Indija 2007, 11. deo (Hospet, Bangalor, Majsor)
Dakle, posle tri sata vožnje iznajmljenim kolima sa vozačem vratile smo se u Hospet i tu nas je vozač dovezao do železničke stanice baš kad smo htele – oko 7 uveče. Imale smo voz za Bangalor u 19.55 i on je stigao čak par minuta pre vremena! Pa ajde da nam sada neko priča nešto za indijske vozove i njihovo kašnjenje.
Ono što smo i Sneža i ja konstatovale ovom prilikom bilo je sledeće. Ovo je bio potpuno isti voz kao onaj iz Mumbaija za Gou. Ali... posle već jednog voznog iskustva, jednog autobuskog iskustva i desetak dana u Indiji, mi ove večeri uopšte nismo bile potresene ili iznenađene. Naprotiv, ušle smo u vagon u kojem smo imale ležaje i smestile se sa lakoćom kao da smo ušle u prvi razred nekog voza u Evropi.
Već sam ranije opisivala „drugu normalnu klasu“ (https://www.svudapodji.com/indija-3/) i tamo može da se vidi par fotografija ove vrste vagona. To je otvoreni kušet sistem i mi smo ove noći imale ležajeve koji su se pružali paralelno sa prolazom. Smestile smo rančeve ispod donjeg ležaja, ispružile se svaka na svom krevetu, okrenule leđa prolazu, pokrile se dobro i sasvim pristojno prespavale do narednog jutra.
Plan je bio da rano ujutru budemo u Bangaloru, a da onda gledamo da se odmah prebacimo u Majsor. Tamo bismo obilazile šta treba do predveče, a onda bi se noćnim autobusom prevezle do grada Koči koji se nalazi u saveznoj državi Kerala.
Za početak, mada je Bangalor (od ranijeg engleskog naziva, a danas je zvanično ime Bengaluru) glavni grad savezne države Karnataka i sedište izuzetno velike i uspešne informatičke industrije u Indiji, mi se uopšte nismo tu zadržavale, već smo po planu kupile karte za naredno odredište a to je bio grad Majsor. I on se nalazi u saveznoj državi Karnataka i evo gde smo Sneža i ja prolazile u toj državi.
Dok smo se vozom prebacivale od Bangalora do Masora, prolazile smo kroz više mesta, ali i kroz brojna polja.
Majsor je sa veoma malim prekidima bio sedište dinastije Vodejar od 1399. godine do 1947. godine kada je Indija stekla nezavisnost. Generalno gledano, pre dolaska Britanaca i ostalih kolonizatora, na indijskom potkontinentu postojalo je više država kojima su vladale različite dinastije radža, sultana i nosilaca ostalih kraljevsko-carskih titula. Kada su došli Britanci, kao najdominantniji kolonizatori, ovi lokalni vladari su se praktično uglavnom pretvorili u britanske vazale. Njih čak 566 je imalo pojedinačne sporazume sa Britancima! Kada su Britanci otišli, formalno gledano, sve ove pojedinačne države su ponovo stekle svoju nezavisnost, ali su u okviru stvaranja jedinstvene savezne države i republike njihovi kraljevsko-carski vladari prepustili vladavinu u zamenu za zadržavanje imovine i dobijanje određenih redovnih novčanih naknada. Kako je vreme prolazilo, te naknade su se smanjivale, a od 1971. godine su u potpunosti i ukinute. To je dovelo do toga da su neke od palata pretvorene u hotele ili su potomci ranijih vladara krenuli da se aktivnije bave biznisom, a neki su ušli i u politiku, ali ovaj put u okviru demokratskog sistema koji postoji u republici. Često se Indija naziva i najvećom demokratijom na svetu, obzirom da je druga na svetu po broju stanovnika, ali ima višepartijski sistem.
Ali da se ja vratim na priču o Majsoru. U ovom gradu postoji jedna istinski veličanstvena palata – Palata Amba Vilas koju najčešće zovu Majsorska palata i koja je i danas zvanično sedište dinastije Vodejar. Palata je podignuta u indo-saracenskom stilu u periodu od 1897. do 1912. godine, nakon što je prethodna palata izgorela do temelja.
Po dolasku u Majsor, nas dve smo prvo otišle do palate, ali smo samo prošetale oko imanja na kojem se palata nalazi. To je bila sasvim dobra odluka, jer je na početku našeg ipak kratkog boravka u gradu nebo bilo i plavo i sa oblacima, dok su se kasnije oblaci skroz navukli i tada je palata manje dolazila do izražaja.
Obilaženje unutrašnjosti palate smo ostavile za kasnije, jer smo prvo otišle na lagani ručak, a htele smo i da odemo na pijacu. To je podrazumevalo hodanje malo na jednu stranu, pa posle i na drugu, ali nije nam smetalo. Uz put smo u par navrata svratile u radnje u kojima su se prodavali materijali i sariji. To je bila gozba za oči. Majsor je između ostalog poznat po tkanju svile i dobar deo najboljih proizvoda ove vrste mogao je da se vidi po ovim radnjama. Naravno, nas dve smo bile dovoljno mudre da ni ne pomišljamo da kupimo neki sari. Ma koliko da ta vrsta odeće može da deluje lepo, egzotično i zanosno, pogotovo kada su sariji napravljeni od posebno delikatnih i vrhunski lepih materijala, oblačenje ili bolje rečeno „instalacija“ sarija podrazumeva ozbiljnu uvežbanost koja se najbolje stiče ako ste baš rođeni u Indiji ili tu odrastate.
Na ulicama je često bila velika gužva, a pogotovo je bilo živo na jednom od glavnih trgova a to je Skver Krišna Radža.
Kao uvertira za ono što smo videle na čuvenoj majsorskoj pijaci Devaradža, mi smo i po trotoarima kojima smo hodale viđale dosta ljudi koji su prodavali neverovatno dugačke niske cveća umotane u krug kao da je u pitanju nekakav konopac.
Pijaca Devaradža je između ostalog čuvena upravo po velikoj količini cveća koje se prodaje u najčešće u vidu cvetnih girlandi.
Zanimljivo je bilo da smo videle samo muškarce da rade na ovim štandovima/radionicama.
Da li možete samo da pretpostavite koliko je ovaj deo pijace divno mirisao? Mi smo kao omađijane hodale između štandova i uživale u svemu tome, a onda nas je jedan momak koji se dobrovoljno, nepozvano, ali ne previše nametljivo prijavio da nam bude kao vodič kroz ovaj deo pijace odveo i do radnje koja predstavlja prirodni nastavak ovih sa cvećem. Bila je to radnjica u kojoj su se prodavali parfemi, pre svega ulja napravljena od raznog cveća, a mi se uopšte nismo bunile. Osim što smo kupile neke od tih mirisnih ulja (Sneža je, mislim, pokupovala pola radnje da bi kasnije te bočice sa uljima delila po Beogradu svojim prijateljima kao poklon), nas dve smo istinski uživale i u stvarima koje su nam momci u toj radnji pokazali.
Jedna od njih je bila kako da osiguramo da čitav dan imamo pristup mirisnom ulju, a da ne nosimo bočicu sa sobom. Naime, napravi se mala loptica od vate, ona se natopi uljem i onda se udobno smesti u jedan deo ušne školjke koji kao da je priroda napravila baš za tu svrhu. Kako dan odmiče, a originalno nanesen parfem ispari, dovoljno je da osoba koja ima tu lopticu u svojoj ušnoj školjki nežno vrhom prsta diskretno pritisne lopticu i dobiće novu količinu mirisnog ulja kojim onda može da se dodatno namiriše.
Drugo šta su nam ti momci pokazali u radnji sa parfemima bilo je kako se zapravo mirisni štapići prave ručno.
Na ovoj pijaci, ali takođe i na puno drugih mesta širom Indije, videle smo štandove na kojima se prodaje kumkum ili kumkuma. U pitanju su jarki pigmenti napravljeni od prirodnih materijala koji se koriste za društveno ili religiozno obeležavanje ljudi. To obeležavanje najčešće ide u formi tačke koja se stavi na čelo, između obrva i ta tufna se zove bindi. Bindi se tradicionalno stavlja između obrva na mestu koje pokazuje gde se nalazi takozvano treće oko ili adžna čakra. Kao i sve u Indiji, ni upotreba kumkuma nije jednostavna, što se vidi već po mnoštvu različitih boja u kojima se proizvodi. Naime, postoji čitav složeni sistem ko koristi koje simbole i kako se ti simboli ispisuju po licu. Kasnije tokom našeg putovanja nailazićemo na veoma raznolike načine nanošenja kumkuma.
Naravno, na pijaci postoji i deo gde se prodaje voće i tu smo takođe prošle.
Mi smo redovno jele voće, ali moram da priznam da smo najčešće kupovale mandarine, jer su nam bile najlakše za ljuštenje, a ujedno i najhigijenskije. Banane koje se takođe veoma lako jedu i ne zahtevaju pranje voća ili neki pribor, a koje smo probale tokom ovog puta po Indiji, meni nisu bile previše impresivne; jela sam i znatno slađe na raznim svojim drugim putovanjima. Međutim, ovog dana smo naišle na neka kolica na trotoaru sa kojih su prodavali sveže očišćene papaje da se jedu na licu mesta. Odlučile smo se da uzmemo jedan veći komad isečen na kocke i to je zaista bila fantastično ukusna papaja, možda čak i najukusnija koju sam u životu probala. Ipak, ono što je bilo posebno zanimljivo jeste kako su je prodavali – na stranici iz časopisa.
Nama to već nije smetalo, bile smo dovoljno dugo u Indiji da bi se navikle na takve stvari, a i ukus papaje je bio toliko dobar, da smo je pojele dovoljno brzo da nikakvo olovo ili farba sa podloge nisu stigli da pređu na voće. I ništa nam nije falilo na kraju.
Posle ove slatke voćne pauze, uputile smo se ponovo ka Majsorskoj palati sada već sa jasnom namerom da je posetimo iznutra. Uz put smo se divile i drugim zgradama pored kojih smo prolazile.
Kada smo stigle do Majsorske palate koja je zaista predivna, suočile smo se sa time da je bilo apsolutno zabranjeno da se unutra slika na bilo koji način i tako smo fotoaparate i video kameru morale da ostavimo na posebno određenom mestu. Takođe smo morale i da se izujemo i tu ostavimo cipele, pa smo posle bose obilazile čitavu palatu.
Mada ja generalno nisam uopšte imala problem da se izuvam kada je trebalo nešto da se obilazi, moram da priznam da sam posle obilaska ove velike palate imala osećaj da sam dosta prljava. Valjda je tome doprinela i činjenica da smo posle čitavog dana obilaska lokaliteta oko Hospeta prethodnog dana noć provele u vozu. S druge strane, pošto sam u vozu odlično spavala, svo ovo šetanje nije mi previše teško palo.
Palata iznutra je bila još impresivnija nego spolja, ali to treba da se vidi da bi se u potpunosti uživalo, a ja ne mogu da ponudim nikakve fotografije.
Posle obilaska palate, otišle smo na večeru, jer je pred nama bila još jedna noć koju je trebalo da provedemo u prevozu. Ovaj put je u pitanju bio autobus koji je vozio od Majsora do grada Koči ili Kočin u saveznoj državi Kerala. Dok smo večerale, sa terase restorana smo ponovo imale pogled na Skver Krišna Radža.
Kada smo završile sa večerom, otišle smo na autobusku stanicu u čijoj smo garderobi već na samom početku boravka u Majsoru ostavile svoje rančeve. Dok smo čekale da ih preuzmemo, meni je počelo nešto čudno da se dešava po stomaku i to specifično po crevima. Mislila sam da će da prođe i tako ništa nisam preduzimala dok nismo uzele rančeve, a onda smo ih odnele blizu perona sa kojeg će da krene naš autobus. Sneža je otišla do toaleta prva, a ja sam se vrlo brzo pokajala što nisam ja prva otišla jer se u mojim crevima dešavalo nešto veoma ozbiljno. I to jako brzo. Sneža se vratila u neka doba i pokušala je nešto da mi kaže u vezi sa dotičnom ustanovom, ali sam je ja samo prekinula i kao bez glave odjurila do toaleta koji se nalazio dosta daleko. Bila sam u panici da li ću stići na vreme. Kada sam uletela u ženski deo, na sekund sam se zaprepastila zbog organizacije prostora, ali sam uspela da uletim u jednu od dve kabine na vreme. Naravno, kao i uvek u takvim situacijama, i ja sam osetila ogromno olakšanje. Zbog svega.
Razlog za moju inicijalnu zaprepašćenost ležao je u činjenici da se ženski toalet sastojao od jedne prilično velike prostorije u kojoj su postojale samo te dve kabine u samom dnu prostorije. Svuda okolo, pored zidova, na nešto podignutim platformama postojao je niz rupa, ali bez ikakvog paravana bilo koje vrste.
Meni je to bilo prvi put (i za sada jedini) da sam se našla u takvom toaletu. Moram da priznam da pošto nisam navikla na takve toalete, a dolazim iz kulture u kojoj se svi pravimo kao da niko ne ide u WC i svi smo „iznad situacije“, bilo bi mi užasavajuće neprijatno da izbacivanje retke stolice iz sebe uradim pred svedocima.
S druge strane, sebi sam obećala da ću sledeći put kada se nađem u takvom toaletu, čak i ako postoje kabine, hrabro čučnuti iznad jedne od tih rupa, pa makar me gledale sve žene koje čuče iznad svojih rupa. Čisto radi avanture i vežbanja opuštanja u svim životnim situacijama.