Indija 2007, 4. deo (Panadži, Andžuna, Čandor, Kolva)
Posle dobro prospavane noći, narednog dana smo prvo krenule po Pandžiju da bi se raspitale za neke detalje vezane za Gou, ali i da bismo kupile autobusku kartu za dalje. U toku narednih par dana koliko smo boravile u saveznoj državi Goa, mi smo obišle sledeće:
Kad smo kupile autobusku kartu za dalje, vratile smo se u hotel, a onda rešile da uhvatimo auto rikšu da bismo otišle na jedan izlet. Ispostavilo se da i dve Engleskinje iz hotela takođe hoće da idu na isto mesto kao i mi, pa su one predložile da idemo zajedno da bi nas manje koštalo. Takođe su pitale i kada planiramo da se vratimo, verovatno iz istog razloga, ali Sneža i ja svakako nismo htele da se obavezujemo, pogotovo što smo obe smatrale da to i nije bila neka velika razlika u ceni.
Naše odredište tog dana bila je pijaca – buvljak u Andžuni. Sticajem okolnosti bila je sreda, a sredom se tu organizuje ta velika pijaca. Pijacu, tj., buvljak, osnovali su hipici 1960-ih i od tada se sredom tu okupljaju ljudi koji prodaju stvari koje su im višak i koje više ne žele dalje da nose sa sobom. Tako kažu svi vodiči i tako je nekada možda i bilo, ali je danas u pitanju pravi buvljak. Ono što se na licu mesta vidi jeste ogroman broj štandova gde lokalno stanovništvo, ali i došljaci iz raznih krajeva Indije uključujući i sever pa moguće i Nepal/Tibet – prodaju svoju robu turistima. Suštinski nema tu ništa od hipika.
Kao što može da se vidi na slikama, ima tu i dosta stranih turista, ali hipika baš i ne. U današnje vreme plaže savezne države Goa poznatije su kao steciste novih generacija gde je marihuana ustupila mesto ekstaziju dok je rokenrol uz prisustvo nežnih nota koje dolaze sa sitara zamenila elektronska dens muzika i rejv žurke. Naime, Goa je postala jedan od svetskih centara noćnog provoda, a zbog tople klime i prisustva velikih peščanih plaža, dosta žurki se organizuje na otvorenom i to u toku čitave godine.
Posle obilaska pijace i moje manje kupovine na njoj (Sneža obožava kupovinu i ona je ovde toliko uživala da je izjavila da hoće da dođe na odmor od barem deset dana i da bude samo u ovom mestu), otišle smo do plaže, što i nije bilo daleko jer se pijaca zapravo prostire do same obale.
Kada smo izašle na plažu, odmah smo se izule i tako otišle do kraja gde postoji jedan restoran sa finom terasom. Uz put smo posmatrale i druge posetioce.
A onda smo došle do tog restorana gde smo htele da sednemo i tu smo našle dobro mesto u hladovini.
Obe smo želele i da se okupamo, pa smo to radile na smenu, prvo jedna pa druga. Moram da priznam da mi nije bilo ništa posebno niti spektakularno, ali sam se brčnula na kratko. Voda je bila topla i slana. Ništa drugo nije baš za preporuku. Naime, ja imam sasvim jasan i specifičan ukus po pitanju plaže. Nije mi dovoljno da voda bude topla i slana, da je plaža od peska i da je oivičena palmama. Naime, u vreme kada smo mi bile tamo, bilo je talasa, ne previše velikih, ali ih je bilo dovoljno da su sve vreme valjali vodu i pesak u plićaku, tako da se ništa nije videlo gde čovek hoda. Dodatno, u vodi je povremeno bilo i stena koje se nisu videle na površini, tako da plivač lako može da se udari o takvu stenu.
Posle tog kraćeg pokušaja kupanja, izašla sam i polako se osušila. U međuvremenu sam još malo fotografisala po plaži.
Kasnije, kada smo se osušile i rešile da se vratimo u Panadži, ponovo smo prošle kroz pijacu, da bi posle nje uhvatile auto rikšu. Prizori su i dalje bili veoma slikoviti.
Tako smo došle do Panadžija gde smo obišle lokalnu pijacu, kupile mandarine (bilo nam je bitno da se voće ljušti i da ne mora da se pere, zbog higijensko-zdravstvenih razloga), a takođe smo probale i neko drugo voće, mada ja nisam bila previše oduševljena. Činilo mi se da u odnosu na neke druge prilike i destinacije kada sam jela tropsko voće tamo gde raste, ovo ovde nije bilo dovoljno ukusno ili slatko. Možda je samo u pitanju bila loša sezona. U svakom slučaju, mandarine su do kraja putovanja ostale naš favorit upravo zbog lakoće konzumacije.
Takođe smo naišle i na centar za ajurvedsku masažu gde smo se raspitale za detalje, pa smo zakazale termin za naredni dan predveče. Još malo smo prošetale, a onda je već bilo vreme za još jednu rođendansku večeru. Ovaj put slavljenica je bila – Sneža.
Ujutru smo ustale sa obavezom da moramo da se preselimo u drugu sobu jer nismo na vreme produžile svoj boravak u sobi u kojoj smo bile. Kada smo to završile, krenule smo ka centru, a uz put malo i razgledale.
U centru smo prvo promenile novac, ali i, poučene iskustvom prilikom dolaska u državu Goa, rezervisale noćenje u gradiću Hospet u državi Karnataka koji je bio naše sledeće odredište. Zatim smo odlučile da uzmemo taksi da bismo na taj način bolje, efikasnije i lakše obišle ono što smo zamislile.
Za početak smo preko grada Margaoa odvezle do sela Čandora gde se nalazi kuća porodice Bragansa iz 17. veka.
Porodica Bragansa bili su veliki zemljoposednici, plantažeri i izuzetno imućni, pa su napravili tu ogromnu porodičnu vilu. Vila je sagrađena tako da ima dva posebna krila i to je vremenom pripalo dvema granama porodice. Stekla sam utisak da nisu baš u najboljim odnosima, ali možda i grešim.
U svakom slučaju, vila danas pokazuje kako su nekada živeli bogati zemljoposednici. Vlasnicima je godinu dana nakon oslobođenja od Portugalaca, 1962. godine, oduzeta sva zemlja, ali im je vila ostala. Danas posetioci mogu da uđu u oba krila, odvojeno, s tim da u jednom nije dozvoljeno fotografisanje, ali ni jedna ni druga porodica ne naplaćuju ulaznice već primaju „dobrotvorne priloge za održavanje“.
Mada su i sama vila, a pogotovo delovi nameštaja i pokućstva, bili povremeno impresivni, moram da priznam da me nisu zaveli i nikako nisam mogla sebe za zamislim da tu živim. Niko mi to nije ni nudio, tako da je problem veoma lako bio rešen.
Posle ovog obilaska otišle smo na plažu Kolva. Ona se nalazi u južnom delu Goe i sa oko 25 km dužine važi za najdužu plažu u ovoj saveznoj državi.
Mada ni ovde ne bih letovala, ipak mi je ovog dana plaža Kolva više legla nego ona u Andžuni prethodnog dana. Prošetale smo malo duž plaže i onda došle do jednog restorana-hotela gde smo se lepo odmorile i jele.
Dok smo sedele u tom restoranu koji je pripadao nekom hotelu-odmaralištu, iskoristile smo priliku, pa smo se ponovo na smenu brčnule na kratko. Jednostavno nismo mogle da odolimo. Mada talasi nisu bili previše veliki, nisam mogla baš da plivam, tako da se nisam dugo zadržala, već sam se vratila u restoran u kojem smo jele da bih se osušila. Ipak, prijalo mi je da sam se malo osvežila i rashladila u vodama koje pripadaju Arabijskom moru.
Pored plaže Kolva generalno ima dosta hotela-odmarališta, ali pošto ovde obično dolaze indijske porodice ili sredovečni strani turisti, čitava atmosfera je ovde mnogo mirnija nego u Andžuni ili nekim drugim mestima gde se okupljaju mladi – barem je to bio slučaj u vreme kada smo nas dve bile tamo. Ako neko ide u ove krajeve, svakako treba da se dobro raspita gde je dobro za odmor, a gde je dobro za provod.
Kada smo se obe osušile, lagano smo krenule da se vraćamo u pravcu mesta gde nas je čekao taksi koji je trebalo da nas vrati u Panadži.
Vraćajući se u grad u kojem smo bile stacionirane, iz kola sam uslikala, za mene, veoma zanimljiv prizor.
Slučajno se desilo da je bio dobar ugao slikanja, tako da sam uslikala ogradu mosta za drumska vozila kojim smo se kretale, a koja je sakrivala železnički most po kojem je u tom trenutku išao voz koji je prevozio kamione. Ispada skoro kao da je neko poređao igračke kamiona po ogradi. Ili se barem meni to tako čini.
U svakom slučaju, kada smo se vratile u Panadži meni su počeli da se pojavljuju problemi sa stomakom u smislu da mi varenje nije radilo kako treba i vraćala mi se kiselina. Kako smo već imale zakazanu ajurvedsku masažu, kompletan tretman za telo i um (!), mi smo se uputile na tu stranu. Palo mi je na pamet da bi bilo dobro da popijem ili koka-kolu ili pepsi-kolu da bi mi pomoglo sa varenjem, ali baš tu gde smo prolazile nigde nismo naišle na radnju koja je imala ta pića. Uzgred, kasnije nam je postalo pravilo da svaki dan popijemo po jednu manju flašu ovih pića radi lakšeg varenja i kao eventualnu prevenciju za stomačne probleme.
Tako smo mi došle do tog salona i svaka je otišla u posebnu sobu sa svojom maserkom. Meni je u početku bilo samo muka iz stomaka, a onda mi je postajalo sve gore od teških mirisa, ulja i neke mračne i klaustrofobične sobe sa neobično niskim plafonima u kojoj sam bila, tako da sam vrlo brzo morala da prekinem masažu da bih mogla da odem da povratim. Ni do dana današnjeg mi nije jasno zašto nisam sve prekinula tog istog trenutka, ali mi očigledno osim stomaka nije radio ni mozak. Bilo kako bilo, nekako sam prošla tu masažu za telo, a onda sam čak prešla i na tretman uma (!) sa toplim susamovim uljem. Tek mi to nije prijalo, ali kad su mi glavu i moju dugu kosu zalili tim toplim uljem više nije bilo mogućnosti smislenog prekidanja. Posle smo ipak Sneža i ja peške došle do hotela, jer sam ja htela da dišem što je moguće više svežeg vazduha, međutim meni nije bilo ništa bolje tako da sam onda još u par navrata povraćala. Što se kaže dušu sam ispovratila. Na kraju svega toga mi je ipak bilo nešto bolje (valjda sam izbacila to što me je otrovalo), ali sam bila daleko od top forme. Dodatni problem je bio kupanje i pranje kose jer sam SVA bila u ulju koje sam želela da skinem sa sebe. Bila sam iscrpljena, bez snage, obamrla i pospana, i mada sam se brzo uspavala, noć mi je prošla poprilično loše jer sam se stalno budila. Sve u svemu, ujutru sam se gadno osećala. Sva rovita i bezvoljna. Samo sam mislila kako bi bilo divno da sam kod kuće. Ipak, morale smo prvo da se odjavimo iz hotela, a takođe smo imale i već dogovoreni plan za danas.
Ipak, da završim ja ovu svoju priču o trovanju. Kada sam se vratila kući i više od mesec dana nakon ovog događaja sređivala slike sa putovanja, naišla sam i na par fotografija hrane koju smo jele u onom restoranu na plaži Kolva. Bio je tu neki kari, dve verzije pirinča, lokalna riba na žaru sa povrćem, ali i desert u vidu pohovanog ananasa. Čim sam videla tu fotografiju pohovanog ananasa, momentalno sam osetila mučninu i tada mi je postalo jasno da sam se upravo od toga otrovala. Moje telo je zapamtilo zločinca. S druge strane, bilo mi je zanimljivo da sam imala problema jedući hranu u restoranu koji pripada nekom hotelu gde smo videle samo neke zapadne turiste, a ne od hrane koju sam jela u vozu ili na pijaci. Mislim da mi je to bila dobra lekcija u smislu da treba da se opustim jer, eto, trovanje može da nastupi i od hrane koja se priprema u pretpostavljenim higijenskim uslovima.
Ipak, evo slika hrane od koje mi nije bilo muka. Stvarno je bila veoma ukusna.