Već narednog dana smo krenule na izlet na ostrvo Garapuri blizu Mumbaija. Na ostrvu se nalaze pećine Elefanta koje sadrže umetnička ostvarenja povezana sa kultom Šive i taj lokalitet se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Do ostrva se stiže brodićima koji kreću sa terminala koji se nalazi odmah kod Kapije Indije , tako da se na samom početku, a naravno i pri povratku, pruža veoma lep pogled i na samu Kapiju, ali i na čuveni obližnji hotel Tadž Mahal Palas.
Kapija Indije
Taj hotel je bio meta terorističkog napada u novembru 2008. godine (kao i restoran „Leopold“ koji sam pomenula u prethodnom tekstu o boravku u Mumbaiju), ali ja radije volim da mi asocijacija na hotel bude jedna, za mene, veoma lepa, pa čak i poučna priča u vezi sa hotelom, makar i ne bila tačna. Naime, priča se da je svojevremeno, krajem 19. veka, jedan bogati Indus želeo da uđe u hotel Votsons, tada najbolji hotel u Bombaju, ali ga Britanci nisu pustili, pošto je hotel bio „samo za belce“. Ipak, ovo nije bio tek običan, prosečan Indus, već Džamsetdži Tata, osnivač čuvene indijske poslovne Grupacije Tata i praktično utemeljivač indijske industrije. Rečju, bio je to jedan veoma bogat Indus. Priča dalje kaže da je on želeo da postoji hotel u koji može da uđe kad god mu padne na pamet, a kako je očigledno bio preduzimljiv čovek, dao je da se izgradi hotel Tadž Mahal koji je i dan danas jedan od najpoznatijih, najelegantnijih i najskupljih hotela. Hotel Votsons je u međuvremenu prestao da bude hotel i postoji kao veoma oronula zgrada, dok hotel Tadž Mahal blista u svojoj lepoti i prosperitetu.
Hotel Tadž Mahal Palas (levo sa crvenom kupolom), novo krilo hotela (visoka zgrada u sredini) i Kapija Indije (desno)
Kao što se vidi na gornjoj slici, vreme se činilo oblačnim, ali mislim da je pre svega u pitanju bila izmaglica prouzrokovana neverovatnom količinom vlage. Mi smo još uvek bile umorne od putovanja, lošeg spavanja i promene klime, pa nam je lagana vožnja brodićem sasvim lepo prijala. Kada smo stigle do nedalekog ostrva Elefanta ili Garapuri i iskrcale se, prvo smo jednim dugačkim molom morale da stignemo do samog ostrva. Na molu takođe postoji i uski šinski kolosek i mada nisam videla nikakav vozić ili nešto slično, ipak deluje da se i danas to koristi.
Mol kod ostrva Garapuri
Kada konačno stignete do kopna, da biste došli do pećina potrebno je da se popnete uz 125 stepenika, što znači da je uzbrdo, ali između tih stepenika ima i ravnih popločanih delova tako da uspon sam po sebi nije težak. Ono što ga je činilo teškim bila je toplota, a pre svega vlaga. Jedino što je bilo dobro jeste da je bilo dosta štandova uz put sa obe strane što sa jedne strane obezbeđuje razonodu i fino skretanje misli sa uspona i vrućine, a sa druge strane svi su ti štandovi bili prekriveni tendama koja je stvarala hladovinu.
Prilaz pećinama
Pećine Elefanta su zapravo niz hramova koji su isklesani u bazaltnoj steni koja se nalazi na ostrvu. Mi smo se ovom prilikom prvi put susrele sa tom „tehnikom“ pravljenja hramova unutar stena tako što se te stene dube. Najverovatnije zbog još uvek prisutnog umora ili zato što nismo baš sasvim jasno znale o čemu se radi i kada i kako je to napravljeno, danas mi se čini kao da nismo dovoljno ili u potpunosti uživale u ovom mestu. Bilo nam je svakako lepo, ali još uvek smo bile novajlije za Indiju. Na svu sreću, kasnije smo viđale još ovakvih vrsta hramova i tih drugih utisaka se sećam mnogo intenzivnije.
Jedan od hramova u okviru pećina Elefanta
To, međutim, uopšte ne znači da ovo mesto nije impresivno. Naprotiv. Hramovi su napravljeni u periodu između 450. i 750. g.n.e. na ovom ostrvu koje je udaljeno oko 10 km od luke kod Kapije Indije. Ostrvo se ranije zvalo Garapuri , ali su ga Portugalci, koji su vladali Mumbaijem i okolinom od 1534-1661. godine nazvali Elefanta, po skulpturi slona od bazalta koja se nalazila blizu ulaza. Zanimljiva mi je priča koja kaže da su oni odlučili da jednostavno uzmu tu ogromnu skulpturu i odvezu je u Portugal, ali skulptura očigledno nije delila njihov entuzijazam i nije htela da ide na daleke pute, pa se desilo to da je pala u more zato što lanci i konopci kojima je bila vezana nisu bili dovoljno čvrsti. Kasnije su Britanci skulpturu izvukli iz mora i ona se danas nalazi u dvorištu jednog muzeja u Mumbaiju. Ipak, portugalski naziv ostrva, Elefanta, uglavnom je ostao u upotrebi, mada je danas svakako korektnije koristiti originalni indijski naziv – Garapuri.
Ove „pećine“ obuhvataju niz hramova i svetilišta. Kroz nepojmljivo ogroman rad i trud, ti hramovi su isklesani u veoma impozantnoj veličini. Hramovi idu dosta duboko u stenu, a težinu tavanice, tj., preostalog dela te ogromne stene koji se nalazi iznad hramova nose brojni stubovi.
Stubovi nose težinu tavanice i ostatak stene
Osim tih brojnih stubova koji su napravljeni ili bolje rečeno ostavljeni prilikom klesanja stene, na nekim delovima stene su isklesane i predstave raznih božanstava. Dakle, treba imati u vidu da ništa od toga nije „dodato“, već je prilikom pravljenja izvajano od stene koja je tu bila.
Unutrašnjost jednog od hramova
U glavnoj pećini se nalazi hram koji je posvećen bogu Šivi i u dnu, gde bi bilo svetilište, postoje tri velike Šivine glave izvajane u kamenu koje predstavljaju Sadašivu u vidu tri lica Šive, tj., tri Šivine emanacije – onaj koji uništava, stvara i održava univerzum.
Šiva, uništitelj, stvaralac i održavatelj
Ova skulptura tj., više visoki reljef, potpuno je impozantna sa svojom visinom od 7 metara i ne treba misliti da ja preterujem. Kod same predstave Šive nisam nikoga uspela da uslikam, ali evo slike kod jedne druge predstave božanstva.
Slika koja daje predstavu o veličini reljefnih ukrasa
Uzgred, gornja kompozicija se zove Gangadara i predstavlja emanaciju Šive koji pomaže rečnoj boginji Gangi da siđe na zemlju dok njegova pratilja Parvati i ostala božanstva to gledaju. Dakle, kao što sam rekla, indijska umetnost je za došljake izuzetno zahtevna za razumevanje zbog složenosti duhovnih priča i legendi.
Šetajući po čitavom ovom kompleksu, zaista smo bile impresionirane, pogotovo imajući u vidu da je sve to isklesano u steni. Kad kažem sve to, mislim ne samo na te tri Šivine glave, već i na niz reljefa sa scenama iz Šivinog „života“ koji ukrašavaju neke od okolnih zidova. Takođe postoje i hramovi/svetilišta unutar pećinskog kompleksa sa obrađenim komadima stene nalik na jaje ili široki kratki stub srazmerno velikih dimenzija koje predstavlja lingam, tj., simbol Šive.
Mada sam se delimično sećala opšte priče o hinduizmu koju sam učila u školi davnih dana, to svakako nije i približno bilo dovoljno da bih ja ovde nešto mnogo razumela. Čak ni posle ovog čitavog puta koji je trajao mesec dana, pa ni kasnije posle još mesec dana provedenih u Indiji 2012. godine, ne mogu baš da kažem da se mnogo razumem u hinduizam. To je veoma složena religija, tu postoje razna božanstva i svako od njih ima veliki broj svojih emanacija od kojih je svaka, naravno, veoma bitna i ima svoj poseban naziv. S druge strane, kako čovek obilazi razna svetilišta i hramove, nužno ipak savladava makar osnovne postavke.
Bitno je reći i da pećine Elefanta nisu aktivan hram, već samo arheološko nalazište. To se između ostalog može zaključiti i po činjenici da smo ovde svi hodali obuveni. Kasnije ćemo Sneža i ja videti da se pre ulaska u svaki aktivan hram ili svetilište mora izuti i onda čovek hoda bos.
Šetajući po hramovima i unutrašnjim dvorištima, videle smo i jedan mlađi bračni par i nas dve smo se apsolutno divile njenom sariju. Ona je pozirala za svog supruga, pa sam i ja iskoristila priliku da je fotografišem. Ali smo tu takođe počele da bivamo svesne da Indusi jako vole da se fotografišu. Tako smo na kraju nas dve fotografisale i njih dvoje zajedno, a i oni su slikali nas. Sigurno smo i nas dve njima delovale podjednako egzotično kao i oni nama, ali sam sigurna da oni nisu bili, niti su mogli da budu, impresionirani našom garderobom kao što smo nas dve bile oduševljene njenim sarijem.
Mlada Indijka pozira svom mužu
Između raznih hramova postoje i popločana dvorišta preko kojih se može preći iz jednog hrama u drugi.
Unutrašnje dvorište koje spaja dva hrama
Na gornjoj slici se taman može steći dobra predstava o tome kakva je originalno bila stena pre nego što su krenuli da je dube, vidi se i veličina stubova, a može se naslutiti i njihova brojnost. Imajte u vidu da su ti hramovi dosta duboki, a to se može videti na nekim od fotografija koje su gore već date.
Blizu prilaza pećinama susrele smo se i sa prvim majmunima. Bilo ih je dosta i to je neka mala vrsta, ali mi nisu posebno simpatični. Malo sam ih slikala i to je bilo to. Sve vreme sam imala u vidu upozorenje koje smo Sneža i ja dobile od jedne naše drugarice koja je već ranije bila u Indiji. Ona nam je skrenula pažnju na to da su ti majmuni ipak divlje životinje i da povremeno znaju da budu agresivni. Oni se najčešće okupljaju na ovakvim mestima zbog ljudi koji im eventualno daju hranu i onda u želji da uzmu, praktično otmu neki komad hrane, mogu da ogrebu. Ništa više od toga, ali smo smatrale da nam to ipak nije baš potrebno. Tako smo Sneža i ja tokom ostatka boravka u Indiji često i viđale majmune, ali ih svakako nismo hranile.
Pošto je bila nedelja, bilo je dosta i lokalnih posetilaca. Jedna porodica je lepo rasprostrla novine po zemlji u blizini hramova i tu su svi zajedno seli, kao da su na pikniku.
Piknik kod pećina Elefanta (vidi se jedan majmun kod ograde, blizu psa)
Nakon posete glavnoj pećini malo smo prošetale po okolini i posetile još drugih pećina koje se nalaze par stotina metara dalje, a zatim smo lagano krenule da se spuštamo niz brdo da bismo došle do broda.
Dok smo se spuštale, ponovo smo prolazile između tezgi sa raznovrsnom robom i suvenirima. A kada smo došle do pristaništa, neki momci su ribali jedan od ukotvljenih brodova spolja, tj, skidali su školjke i alge koje su se nakupile na stranama broda, a uz put su se i brčkali.
Red posao, red provod
Kad smo se vratile u grad, otišle smo u muzej Čatrapati Šivadži Maharadž Vastu Sangrahalaja, a ovaj dugačak naziv u sebi krije značenje „Muzej Kralja Šivadžija“. Ranije, za vreme vladavine Britanaca, pa sve do 1998. godine, zvao se Muzej Princa od Velsa, ali je i taj naziv promenjen u prikladan indijski naziv.
U pitanju je najveći i najbolji muzej u Mumbaiju i mi smo ga obišle koristeći uz put audio vodiče tako da smo mogle nešto i da naučimo. Ipak, tu postoji veliko mnoštvo eksponata i teško je to sve savladati u sat-dva, ali bilo je dobro da smo polako počele da se upoznajemo sa kulturom Indije. Problem u muzeju nam je predstavljala neverovatno visoka vlažnost vazduha. U muzeju su radili ventilatori sa plafona, ali to jednostavno nama dvema nije bilo dovoljno, pa nam je jako prijalo kada smo na kraju izašle iz muzeja.
Pošto je tog dana bio moj rođendan, otišle smo do jednog jako lepog restorana i tu smo se razbile od hrane – bilo je tu indijskih hlebova (parata i roti), glavnih jela od piletine, škampa i povrća, a imale smo i desert na kraju. Indijska hrana je polako počela da nam se uvlači pod kožu.
Slani deo rođendanske večere
Slatki deo rođendanske večere
Posle te rane večere krenule smo ka mestu odakle ćemo ići na večernji obilazak Mumbaija turističkim autobusom. Uz put smo prošle pored hrama koji pripada Parsima. U pitanju je bio jedan od njihovih „vatrenih hramova“ i tu nije dozvoljen pristup onima koji ne pripadaju ovoj veri.
Ulaz u hram Parsija
Parsi su etnička zajednica poreklom iz Persije i oni su u periodu od 8. do 10. veka migrirali u Indiju. Njihova religija je zoroastrizam i zasnovana je na učenjima persijskog filosofa i proroka iz 12. veka pre nove ere koji se zvao Zaratustra (ili Zaratuštra ili Zoroaster). Tadašnji vladari Indije su ih primili, ali pod određenim uslovima, uključujući i zabranu širenja njihovih verovanja, tj., nemogućnost prelaska u njihovu religiju. Njih nema puno ni u Indiji ni u svetu, a najveća koncentracija im je upravo u Mumbaiju.
Neću sada da ulazim u detalje ove religije, koga zanima neka istražuje i čita, ali ima nešto posebno zanimljivo što povezuje pripadnike ove etničke grupe i Mumbaj. Naime, kao deo njihovih verovanja, Parsi ne sahranjuju svoje mrtve već ih ostavljaju na posebno napravljene okrugle platforme koje se zovu Toranj tišine. Tu se njima hrane ptice lešinari, jer se na taj način telo najbrže uništi, a da pri tom ne zagadi zemlju, vodu ili vatru (ovo je vezano za verovanja Parsa). Međutim, poslednjih decenija su ove ptice u Indiji, uključujući i Mumbaj, gotovo istrebljene specifično zbog leka diklofenaka koji ih truje, a koji je do njih dolazio preko stoke kojoj se lek gotovo redovno daje. To je indirektno stvorilo probleme za Parse i njihove rituale vezane za uništavanje posmrtnih ostataka svojih sunarodnika. I dok je broj ptica i dalje dramatično nizak, ispituju se neke alternativne varijante „recikliranja“ ljudskih ostataka. Ispitivanja su u toku.
S druge strane, bez obzira na izazove sa kojima se suočavaju, Parsi su u proseku jedna dosta dobrostojeća i obrazovana etnička grupa, a poznati su i zbog svog tradicionalnog dobročinstva. U Indiji ih ima tek nešto manje od 70.000, ali bez obzira na njihov srazmerno mali broj, ovoj etničkoj zajednici su između ostalih pripadali i gore-pomenuti industrijalac Džamsetdži Tata, kao i nenadmašni Fredi Merkjuri. Još jedan poznati Pars je čuveni svetski dirigent Zubin Mehta.