Indija 2007, 14. deo (Kanijakumari, Maduraj)
Sledećeg jutra smo otišle na železničku stanicu u Varkali i tamo hvatale voz za grad Kanijakumari. Glavni razlog zašto smo išle tamo jeste da je to mesto gde se nalazi najjužnija tačka indijskog potkontinenta i Sneža je izrazila jaku želju da tamo ode. Sasvim dovoljan razlog da se tamo i uputimo.
Uz put smo iz voza mogle da posmatramo vegetaciju. Sve je bilo intenzivno zeleno, ali su kokosove palme koje su dominirale u početku vremenom ustupile mesto mladim zasadima banana i pirinčanim poljima.
Kada smo stigle na odredište i izašle iz voza, nismo odolele i zamolile smo jednog čoveka da nas slika. Osim što fotografija pokazuje gde se nalazimo, takođe na njoj može da se vidi i kako putujemo, tj., sa kojim prtljagom.
Kao što se vidi na stanici, morale smo malo da pešačimo do stanične zgrade, ali smo već tamo svoje rančeve ostavile na garderobi, a onda smo kupile karte za grad Maduraj u koji smo otišle kasnije u toku dana. Inače, sada smo već bile u saveznoj državi Tamil Nadu.
Kada smo sve to obavile, uzele smo rikšu i došle do centra ovog malog grada. Spustile smo se jednom ulicom u kojoj su se nalazili štandovi sa raznom robom, pa smo iskoristile priliku da kupimo neke začine da bismo ih poneli kući, ali i indijske orahe da bismo ih odmah jele.
Kad sam već kod začina, Indija je naravno čuvena po njima, možda više nego bilo koja druga zemlja i ja sam svakako iskoristila sjajnu priliku da kupim neke začine koje sam onda odnela kući. Neki su za mene u tom trenutku bili novi, neki ne, ali sam vremenom savladala razne recepte, tako da sam sve sasvim dobro iskoristila. Ovom prilikom u gradiću Kanijakumari nisam slikala štandove sa začinima, ali imam jednu dobru sliku još iz Andžune, pa da vidite kakvo je to bogatstvo ponude.
Posle tog bazara došle smo do jedne čistine na kojoj je bio veliki broj klupa. Valjda Indusi vole da dođu tu, sednu i gledaju tu ogromnu vodu pred sobom. Naime, u teoriji, sa tog rta desno može da se vidi Arabijsko more, levo Bengalski zaliv, a ispred Indijski okean. Naravno, more ne zna kako se zove, ali je svejedno bilo zanimljivo biti na tom mestu.
Na peščanoj plaži koja tu postoji, uostalom kao i na ostalim plažama koje smo ranije posetile, ni muškarci ni žene, pogotovo one, ne kupaju se u kupaćim kostimima, već u garderobi u kojoj su došli do vode. Jedino se mladići ne kupaju skroz obučeni.
Naravno, i nas dve smo nakvasile noge; smatrale smo da nam je to bila gotovo obaveza na tom spoju kontinenta i velikih vodenih površina. Hinduisti generalno smatraju ušće triju reka svetim mestom i tu se peru svi gresi i skida se sa točka karme, tako da je moguće da smo i nas dve uspele makar neki greh da umanjimo na mestu gde se spajaju tri slane vode.
Odmah preko puta samog rta nalaze se i dva malena ostrva.
Na ostrvu desno na slici vidi se impozantna statua Tiruvaluvara, čuvenog tamilskog pesnika iz 1. veka pre nove ere, koja je visoka 40 metara (postolje i sama statua).
Odmah pored (na slici levo) nalazi se i drugo ostrvce na kojem je Vivekanandin memorijal. To je objekat sa crvenim krovom i na tom ostrvcetu je Svami Vivekananda, poznati filosof i hinduistički monah, meditirao 1892., godinu dana pre prisustvovanja zasedanju Parlamenta svetskih religija. Takođe se smatra i da je Vivekananda tu postigao prosvetljenje.
U stvari, Kanijakumari uopšte ne treba da bude usputno mesto u koje se slučajno svrati. Osim ova dva ostrvceta bitno je i to da je grad nazvan po boginji Devi Kanija Kumari. I ona je avatar boginje Parvati, u vidu mlade nevine devojke koja je trebalo da se uda za boga Šivu, ali se ovaj nije pojavio na dan svadbe. Kako legenda dalje kaže pirinač i ostalo zrnevlje koji su ostali neskuvani zbog otkazivanja venčanja pali su na zemlju upravo ovde i to su mali kamenovi koji mogu da se vide na plaži.
Što se tiče memorijala, mi nismo išle na ostrvo da posetimo Vivekanandin memorijal, ali smo posetile jedan drugi koji se nalazi na samom na rtu, a to je memorijal Mahatmi Gandiju. Naime, posle spaljivanja, deo pepela je u urni bio izložen upravo na ovom mestu pre nego što je kasnije prosut u vodu (pepeo je bio podeljen na više delova i izložen po raznim krajevima Indije). Uzgred, veći deo pepela posle kremacije Mahatme Gandija je prosut upravo na jednom od onih svetih ušća triju reka, koje sam gore pomenula, a koje se naziva Triveni Sangam i koje se nalazi u gradu Prajagradž.
Posle ovoga smo još malo prošetale po bazaru dok nismo došle do jednog restorana gde smo poželele da jedemo.
Kasnije popodne smo imale voz za Maduraj, gde smo imale veoma dobar smeštaj i bio je to prvi pravi hotel u kojem smo odsele. Imali su finu terasu na vrhu hotela i tamo smo uveče otišle na kafu/sok, ali je meni bilo hladno jer je duvalo, a i spavalo mi se. Zapravo, to je samo bio deo prehlade koja me je sve više hvatala, ali osim uzimanja standardnih lekova nisam mogla ništa drugo da uradim. Valjalo je obilaziti dalje.
Ujutru sam sa vrha hotela mogla da malo pogledam kako izgleda Maduraj po danu. U blizini našeg hotela se nalazila i džamija sa minaretom, ali su više od 85 procenata stanovništva hinduisti.
Upravo je jedan hinduistički hram ono što je najvažnije i najimpresivnije u Maduraiju. To je hramski kompleks koji se naziva Hram Minakši ili Hram Minakši Sandarešvara. Kao što mu ime kaže (!), primarno je posvećen boginji Minakši koja je (a šta bi drugo i bila?) još jedan od avatara boginje Parvati, a ime joj otprilike znači „Boginja sa očima ribe“. Sandarešvar, u značenju Zgodni bog, je avatar boga Šive. Pošto u hinduizmu ništa nije baš jednostavno i jednosmerno, hram koji je ipak posvećen i Šivi, takođe sadrži i svetilišta koja su posvećena Višnuu (koji je, uzgred, brat od Minakši), a slave se i mnogo druga brojna božanstva.
Maduraj je jedan od najstarijih gradova u Indiji, a ovaj hram je svakako i jedan od najveličanstvenijih u čitavoj zemlji.
Dakle, hram Minakši je u stvari kompleks hramova i svetilišta. Originalno je sagrađen u periodu od 7. do 10. veka, ali su glavne izmene i dodaci urađeni između 14. i 18. veka. Ono što je karakteristično za ovo mesto jeste da je svo neverovatno šareno.
Hramski kompleks je okružen visokim zidom na kojem se na četiri strane sveta uzdižu četiri ogromna gopurama (tornjevi iznad ulaza) koji su veoma visoki – najviši je gopuram na jugu, visok preko 52 metra. Osim njih u okviru kompleksa postoji još deset gopurama. Ovi tornjevi unutar hramskog kompleksa su nešto niži i oni se uzdižu iznad kapija koje vode u različita svetilišta.
Bez obzira na različite visine, svi ovi gopurami su čudesno šareni i na njima se nalazi potpuno neverovatno mnoštvo različitih likova – predstava bogova, boginja, svetaca, heroja, učitelja, mitskih životinja, čudovišta i demona. Negde sam našla podatak da, na primer, na zapadnom tornju postoji 1511 figura.
Ovi gopurami se naizmenično svakih 12 godina restauriraju, popravljaju, farbaju i ponovo posvećuju.
Kada se uđe u hram, utisci i šarenilo se ni na koji način ne smanjuju.
Ali da bi se hramski kompleks obišao, za početak treba imati u vidu da je ogroman – pokriva površinu od skoro šest hektara i svakako treba računati na par laganih sati. Ima delova gde je velika gužva, ali ima i mirnijih delova. S druge strane, kao što sam već pomenula, u okviru hramskog kompleksa postoji veliki broj svetilišta, kod nekih se tiskaju ljudi, a kod nekih nismo videle nikoga kada smo tu prolazile.
Mada se u hramski kompleks ulazi bez problema, pod uslovom da se izujete i poštujete osnovna pravila pristojnog oblačenja (duge pantalone ili suknje i pokrivena ramena), kod izvesnog broja svetilišta postoje table koje jasno govore da na ta sveta mesta smeju da uđu samo hindusi. I to je u redu. Sneža i ja smo bile sasvim zadovoljne i onim što smo videle oko nas.
Već kada smo ušle u hram Minakši, naišle smo na ogromnu gužvu. Ne znam da li je to imalo veze sa tim da je bila nedelja, ali je u svakom slučaju bio i neki festival (tako su nam barem rekli). Dakle, gužva je bila intenzivna, ali su takvi bili i utisci. Mi smo malo obilazile, malo fotografisale. A što se tiče fotografisanja, čak i u hramu, Indusi su pokazivali svoju ogromnu ljubav prema slikanju u smislu da obožavaju da budu fotografisani. Čim bi videli da držim fotoaparat u ruci jasno su iskazivali svoju spremnost da budu na fotografijama.
Uzgred, različite ponude koje se prinose bogovima, a neke verzije se vide na fotografijama, mogu da se kupe i ispred hrama i u samom hramu.
U hramu Minakši ne postoji ništa što je urađeno samo u jednoj boji.
Pred kraj smo obišle krug i oko hramskog rezervoara Potramarai Kulam ili Zlatni lotus.
Dok smo se spremale da napustimo hram, preplavljena utiscima ja nisam odolela pa sam napravila još fotografija prelepih gopurama.
Inače na bočnim delovima vrhova gopurama nalaze se čudovišta sa iskolačenim očima, rogovima i kljovama i oni tu služe kao božanstva zadužena za čuvanje hrama.
Posle obilaženja hrama, krenule smo da šetamo po njegovoj okolini jer tu ima puno pijaca i radnji. Mene iskreno to baš i nije zanimalo, ali Sneža voli da pazari pa sam joj pravila društvo. Bilo mi je fascinantno da se čak i jedan deo bazara u Maduraiju nalazio u okviru neke građevine koja je imala veoma bogato ukrašene stubove – delovalo je da je tu takođe nekada bio neki hram, mada je sada sve bilo ispunjeno radnjicama.
Uz put sam na jednom mestu iznad nekih ulaznih vrata videla veoma zanimljivu (pretpostavljam) kućnu amajliju.
Posle sat vremena hodanja po prašnjavim, manje ili više bučnim ulicama i sokacima Maduraija, rešile smo da se vratimo u hotel da bi se odjavile i ručale, a zatim smo otišle na autobusku stanicu gde smo uhvatile „ekspresni“ autobus za Tandžavur.
Mi smo se zajedno sa našim rančevima smestile na sam kraj autobusa, jer je tu jedino bilo mesta i jedino smo tu mogle da se spakujemo. To mesto je takođe značilo da smo sve vreme puta (a trajalo je preko tri sata) sedele pored velikog otvora na zadnjim vratima, jer prozora u smislu stakla nije bilo (ali je ipak postojao donji, metalni deo vrata). Mi smo se do ovog trenutka već sasvim dobro navikle na indijske vozove i osećale smo se prilično komotno i opušteno u njima, ali su nas autobusi još uvek iznenađivali.
Unutrašnjost autobusa je nama u tom trenutku takođe delovala vrlo rashodovano, ali sada kada gledam sliku shvatam da je prevoz bio sasvim u redu (osim što nam je bilo tesno).
S druge strane, bilo nam je bitno da je ovo bio najbrži prevoz koji smo mogle da nađemo do Tandžavura. Uostalom, na autobusu lepo i piše – ekspres.