Indija 2007, 21. deo (Elora, Aurangabad, Pune)
Dok smo prvo šetale oko Hrama Kailasa u okviru pećina Elora, Sneža i ja smo odlučile da posetimo jednu od bočnih niša koje okružuju centralni hram i do koje je trebalo da se popnemo stepenicama pošto se nalazi na spratu. U pitanju je takozvani Hol žrtvovanja u kojem se nalaze izvajana razna božanstva. Pre svega tu su na jednoj strani boginje Durga, Čamunda i Kali, a onda slede skulpture Ganeše i Parvati, kao i grupa koja se zove Saptamatrika, što znači „Sedam majki“, a predstavlja sedam takozvanih boginja-majki od kojih je svaka šakti odnosno ženski parnjak nekog od bogova.
Penjanje do Hola žrtvovanja bio je dobar potez jer nam je to takođe omogućilo da pogledamo hram i iz drugog ugla.
Takođe smo odatle i bolje mogle da vidimo vimanu, piramidalni toranj, koji se izdiže iznad centralnog svetilišta u hramu koji se zove garbagriha.
Toranj hrama je visok 32,6 m. Nekada je u potpunosti bio pokriven belim gipsom da bi imitirao snežne vrhove planine Kailase.
Zajedno sa svim onim što se vidi ovde, taj nivo detalja, taj nivo umetničke ili duhovne vizije prenesene u klesanu stenu i njeno ukrašavanje, doveli su me do zaključka da su graditelji bili potpuno „ludi“. Ovo je bilo apsolutno i ubedljivo najčudesnije mesto koje sam videla tokom ove posete Indiji.
Onda smo se ponovo spustile do prostora koji vodi oko hrama i tu nastavile sa obilaženjem.
Pošto ovo dvorište hrama ne predstavlja duhovni prostor, dozvoljeno je da se hoda u obući.
Odatle gde sam se slikala imala sam lep pogled na jedan od dva slobodnostojeća pobednička stuba koji su takođe isklesani i to sa obe strane po jedan. Visoki su po 15 metara, a između njih se nalazi Nandi Mandapa.
Kada smo završile sa obilaskom oko hrama, krenule smo i da obilazimo sam hram i za to je bilo potrebno da se prvo izujemo, a onda i da se popnemo na sprat.
Kao što sam već pomenula, Hram Kailasa napravljen je po uzoru na Hram Virupakša u Patadakalu. Kada se osnove ova dva hrama uporede, vidi se da su oni gotovo identični, osim što je ovaj znatno veći i ovde se glavni delovi hrama nalaze na spratu. Tu se nalazi mandapa, hol ispunjen stubovima, a tu je i garbagriha, centralno svetilište u kojem je lingam jer je hram posvećen Šivi. Kao što je i tradicija u hramovima posvećenim Šivi, preko puta ulaza u hram nalazi se paviljon sa Nandi, svetim bikom koji je čuvar Kailase, ali i vozilo Šive. Centralna mandapa i Nandi mandapa spojeni su preko prednje verande hrama i kamenog mosta.
Kako se dan približavao svom kraju, tako je bilo i sve manje svetla, a Sneža i ja se nismo zadržale previše dugo unutar samih delova hrama. Zato smo uživale u onome što se videlo napolju.
Još smo otišle i da vidimo zadnji deo hrama, iza garbagrihe sa lingamom, gde se nalazi terasa sa koje se ulazi u par malenih hramova, a onda smo već požurile da bismo stigle makar još nešto da obiđemo jer Sunce se približavalo horizontu, a trenutak zalaska je označavao i zatvaranje lokaliteta.
Uputile smo se u pravcu Pećine br. 1, ali nismo ni došle do nje, već smo svoju posetu ekstremno skratile i otišle da posetimo samo Pećinu br. 10.
Pećina br. 10 pripada grupi budističkih pećina u Elori (od 1 do 12) i ona je jedina napravljena u vidu čaitje-grihe, tj., u dnu, nasuprot ulaza, ima zavetnu stupu i polukružnu apsidu, a takođe ima i zasvođeni plafon i ona se smatra jednom od najboljih u čitavoj Indiji.
Bilo je potpuno neverovatno videti i spolja, a posebno unutra, šta su graditelji uradili u steni: kakva preciznost, kakva umetnost, kakva inspiracija... Na žalost, pošto je bio već kraj dana, unutra je bilo previše mračno za fotografisanje, pa sam po povratku fotografiju stupe sa Budom u položaju učitelja veštački osvetljavala, ne baš previše uspešno, ali dovoljno da može da se stekne utisak o izgledu pećine iznutra.
Ono što dodatno krasi ovu pećinu jeste fantastična akustika.
Po napuštanju Pećine br. 10 samo smo stale na proširenju ispred nje i odatle smo samo pogledom prešle preko pećina koje po svom broju prethode Pećini br. 10. Dok sam ja snimala Sneža je na glas čitala podatke o tim pećinama.
Grupa budističkih pećina u Elori
Br. 1 – najjednostavnija vihara (pećinski „manastir“), br. 2 – poznata po svojim stubovima i impozantnom Budi koji sedi, br. 3 i 4 – nezavršene, br. 5 – najveća vihara (18 m x 36 m) i po nekim kamenim klupama sugeriše da je nekada mogla da služi kao skupštinska sala,...
Pošto je Sunce formalno zašlo, čuvari lokaliteta su zviždali pištaljkama i na taj način obaveštavali posetioce da je vreme da napuste pećine Elora i mi smo morale da tako i uradimo.
Sledeći video prikazuje detalje Hrama Kailasa, a na kraju može i da se čuje moje „pevušenje“ i mnogo važnije akustika Pećine br. 10.
S jedne strane veoma razočarane što nismo uspele više da vidimo, a s druge strane izuzetno zadovoljne i ispunjene utiscima čitavog dana, vratile smo se u hotel u Aurangabadu i tu otišle na večeru.
I ove večeri smo imale divno druženje sa fantastično ljubaznim i predusretljivim šefom sale koji nam je preporučio razna jela, a mi smo se odlučile za neku vrstu karija i ražnjiće od piletine.
Poenta je da su ti ražnjići bili najmekše meso koje sam u životu jela. Pitala sam našeg domaćina kako se to postiže i rekao nam je da ga mariniraju u jogurtu, soli i nekim indijskim začinima.
Kao što se vidi na gornjoj slici, piće te večeri za mene bilo je pivo. Uostalom, ja sam ga često pila u Indiji, ali ga nisam baš posebno fotografisala ove večeri, pa ću sada da postavim sliku jednog od indijskih piva koju sam napravila ranije u toku puta.
Narednog dana smo imale slobodno pre podne i to smo vreme iskoristile da odemo do najvažnijeg spomenika kulture u Aurangabadu. U pitanju je Bibi-Ka-Makbara koji zovu još i sirotinjski Tadž zato što je to islamski nadgrobni spomenik nalik na čuveni Tadž Mahal, ali manji i manje impozantan. Ipak, bilo je veoma lepo i zanimljivo videti ga.
Postoje različite informacije o tome ko se vodi kao naručilac ovog mauzoleja, ali sudeći po godinama njegove izgradnje (naručen 1660, procenjeno završen 1669.), potpuno je jasno da je izgrađen u vreme vladavine praktično poslednjeg mogulskog cara Aurangzeba koji je vladao od 1658. do 1707. godine.
Nije ni čudo da je ovaj vladar poželeo da za svoju preminulu prvu i glavnu ženu Rabiju-ad-Daurani podigne baš ovakav mauzolej. Učio je od najboljih. Naime, upravo je njegov otac, Šah Džahan, podigao Tadž Mahal za svoju voljenu ženu, a majku upravo ovog cara Aurangzeba, Mumtaz Mahal.
Zbog svega ovoga, Bibi-Ka-Makbara, gotovo kao neki siromašni rođak, pada u senku čuvenog, grandioznog i istinski uzvišenog Tadž Mahala. Ali, i ovaj mauzolej ima svoju lepotu i svakako zavređuje da se poseti.
Osim finih reljefa po zidovima, može se videti i „mrežica“ na vratima sva urađena od kamena koji je tako dobro obrađen da liči na čipku.
A postoje naravno i drugi ukrasi.
Dok smo obilazile mauzolej, tu su se pojavile i dve žene koje su žarko želele da se slikaju, pa bi bila onda grehota razočarati ih.
I tu smo onda i završile posetu mauzoleju, uputivši se prema hotelu, ali ne pre nego što smo se još jednom osvrnule i pogledale ovaj ipak impresivan spomenik kulture.
Nakon što smo uzele svoje stvari i napustile sobu, imale smo još vremena da u hotelu ručamo i to je ponovo bilo sjajno iskustvo. Sredinom popodneva smo uhvatile autobus do grada Pune gde smo stigle uveče, ali pošto smo već imale hotelsku rezervaciju, nije bilo nikakvog mesta za brigu.
Sledeći dan je ujedno bio i poslednji dan na ovom putovanju po Indiji. Posle dobrog spavanja i doručka, otišle smo to jednog posebnog mesta, a to je Međunarodno odmaralište za meditaciju Ošo.
Puno ljudi koji dolaze u Indiju u svoju posetu uključe i boravak u nekom od brojnih ašrama, tj., centara u kojima se praktikuju neki od brojnih indijskih duhovnih pravaca ili religija. Već sam u 13. delu mojih priča o Indiji pomenula jedan od ašrama u državi Kerala. Ovde je u pitanju bio ašram gurua Radžniša mnogo poznatijeg po imenu Ošo (1931. – 1990.).
Ošo je u toku svog života bio dosta kontroverzna ličnost. Jedna od stvari koja je doprinosila tome jeste njegov veoma liberalan stav po pitanju seksa i korišćenju seksa kao puta ka prosvetljenju. On se 1981. godine preselio u SAD, gde je u državi Oregon osnovao ašram. Tu je uz dodatnu količinu kontroverzi ostao do 1985. godine, kada je deportovan zbog kršenja imigrantskih zakona. Onda je više od godinu dana vitlao po svetu i u tom periodu je 21 zemlja odbila da ga primi. Na kraju se vratio u Pune i tri godine kasnije je tu i preminuo.
Ja sam tek tokom ovog putovanja po Indiji počela da čitam neke od brojnih knjiga koje su napravljene kao kolekcije Ošovih predavanja i moram da priznam da mi one i dan-danas veoma prijaju – jednostavno me podstiču da razmišljam o raznim aspektima (svog) postojanja. Za Oša sam prvi put čula jako davno, upravo u vreme kada su ga deportovali iz SAD-a, jer je za njega vezana i čuvena, medijski-privlačna, mada trivijalna kontroverza, a to je da je u toku svog boravka u SAD napravio ličnu zbirku od 93 Rols-Rojsa. Čitajući njegova predavanja, naišla sam i na njegov stav koji može da se protumači tako da samo bogati ljudi mogu da se bave duhovnim radom. Mada ovo naizgled deluje kao vrlo nesimpatičan stav, moram da priznam da meni ima smisla. Logika iza ovog stava jeste da siromašni ljudi često bivaju gladni, bilo bukvalno, bilo gladni za materijalnim posedima. Kada je čovek gladan, onda je veoma teško da se bavi duhovnim radom, već mu se sve vreme po biću mota upravo taj osećaj gladi. Ima smisla, zar ne? Pa ipak, simbolično je mogao to da pokaže svoje bogatstvo i predanost duhovnom radu i sa jednim ili dva Rols-Rojsa, a ne sa 93. To je već vrlo neduhovno, bahato i razmetljivo.
Kada smo odlučile da dođemo u Indiju, i Sneža i ja smo htele da u nekom ašramu provedemo par dana, pa nam se u stvari i činilo najzgodnijim da to bude upravo ovde u gradu Pune i to u Ošovom ašramu. Međutim, mi na kraju nismo imale vremena i ostalo nam je kao mogućnost jedino da ovde dođemo u kratku informativnu posetu. Poseta je obuhvatala pola sata gledanja promotivnog video snimka i 10 minuta šetnje po ašramu „u tišini“. Unutar ovog ašrama koji se praktično nalazi u parku i zauzima površinu od oko 13 hektara, bilo je najstrože zabranjeno da se fotografiše.
Ja sam na kraju bila presrećna što nismo imale vremena da ovde boravimo. Naime, meni je promotivni film sa plavušicom koja prenaglašeno smirenim glasom punim patetičnih tonova, sa prikazivanjem bazena za plivanje sa grejanom vodom, kao i svetala disko-kluba za večernje opuštanje nakon dana ispunjenog meditacijom i šetnjom po parku više ličio na reklamu za, npr., Klub Mediterane koji se setio da ubaci meditacije u svoju ponudu. Čak i nasmešena lica ljudi koji su na otvorenom radili neku meditaciju u pokretu dok smo mi kao manja grupa posetilaca tu prolazili „u tišini“, a što je meni više ličilo na ritmičke vežbe na časovima fizičkog, nisu uspeli da me uvere da bi to bilo pravo mesto za mene. Ja znam da je sve ovo deo Ošovog koncepta „Zorba Buda“ zato što po njegovim rečima „Zorba uvek može da postane Buda, ali Buda postaje vezan za svoju svetost. On ne može da ode u disko i postane Zorba“. Pa ipak, bojim se da je Buda sasvim zadovoljan kao Buda i da uopšte ne pati što ne ide u disko, dok nisam sigurna da je Zorba na kraju krajeva baš srećan samim tim što su mu otvorena vrata svakog disko-kluba i bircuza u kraju.
Bilo kako bilo, meni je na kraju bilo drago kada se poseta završila, a mi mogle da se vratimo u hotel, jer je trebalo da napustimo sobu.
Naime, već smo dogovorile da uveče u 21.30 dođe po nas taksi da nas vozi na aerodrom u Mumbaj, jer smo imale noćni let. Kasnije to popodne smo otišle do jedne od glavnih ulica u gradu koja je valjda zato što je bila nedelja bila zatvorena za saobraćaj.
Meni je toga dana telo konačno odbilo dalju saradnju i ja sam dobila visoku temperaturu, ali nije bilo praktično ničega što sam mogla da uradim po tom pitanju. U takvom stanju sam sa Snežom malo prošetala, a onda smo se vratile u hotel gde sam ja kunjala na nekim sofama i tako smo dočekale veče i odlazak na aerodrom.
Veoma umorna od konstantnog pokretanja, iscrpljena zbog prehlade koja mi se vukla više od deset dana, a kulminirala visokom temperaturom poslednjeg dana, psihički zamorena od utisaka i ogromne buke i haosa u saobraćaju vratila sam se kući ubeđena da mi skoro neće pasti na pamet da idem u Indiju. Dosta mi je bilo!
Pa ipak, zahvaljujući u stvari po malo neobičnim, a sada moram da dodam i veoma srećnim okolnostima, polovinom februara 2012. godine Sneža i ja smo ponovo došle u ovu neverovatnu zemlju. Bila je to čudesna ljubav na drugi pogled i od tada Sneža i ja uvek kažemo da je Indija naša najomiljenija zemlja i uvek se pitamo kada ćemo ponovo da idemo tamo. Tada smo, između ostalog, posetile Udajpur, Džajpur, Fatehpur Sikri, Agru i Tadž Mahal, Kadžuraho i Bimbetku, spavale u palati pravljenoj za maharadžu, ali i videle jednog od najlepših muškaraca na svetu... Ipak, te priče moraju da ostanu neispričane do sledećeg literarnog putovanja po Indiji.