Indija 2007, 16. deo (Pudučeri, Utvrđenje Džindži)
Pondičeri je svoj naziv zvanično promenio u Pudučeri u septembru 2006. godine, dakle tek malo više od godinu dana pre nego što smo moja drugarica Sneža i ja došle u ovaj grad. Zbog toga sam ja sve vreme koristila upravo staro ime ovog grada, ali sam rešila da sada u svojoj priči o boravku ovde koristim „novo“ ime.
Ovo je de fakto do 1954. godine (de jure do 1962. godine) bio glavni grad francuskih kolonija u Indiji, tako da je i danas jak uticaj francuske kulture: ulice često imaju francuske nazive (Rue de...), restorani imaju neka francuska jela (i jelovnike na francuskom), arhitektura je nešto drugačija u odnosu na ostale delove Indije, itd.
Mi smo u Pudučeriju imale smeštaj u jednom pansionu, a uveče po dolasku smo lepo prošetale po okolini. Prvo smo otišle na večeru, a posle i u šetnju pored mora sa neverovatno čistim nebom na kojem se isticao puni Mesec koji se oslikavao u vodama Bengalskog zaliva. Takođe smo dogovorile i taksi prevoz za naredni dan.
Narednog dana smo ipak posle doručka prvo krenule u kraću šetnju po gradu. Kako je pansion u kojem smo bile smeštene bio u samom centru, u ulici paralelnoj sa šetalištem pored Bengalskog zaliva, vrlo brzo smo došle do Crkve Naše Gospe od anđela koja je sagrađena 1855. godine.
Dok smo šetale gradom primetile smo nešto veoma neobično, nešto što nam se činilo da nismo videle u drugim gradovima i mestima u Indiji u kojima smo već bile, a to su bile kante za otpatke na ulici. Činilo nam se i da su ulice čišće nego na drugim mestima. Mi jesmo videle i beskućnika koji je spavao na trotoaru, ali je ipak sve delovalo nekako sređenije. I vazduh je delovao neverovatno čisto, uostalom to smo primetile i prethodno veče dok smo šetale pored obale. U vreme kada smo mi šetale po gradu, uopšte nije bilo puno saobraćaja, pa je možda i to razlog za takav naš utisak.
Zatim smo otišle i do centralnog parka koji se nalazi na mestu koje se ranije zvalo Vladin trg zbog brojnih vladinih zgrada koje ga okružuju, ali je i on promenio naziv i sada se zove park Barati. U njegovom središtu se nalazi paviljon koji se zove Aji Mandapam i koji u svojstvu spomenika slavi dovod vode u grad u vreme cara Francuske, Napoleona III.
Kao što se vidi po nebu na ovim slikama ovog dana nam je vreme bilo poprilično naklonjeno i vlažnost je bila niža nego prethodnih dana tako da smo mogle malo i da odahnemo u tom smislu.
Dok smo šetale po parku u jednom trenutku su se čuli veoma lepi zvuci. Osvrnula sam se oko sebe, a onda i pogledala u vis i tu sam videla velika vetrena zvona. Zaista se neko potrudio da ih postavi tako visoko i dok je ćarlijao vetrić ona su stvarala divne zvuke.
A onda smo ponovo odšetale do obale Bengalskog zaliva da bismo po danu videle statuu Mahatme Gandija. To je najviša statua Mahatme Gandija u Aziji i visoka je 4 metra dok se oko nje nalazi osam granitnih stubova.
Tu smo iskoristile lepo i prijatno vreme i još malo prošetale pored voda zaliva, jer se tu pruža šetalište dugo oko 3 km.
U decembru 2004. godine je cunami koji je nastao zbog podvodnog zemljotresa u Indoneziji došao i do obala Indije, ugrozivši u međuvremenu i indijska ostrva Andaman i Nikobar (zapravo dva arhipelaga) koji su bili bliži epicentru. Po zvaničnim procenama tom prilikom je poginulo preko 10.000 ljudi, dok se skoro 6.000 vodilo kao nestali. Mi smo prethodnog dana upoznale nekog čoveka koji je radio sa ljudima koje je taj cunami direktno pogodio, bilo tako što su im članovi porodice poginuli ili nestali, bilo da im je imovina bila uništena, ili oba. Kako nam je rekao, u to vreme (2007. godina) već je bilo završeno sve što se ticalo obnove imovine, tj., kuća, ali je i dalje veliki problem postojao vezano za psihološku pomoć koja je preživelim članovima porodica i dalje bila neophodna.
Mada u Pudučeriju ima još zanimljivih stvari da se vidi, Sneža i ja smo ipak morale da se vratimo u sobu da bi se pripremile za popodnevni izlet za koji smo već dogovorile taksi prevoz.
U dvorištu pansiona smo sada obratile pažnju i na malog Ganešu, božanstvo koje ima glavu slona. (Za priču o Ganeši pogledati: https://www.svudapodji.com/indija-7/) Pošto je to bog obilja, uspeha, srećnih okolnosti, dobrih dešavanja, puno kuća ga ima kao zaštitnika i osim ponuda koje mu se prinose ili se on ukrašava raznim elementima, veoma često se kod njega pale mirisni štapići ili uljane lampe kao što je ova koja se vidi na slici.
Dakle, mi smo ovog dana iznajmljenim taksijem krenule u pravcu zapada sa namerom da dođemo do grada Tiruvanamalaija koji je od Pudučerija udaljen stotinak kilometara, a da uz put napravimo i neku pauzu.
Put nas je vodio kroz brojna mesta i kako su tu obično gužve ili ima semafora, pa se kola ili kreću jako sporo ili stoje, tako je meni bilo lakše da iz kola fotografišem. Posebno mi je bilo zanimljivo jer pored puta ima i dosta pijaca koje su uvek i svuda šarene i slikovite.
Bez obzira što su krave svete životinje za hinduiste koji čine oko 80% stanovništva u Indiji pa se često viđaju po ulicama gde slobodno i neobavezno šetaju između pešaka i vozila, to svakako ne znači da te krave nemaju svojih obaveza. Hinduisti možda ne jedu govedinu, ali krave (i volovi) imaju svoje obaveze počevši od vuče zaprege, rada u polju, ali i davanja mleka od kojeg se, između ostalog, preradom dobija gi, indijska verzija putera koja je pročišćena od čvrstih mlečnih elemenata. Upravo su ta raznovrsnost korišćenja krava, kao i njihova blaga narav doveli do toga da ih Hinduisti smatraju svetom životinjom i personifikacijom majčinske energije.
Kad već pominjem životinje i meso, da kažem nešto i na temu hrane i šta se od mesa može jesti u Indiji. Naravno, ako ste vegetarijanac i volite začinjeno Indija je onda pravo mesto za vas. Ali ako jedete meso, onda vam je najlakše da jedete piletinu koja se univerzalno nalazi na jelovnicima širom zemlje. Hinduisti, dakle, ne jedu junetinu, ali jedu svinjetinu koju ne jedu Muslimani (njih ima oko 14% u Indiji), ali koji jedu junetinu. Ja lično jedem meso i volim začinjeno, a takođe jako volim i indijsku hranu, ali sam nekako tokom ovog putovanja na kraju najradije naručivala „rezance sa povrćem“, jer od sve hrane najviše volim ugljene hidrate, a jako volim i povrće.
U jednom od mesta kroz koja smo prolazili napravili smo pauzu, pa je Sneža otišla da kupi vodu, a ja sam stajala i čekala je ispod nekog drveća. Tu sam videla nekolicinu majmuna koji su skakali po drveću, a onda sam osetila i da nešto pada po meni. Pogledam šta je to bilo i shvatim da meni iznad glave u krošnji drveta neki majmun jede nešto i sve ljuske baca dole, a onda te ljuske padaju po meni. Kakav je to bezobrazni odnos prema turistima! Majmunska posla.
Ipak, dok sam se ja tu bavila majmunima i slikala ih, prišle su mi i neke žene koje su izrazile želju da ih slikam. Naravno da sam im sa radošću ispunila tu želju.
Na putu ka Tiruvanamalaiju svratile smo do i utvrđenja Džindži, koje se zove i utvrđenje Sindži. Naime, u sred ogromne ravnice u ovom delu savezne države Tamil Nadu, postoje tri brežuljka i oni pružaju izvanrednu stratešku poziciju za kontrolu i nadziranje čitavog šireg područja. To su naravno uvideli još odavno i prva utvrđenja koja su podignuta na brežuljcima prvo su održavali predstavnici dinastije Čola (isti oni koji su podigli hram Brihadišvara u Tandžavuru, videti: https://www.svudapodji.com/indija-15/), dok su ih potpuno razvili i dodatno utvrdili vladari iz Carstva Vidžajanagara (oni se pominju u 7. i 8. delu priče o Indiji, kada sam govorila o poseti Hampiju, glavnom gradu carevine). Posle 17. veka kada je nestalo Carstvo Vidžajanagara, ovde su se smenjivali različiti vladari, na kraju i Francuzi i Britanci. Utvrđenje je bilo toliko impresivno i jako da je formalni osnivač Carstva Marata, Čatrapati Šivadži (videti: https://www.svudapodji.com/indija-1/), svojevremeno izjavio da je to najneosvojivija tvrđava u čitavoj Indiji, dok su je Britanci zvali „Trojom Istoka".
Kao što sam rekla, utvrđenje se sastoji od tri dela, na svakom brežuljku po jedno, ali do tih utvrđenja, odnosno do njihovih ostataka treba i hodati, tj., popeti se, a Sneža i ja smo se vozile kolima po ravnom. Uz put, nama je glavno odredište tog popodneva bio veoma važan hram u Tiruvanamalaiju, a vreme nam je bilo ograničeno. Drugim rečima, zadovoljile smo se gledanjem na deo utvrđenja i ostatke zidina iz podnožja brežuljka Radžagiri, kao i kraćom šetnjom po okolini jednog jezerca blizu kojeg je vozač parkirao kola.
Odmah pored ovog jezerceta nalazi se i maleni hram Andžanejar, ali smo njega obišle vrlo brzo i onda se prebacile do još jednog, malo većeg jezerceta koje je takođe bilo u blizini.
Ako obratite pažnju, na gornjoj slici ćete videti i jednog čoveka koji se kupa u jezercetu, a dok smo stigle do ovog većeg jezerceta, jedan drugi čovek je već završio svoje kupanje pod budnim okom porodice majmuna.
Sa obala tog drugog jezera mogle smo da vidimo nešto dalje jedan gopuram (ukrasni toranj koji se diže iznad ulaza u hram), a onda smo se i odvezle do tog hrama. U pitanju je bio hram Venkatramana iz 16. veka koji je ujedno i najveći hram u Džindžiju, ali se ni tu nismo dugo zadržavale.
Moram da priznam da posle onoliko hramova koje smo već videle tokom našeg boravka u Indiji, još jedan hram i nije mogao da ostavi toliki utisak. Meni se na tom mestu jako dopao jedan sasvim drugi prizor, a to je bilo pirinčano polje u čijem središtu rastu banane.
Tu sam takođe iskoristila priliku i da slikam jedno impresivno veliko drvo banjan, kao i kola kojima smo se taj dan vozile. Oba su zanimljiva.
Prvo – drvo. U pitanju je vrsta smokve i kada se u vestima prijavljuje da je neki državnik u Indiji „posadio smokvu“ nikada se ne misli na običnu jestivu smokvu (Ficus carica), već na drvo iz roda smokava. Njih naravno ima više vrsta, a ovo na slici je Ficus benghalensis, koji između ostalog karakterišu vazdušni koreni koji poput kose vise sa njegovih grana. Zanimljivo je takođe da ovom rodu pripadaju i biljke koje se kod nas gaje kao sobne: fikus bendžamin (Ficus benjamina) i fikus robusta (Ficus elastica, podvrsta Robusta).
Drugo – kola. U pitanju je Hindustan Ambasador i često se ovaj model naziva „nacionalnim kolima Indije“. Ova kola imaju britansko poreklo, ali je to bio prvi putnički automobil proizveden u Indiji, a bogme proizvodio se dugo – od 1958. godine do 2014!
Napuštajući Džindži, prošle smo pored još dosta delova utvrđenja koji se nalaze u ravnici, videle smo još ostataka hramova i građevinu na sedam spratova Kaljana Mahal, ali je puno toga bilo i u fazi renoviranja, pa je pristup bio zabranjen, a trebalo je takođe stići i do Tiruvanamalaija.