Indija 2007, 15. deo (Tandžavur, Pudučeri)
Autobus od Maduraija do Tandžavura je sam za sebe bio teška karikatura, a vožnja je bila žestoka – jurio je čitavih 60 km na sat, što svakako nije velika brzina, ali je problematično kada u toj brzini naleće na rupe ili izbočine i time trese bubrege svojim putnicima. A možda je problem bio samo u tome da (ponovo) nisu radili amortizeri. Naravno, tu su bile i krivine, ali je meni ipak ta vožnja na svoj smešan način prijala. Sedela sam blizu zadnjih vrata koja su imala samo donju polovinu, dok je gornja bila čist otvor, bez stakla. Nije mnogo duvalo kao što bi moglo da se očekuje, a pogled je bio odličan, jer nije bilo zamazanog prozora. Videla se drugačija arhitektura u usputnim selima (krovovi od šećerne trske i neke, retke doduše, kuće od blata ili nekog sličnog materijala). Bilo je uz put paunova po poljima (kao kad se kod nas vide fazani, samo veći), a bilo je i nekih struktura od zemlje za koje smo i Sneža i ja mislile da mogu da budu termitnjaci. Posle tri i po sata truckanja i trešenja, stigle smo u Tandžavur. Tu smo se rikšom dovezle do hotela (opet „pravi“ hotel), a onda smo otišle do železničke stanice da bismo kupile karte za dalje.
Tom prilikom smo Sneža i ja prvi put imale ozbiljne nesuglasice. Slagale smo se oko mesta koja hoćemo da posetimo, ali se nismo slagale oko redosleda i organizacije. Kao finalni argument, ja sam predložila da se odvojimo par dana, svaka obiđe šta hoće i kojim redom hoće, a onda ćemo ponovo da se nađemo. Sneži se ova ideja ni najmanje nije dopala, tako da smo se za sada jedino saglasile da kupimo karte do Tiručirapalija koji takođe ima i alternativno ime, a to je Triči.
Svaka je imala svoje razloge i svoju logiku, ali i svoje manje zdravstvene probleme koji su nas bez obzira što su bili srazmerno sitni svakako činili nervoznim. Mene je prehlada sve više stezala i to stalno, svakodnevno pokretanje iz grada u grad mi je teško padalo. Bilo kako bilo, večerale smo u prilično hladnoj atmosferi, a to se produžilo i na jutro.
Kao i u svim odnosima, tako i u odnosu dve drugarice koje povremeno putuju zajedno mogu da se jave nesuglasice. I kao i u svim odnosima, bitno je šta ljudi u tom odnosu rade posle nesuglasica i/ili sukoba (mišljenja). Nas dve smo za početak ćutale. Jedino bi procedile samo ono što smo morale, a to je ovog jutra bilo vezano za odlazak do hrama Brihadišvara i njegov obilazak.
Hram Brihadišvara se, zajedno sa još dva hrama koji se nalaze u mestima severoistočno od Tandžavura, nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine kao nasleđe koje potiče iz doba kada je u ovim krajevima vladala moćna dinastija Čola. Ova dinastija je zanimljiva kao jedna od najdugovečnijih dinastija u istoriji – vladali su svojim teritorijama od 3. veka p.n.e. do kraja 13. veka nove ere.
Sneža i ja nismo imale vremena da idemo i obiđemo i ta druga dva hrama, ali je i hram Brihadišvara sam po sebi dovoljno impresivan. Sagrađen je na samom početku 11. veka nove ere (završen je 1010. godine) i mada je kroz istoriju i stradao, ipak je dosta toga preživelo.
Hram je posvećen bogu Šivi i u garbagrihi (centralnom svetilištu) glavnog hrama nalazi se jedan od najvećih lingama (anikonska, tj., apstraktna predstava Šive) u čitavoj Indiji. Ipak, u okviru kompleksa postoje i manji hramovi posvećeni drugim božanstvima iz hinduističkog panteona.
Danas je ovaj hramski kompleks opasan sa dva niza visokih zidina koje su podignute nekoliko vekova nakon izgradnje glavnog hrama.
Da bi se prišlo glavnom hramu, potrebno je proći ispod gopurama, posebno ukrašenih tornjeva koji se uzdižu iznad kapija kroz koje se ulazi u kompleks.
Kada smo prošle prvi gopuram u prostoru između dva niza zidina, dočekao nas je jedan slon. Naravno, i on je imao lanac oko noge, a tu je bio i njegov čuvar. Sneža jako, ali jako voli životinje i još više voli da ih hrani. Tako je ovde iskoristila priliku pa je sa slonom podelila neke nezačinjene indijske orahe koje smo imale, a ja sam iskoristila priliku da je slikam. Nas dve smo i dalje bile veoma suzdržane i ćutljive, ali kada sam videla sliku koju sam napravila nisam odolela a da joj ne kažem: „Možda ćeš i dalje biti ljuta na mene, ali ćeš barem imati sjajnu sliku sa slonom.“
Mi smo ipak „progovorile“ tek nešto kasnije i tako smo i završile ovo putovanje po Indiji. Sticajem okolnosti smo mi čak i posle povratka kući prestale da komuniciramo. Tu sam se ja nešto naljutila na nju, pa sam rešila da više neću da pričam sa njom (ona to u početku nije ni znala, saznala je tek kad mi se javila nekom prilikom, a ja joj „zvanično“ saopštila svoju odluku). Postoji ipak jedna dobra stvar u vezi sa nama dvema – možemo da se naljutimo jedna na drugu, ali se ne durimo baš previše dugo. Zahvaljujući, moram da kažem, srećnom sticaju okolnosti, mi imamo zajedničku drugaricu Ljilju koja je nekom prilikom meni prenela da je Sneži žao što više nismo u kontaktu, a pošto sam „zvanično“ ja prekinula da pričam s njom, smatrala sam da je red da upravo ja učinim prvi korak, pa sam je pozvala i onda se sve razrešilo.
Posle toga smo više puta ponovo putovale zajedno i moram da kažem da se mi ne slažemo svaki put i oko svega, ali nekako ipak uvek nađemo način da prevaziđemo nesuglasice. Pominjem sve ovo prvo zato što se sve to i desilo, a drugo zato što smatram da je bitno da se kaže da u dobrim odnosima nije uvek sve savršeno, ali da ako postoji kvalitetna osnova i u većem delu postoje zajedničke vrednosti, onda treba prevazići sujetu, kroz razgovor pokušati da se usklade različitosti i onda uživati u društvu nama suštinski sličnih, a i dragih ljudi.
Dakle, mada posle fotografije sa slonom nas dve nismo odmah nastavile sa srdačnim odnosom (to se desilo nešto kasnije), ipak smo dobro i uspešno obišle hramski kompleks, onoliko koliko se moglo.
Kao što se vidi na gornjoj slici, za razliku od nekih gopurama koje smo videle na drugim mestima, ovaj drugi gopuram u okviru hramskog kompleksa (isto važi i za prvi gopuram koji smo prošle, a koja je na slici meni iza leđa) nije posebno visok, ali je svakako veoma bogato ukrašen.
Na njemu se posebno ističu dvojica velikih dvarapala, to su čuvari kapija, koji svojim rukama pozivaju vernike da uđu u centralno dvorište hrama.
Osim što je gopuram veoma bogato ukrašen, po vrhu zidina koja idu oko unutrašnjeg dvorišta nanizan je veliki broj skulptura svetog bika Nandi.
Nandi, ali ovaj put ogroman, nalazi se i u paviljonu koji se prvi vidi kada se uđe u unutrašnje dvorište. Nandi je licem okrenut ka glavnom hramu i njegovom centralnom svetilištu garbagrihi iznad kojeg se uzdiže impresivna vimana, toranj tipičan za južnoindijski ili dravidski arhitektonski stil. To je i prigodno, pošto je Nandi božanstvo koje je čuvar kapija koje vode na svetu planinu Kailasu gde se nalazi dom boga Šive, a po potrebi je Nandi i Šivino prevozno sredstvo.
Oko pravougaonog unutrašnjeg dvorišta vodi zid i uz njega duž trema brojna manja svetilišta. Mada je čitav ovaj lokalitet arheološko-istorijsko dobro, ovaj hram je ipak apsolutno aktivan. Tako smo u dvorištu videle dvojicu vernika.
Kada smo stigle do glavnog grama u hramskom kompleksu Brihadišvara naletele smo na neku proslavu. Bilo je zabavno čuti veoma jaku muziku koja je dolazila iz hrama – skoro da su kao naši trubači samo naizgled malo raštimovaniji. Ipak, obzirom da je u pitanju bila vrsta religiozne službe, ne samo da unutar samog hrama nije bilo dozvoljeno da se slika, već i nas dve nismo ni želele da tu previše smetamo.
Glavni hram se sastoji od dve spojene mandape (naziv za hol/paviljon ispunjen stubovima) kroz koje se ide da bi se došlo do unutrašnjeg svetilišta (garbagriha) iznad kojeg se uzdiže vimana, tj., toranj.
Kao što sam već pomenula, lingam koji se nalazi u garbagrihi je jedan od najvećih u Indiji i generalno gledano ovaj hram drži rekord za još par elemenata. Sa svojih 66 metara visine, vimana ovog hrama je najviša u Indiji barem što se tiče starih građevina.
Osim visinom koja obuhvata 13 spratova i bogatstvom i lepotom ukrasa, ova vimana koja je napravljena od granita impresionira i osmougaonom kupolom na vrhu. Sama kupola koja je takođe od granita i bogato ukrašena teška je 80 tona i zapravo nikome baš nije sa sigurnošću jasno kako su graditelji uspeli da je podignu i postave tako visoko.
Na vrhu kupole se nalazi pozlaćeni ukrasni vrh kojeg je poklonio kralj tokom čije vladavine je hram i sagrađen (Radžaradža Čola I, vladao od 985.-1014.).
Mada smo prvo samo prošle pored mandape sa Nandi idući prema muzici koja se čula iz glavnog hrama, sada smo se malo vratile do paviljona i malo bolje osmotrili ovog božanskog bika.
I ovaj Nandi je impresivan. U pitanju je statua izvajana iz jednog jedinog bloka granita, dugačka je 6 metara i teška 25 tona.
Zatim smo otišle do jednog bočnog hrama koji smo mogle da posetimo. U čitavom hramskom kompleksu osim skulptorskih ukrasa postoji i znatan broj zidnih slika (videti slike na plafonu na slici gore). Tako je bilo i u ovom bočnom hramu.
Naravno, posle silnih vekova, specifične klime, ali i paljenja mirisnih štapića i uljanih lampi, dosta tih slika, kao i zidova, deluju oronulo, ali ne manje lepo.
Na ulazu u bočni hram su prodavali različite sitnice, bilo je tu i razglednica i postera, ali se tu zatekao i jedan sveštenik koji je veoma ljubazno pristao da se slika sa mnom. Uzgred, u međuvremenu sam naučila da tri vodoravne bele crte označavaju slavljenje boga Šive.
Onda smo još malo prošetale po hramskom kompleksu i obišle krug oko glavnog hrama diveći se različitim ukrasima i njegovoj veličini. Ipak treba imati u vidu da je ovo građevina stara sada već više od hiljadu godina!!!
Ja sam zaista uživala u ovoj poseti. Hramski kompleks u Tandžavuru je znatno manji od onog u Maduraiju i bila je neuporedivo manja gužva, ali je svejedno sve bilo veoma upečatljivo.
Posle završenog obilaska hrama Brihadišvara, sele smo u rikšu i otišle do Kraljevske palate. Palatu su originalno izgradili vladari iz dinastije Najaka koji su vladali u 16. i 17. veku i kojima je Tandžavur bio glavni grad, a kasnije su je preuzeli vladari iz dinastije Marata čijim potomcima palata danas i pripada.
U okviru palate postoje izložene brojne skulpture i slike, ali se tu takođe uzdiže i piramidalni toranj koji podseća na hramske vimane.
Nas dve nije mrzelo pa smo se i pele unutar tornja – nekih 4-5 spratova. U samoj unutrašnjosti tornja nema ničeg bitnog – uglavnom stubovi i lukovi, ali u sredini svakog sprata uvek postoji neka oznaka, naslikana mandala na tom delu plafona i/ili okačen točak (paralelno sa plafonom).
Iz dvorišta se vidi i obližnji posmatrački toranj, ali nas dve više nismo bile zainteresovane za bilo kakvo penjanje. Doduše, ni ne znam da li je moglo i tamo da se penje.
Još malo smo prošetale po muzeju koji ide uz palatu, a onda se vratile u hotel, jer smo već oko podneva imale voz za Tiručirapali. Kada smo tamo stigle, odmah smo imale dalju vezu za Vilupuram, a kad smo i tu stigle, napustile smo voz i uzele taksi do grada Pondičerija koji se zapravo zvanično zove Pudučeri.