Tadž Mahal da bi se tamo osvežile jer smo potpuno dehidrirale, a i bile smo umorne od poremećaja vremena. To je bio pravi potez i mada je unutra bilo previše ohlađeno, ipak su nam sokovi, kafa i voda, kao i odmor i predah prijali.
Posle ove pauze i još malo šetnje, otišle smo na ranu večeru u poznati bar i restoran „Leopold“. Na žalost, samo godinu dana kasnije, u novembru 2008. godine, u jednom terorističkom napadu, ovde je ubijeno dosta ljudi (a i sam hotel Tadž Mahal je napadnut i zapaljen tom prilikom). Ipak, u vreme kada smo mi bile tu, sve je bilo lepo, mirno, a restoran je bio pun i turista i Indusa. Tu smo počele da se upoznajemo sa indijskom hranom, jer ni Sneža ni ja nismo praktično mnogo o tome znale pre puta. Uzele smo kari od škampa i još jedno jelo od piletine, chicken tikka masala, i oba su bila jako ljuta, ali i veoma ukusna.
Tada smo za susednim stolom prvi put videle i naan – vrstu indijskog hleba koji će nam kasnije postati omiljeni deo indijske hrane.
To veče smo veoma rano legle, ali su mene uprkos čepićima stalno budile petarde tako da sam se poprilično mučila. Ipak sam se u neka doba uspavala.