Dakle, prvi hram na koji smo naišle u okviru kompleksa hramova u Patadakalu jeste maleni hram Kadasidešvara sagrađen polovinom 7. veka. Na njemu sam primetila svastiku koja je kao deo prozora ukrašavala bočni zid hrama. Oblik svastike je starinski religiozni simbol koji se odvajkada koristio u različitim evro-azijskim kulturama. On naravno i dalje ima veoma bitno i duboko duhovno značenje kod velikog broja naroda, čak postoji i važna i jasna razlika da li kraci svastike idu na jednu ili na drugu stranu, ali je na veliku žalost ovaj simbol surovo zloupotrebljen od strane Nacista.
Svastika na zidu hrama Kadasidešvara
Sledeći je hram Džambulinga. Takođe malih dimenzija i takođe iz polovine 7. veka. Kada smo Sneža i ja bile u Patadakalu, ovaj hram je bio prekriven skelama sa spoljne strane jer je u toku bila restauracija.
Ja naravno neću sada da ulazim u sitna crevca i pišem koji sve zanimljivi detalji postoje na svakom od hramova jer bi to onda bila čitava knjiga, već ću samo povremeno pomenuti nešto što smatram bitnim ili mi je zapalo za oko. Poenta je svakako da smo posetile sve hramove, a naredni je bio hram Galaganata.
Hram Galaganata
Hram Galaganata je sagrađen polovinom 8. veka. Na slici gore se lepo vidi amalaka, kružni rebrasti ukras na vrhu tornja koji se zove šikara. To su sve odlike severnoindijskog stila izgradnje hramova.
Ispred ulaza u hram videle smo i dve devojke kako se slikaju.
Da bi slika bila lepša tašne treba ostaviti sa strane
Obe devojke na slici nose šalvar kamiz, komplet koji se sastoji od pantalona i dugačke tunike. Uz nezaobilazni sari to je još jedan tipičan odevni predmet koji nose žene u Indiji, s tim da šalvar kamiz mogu da nose i muškarci, ali naravno u primerenijim bojama i svedenijem dizajnu.
Sledeći u nizu je mali hram Čandrašekara koji nema nikakav toranj i on je gotovo neprimetan između hrama Galaganata i hrama Sangamešvara. Ovaj drugi, hram Sangamešvara je jedan od najstarijih hramova u Indiji; njegova izgradnja je završena 733. godine nove ere. To je prvi hram na koji smo ovde naišle, a da je izgrađen u južnoindijskom stilu koji se takođe naziva i dravidskim arhitektonskim stilom. Da podsetim – između ostalog ovaj stil karakteriše piramidalni oblik tornja koji se uzdiže iznad centralnog svetilišta i koji se naziva vimana.
Hram Sangamešvara; levo iza njega vidi se hram Galaganata koji je građen u severnoindijskom stilu
Zatim smo došle do hrama Kaši Višvanata.
Hram Kaši Višvanata
I ovo je jedan od manjih hramova, sagrađen u severnoindijskom stilu. Kao i kod drugih hramova i kod njega je najsvetije mesto unutrašnje svetilište u kojem se nalazi lingam.
Lingam u garbagrihi hrama Kaši Višvanata
Sledeći je bio hram Malikardžuna. To je hram posvećen Šivi izgrađen polovinom 8. veka u južnoindijskom, tj., dravidskom arhitektonskom stilu.
Hram Malikardžuna
Ovaj hram je zanimljiv jer se često naziva blizancem najveličanstvenijeg hrama u Patadakalu, a to je hram Virupakša. Ova dva hrama su praktično isti, jedino što je Virupakša veći. Sagradile su ih dve žene istog kralja koje su bile sestre, a sve u slavu vojne pobede svog muža, kralja Vikramaditja. Hram Malikardžuna je sagradila druga kraljeva žena kraljica Trilokjamahadevi.
Unutar ovog hrama smo imale sreću i naišle na jednu ženu koja nam je lepo objasnila neke detalje i skrenula pažnju na specifične ukrase.
Unutar hram Malikardžuna; u dnu se vidi svetilište sa lingamom
Unutar hram Malikardžuna; na donjem reljefu je prikazan Krišna kao beba
Unutar hrama Malikardžuna; scene iz Kama Sutre
I onda smo prešle u hram Virupakša koji se nalazi odmah do prethodnog i koji je oko 740. godine sagradila kraljica Lokamahadevi da bi, dakle, proslavila pobedu svog muža nad kraljevima sa Juga.
Hram Virupakša
Unutrašnjost ovog hrama je bila praktično ista kao i u prethodnom, ali je ovaj hram bio veoma aktivan. Unutra, u svetilištu, gorele su sveće i mirisni štapići, platforma koja je služila kao oltar i lingam koji se na njoj nalazio bili su ukrašeni cvećem, tu je stajao neki sveštenik, a ljudi su prilazili i prinosili ponude.
Ovaj hram ne važi za džabe za najbitniji hram u okviru kompleksa. On ima istinski neverovatno bogatu dekorativnu plastiku i zaista je impresivan i spolja i iznutra.
Bogato ukrašeno krilo hrama Virupakša
Preko puta hrama Virupakša nalazi se Paviljon Nandi. Kao što sam u prethodnom delu priče o Indiji već rekla, božanstvo Nandi je vezano za boga Šivu i često ima posebne hramove sa većim ili manjim, a često i ogromnim skulpturama u vidu bika. Kao i hram Virupakša na koji se nadovezuje i Paviljon Nandi je takođe aktivan. Tu smo zatekle dosta ljudi koji su se tiskali oko skulpture Nandi ostavljajući ponude i paleći mirisne štapiće.
Paviljon Nandi
Paviljon Nandi
Dok smo nas dve stajale ispred hrama Virupakša, oko Nandi se tiskalo i mlado i staro, a dok smo se nas dve približile ostalo je još samo par dece.
Mladi obožavaoci Nandi
Mi smo onda napravile jedan krug spolja oko Paviljona Nandi, koji je i odatle bio veoma lep, a odatle smo između ostatka zidova i zelenila uspele da vidimo i deo reke Malapraba koja teče odmah pored lokaliteta.
Bočni pogled na Paviljon Nandi
Tu smo nekako došle do kraja lokaliteta, pa smo krenule da se vraćamo ka izlazu, ali smo uz put posetile i hram Sangamešvara čiji je ulaz okrenut upravo ka reci, tj., ka istoku.
Pre toga sam još jednom slikala hram Sangamešvara zajedno sa hramom Galaganata. Na slici se vidi i Stub pobede na kojem se nalazi natpis na jednom starom jeziku koji se bavi kraljem Vikramaditjom II u ime čijih pobeda su podignuti hramovi Malikardžuna i Virupakša, koji su ujedno i najlepši na lokalitetu Patadakal.
Patadakal
Sada smo bile spremne da idemo dalje, a to je ovog dana podrazumevalo i posetu selu Aihole. Mada u selu postoji nekih stotinak hramova sagrađenih između 6. i 8. veka, većina njih su ili razrušeni ili su se utopili u samo naselje. Tek nekoliko hramova danas stoji dovoljno samostalno, a i organizovano ograđeno, da bi se posetili. Pošto smo mi već obišle dosta ovog dana, naša poseta hramovima u Aiholu se svela na dva.
Prvo smo otišle do omanjeg hrama Hukimali Gudi.
Hram Hukimali Gudi, pogled na zadnji deo hrama
Dok smo mi obilazile oko hrama, prišla su nam neka deca čiji su roditelji sedeli u hladovini jednog obližnjeg drveta i tražili su da ih slikamo. Po svim ovim mestima koje smo obilazile ovog dana, kao i kada smo pravile pauze uz put, susretale smo se i sa lokalnim stanovnicima i sa posetiocima iz drugih delova Indije koji su želeli da se slikaju, tj., da ih fotografišemo, ali nam niko nije tražio da im i pošaljemo te fotografije. To mi je do dana današnjeg ostalo kao enigma – zašto Indusi toliko vole da se fotografišu, mislim na sam čin fotografisanja, ne nužno na posedovanje te iste fotografije.
Prilikom traženja da ih slikamo, najčešće su deca ujedno i naizgled vežbala engleski tako što su nas bezbrojno puta pitali kako se zovemo i iz koje smo zemlje ili su samo želeli da se rukuju. Bili su svi izrazito dragi. Već kasnije kad smo se uveče vratile u grad Hospet, krenulo je prošenje što hrane, što para. Ova deca koju smo sretali tokom današnjeg obilaska su eventualno tražila olovke, a jedna devojčica je tražila knjigu. Na žalost, nas dve nismo bile spremljene za tako nešto.
Drugi hram koji smo posetile u Aiholeu je ujedno i najveći i najimpresivniji hram u ovom mestu. U pitanju je Hram Durge. I ovaj hram pripada ostvarenjima iz perioda vladavine dinastije Čalukja. Već na prvi pogled se vidi da je ovo veoma neobičan hram, imajući u vidu njegov oblik i zaobljeni zadnji deo poput apside u hrišćanskim crkvama.
Hram Durge, prilaz zadnjem delu hrama
Mada se zove Hram Durge zapravo se ne zna tačno kome je ovaj hram bio posvećen pošto je njegovo centralno svetilište prazno. Doduše, u nišama koje se nalaze u ophodnom prolazu koji vodi oko središnje prostorije hrama, postoji i visoki reljef boginje Durge, ali postoje takođe i reljefi drugih bogova, tako da to svakako nije razlog za današnji naziv. Ipak, to ni na koji način ne umanjuje lepotu i zanimljivost ovog hrama.
Hram Durge, mi smo stigle u vreme kada je jedna grupa posetilaca slušala svog vodiča
Hram Durge, bogato ukrašeni ophodni prolaz; s desne strane se vidi niša sa svastikama
Hram Durge, visoki reljef boga Narasime u jednoj od niša
Kao što sam rekla, u jednoj od niša je prikazana i boginja Durga. U veoma složenom hinduističkom panteonu, Durga je jedna od manifestacija boginje Parvati i to ona koja se bori sa zlim i demonskim silama koje ugrožavaju mir, sklad i prosperitet. Tako se ona često prikazuje kako ubija demona u obliku bivola i, da se još malo zakomplikuju stvari oko imena, u tom obliku se zove Mahišasuramardini. S druge strane, ovo je sjajna reč da čovek može da se igra i vežba koliko brzo može da je izgovori, ali da bude tačno.
Dakle, Durga se prikazuje kako jaše na tigru ili na lavu i ima brojne ruke, a u svakoj po neko oružje. Tako je i ovde u Hramu Durge u Aiholeu.
Hram Durge, visoki reljef boginje Durge
Hram Durge u Ajholeu ima odlike severnoindijskog stila izgradnje hramova, s tim da mu je šikara, toranj iznad centralnog svetilišta, delimično srušen, a amalaka, kružni rebrasti ukras koji stoji na vrhu šikare oboren i leži na zemlji nedaleko od hrama.
Hram Durge, ostatak šikare i amalaka koja stoji u blizini
Hram Durge u Aiholeu
Dok smo mi završile sa ovim obilaskom, već je došlo vreme da krenemo da se vraćamo za Hospet. Udaljenost na mapi i ne deluje toliko velika (oko 130 km), ali nam je bilo potrebno tri sata kolima da bismo prešle taj put.
Gužva na putu je bila velika i to je bila prilika da se još više upoznamo sa indijskim običajima vezanim za vožnju. Već sam pominjala da Indusi u velikoj meri koriste sirenu dok voze, ne samo da bi nekome naglasili da treba da se skloni sa puta, već još više da bi drugima skrenuli pažnju na to da je korisnik sirene takođe prisutan u saobraćaju. Mislim da je glavni razlog za to taj što oni ili nemaju ili uopšte ne koriste retrovizore. Zapadnjacima čitav saobraćaj u Indiji deluje potpuno haotično, ali se vremenom shvati da u tom naizgled haosu postoji izvestan red (ako je red reč koju mogu da koristim u ovom kontekstu). Naime, bitno je samo kretati se ujednačenom brzinom bez naglog zaustavljanja, gledati ispred sebe i uzimati u obzir ono što je u vašem vidokrugu. Kada se to pravilo poštuje, onda u principu i nema nekih većih problema. Ovo važi i kada se peške prelazi ulica. Prateći ovo pravilo, do kraja našeg boravka, Sneža i ja smo postale vrhunski stručnjaci za prelaženje ulice prepune kola, motora i drugih pešaka.
Ali da se vratim na korišćenje sirene. Dok smo se tako vozile u pravcu Hospeta, dešavalo se da naš vozač krene da pretiče, recimo neki kamion. Taman kada naša kola dođu do pola, vozač kamiona kojeg mi pretičemo reši da i on sam hoće da pređe kamion ispred sebe i onda on samo naglo krene u preticanje. Onda naš vozač nalegne na sirenu, ali je morao i da koči, pošto je vozač kamiona ispred nas očigledno koristio gore opisano pravilo, a to je da gleda samo ispred sebe i da se ni na koji način ne osvrće na dešavanja bočno ili iza njega.
Doduše, dosta vlasnika kamiona sasvim jasno traži šta treba da se radi na putu, pa ko je kriv ostalima što ne čitaju. Na slici koja sledi lepo piše na engleskom (verovatno i na nekom lokalnom jeziku): Sirena molim!
Indijski kamioni ne samo da su šareni, već i traže napismeno da se koriste sirene
Kako je sunce zalazilo, primetila sam još jedan saobraćajni običaj. Dugo niko nije imalo upaljena svetla, a sumrak je već bio na izmaku i bilo je dosta mračno. I dalje ništa od svetala. Već sam pomislila da oni ili nemaju svetla ili ih možda ne koriste da bi štedeli nešto, akumulatore ili gorivo. A kada je mrak već sasvim pao, odjednom su svi upalili svetla i to isključivo – dugačka. Bilo mi je drago kada smo se dovezle u Hospet.