Indija 2007, 20. deo (Adžanta, Elora)
Sledeća pećina koju smo Sneža i ja obišle u Adžanti bila je Pećina br. 10. Ova pećina se smatra jednom od najstarijih u Adžanti i potiče iz perioda 2. veka p.n.e. Po svom arhitektonskom konceptu i ona je čaitja-griha, tj., u dnu, nasuprot ulaza, ima zavetnu stupu i polukružnu apsidu, a takođe ima i zasvođeni plafon. Oko centralnog broda postoji ophodni prolaz koji je od centralnog dela odvojen većim brojem stubova.
Ova pećina ima veoma lepe slike na stubovima koje prikazuju princa kako obožava Drvo Bodi.
Kada smo izašle napolje iz ove pećine, osvrnula sam se i bilo je lepo videti deo koji smo već prošle. Naravno, treba imati u vidu, prilikom posete, da ovde ima i dosta da se pešači. Onog dana kada smo mi bile tamo bilo je, naravno, vruće i nije bilo ni malo vetra, tako da nam penjanje gore-dole stepenicama često i nije baš prijalo.
Zatim je usledio niz od nekoliko pećina koje smo obišle malo površnije, jer smo zapravo htele da dođemo do Pećine br. 16. Ona je između ostalog zanimljiva i zbog ulaza koji krase dva slona. Sama pećina ima samo jedan nivo, ali se do njega treba popeti stepenicama nakon što se prođu slonovi.
Mada i u Pećini br. 16 ima izvanrednih zidnih slika, upravo je sledeća, Pećina br. 17 ona koja sadrži najveći broj murala. Za početak, već na verandi mogu da se vide veoma lepe zidne slike.
A tu je i niz od osam sedećih Buda koji krase nadvratnik ispod kojih su prikazani zaljubljeni parovi.
Unutar pećine postoje naslikane kompozicije koje prikazuju više različitih priča vezanih za Budizam. Jedna od njih je i kompozicija Simhala Avadana koja prikazuje dolazak princa Simhale na Sri Lanku.
Tu je i veoma lepa kompozicija koja se zove Kraljev beli slon ili Šadanta Džataka i koja prikazuje priču o bodisatvi u obliku slona koji je dao svoje kljove.
Zatim smo otišle i do Pećine br. 19 koja je još jedna od onih koje imaju veoma složenu fasadu. Za početak se prvo uđe u četvrtasto dvorište, a tu se onda vidi i fasada. Imajte u vidu da je sve ovo što se vidi isklesano direktno u steni. Ja sam se sve vreme u Adžanti samo divila ovakvoj umešnosti, viziji i sposobnosti realizacije.
Pećina br. 19, koja je tip čaitje-grihe, napravljena je u 5. veku nove ere i ona pravi vezu između budističkih perioda Hinajana i Mahajana (videti: https://svudapodji.com/indija-19/) time što već na samoj stupi ima isklesanog Budu.
Naravno, svaki put kada bi izašla napolje, ja bih se osvrnula i pogledala okolinu. I svaki put je to delovalo impresivno.
Usledile su i posete pećinama od broja 20 do broja 25. Tu bih izdvojila Pećinu br. 21 u čijem centralnom svetilištu sedi Buda u pozi propovedanja, kao i Pećinu br. 24 koja nije završena, ali koja zato predstavlja izvanredan primer da se vidi kako se odvijala izgradnja ovih hramova i svetilišta.
Onda smo stigle i do Pećine br. 26 sa složeno ukrašenom fasadom i poluoblim prozorskim otvorom.
Kao što se vidi na slici, središnji prozor je dosta visoko postavljen, ali tu se ne krije sprat, već je u pitanju tipična konstrukcija čaitje-grihe sa stupom, polukružnom apsidom, ali takođe i visokim zasvođenim plafonom. Kao i u Pećini br. 19, i ovde postoji uticaj perioda Mahajana, što se između ostalog vidi i po predstavi Bude na samoj stupi.
I ova pećina potiče iz 5. veka nove ere i u njoj postoji natpis koji kaže da je sagrađena kao dar jednog monaha i njegovog prijatelja ministra. Natpis takođe kaže i da je pećina napravljena tako da traje koliko i Sunce i Mesec. Pretpostavlja se da je zbog te namere u njoj više zastupljena skulptura kao umetnički izraz, jer bi bilo logično pomisliti da će skulptura u kamenu trajati duže od slika na zidu.
Tako je zid u ophodnom hodniku veoma bogato ukrašen.
Možda i najpoznatija skulptura u čitavoj Adžanti je upravo jedna koja se može videti i na gornjoj slici, a to je predstava Parinirvane Bude ili ležeći Buda. U pitanju je 7 metara dug bareljef koji prikazuje Budu u trenutku prelaska. Generalno, Parinirvana je termin koji se koristi za smrt nekoga ko je već postigao prosvetljenje na taj način ušavši u stanje nirvane, čime zapravo umire samo fizičko telo dok se biće oslobađa i silazi sa Točka karme.
Budine oči su zatvorene kao da spava i dok njegovi učenici (ispod Bude) žale za njihovim odlaskom, nebeska bića koja se nalaze iznad Bude slave taj trenutak.
Inače, bez obzira što ovi hramovi ili svetilišta nisu aktivni, ispred svakog je stajala tabla koja je jasno navodila da posetioci moraju da se izuju.
Mi smo ovde, manje-više, i završile sa obilaskom pećina Adžanta. Još treba reći da su pećine pravljene po nalogu kraljeva, ministara, uglednih ljudi, ali i monaha. Koliko se može zaključiti na osnovu tekstova koji su preživeli do današnjih dana, pećine su služile kao mesta u koja su se u vreme monsuna povlačili monasi, a tu su se takođe odmarali i putujući trgovci i hodočasnici stare Indije.
Ma šta čovek čitao o ovim pećinama, dok ih ne vidi uživo i ne uđe u njih ne postoji šansa da se one i njihov koncept istinski shvate i dožive. Nemoguće je opisati ili realno preneti to ogromno mnoštvo detalja koji postoje u ovim pećinama, bilo u vidu slika na zidovima ili u vidu bareljefa, ali gotovo svaki taj detalj čak i potpunim amaterima kao što sam ja oduzima dah. Nije ni čudo da su ove pećine još od 1983. godine na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Ja bih svakako volela da ponovo odem tamo, ali uz manje stresa, a više vremena, jer vreme je Sneži i meni naravno neumitno prolazilo, a trebalo je da se vozimo još oko tri sata da bismo stigle do pećina Elora. Uz veliku brigu da li ćemo stići, na kraju smo uspele da dođemo do pećina Elora pre zatvaranja.
Praktično, Pećine Elora, koje su takođe na Uneskovoj Listi svetske baštine, prate gotovo isti koncept kao i pećine Adžanta, ali to ne znači „videli ste Adžantu, pa ne morate da vidite Eloru“. Apsolutno ne i naprotiv. Veoma je važno videti oba lokaliteta.
Jer, osim što je svaka pećina na oba lokaliteta impresivna na svoj način, određene razlike ipak postoje. Za početak ovde su u pitanju 34 pećine napravljene otprilike u periodu od 7. veka do 10. veka, dakle posle onih pećina iz Adžante. Osim toga, ovde su prisutne tri religije, tako da su pećine podeljene u tri grupe: budističke pećine (br. 1 do 12) napravljene u periodu od 600. do 800. godine, hinduističke pećine (br. 13 do 29) napravljene u periodu od 600. do 900. godine i džainističke pećine (br. 30 do 34) napravljene u periodu od 800. do 1000. godine sve, naravno, nove ere.
Takođe je za ovu priču bitno i to da smo Sneža i ja došle dosta kasno i da smo imale smo veoma ograničeno vreme pre zatvaranja lokaliteta koje se dešava onda kada Sunce zalazi.
Kako se ulazi na lokalitet, prvo se nailazi na formalno „pećinu“ br. 16, a zapravo najimpresivniji hram u Elori. U pitanju je Hram Kailasa ili Kailasanata. Sve, apsolutno sve vezano za ovaj hram je potpuno neverovano i jedina moguća reakcija jeste da vam padne vilica.
Naime, za razliku od pećina Adžanta gde se klesanje odvijalo frontalno, u dubinu vertikalnih stena, u slučaju Hrama Kailasa graditelji su imali jednu veću stenu koja je imala i svoj vertikalni zid, ali i blago nakošeni vrh u vidu ploče koja se pruža u dubinu. Izgradnja hrama je krenula upravo tako, od samog vrha, a onda je klesanje išlo odozgo na dole.
Rezultat je sam složeni objekat hrama sa okolnim ukrasima u vidu par slobodnostojećih stubova, kao i par skulptura slonova, a sve to u prostranom dvorištu koje je okruženo brojnim stubovima i prostorijama povremeno na sprat u vidu velikih niša/verandi. Veličina pravougaonog dvorišta koje se pruža u dubinu jeste 82 m x 46 m, a zadnji deo je visok oko 33 m. U ovom poduhvatu je isklesano i odbačeno preko oko 200.000 tona stene (ima procena i do 400.000 tona stene). Naravno, tu nisu napravljeni samo kosturi objekata, već je sve ukrašeno do neverovatnog nivoa detalja. Ukupan utisak je spektakularan.
Poređenja radi, često se pominje podatak da hram zauzima površinu koja je duplo veća od površine koju pokriva Partenon u Atini, a i da je viši od Partenona. Takođe, imajući u vidu da hram nije „sagrađen“, već je isklesan iz stene, on je ujedno i najveća monolitna skulptura na svetu.
Pravljenje ovog hrama je naručio kralj Krišna I (vladao od 756.-773. godine) koji pripada dinastiji Raštrakuta. To je dinastija koja je vladala između rane dinastije Čalukja i Zapadnog Čalukja carstva i upravo je otac kralja Krišne I porazio Čalukje. Kako je budući kralj učestvovao u ovom vojnom pohodu svog oca, on je imao priliku da vidi Hram Virupakša u Patadakalu (videti: https://www.svudapodji.com/indija-10/) i bio je toliko impresioniran njime da je odlučio i naredio da Hram Kailasa bude napravljen u Elori ali tako da bude tri i po puta veći od uzora u Patadakalu. Imajući u vidu veličinu hrama, način izrade i vreme kada je hram pravljen, zvuči gotovo neverovatno podatak da je hram završen u periodu od 17-18 godina.
Kako se prođe ulazna kapija i stupi u dvorište hrama i kako se otkrivaju detalji i novi prizori, apsolutno je neverovatno i čudesno šta su sve neimari ovde uradili u steni. Već na samom ulazu se posetilac suočava sa veličinom delova hrama.
Po ulasku u hram, direktno se nailazi na kompoziciju Lakšmi sa slonovima. Boginja Lakšmi je žena boga Višnua i ona je boginja sreće, bogatstva i prosperiteta. Ona ovde sedi na lotusu koji je ujedno i njen simbol i kupa se tako što je dva slona polivaju iz posuda koje drže nad njenom glavom.
Inače, hram pripada grupi hinduističkih pećina u Elori i posvećen je bogu Šivi. Osim po lingamu u centralnom svetilištu, to može da se zaključi i po samom nazivu hrama, pošto je Kailasa planina na kojoj boravi Šiva. Uzgred, planina Kailaš je zapravo 6638 m visok vrh u Himalajima koji se nalazi u Kini.
Kada se dakle prođe kapija i uđe u dvorište, vidi se da je ono napravljeno u dva nivoa. Prvi i manji po površini je upravo taj ulazni, a onda sledi nekoliko stepenica koje vode ka drugom nivou na kojem je postavljen hram. Na taj način, hram dobija još impresivniji položaj. Uzgred da kažem da ja nemam slike čitavog hrama jer zbog njegove veličine, a i masivne kapije i zidova sa prednje strane, nisam mogla da ga obuhvatim svojim fotoaparatom. Čitav hram se verovatno najbolje može sagledati sa visine, tj., sa uzvišenja u zaleđu hrama i mi smo videle ljude koji tamo prolaze i odatle posmatraju hram, ali naravno nas dve nismo imale vremena za tako nešto.
Na prvom nivou, u prilaznom dvorištu, sa obe strane nalaze se skulpture slonova u prirodnoj veličini. One su oštećene, nedostaju surle, ali to ni najmanje ne kvari opšti utisak.
Sneža i ja smo odlučile da prvo napravimo krug oko hrama da bismo ga videle spolja.
Taj glavni deo hrama sastoji se od mandape (hola ispunjenog stubovima) kroz koji se prilazi centralnom svetilištu koje se zove garbagriha i u kojem se nalazi lingam kao simbol boga Šive. Praktično ispred mandape, tj., nasuprot garbagrihi, nalazi se paviljon u kojem je skulptura Nandi, svetog bika koji je čuvar kapija u domu Šive na Kailasi. Ovde se taj paviljon koji zovu Nandi Mandapa, kao i sama centralna mandapa i garbagriha nalaze na drugom spratu (visoki su oko 7 metara) i povezani su kamenim mostom. Onaj bareljef Lakšmi sa slonovima krasi upravo jednu stranu prizemnog dela Nandi Mandape i taj prizemni deo paviljona je kompletno ispunjen, tj., nije bio isklesan već je ostala čvrsta stena.
Kada se malo bolje zagledaju detalji hrama, vidi se da tu postoji ne samo bogati plastični ukras, već takođe i ostaci obojenih delova.
Osim skulptura i plastičnih ukrasa koji se ponavljaju i imaju u izvesnoj meri više ornamentalnu funkciju, postoje i oni koji imaju jasnu simboličnu funkciju, a tu su i čitave kompozicije koje prikazuju određene priče vezane za život bogova. Tako se na sledećoj slici, kao i na više slika iz obilaska Hrama Kailasa, vidi friz od bareljefnih slonova koji je napravljen na prizemnom delu hrama i ti slonovi simbolično na svojim leđima nose čitav hram i planinu.
Takođe se u udubljenju koje se vidi na slici delimično nazire kompozicija koja prikazuje Ravanu, demonskog kralja iz Ramajane, koji trese planinu Kailasu da bi uznemirio Šivu i Parvati u njihovom domu.
Dok smo još obilazile oko hrama, odlučile smo da uđemo i u jednu posebno zanimljivu bočnu nišu koji se zove Hol žrtvovanja.