Po hinduističkoj legendi, za jednog od tri glavna božanstva Šivu (ostala dva su Višnu i Brama) broj pet predstavlja sveti broj. Simbolika broja pet je višestruka, ali se u okviru hinduizma između ostalog vezuje i za pet elemenata. To su zemlja, voda, vatra, vazduh i eter. Eter se takođe naziva i nebo, prostor ili akaša.
Dalje po hinduističkoj doktrini, ti elementi su stvorili i čoveka i čitav univerzum, a Šiva predstavlja otelotvorenje tih elemenata i to na pet različitih mesta. Od tih pet mesta, četiri se nalaze upravo u saveznoj državi Tamil Nadu, u kojoj sam ja bila u vreme odvijanja priče, dok je jedno u saveznoj državi Andra Pradeš, a najveća udaljenost između njih je nepunih 450 km. U svim tim mestima postoje posebni hramovi u kojima se slavi Šiva i svaki predstavlja manifestaciju jednog od pet elemenata. Tih pet hramova se zajednički zovu Panča Buta Stalam.
Tako se u gradu Srikalahasti u državi Andra Pradeš nalazi jedan od najčuvenijih Šivinih hramova u južnoj Indiji, hram Kalahasti, gde se Šiva obožava kao vazdušni lingam, tj., kao Vaju lingam.
U Kančipuramu u državi Tamil Nadu nalazi se hram Ekambarešvara i tu se Šiva obožava kao zemljani lingam, tj., kao Pritvi lingam.
U Čidambaramu se nalazi hram Nataradža koji je, kao što mu i ime sugeriše, posvećen nebeskom igraču, tj., Šivi koji igra, ali se tu Šiva obožava i kao akaša lingam. Uzgred, akaša ili eter je najsvetiji od pet elemenata.
U Tiruvanaikavalu, predgrađu Tiručirapalija, nalazi se hram Džambukešvara koji predstavlja elemenat vode. U centralnom svetilištu ovog hrama postoji podzemni potok, tako da je ovde lingam čak i kada se voda ispumpava iz svetilišta uvek delimično u vodi i on se naziva vodeni lingam ili Apu lingam.
I konačno, peti elemenat, vatra, slavi se kao Agni lingam u hramu Arunačalešvara u gradu Tiruvanamalaiju u koji smo Sneža i ja išle ovog dana.
To je jedan od najsvetijih gradova u saveznoj državi Tamil Nadu u koji redovno dolazi veliki broj hodočasnika. Direktno pored njega uzdiže se planina Arunačala visoka 814 metara. Po predanju, Šiva se upravo tu pojavio u vidu vatrenog stuba i u vreme velikog praznika svetlosti, Kartigai Dipam, na vrhu planine se pali ogromna vatra koja može da se vidi sa udaljenosti od 35 km, a ovom događaju zna da prisustvuje i tri miliona (!) hodočasnika. Inače, svakog punog Meseca, hodočasnici u velikom broju dolaze u Tiruvanamalaj i obilaze oko podnožja same planine u dužini od 14 km.
Mi smo ovde došle samo dva dana posle praznika Kartigai Dipam, ali nismo videle nikakvu vatru na vrhu planine. Doduše, nama se glavni plan svodio na to da posetimo hram Arunačalešvara, jer smo samo za to i imale vremena.
Jedan od obodnih gopurama hrama Arunačalešvara, a u pozadini planina Arunačala
U okolini ovog veoma važnog hrama prošle smo kroz nešto što je ličilo na pijacu, ali su takođe tu postojale i skele koje su nosile tendu. Pretpostavljale smo da je tu prolazila neka važna procesija u vezi sa praznikom, ali nije bilo nikoga koga smo mogle da pitamo, a da se uz put i razumemo.
Okolina hrama Arunačalešvara
Osim što je veoma važan, hram Arunačalešvara je takođe i ogroman. Ovaj hramski kompleks se prostire po površini od oko deset hektara čime se svrstava među najveće hramove u Indiji.
Okružen je zidinama, a na svakoj strani sveta uzdiže se po jedan beličasti gopuram, monumentalni toranj koji stoji iznad kapije. Gopuram na istočnoj strani, visok 66 metara najviši je gopuram u Indiji među onima koji nisu sagrađeni u 20. i 21. veku. Doduše, i gopurami na severu (52 m) i na jugu (48 m) spadaju među najviše u zemlji. Unutar samog kompleksa postoji još par manjih gopurama.
Jedan od manjih gopurama unutar hramskog kompleksa Arunačalešvara
Pogled na vrh severnog gopurama i planinu Arunačala
Pogled na jedan manji hram i na istočni gopuram
U hramski kompleks se ulazi ispod istočnog gopurama
U tom prvom unutrašnjem dvorištu u koje smo ušle bio je i paviljon sa Nandi, svetim bikom. Već sam ranije pominjala, ali da podsetim – Nandi je božanstvo koje je čuvar kapija koje vode na svetu planinu Kailasu gde se nalazi dom boga Šive, a po potrebi je Nandi i Šivino prevozno sredstvo. Kao što se vidi na slici, Hinduisti simbolične predstave svojih božanstava vole dodatno da ukrašavaju bojama.
Bik Nandi u svom paviljonu
Ali nije samo Nandi bio ukrašen ovog dana. Dok smo prelazile iz jednog unutrašnjeg dvorišta u drugo, kod nekih stubova smo videle jednog slona koji je i sam bio „našminkan“. On je na čelu nosio znak koji se zove „tripundra“ i koji je vezan za obožavanje Šive.
Slon sa tripundrom na čelu
Doduše, sve je u ovom hramu, uostalom kao i u čitavoj Indiji, bilo slikovito.
Slike iz hramskog kompleksa Arunačalešvara
U hramu se održava šest dnevnih rituala i dok smo mi neobavezno šetale po dvorištu, vernici su već zauzeli svoja mesta ispred ulaza u glavni deo.
Čekanje na stepeništu
I Sneži i meni je upalo u oči da je u ovom hramu veći broj posetilaca, uglavnom žena, bio obučen u jarko crvenu odeću, što smo nas dve povezale sa Šivom kao vatrenim stubom i simbolikom crvene boje elementa vatre. Nama se još od ulaska u hramski kompleks u svojstvu nezvaničnog i netraženog vodiča pridružio neki dečak koji je delovao veoma pristojno, ali njegov engleski je ipak bio dovoljno ograničen da nije znao da potvrdi ili opovrgne našu teoriju. U svakom slučaju nam je rekao da tog dana nije bio nikakav praznik, već sasvim običan dan.
Sneža u jednom od unutrašnjih dvorišta hrama; obratiti pažnju na ljude koji sede pozadi i koji su većinom obučeni u crveno
Ja u jednom od unutrašnjih dvorišta hrama
Ja sam još u Kočiju sebi kupila srebrni lančić za gležanj. Čisto onako. Pošto sam bila u Indiji, bilo mi je zanimljivo. Nekako se desilo da sam ovog dana taj lančić nosila oko desnog članka. Dok smo bile u hramu, prilično veliki broj žena mi je prišao, nešto pričao i pokazivao ka tom lančiću. Bilo je očigledno da je tu nešto njima skretalo pažnju. Naravno, ponovo nisam imala koga da pitam o čemu se radi, ali da bih smanjila pažnju koju sam privlačila na sebe tim predmetom, jednostavno sam ga skinula. Kasnije sam kod kuće u pokušaju da ga povremeno nosim kao ukras shvatila da mi ne prija i nekako ne odgovara mojoj nozi, tako da taj lančić sada samo dokono sedi u jednoj kutijici za nakit.
Mi smo u okviru hramskog kompleksa još malo pogledale jedan bazen, Brama Tirtam, a onda smo lagano krenule ka izlazu.
Deo bazena Brama Tirtam i južni gopuram
Vrativši se u deo pijace koji okružuje hram Arunačalešvara u Tiruvanamalaiju videle smo i nekoliko drvenih hramskih kočija. Izuzetno slikovito ukrašena – veliki šareni točkovi, bogat duborez, a zatim i šareni detalji koji čine telo kola – ova vozila koja tokom proslava i festivala nose simbole hinduističkih bogova veoma su bitna i postoji praktično inventarski popis koliko ih, na primer, ima u državi Tamil Nadu, koji sve hramovi poseduju ovakva kola, u kakvom su stanju ta kola, i sl.
Hramska kola koja pripadaju hramu Arunačalešvara u Tiruvanamalaiju
Posle ovoga bile smo spremne da se vratimo u Pudučeri. Sneži se ni grad Tiruvanamalaj ni hram Arunačalešvara nisu nešto posebno dopali, ali su meni bili sasvim u redu. Sam hram je bio zanimljiv i na svoj način impresivan, a sve ostale slike i utisci koji su ga pratili i njegova okolina bili su samo vrlo indijski – gužva, šarenilo, prašina, otpad, prosjaci, smrad,...
A povratak u Pudučeri na spavanje? Pa to je bila samo još jedna od onih užasavajućih vratolomnih vožnji.
Narednog dana smo opet prvo prošetale i tom prilikom otišle u neki kafić na doručak koji se bogzna kako reklamirao, a bio je poprilično razočaranje, a posle smo se lagano vratile do pansiona, uzele stvari, pa otišle na autobusku stanicu. Posle 15-20 minuta lutanja po stanici i oko nje zbog nejasnih uputstava, konačno smo se smestile u lokalni ekspresni autobus za Čenaj koji prolazi u blizini mesta Mamalapuram. Autobus je ostavljao utisak da juri, mada verovatno nije vozio mnogo više od 70 km/h, ali je zato vozio kao manijak. Razvali po sireni i juri, ulazi u makazice i sl. Sneža i ja smo se na kraju u neverici i nemoći samo smejale.
Izašavši iz autobusa, uhvatile smo neku rikšu i odvezle se do hotela. U centru gradića smo prolazile pored brojnih radnji sa šarenom robom tipičnom za Indiju, a Sneži su oči samo zacaklile od potencijalne i očekivane radosti vezane za kupovinu.
Ipak, prvo smo se smestile u hotel, a onda otišle na ručak u jedan fin restoran pored obale. Tek posle toga smo peške krenule u obilazak onoga što je u ovom gradiću značajno. Uzgred, i Mamalapuram ima dva naziva. Drugi je Mahabalipuram, ali ću u tekstu koji sledi koristiti ovaj prvi naziv, prvo zato što sam navikla, a drugo zato što postoji i smisleni razlog zašto se gradić tako zove.
Naime, Mamalapuram je nekada bio važna luka na obali Bengalskog zaliva i tu u 7. veku grad osnovao kralj Narasima Varman I (vladao od 630.-668. god.) koji je pripadao dinastiji Palava. Njegov nadimak je bio Mamalan što znači Veliki rvač, pa je i grad dobio ime po svom osnivaču.
Mamalapuram se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine zbog grupe religioznih spomenika koji potiču iz 7. i 8. veka nove ere. Kako smo nas dve već bile na ručku pored plaže, iskoristile smo to i prvo otišle da posetimo Hram na obali, jedno od remek dela u okviru ove grupe.
Hram na obali
Hram na obali se zove tako jednostavno zbog svog položaja. I ovde je zapravo u pitanju hramski kompleks koji obuhvata tri hrama, a glavni je posvećen Šivi.
Čitav ovaj kraj i dan danas poznat je po rezbarijama u kamenu. Naime, umetnici i zanatlije iz Mamalapurama su radili na tome da u kamenu podražavaju rezbarije koje se inače mogu raditi u drvetu, što je naravno izuzetno teško. Veliki broj hramova i svetilišta u ovom mestu su zapravo prostori izrezbareni u steni, a Hram na obali je jedan od manjeg broja „strukturalnih“ hramova, u smislu da ima konstrukciju, tj., da je sagrađen, a ne izrezbaren u steni.
Mada mali po svojim proporcijama, ovaj hram s početka 8. veka ukrašen je veoma bogato, ali je zbog specifičnog položaja na obali gde je izložen prirodnim elementima takođe erodiran tako da svi ti ukrasi deluju nekako zaobljeno, kao da se tope.
Hram na obali
2004, kada je obale Bengalskog zaliva pogodio katastrofalni cunami, i ovaj hram je bio potopljen, ali šteta nije bila velika. S druge strane, tom prilikom su na dnu zaliva, kada se voda povukla, uočeni ostaci nekih drugih hramova i pretpostavlja se da tu moguće postoje ruševine takozvanih „Sedam pagoda“ kako su Evropljani, od Marka Pola pa na dalje, zvali ovaj kraj, zbog sedam hramova koji su bili podignuti na obali. Vremenom je obala potopljena i danas može da se vidi samo ovaj Hram na obali.
Ali osim ta tri veća hrama, čitav ovaj mali kompleks ispunjen je i ukrašen brojnim skulpturama i manjim svetilištima.
Skulptura lava u je čijem kvadratastom udubljenju isklesana boginja Durga
Hram na obali sa brojnim kamenim bikovima Nandi koji krase ogradne zidove
Zatim smo prošetale do centra gradića koji više liči na selo, a i za indijske pojmove je to zaista i veoma malo mesto, ima tek nešto više od 15.000 stanovnika (podaci iz 2011.).
Ulice u Mamalapuramu
A onda smo otišle i do jednog pravog remek dela.