Indija 2007, 7. deo (Hampi)
Mada se Hampi koji se nalazi u saveznoj državi Karnataka pominje još u indijskom epu Ramajana, za današnje arheološke ostatke u Hampiju bitno je da je 1336. godine princ Harihararaja iz naroda Telugu tu osnovao grad Vidžajanagara ili Grad pobede. Taj grad je bio prestonica Hindu vladalaca tri generacije koji su vladali više od 200 godina i ta carevina koja se razvila oko tog centralnog grada prerasla je u jednu od najvećih u istoriji Indije. Vrhunac carevine i grada ostvaren je pod dvojicom careva koji su vladali od 1510-1529-1542. godine. Kraj je nastupio dosta naglo, 1565. godine, kada je carevina osvojena, a grad uništen do temelja.
Sve što smo mi ovom prilikom obišle, a obišle smo sve najvažnije, bilo je izvanredno, ali čak i ono veliko mnoštvo drugih hramova i objekata koje nismo obišle (nije u vodičima i sl.), a prošle smo pored toga, iz rikše je delovalo čudesno. Lokalitet se prostire na delu koji se nalazi južno od reke Tangabadra i tu je bilo i sjajnih predela, ali se nismo mogle zadržavati kod svih. Naime, čitavo ovo područje je dodatno neobično zanimljivo zbog ogromnih komada odlomljenih i zaobljenih stena, koje deluju kao da je to zapravo šljunak nekih džinova, a između toga su ljudi podizali svoje građevine.
Mi smo prvo otišle do hrama Kedalekalu Ganeša. Kao što mu i ime kaže, tu se nalazi ogromna monolitna statua Gospoda Ganeše visoka skoro 5 metara. Ganeša je jedno od najpoznatijih i najčešće poštovanih i slavljenih božanstava u hinduističkoj religiji. To je bog početaka, zaštitnik umetnosti i nauke, književnosti i učenja, i bog intelekta i mudrosti. Ali on takođe uklanja prepreke, to je bog obilja, uspeha, sreće i povoljnih okolnosti, on čini usluge i upravo zbog svega ovoga je toliko obožavan i toliko se često viđa ne samo po hramovima, već i po domovima Indusa hinduista.
Što se tiče ikonografije, mada se Ganeša pojavljuje u 32 oblika, ono što ga uvek karakteriše jeste da ima glavu slona i veliki stomak.
Ganeša je sin boga Šive i boginje Parvati. Legenda kaže da je njega stvorila njegova majka koja je koristila zemlju da bi oblikovala dečaka. Šiva je u to vreme vitlao po svetu nemajući pojma šta se dešava kod kuće. Nekom prilikom je Parvati otišla da se okupa, a svog sina je postavila da joj čuva stražu. Desilo se da se u tom trenutku Šiva neočekivano i nenajavljeno vratio kući i tu je zatekao dečaka koji je tvrdio da je sin od Parvati, što je Šivu izludelo, pa je tu došlo do velike borbe i da skratim priču, dečak je ostao bez glave. Parvati je baš u tom trenutku završila sa svojim kupanjem i kada je videla šta se desilo, počela je da prebacuje Šivi šta je uradio. Šiva se pokajao i naredio je svojim pomoćnicima da mu donesu prvu glavu na koju naiđu. Desilo se da je to bila glava slona i tako je dečak postao Ganeša kakvog danas znamo. Osim što je to verovatno bila prva uspešna transplantacija, mogu samo još da dodam da su čudni ti bogovi.
Bilo kako bilo, u blizini hrama Kedalekalu Ganeša nalazi se i hram Sasivekalu Ganeša. Ovaj hram često zovu i Mali Ganeša, jer je ovde monolitna statua Ganeše visoka „samo“ 2,5 metara.
Ovaj hram je sagrađen 1506. godine i statua Ganeše prikazuje boga sa četiri ruke i on u svakoj ima nešto: skiptar, deo svoje odlomljene kljove, neki slatkiš i „pašu“ što je vrsta natprirodnog oružja koje se često prevodi i kao omča. Meni je ipak najsimpatičnija priča koja objašnjava zmiju koja je obmotana oko Ganešinog velikog stomaka.
Naime, nije tajna da Gospodar Ganeša voli da jede. Jednom se tako prejeo i malo je falilo da mu stomak pukne, pa pošto nije imao drugog načina da mu stomak ostane u jednom komadu, Ganeša je uhvatio neku zmiju i obmotao je oko svog stomaka da mu se ovaj ne bi rasprsao. Eto, tu zmiju možete da vidite na Ganešinom stomaku dok ovaj sedi u pozi polu-lotosa u sredini hrama.
Sledeće na našem putu obilaženja bio je Krišnin hram iz 1513. godine koji danas više nije aktivan. Kao i većina većih hramova, prostor hramskog kompleksa okružen je zidinama, a ulazi se kroz kapiju iznad koje se uzdiže gopuram, s tim da je ovaj gopuram malo razrušen i samim tim ima manje nivoa.
U središtu se nalazi centralni deo hrama, a po unutrašnjem dvorištu ima drugih manjih svetilišta, dok duž zidova idu brojni stubovi. Hram je posvećen Gospodaru Belakrišni, što je zapravo oblik Krišne kad je ovaj bio beba.
Na ulazu u centralni hram, iznad kamenih slonova koji krase obode manjeg stepeništa, na stubovima se vide mitski lavovi koji stoje uspravno na zadnjim nogama. U pitanju su jali, mitske životinje koje se nekada prikazuju u obliku lava, a nekada kao kombinacija nekih drugih životinja.
Nedaleko od ovog hrama nalazi se i Hram Lakšmi Narasima iz 1528. godine. Hram je posvećen Narasimi koji je jedan od deset avatara boga Višnua i boginji Lakšmi koja je Narasimina pratilja. Ubedljivo najznačajniji deo ovog hrama jeste monolitna statua Narasime koji predstavlja četvrtu inkarnaciju Gospodara Višnua – ima glavu lava, a telo čoveka. Ta statua je isklesana iz jednog komada stene i ona je najveća u okviru Hampija – visoka je 6,7 m.
Bez obzira na određena oštećenja koja su nanesena ovoj statui ona je i dalje nesmanjenom lepotom impresivna. Originalno je u krilu Narasime sedela njegova pratilja Lakšmi koja je 1565. godine kada su Moguli osvojili Carstvo Vidžajanagara odvojena od Narasime koji je upravo tom prilikom i sam vandalizovan. Ipak, i danas može da se vidi i njegova lavlja griva i njegove naglašene oči i čeljust, a takođe je bitna odlika i da on sedi u turskom sedu na sklupčanoj zmiji Adišeši koja je kralj svih zmija i koja se izvija iznad Narasimine glave sa svojih sedam glava čime stvara lepu nadstrešnicu za glavu boga.
U neposrednoj blizini ovog hrama nalazi se i Hram Badavilinga posvećen bogu Šivi. Hram je veoma jednostavan i mali, i u njegovom središtu se nalazi najveći lingam u Hampiju. Čitava konstrukcija koja obuhvata i joni, koja simbolizuje boginju Šakti, visoka je skoro 3 metra, napravljena je od jedne stene, a oko nje je stalno voda, što takođe ima svoju simboliku i vezano je za boginju Gangu.
Sledeće što smo obišle jeste Hram Prasana Virupakša kojeg takođe zovu i Podzemni Šivin hram. Hram i nije baš podzeman, već je više nekako ukopan i krov mu je na nivou okolne zemlje. Na osnovu natpisa koji su na njemu nađeni ovaj hram može da datira u 14. vek. Kada smo ga posetile bilo je vode u hramu, kao da je u pitanju ostatak neke poplave, pa nismo mogle da priđemo svim delovima.
Zanimljivo je da smo u okviru lokaliteta videle i ostatke jedne džamije koja se tu nalazi okružena hinduističkim objektima. To je na izvestan način bila i lepa uvertira u sledeći deo koji smo posetile, a koji je zidom odvojen od ostatka lokaliteta, jer su u tom delu ranije bile palate za kraljevske žene. Taj ograđeni deo se zove Zenana. Prvo smo naišle na kamenu platformu na kojoj je ranije bila podignuta kraljičina palata, ali je svakako najlepši objekat u tom telu Lotus Mahal.
Lotus Mahal, građevina iz 16. veka, nazvana je tako jer svojim oblikom asocira na cvet lotusa. Negde se kaže da je služio kraljici da se tu odmara ili šta već, a negde se kaže da se možda tu kralj savetovao sa svojim ministrima. Opet kao pretpostavka, misli se da su se u okviru Zenane osim žena kretali još samo evnusi, tako da ja nisam sigurna za ovu pretpostavku koja uključuje i ministre.
Bilo kako bilo, ono zašto je Lotus Mahal bitan, osim zbog svoje nesumnjive delikatne lepote, jeste njegova indo-islamska arhitektura. Taj stil se u ovom slučaju ogleda u niskoj kamenoj platformi koja nosi građevinu, a koja je tipična za hinduističku arhitekturu. Lukovi i gornji sprat Lotus Mahala su tipično islamski (mada na lukovima postoji neka reljefna dekoracija koja je hinduistička), dok je krov ponovo građen na hinduistički način.
Ovaj prostor ograđen visokim zidom bio je ozbiljno dobro čuvan. Tome svedoče i visoke kule koje su služile kao osmatračnice.
Odmah pored ograđenog prostora Zenana nalaze se i štale za slonove. I one su građene u indo-islamskom stilu i tu je moglo da se smesti 22 slona, pošto je svaka od 11 prostorija dovoljno velika za dva.
Posle ovog obilaska svetovnih objekata, ponovo smo se vratile u obilazak religioznih i sledeći je bio Hram Hazara Rama.
Hram je zanimljiv jer je posvećen Gospodaru Rami, jednom od hinduističkih božanstava. Sam naziv hrama znači „Hiljadu Rama“, pošto Hazara znači hiljadu, a Rama je lik iz speva Ramajana. I na spoljnim i na unutrašnjim zidovima hramskog kompleksa postoje reljefni prikazi „hiljadu“ likova (nismo ih baš brojale, ali se tako priča) i oni zapravo prikazuju ceremonije vezane za proslavu festivala Mahanavami, ali i epizode iz speva Ramajana isklesane u kamenu. Takođe i po obodu krova iznad centralnog svetilišta postoje brojne male statue ljudskih figura.
Meni je bilo zanimljivo da smo unutra videle stubove koji su bili napravljeni od dve različite vrste kamena. To nismo videle ni u jednom drugom hramu u okviru lokaliteta Hampi.
Ali smo zato i ovde, kao i u nekim drugim hramovima naišle na česme ili odvode za vodu u obliku slonove glave i surle. Jedino što su ove ovde, mislim, bile najlepše.
Hram Hazara Rama nije veliki, ali je veoma lepo i bogato ukrašen.
Zatim smo ponovo došle do jednog odvojenog sekularnog kompleksa koji se zove Kraljevski ograđeni prostor. Tu smo prvo naišle na nisku kamenu platformu čije su stepenište čuvala dva kamena slona, ali od same građevine nije ostalo ništa drugo. U blizini se, međutim, nalazi Stepenasti rezervoar.
Taj Stepenasti rezervoar delovao je potpuno zadivljujuće. Odnosno, sada i ne toliko, ali pomisao kako mora da je to izgledalo fantastično kada je voda u kaskadama tekla po bočnim stranama rezervoara bila je neverovatna. Čak i danas može da se vidi kako je voda dopremana do rezervoara. U pitanju je kameni akvadukt koji je razvodio vodu po ovom Kraljevskom ograđenom delu, a jedan odvod akvadukta je išao i do Stepenastog rezervoara.
Ja sam se sve vreme divila ovome misleći koliko li je to lepo bilo kada je Hampi, tj., Carevina Vidžajanagara bila na vrhuncu moći.