Indija 2007, 3. deo (Mumbaj, Panadži)
To veče smo uspele da se popnemo na vrh turističkog dabl-dekera i odatle smo posmatrale Mumbaj. Doduše, jako smo malo razumele od onoga što je moglo da se čuje sa slušalica, zbog buke oko nas, ali je taj obilazak koji je trajao sat vremena ipak bio poprilično fin. Prijalo je ipak da se vratimo u sobu i pokušamo da spavamo, jer je praznik svetlosti Divali i dalje trajao, a sa njim i bacanje petardi čitavu noć.
Narednog dana smo za početak iz hotela krenule ka obližnjoj pijaci Mahatma Džiotiba Pule Mandai koja je mnogo poznatija pod nazivom Tržnica Kroford. To je velika zgrada u kojoj postoje brojni štandovi, ali smo mi takođe obilazile i njenu okolinu, pošto je čitav taj kraj posvećen trgovini najrazličitijim stvarima. Nama je, zapravo, najvažnije bilo da nađemo adapter za struju, a sve ostalo smo gledale onako, uz put.
Mi smo ušle i u samu zgradu pijace, ali smo tu uglavnom viđale voće i povrće. Osim tog adaptera, tražile smo i mesto gde bismo promenile novac. Našle smo nakon izvesnog lutanja i tu završile taj posao.
Te pijace i prodajna mesta, formalna i neformalna, koji postoje u ovom kraju za neupućene strane turiste predstavljaju pre svega jednu ogromnu gungulu: svuda oko nas je bila užasna gužva, a nadasve buka! Buka od koje je nemoguće ostati normalan. Povremeno bi me prosto uhvatila nervoza od tolike buke, tako da sam pomislila da na neki način jedva čekam da krenemo iz Mumbaija jer sam mislila da nigde neće biti toliko bučno kao što je to ovde. Naravno, kao i za mnoge druge stvari u vezi sa Indijom i na ovu temu sam se prevarila.
U međuvremenu, dok smo hodale po tom kraju prolazile smo pored velikog broja žena koje su sedele na tkaninama ili novinama rasprostrtim preko prašnjave ulice ili čučeći pored svoje robe, najčešće prodajući povrće ili voće.
Na ulicama smo često videle gomile ili gomilice đubreta i dosta toga nam je delovalo zapušteno. Najveći deo tog otpada potiče od plastičnih flaša ili novina i papira, i već sam u prvom delu priče o Indiji dala svoju teoriju o tome. Ali, s druge strane, moram da kažem da nikada, ni jednom jedinom prilikom tokom svog boravka u Indiji (a bile smo dva puta po mesec dana) nigde nismo osetile da neko smrdi na znoj ili na prljavštinu i uvek smo se divile kako su svi čisti i imaju čistu garderobu na sebi.
To naravno ne umanjuje izvestan šok kada se posetilac prvi put suoči sa Indijom i njenim ulicama (a ja ne dolazim iz zemlje koja je poznata po čistoći; naprotiv), ali je za to sve potrebno izvesno vreme da se čovek navikne. Ne u smislu da volšebno bude manje đubreta, već jednostavno vam više ne bode oči. Drugim rečima, da se osećam kao da sam kod kuće.
Ono na šta tokom čitavom svog prvog boravka u Indiji nikako nisam mogla da se naviknem bila je užasavajuća buka u saobraćaju. Sirene i to jake koriste se sve vreme i meni je to dosta smetalo, ali je ipak bilo fascinantno videti neke od njihovih kamiona. Vole ljudi šareno.
Zatim smo kroz dalju gužvu sa Tržnice Kroford otišle do Bazara Zaveri koji je poznat po zlatarama i juvelirnicama. Na putu ka ovoj tržnici, prošle smo i pored jedne impresivne džamije.
Kada kažem „bazar“ mislim na niz radnji po prizemlju zgrada, ali i na gomilu štandova ispred njih. I tako na obe strane ulice. I dalje je moj glavni utisak bio da sve to deluje apsolutno zapušteno, prašnjavo, pa negde i prljavo, mada pitanje je koliko je moguće da išta od toga bude čisto. S druge strane, bilo mi je jasno i da tu postoji veliki prostor za mogućnost greške zbog nekih mojih predrasuda i odsustva naviknutosti na prizore i ljude, pa mi je sve delovalo manje privlačno nego što je možda i bilo.
Bilo kako bilo, na Zaveri bazaru smo spontano krenule da gledamo prstenje i nakit, i to je bilo potpuno impresivno – i broj juvelirnica i količina zlata i dragog kamenja. Treba imati u vidu da su Mumbaj i Indija vremenom preuzeli primat vezan za obradu dijamanata od Antverpena. Naime, od 15. veka glavni centar za obradu i trgovinu dijamantima bio je upravo ovaj gradu u Belgiji, ali je u drugoj polovini 20. veka krenuo razvoj ove specifične industrije u Indiji, pre svega u Mumbaiju gde se danas nalazi najveća berza dijamanata, dok se dijamanti uglavnom obrađuju (seku i poliraju) u gradu Suratu oko 300 km severno od Mumbaija.
Malo smo napravile neki manji krug po Bazaru Zaveri, a onda smo se vratile do jedne od glavnih ulica, jer smo u stvari još uvek tražile onaj adapter. Uzgred, obratite pažnju na blistavo bele košulje koje nose muškarci.
Naravno u nekim drugim ulicama je i dalje bila gužva. Bitno je, međutim, da smo nas dve konačno na kraju našle taj adapter za struju.
Posle smo napravile pauzu tako što smo svratile u internet kafe da bi se javile kome treba, a otišle smo i do sobe da ostavimo ono što smo kupile.
Kasnije smo ponovo otišle u pravcu dela grada koji se zove Fort. Uz put smo prošle pored nekoliko mesta gde su cedili sok od šećerne trske, međutim, nas dve nismo baš bile nešto rade da eksperimentišemo, tako da ga nismo ni probale. Snežu je tadašnji dečko koji je ranije već bio u Indiji silno isprepadao o čemu sve treba da vodi računa i gde sve može da vreba higijenska opasnost, tako da smo bile veoma pažljive u vezi sa tim šta eventualno konzumiramo i gde.
Na ulicama je bilo i sasvim posebnih dešavanja, kao što je berberin na otvorenom – radnja od drvenih dasaka, a brijanje mušterija se odvija na trotoaru.
Šetajući po tom kraju, prošle smo i pored jedne kuće gde je stajao natpis da je ranije pripadala porodici Tata, a onda su je u nekom trenutku prodali jednoj stranoj banci. Porodica Tata je čuvena i veoma bogata porodica industrijalaca čije je sedište upravo u Mumbaiju. Već sam pominjala jednog njihovog člana koji je sagradio hotel Tadž Mahal, a slike iz njihove privatne kolekcije se nalaze u muzeju Čatrapati Šivadži Maharadž Vastu Sangrahalaja.
U nekom trenutku smo uletele u popodnevni špic i tada gotovo da nismo mogle da hodamo po trotoaru koliko je bilo ljudi. U to vreme smo se nalazile u blizini Terminala Čatrapati Šivadži i ljudi su ili išli ka stanici ili su sa nje išli na drugu stranu, tek bila je apsolutno neverovatna gužva za naše pojmove. Nije ni čudo, Indusa je 2007. godine bilo 1,18 milijardi (tek oko 150 miliona manje od Kineza). U samom Mumbaiju je 2007. godine živelo preko 18 miliona ljudi.
Kada smo se nekako izvukle iz gužve, ponovo smo otišle do Vrata Indije i tog dela grada, a posle smo se uputile na potpuno suprotnu stranu, da bismo došle do obale i na drugoj strani poluostrva na kojem se nalazi Mumbaj. Uz put smo taman svratile i u jedan restoran na ranu večeru.
U međuvremenu je pao mrak, tako da smo mi do ulice Marin drajv stigle kada su svetla već bila upaljena. To je taman bilo prigodno jer ova lučna ulica koja prati liniju zaliva oblikovanog 1920. godine ima nadimak Kraljičina ogrlica zbog svetala koje je u finom luku osvetljavaju. Između ulice i zaliva postoji široko i veoma popularno šetalište, pa smo i nas dve tu malo prošle. Ivica zaliva koji je deo Arabijskog mora u većem delu se sastoji od velikog kamenja, ali na severnom kraju zaliva postoji i plaža. Ipak, koliko smo shvatile kupanje na plaži je zabranjeno zbog zagađenosti.
Inače, kada već pominjem neki zaliv, da objasnim i ime grada. Ljudi su ovde naravno živeli odvajkada, ali su Portugalci osmislili svoj formalan naziv za grad kada su ovde došli u 16. veku – Bom Bahia, što znači „lep zaliv“ (nisu mislili na zaliv kod ulice Marin drajv, pošto je on veštački i napravljen u 20. veku). Od 1661. godine, grad je prešao u ruke Britanaca i tada su oni ovaj naziv preradili u mešavinu Bombaj, zamenivši portugalsku reč za zaliv u englesku – „bay“. I tako je taj naziv ostao sve do 1996. godine kada je grad preimenovan u svoj originalni naziv Mumbaj. Ovaj naziv potiče od imena boginje Mumbaj koju su obožavali stanovnici koji su ovde živeli od 2. veka pre nove ere.
Posle ne previše duge šetnje, uhvatile smo taksi i vratile se u hotel da se spakujemo i blagovremeno odemo na spavanje, jer smo narednog dana rano ujutru imale voz za Gou pošto nas je naše obilaženje Indije ovom prilikom prvo povelo na tu stranu. Evo i mape našeg putovanja po Indiji 2007. godine:
Ujutru smo se digle malo pre 6, spremile se na brzaka i došle na stanicu. Bilo je dosta rano i ovo je bilo prvo putovanje vozom po Indiji tako da sam se osećala blago izgubljenom i manje spremnom za posmatranje sveta i više sam gledala kuda treba da odemo da bismo našle voz, ali sam ipak uspela da vidim i primetim ogroman broj ljudi koji spavaju na podu stanice bilo na novinama ili na kartonu – i muškarci, i žene, i deca. I mladi i stari. Primećivala sam to, ali ne mogu da kažem da mi je to na bilo koji način smetalo. Prosto sam primećivala i išla dalje.
Ubrzo smo našle voz i naša mesta, pa smo tu sele. Kroz prozor sam mogla, sada mirnije jer smo se već smestile, da posmatram dešavanja i običaje na stanici, pre svega ljude koji su čekali da se ukrcaju na voz koji je stajao na susednom peronu.
Voz je trebalo da krene u 06.55, ali je kasnio u polasku. Već smo znale da će to biti jedan dugi dan proveden u vozu, pošto je po redu vožnje trebalo da stignemo u Gou, tačnije na stanicu na kojoj smo planirale da izađemo, oko 5 popodne, ali sam se tešila da će biti zanimljivo posmatrati Indiju i iz ove perspektive. Za početak je bilo lepo videti predele kroz koje je voz prolazio.
Uvek tokom naših kasnijih putovanja, a naravno i svaki put kada bi se prisetile Indije, Sneža i ja bismo se smejući komentarisale: „Da li se sećaš našeg prvog iskustva sa indijskim vozom?“ Bio je to upravo ovaj voz kojim smo išle za Gou. Kako smo sele na ta svoja sedišta, praktično se nismo pomerile sa njih čitav dan, kao da smo bile prilepljene za njih. Sedele smo skroz skupljene kako bismo zauzimale što je moguće manje prostora i naravno ništa nismo uzimale što se odnosilo na jelo ili piće, bez obzira ko nas je nudio. Već za koji dan je to počelo da se menja, a vremenom, pogotovo kada smo se vratile u Indiju 5 godina kasnije, osećale smo se u tim vozovima kao kod kuće.
Mi smo ovaj put išle tzv., „drugom normalnom klasom“ – u toku dana to je prostor za sedenje, ali se predveče naprave kreveti, pa mu dođe kao kušet. Naime, tamo gde bi bili kupei, a ovde je sve otvoreno, postoje tri ležaja sa svake strane. U toku dana se srednji ležaj obori na dole i onda on služi da se na njega naslone oni koji sede na donjim krevetima. Uveče se taj srednji krevet namesti i poveže lancima tako da dođe u horizontalan položaj i onda na njemu može da se spava. Sa druge strane prolaza kreveti po pravilu čitav dan ostaju u svom pravom položaju. Ja sam se tek uveče osetila malo opuštenije, pa sam se čak i fotografisala vagon u kojem smo sedele.
Bilo kako bilo, naša vožnja tog dana nije trajala 10 sati već 15. Kada smo izašle na stanici Karmali, kod Stare Goe, već je bilo 10 sati uveče i naravno uveliko je bio mrak. Odatle smo uzele taksi za Panadži i tamo smo praktično došle na blef, nemajući rezervaciju, pa smo malo morale da lutamo. U nepoznatom mestu, u realno nepoznatoj zemlji i po mraku, to nije bilo tako jednostavno, pogotovo što u pansionu u kojom smo planirale da odsednemo nije bilo mesta,tako da smo se na kraju smestile u jedan jako lep mali hotel. Mada je on bio skuplji od budžeta koji smo predvidele za smeštaj na ovom putu, praktično nismo imale izbor, jer je već bilo jako kasno, a nas dve veoma umorne. Čim smo se smestile, posle minimalnih priprema za noć, momentalno smo se uspavale.