Na žalost, od Majsora do Kočija morale smo da putujemo autobusom jer nema voza i to putovanje je bila jedna poprilična noćna mora. Čitavu noć je autobus neverovatno truckao i poskakivao, ne samo zbog kvaliteta puta i rupa na njemu, već i zbog potpuno nepostojećih amortizera. Mada su sedišta mogla dosta da se obore, bila su prekrivena nekakvim plastičnim materijalom i stalno sam klizala niz svoje sedište. Zbog toga sam čitavu noć pokušavala da se oduprem od poda i sprečim to klizanje, tako da sam ujutru jedva uspela da izađem iz autobusa, jer su me od tolikih napora tokom noći neverovatno bolela kolena. To je na svu sreću dosta brzo prošlo.
Tog noćnog putovanja se ipak veoma živo sećam i dan danas zbog sasvim druge stvari. Paralelno sa nama, na sedištima sa druge strane prolaza sedeo je, kako će se ispostaviti, jedan bračni par – on je bio dosta stariji od nje, a ona je još bila jako mlada, ali je takođe bila i neverovatno lepa žena. Dosta tamnije puti od uobičajene boje što je ukazivalo da je sa juga Indije. Oni su putovali sa svojom malenom bebom koja je često kašljala, ali to nije ni najmanje smetalo. U nekom trenutku je autobus pravio pauzu i suprug je izašao napolje. Pošto smo sve bile budne, ta mlada žena nam se obratila na ne baš dobrom engleskom, ali je očigledno bilo da je htela nešto da nam kaže što je smatrala da je bitno. Ona nam se prosto izvinjavala, objašnjavajući da njena beba nema pravi kašalj (valjda da Sneža i ja ne bismo brinule da možemo da se razbolimo od nje), već da ima nekih problema sa srcem, pa su upravo i bili na ispitivanju kod nekih medicinskih stručnjaka u Majsoru.
Meni je ovo vrlo teško palo, s jedne strane zato što je u pitanju bila beba koja još nije imala ni godinu dana, a eto već je morala da se suočava sa ozbiljnim problemima. Međutim, s druge strane mi je bilo užasavajuće neprijatno da je majka smatrala da treba da se pravda tim nekim dvema strankinjama i da im se izvinjava zbog kašlja svoje bebe. U meni je proradio ženski instinkt vezan za brigu oko bližnjih i poželela sam da učinim nešto. Jedino što mi je pod datim okolnostima palo na pamet bilo je da mogu da eventualno dam neku pristojnu monetarnu donaciju sa nadom da to možda može da im olakša da kupe neke lekove ili slično i da kažem da je to poklon za bebu, ali mi je bilo takođe dosta neprijatno jer nisam znala kako to da izvedem, a da ih ni na koji način ne uvredim. Smislila sam da to probam da izvedem kada stignemo u Koči , ali su u toku noći, kada je autobus stao u nekom mestu uz put, roditelji sa bebom u naručju iznenada ustali i izašli iz autobusa.
Ujutru, posle dakle dosta neudobnog putovanja i tek par sati sna, stigle smo u Koči. Prebacile smo se do starog dela grada koji se zove Fort Koči, a u kojem nam se nalazio hotel. Kako smo stigle ujutru, naša soba još nije bila spremna, pa nas je gazda poslao na doručak u obližnji kafe Koši koji je praktično institucija u ovom mestu.
Doručak je bio sjajan: različito voće i dva komada kolača.
Doručak u Kočiju
Kolač manje više, ali je voće bilo fantastično. Kao što se vidi, bilo je tu i ananasa, papaje, banane, pomorandže (nemojte da vas zbuni zelena kora, voće je bilo savršeno zrelo), ali je bila tu i verzija ćirimoje. Ja tu voćku zovem ćirimoja jer se tako zove u Peruu gde sam je prvi put jela, a ne znam da postoji naziv na srpskom. Na engleskom se zove i „custard apple“, latinski naziv Annona cherimola. Zapravo u Indiji raste varijetet roda Annona i u većini jezika koji se govore u Indiji ovo voće se naziva sitafal (Sitaphal), što znači Sitino voće. Pošto dugo nisam pominjala indijske bogove, eto meni dobre prilike. Sita je pratilja Gospodara Rame, koji je inkarnacija boga Višnua i njegove inkarnacije Krišne. Sama Sita je avatar ili inkarnacija Sri Lakšmi.
Ovaj doručak mi je jako prijao i kao osveženje za oči, ali i kao osveženje za telo, jer sam bila jako umorna. Mada smo se zadržale izvesno vreme u tom kafiću, naša soba još nije bila spremna kada smo se vratile u hotel. Sačekale smo još malo, a onda se dokopale sobe i to je prijalo pre svega kao mogućnost da se posle par dana konačno okupamo. Posle tog divnog osveženja, odmah je usledilo dobro i duboko spavanje, mada ne previše dugo.
Nakon toga smo se obukle i prvo malo prošetale dok nismo našle neko mesto za kasni ručak. U Kočiju nas je dočekala ogromna vlažnost vazduha, tako da sam bez obzira na ono tuširanje sve vreme imala osećaj lepljivosti. Posle ručka smo krenule da se raspitujemo za izlete na koje bismo želele da idemo, ali gotovo ništa od onoga što se nudilo nije delovalo lako ostvarljivo, pa smo se razmišljale šta da radimo.
Dok smo kasnije sedele na kafi, Sneža je rešila da krene sa detaljnim planiranjem preostalih dana. Naša putovanja se obično svode na to da ja osmislim putanju i mesta koja ćemo posećivati, a uz put vidim i kako ćemo se prebacivati od mesta do mesta. Sneža se uglavnom prepušta mojim idejama, ali ako krene da planira onda ulazi u mnogo više detalja od mene sa svim vremenima datim u minut (ona je inženjer i voli brojke). Ja sam je pratila jedno vreme, a onda sam počela samo da klimam glavom jer mi je bilo jasno da u tom trenutku imamo previše nepoznanica. Indija nije baš odredište u kojem se lako može planirati unapred i u minut.
Ono što jesmo mogle da planiramo, a i da izvedemo, bila je kupovina avio karte od Čenaija do Pune i tu smo naravno morale da fiksiramo datum i vreme. Razlog zašto smo se odlučile za avio prevoz bio je veoma jednostavan: želele smo da izbegnemo vožnju vozom od 30 sati.
Dok smo sve ovo obavile, već je došlo i vreme za večeru. Kerala je poznata po mnogim stvarima, a između ostalog i po raznim kostimiranim predstavama sa tradicionalnom igrom. Najpoznatija među tim igrama je katakali. Mi smo se dvoumile da li da odemo na jednu takvu predstavu, ali smo i dalje bile toliko umorne da smo odustale. Samo smo otišle da jedemo, a onda smo se rano povukle u sobu na spavanje.
Narednog jutra smo se probudile svakako odmornije i onda smo prvo ponovo otišle u isti kafe na doručak. Ujedno smo malo i prošetale po starom centru Kočija .
Ulica Prinses
Koči je bio sasvim drugačiji od onoga što smo do tada videle u Indiji. Razlog za to leži u tome da su se u ovom mestu kod kojeg se nalazi neverovatno dobra i zavučena prirodna luka smenjivali kolonizatori iz Zapadne Evrope, prvo Portugalci, pa Holanđani, a onda i Britanci, tako da su svi oni ostavili svoj trag.
Koči između ostalog danas obuhvata Fort Koči koji je često naziva i Stari Koči, kao i Ernakulam, savremeno naselje u zaleđu lagune do kojeg smo se mi prethodnog dana dovezle autobusom iz Majsora. Ernakulam se zapravo nalazi na kopnu, dok se čitav ostali deo grada prostire po uzanim poluostrvima i brojnim ostrvima. Praktično čitava savezna država Kerala paralelno sa obalom Arabijskog mora na koje izlazi ima ogroman broj slankastih laguna i jezera koji su kanalima i rekama spojeni u jednu ogromnu mrežu plovnih puteva. Ukupna dužina tih plovnih puteva je preko 900 km. Čitav taj sistem se zove „backwaters“ što bi moglo da znači zaostale vode, a zapravo se reč koristi da označi delove reka u kojima se voda gotovo ne kreće, ustajalu vodu.
Međutim, taj čitav sistem vodnih puteva se vremenom naravno razvio u veoma živi deo države, tako da ništa tu ne stoji.
Mi smo za početak prošetale do takozvanih Kineskih ribarskih mreža. Te veoma specifično napravljene sprave kojima se lovi riba vode svoje poreklo još iz 14. veka kada su Kinezi ovde dolazili da trguju.
Kineske ribarske mreže
Kineske ribarske mreže
Dok smo gledale te mreže, bilo nam je fascinantno kako se voda brzo kretala što se videlo po biljkama koje rastu na površini. Očigledno je bilo u pitanju kretanje plime i oseke. U tom delu se praktično nalazi moreuz koji spaja Arabijsko more i tu veliku lagunu potpuno nepravilnog oblika koja je u stvari deo čitavog vodnog sistema koji sam gore pomenula.
Šetajući po Kočiju ujedno smo obavile i kupovinu raznih sitnica i poklona, kao dodatak na ono što smo već kupovale. Svuda u Indiji mogu da se vide razne šarene sitnice koje su i simpatične i deluju egzotično. Pošto smo ovde na izvestan način i ubijale vreme u toku pre podneva, smatrale smo da je dobar trenutak i da nešto pazarimo.
Za popodne smo već organizovale odlazak na kraći izlet tim vodnim putevima u okolini Kočija. Nije bilo ništa spektakularno, ali nije bilo ni loše. U pitanju je bila jedna izuzetno lagana vožnja čamcem, pre i posle koje smo imale još ludačkih vožnji po indijskim drumovima. Shvatila sam da mi to najviše smeta u Indiji – ludački saobraćaj i užasna buka i upotreba sirena. Posebno u odnosu na to ova kratka tura je bila pravi sedativ.
Tipičan veći brod koji se koristi za plovidbu turista po vodnim putevima Kerale
Brod na kojem smo mi sedele u foteljama od ratana kretao se na ljudski pogon. Bio je tu jedan lokalni stanovnik koji je na pramcu motkom odguravao brod. Bio je i na krmi drugi, ali u njega nisam gledala pošto su stolice bile okrenute ka napred. Muškarci u ovom delu zemlje nose suknje i dok smo mi lagano plovili nisam mogla a da se ne zapitam da li ispod suknji nose još nešto. Ostalo je to kao neodgovoreno večno pitanje; isto kao i u slučaju Škota i njihovih kiltova.
Kapetan lađe
U tom izuzetno laganom ritmu provele smo tri sata ploveći po lagunama, rekama i rukavcima i posmatrale okolinu. Ljudi naravno žive oko tih vodnih puteva i tako smo u jednom trenutku videle majku koja kupa svoje dete. Ona jeste koristila sapun, ali su i ona i dete bili u toj blatnjavoj vodi.
Imanje pored vode
Naravno, glavno prevozno sredstvo su čamci različitih veličina.
Čamci u Kerali
Kao što sam i pretpostavila ranije kada smo bile kod Kineskih ribarskih mreža, kretanje čak i ovih vodotokova u unutrašnjosti zavisi od plime i oseke, pošto je sve povezano u ogroman sistem spojenih sudova. Dakle, kada krene oseka na Arabijskom moru, vodotokovi krenu da idu upravo u pravcu mora. I obrnuto, kada je plima, onda vodotokovi idu u drugom smeru, od mora ka unutrašnjosti, tj., vraćaju se ka rukavcima i rekama. Otud u suštini i sam naziv backwaters, jer bi to bukvalno moglo da se prevede i kao povratne vode. Zato je voda u ovom sistemu malo slatka, malo slana.
U jednom trenutku smo se, da bi izašli na suvo, uvukli u uzak rukavac i tu su nam skrenuli pažnju na vodene zumbule (Eichhornia crassipes). Ta visoko invazivna vrsta vodi poreklo iz Južne Amerike. Pošto se ne zna da je iko baš sa namerom prenosio po belom svetu, smatra se da se biljka sama raširila tako što se kačila za brodove dok su bili u Južnoj Americi, a onda se dalje razmnožavala kada su brodovi otišli na neki drugi kontinent.
Vodeni zumbul
Tu smo dakle izašli na suvo da bismo posetili jedno lokalno nazovi selo, ali je u stvari najzanimljivije bilo kad su nam pokazali kako se prave konopci od vlakana sa opne kokosovog oraha. Kokosova palma ovde raste u izobilju i lokalni stanovnici su našli način da maksimalno iskoriste sve što im palma nudi.
Upredanje kokosovih vlakana u konopac
Dok smo tu boravile uz put smo grickale čips od banana i od juke koje smo kupile u Kočiju. Obe smo se složile da su bili veoma ukusni.
Posle ove suvozemne pauze, vratili smo se svi na brod i nastavili lagano da se krećemo „povratnim vodama“. Uz put nas je preteklo nekoliko manjih čamaca na kojima su veslali muškarci i žene; žene su uvek sedele napred, a muškarci pozadi.
Porodični prevoz na „povratnim vodama“ Kerale
Veći čamci poput ovog na kojem smo mi bile nije bio izuzetak i mada je veličina svakako bila dobra za manje grupe posetilaca, činilo se da oni te brodove koriste i za potpuno lokalne potrebe.
Plovila na „povratnim vodama“ Kerale
U toku dana smo se dogovorile i da uveče odemo na neku lepu morsku večeru. To smo i uradile. Preporučili su nam jedan restoran i tamo su čak imali kao posebnu ponudu to veče „Morski tanjir“. On se sastojao od lignji u divnom sosu, kozica u sosu, riblje „šnicle“ u sosu, velikog škampa, krabe i manjeg jastoga. Za predjelo smo uzele pohovane škampe. Da li treba posebno naglasiti da smo silno uživale?
Večera u Kočiju
Ipak, pre večere smo svratile do Dejvida (brat gazde hotela u kojem smo odsele) koji takođe drži svoj hotel, ali se razume i u turizam i organizaciju izleta i putovanja. Već smo ranije shvatile da ne možemo da organizujemo odlazak u prirodu, u neki rezervat ili na plantažu čajeva, kao što smo želele, pa smo se zato odlučile za onu popodnevnu kraću turu vožnje po lagunama. Kod Dejvida smo ove večeri za naredni dan organizovale praktično to isto, ali je trajalo duže i zamenjivalo je prebacivanje dalje na jug suvozemnim prevoznim sredstvima. Dogovor je bio da nas sutradan ujutru pokupi taksi i odveze do Alapuže gde smo se zatim ukrcale na brod koji je osam sati vozio do Kolama. Sve su to gradovi u saveznoj državi Kerala.