Indija 2007, 6. deo (Stara Goa, Panadži, Hampi)
Crkvu sv. Kajetana Tijenskog su 1651. godine sagradili italijanski fratri i ona svakako ima neki svoj šarm, a najznačajnije u njoj su oltar, predikaonica i drugi delovi napravljeni u duborezu.
Mada su Stara Goa i njene crkve dovoljno značajne da se nalaze na prestižnoj Uneskovoj Listi svetske baštine, u ovom delu smo naišle i na skromni ostatak indijske kulture. Naime u ovom delu se svojevremeno nalazila Palata Adil Šaha i u njoj je čak bila i rezidencija portugalskih vicekraljeva od 1554. do 1695. godine, ali na žalost od nje danas može da se vidi samo ostatak kapije koji se sastoji od dva stuba i nadvratnika te kapije, a koji su napravljeni od bazalta.
U neposrednoj blizini se nalazi i Vicekraljev luk kroz koji se praktično od luke na obližnjoj reci ulazilo u prostor glavnog grada. Luk je podigao Fransisko da Gama, unuk čuvenog Vaska da Game, koji je ovde služio kao vicekralj od 1597. do 1600. godine.
Mi smo se kroz luk spustile do reke i ta reka je meni posebno zanimljiva jer predstavlja osnovu za još jednu od mojih brojnih teorija o svetu u kojem živimo, a koje ja tako volim da razvijam. Naime, reka se zove i piše – Mandovi. A mandovi je reč koja u žargonu kod nas može da se koristi za Rome. Ja naravno nisam stručnjak za etimologiju, ali zaista ne mogu da odolim, a da ne razvijem teoriju da makar jedan deo naših Roma vodi poreklo upravo sa obala ove reke. Naziv reke iz neke tamo pradavne postojbine ostao je u kolektivnom sećanju makar jednog dela Roma i to je nekako ušlo u jezik domicilnog stanovništva na Balkanu kao naziv za novopridošle Rome. Ništa drugo ne bi imalo smisla u ovom slučaju. Takođe se sećam da sam nekom prilikom kada sam radila u okviru projekta koji se bavio decom u jednom romskom naselju na jugu Srbije upoznala jednu prelepu devojčicu koja se zvala Ramajana. Osim što je bila veoma lepa, ona je bila i izuzetno čista (ovo naglašavam zbog onih koji su puni predrasuda), ali mada je njena garderoba bila sasvim lepa i potpuno nova, moram da priznam da sam u tom trenutku ja bila ta koja sam bila puna predrasuda i pomislila sam da njeni roditelji ipak verovatno nisu toliko obrazovani da bi znali za čuveni indijski spev po kojem su nazvali svoje dete, već je i to bilo deo kolektivnog sećanja, svesnog ili nesvesnog.
Reka Mandovi se inače uliva se u Arabijsko more malo dalje od Panadžija.
Zatim smo prošetale do Kapele sv. Katarine iz 1510. godine. Bila je to jedina katedrala u Goi dok nije bila izgrađena Se. Mada nije bila u funkciji i mada ima znatno skromnije dimenzije od ostalih crkava koje pominjem, meni je ova kapela bila veoma simpatična i lepa.
Iako u Staroj Goi postoji desetak crkava, mi smo obišle još samo jednu, a to je bila velika Crkva sv. Franje Asiškog koja se nalazi odmah iza Katedrale Se. Ipak, pre nego što smo ušle u crkvu, naišle smo na jednu porodicu i tu smo već sasvim jasno počele da se upoznajemo sa običajem Indusa – oni OBOŽAVAJU da se fotografišu. Ova porodica nam nije ostavila ni ime, ni kontakt, ni adresu, ništa; oni su samo želeli da se slikaju.
A to se dešavalo upravo pored Crkve sv. Franje Asiškog.
Crkvu su originalno 1521. godine podigli franjevački fratri, a građevina koja danas tu postoji napravljena je 1661. Ona ima veoma zanimljivu unutrašnju dekoraciju i na taj način dosta odskače od ostalih crkava koje smo ovom prilikom posetile.
Poenta za nas dve je bila da smo mi šetale preko 2 sata na 35 stepeni i sa veoma visokom vlažnošću vazduha i to nam je sada već bilo sasvim dovoljno. S druge strane, uprkos toj velikoj vrućini i obilaženju po takvim uslovima, meni je postepeno bivalo sve bolje u fizičkom smislu. Još mi je stomak bio rovit, ali sam se osećala sve jače.
Pre povratka u Panadži , ipak sam se još jednom osvrnula i kroz palme pogledala u pravcu Crkve Sv. Franje Asiškog i Katedrale Se u Staroj Goi.
Onda smo se vratile u Panadži, prvo u novi deo da bi se tu malo odmorile i osvežile, a onda smo nastavile da šetamo do starog dela Panadžija u kojem nam se nalazio hotel.
Vicekraljevi su zbog raznih epidemija još 1759. godine svoju rezidenciju preselili iz Stare Goe u Panadži, ali je ovo mesto postalo glavni grad portugalskih teritorija u Indiji tek 1843. godine. Mada je njegovo zvanično ime Panadži , često se za njega koristi i naziv Pandžim.
Mi smo u okviru naše šetnje prvo prošle pored Crkve Naše gospe od bezgrešnog začeća.
Videvši ovoliko veliki broj stepenica, obe smo se složile da smo već obišle dosta crkava ovog dana, tako da smo samo nastavile da šetamo po ravnom. Tako smo došle do starog dela grada gde postoje brojne uličice koje se ukrštaju i koje krase stare kuće. Klima, vreme, ali i novi običaji i navike učinili su svoje.
Prošle smo i pored Kapele sv. Tome iz 1849. godine. Upravo je u blizini te crkvice bilo glavno mesto za egzekucije tokom trajanja i rada inkvizicije. Ali, o tome sam već pisala u svom prethodnom tekstu.
Sada mi je bilo draže da razmišljam o prisustvu Portugalaca tako što sam viđala kuće koje su građene u skladu sa portugalskim pravilima (kuća ofarbana nekom od boja, sa belim opšivom) ili tako što sam videla još uvek veoma prisutan uticaj portugalskih azulejžo pločica, kao i još uvek povremeno zadržane nazive na portugalskom.
Zatim smo se konačno vratile u naš hotel u Panadžiju gde smo večerale, a onda se prebacile do autobuske stanice jer smo tu noć putovale autobusom da bi prešle u državu Karnataka i otišle u grad Hospet odakle smo planirale obilaske nekih od čuvenih hramova. Evo podsetnika kuda smo sve išle dok smo bile u saveznoj državi Goa:
Moja večera pred putovanje autobusom je bila veoma lagana, jer sam i dalje bila zabrinuta stanjem svog stomaka, ali na svu sreću više nisam imala nikakvih problema sa tim.
Što se autobusa tiče, to je bila posebna priča. Poprilična kršina i spolja i iznutra, ali ono što je bilo dodatno bitno jesu kreveti. Unutra je autobus organizovan tako da ima sedišta koja se manje ili više spuštaju, a iznad njih se nalaze kreveti. Sve od skaja, poprilično tesno (Sneža i ja smo delile krevet), ali smo se ipak nekako smestile. Sve je, naravno, izgledalo jako rashodovano.
Autobus je krenuo na vreme i ja sam se odmah spremila da spavam, mada je bilo 8 uveče, jer sam prethodne noći slabo spavala, a i još sam se osećala slabo. Bez obzira na okoliš u autobusu, bilo mi je bitno da spavam i ja sam bila spremna. Međutim... U toku noći su se pojavila dva značajna problema. Prvo, bilo je poprilično hladno, tako da sam morala da silazim do ranca koji je bio na podu autobusa ispod sedišta ispod našeg kreveta da bih uzela peškir za plažu, pošto ćebence koje sam se svojevremeno setila da uzmem iz aviona nije bilo dovoljno. Uzgred, (moralno sumnjivo) prisvajanje malih ćebića iz aviona nije pristojno, ali je praktično. Oni zaista mogu da fino zagreju tokom kraćih putovanja ili kada se sedi, međutim ovde u toku noći i pošto sam bila direktno pored prozora ono nije bilo dovoljno. Drugi, značajan problem je bio tresenje. Ne mogu da kažem truckanje, jer je ovo bilo izuzetno jako. Verovatno su bile u pitanju brojne rupe na putu i potpuno odsustvo amortizera. Ipak, čovek je čudno živinče i prilagođava se. Tako sam i ja spavala u naletima. Ujutru sam počela da se budim već oko 6 i situacija na terenu nije obećavala. Već je trebalo da budemo u Hospetu, a mi smo bile ko zna gde, zaglavljene na putu do te mere da je vozač ugasio autobus. Oko nas je takođe bila gomila zaglavljenih kamiona i povremeno grupice ljudi koji su se tu muvali.
Ali, kako je sunce izlazilo, tako je počelo i da zagreva, pa sam ja čak mogla i da ležim pored otvorenog prozora.
Tako smo stajali tu sat-dva, a onda je sve lagano počelo da se pomera i uz neverovatnu količinu spretnosti vozača svih tih vozila, gužva se raščistila, a naš autobus je nastavio u željenom pravcu.
Poučene iskustvom prilikom dolaska u Gou, mi smo ovaj put već rezervisale smeštaj u Hospetu i plan nam je bio da tu odmah izađemo, odemo u hotel i odatle krenemo sa obilascima. Međutim, imale smo sreću da smo naišle na dve Italijanke koje su kao i nas dve planirale da posete lokalitet Hampi. Pošto je taj autobus u kojem smo bile posle Hospeta nastavljao do Hampija udaljenog tek nepunih 13 km, a već je značajno kasnio u dolasku, da bi bolje iskoristile preostali deo dana te dve Italijanke su svoj prtljag ostavile u kancelariji autobuskog prevoznika u Hospetu, a tim istim autobusom su nastavljale dalje za Hampi. Mada smo nas dve imale rezervaciju u Hospetu, odlučile smo da je i nama najbolje da to isto uradimo, a ne da idemo prvo sa stvarima do hotela, pa onda da se prebacujemo dalje, jer bismo tako izgubile puno vremena. Kad smo nas dve to tako i odlučile, Italijanke su nam predložile i da zajednički iznajmimo rikšu da obiđemo Hampi, a da se onda tom istom rikšom vratimo u Hospet kasnije u toku dana. Tako smo i uradile.
Kada smo konačno stigle do stanice u Hampiju koja se nalazila kod aktivnog hrama Virupakša, tu smo sišle i posle pregovora sa jednim od lokalnih vozača, prešle u njegovu auto rikšu. Auto rikše, koje se u nekim zemljama zovu i tuk-tuk, su zapravo tricikli, koji se sastoje od prednjeg sedišta i upravljača kao kod motora, a pozadi imaju tapaciranu klupicu na koju može relativno udobno da sedne dvoje ljudi. Sve je to prekriveno ciradom. Čak iza te klupice ima malo i prostora koji može da služi kao prtljažnik i mi smo najčešće tu smeštale makar jedan ranac, dok bi drugi bio sa nama na toj klupici. Naravno, sve je to poprilično male veličine i dosta tesno.
Tesno je dakle i samo za nas dve, a ovom prilikom je bilo nas četiri, a nijedna malena, ali smo se dogovorile da se tri stiskaju i truckaju pozadi, a jedna da bude na prednjem sedištu sa vozačem. Na tom prednjem sedištu smo se onda smenjivale da bi bilo pošteno prema svakoj.
Nama je obilazak Hampija trajao oko 4 sata, jer su pojedina mesta, odnosno hramovi i razni drugi objekti udaljeni i po par kilometara jedni od drugih. Lokalitet je fantastično lep i zanimljiv i bilo bi divno da čovek ima barem jedan ceo dan i da lepo odmoran i natenane obiđe čitav kompleks. Ipak, ni nama nije bilo loše, bez obzira na prevoz.
Ali, za početak smo se divile Hramu Virupakša koji je aktivan još od 7. veka, ali je sam hram koji se danas vidi sagrađen 1442. godine za vreme trajanja Carstva Vidžajanagara. Na njegovoj istočnoj strani nalazi se ulaz iznad kojeg se diže impresivni toranj koji se zove gopuram visok 50 metara. Hram je posvećen Virupakši jednoj od inkarnacija boga Šive, koji je pratilac lokalne boginje Pampa. Eto, to je bila dobra uvodna lekcija u hinduističku religiju. A zapravo, ako niste rođeni i odrastali kao hinduista, ništa vam u stvari nije jasno ko je s kim, kada, u kojoj inkarnaciji i kako se tada zove.