Indija 2007, 8. deo (Hampi, Hospet, Badami)
Dan koji smo provele obilazeći arheološki lokalitet Hampi ostao mi je u sećanju kao verovatno najlepši dan na ovom putovanju po Indiji, barem što se tiče meteorološkog vremena. Bilo je potpuno divno. Mada je bilo sunčano i toplo, nismo imale nikakav osećaj neprijatnosti zbog eventualne vlažnosti vazduha i visoke temperature jer je sve vreme prijatno duvao vetar.
Dok smo bile u okviru Kraljevskog ograđenog dela, popele smo se i na uzdignutu platformu koja se zove Mahanavami.
Platformu su koristili kraljevi da posmatraju predratne ceremonije, kao i tokom proslave Mahanavami festivala koji se i danas slavi u državi Karnataka, ali se sada zove Kraljevska Dasara. Tim festivalom se slavi pobeda boginje Durge nad demonom u obliku bivola koji se zove Mahišasura. Pominjem ova razna imena božanstava i duhovnih bića, ne nužno zato što ih imam u malom prstu, već zato što se na njih nailazi u raznim hramovima po čitavoj Indiji, pa nije loše da se čovek polako navikava na termine i razne božanske situacije koje su predmet vizuelnog predstavljanja.
Platforma Mahanavami visoka je 12 metara, a osnova joj je kvadratasta, s tim da je svaka strana osnove dugačka 40 metara. Do vrha platforme koja se stepenasto sužava penje se dosta visokim stepenicama, a ti različiti nivoi napravljeni od kamena impresivno su ukrašeni reljefima.
Tu smo videle i dva krila velikih kamenih vrata koja su preživela vekove i koja su sada naslonjena bočno i nakošeno na nosače u vidu kamenih zidića.
A onda smo otišle i do Kraljičinog kupatila. To je objekat čiji je centar otvoren, tj., bez krova i pretpostavlja se da je sagrađen da bi se žene iz kraljevske porodice tu zabavljale. Otud i naziv, mada se takođe pretpostavlja da su se tu kupali i provodili i kralj i njegove kraljice (da, da, kraljice u množini!).
Objekat koji ima pravougaonu osnovu još jedan je u nizu koji je izgrađen u indo-islamskom stilu i zanimljivo je u kojoj meri postoji ogroman kontrast između jednostavnosti građevine spolja i dekorisanosti unutra.
Kako je u Hampiju postojala veoma impresivna mreža akvadukta, tako je i ovde bio obezbeđen dovod sveže vode. U središtu objekta se nalazi otvoreni bazen koji je dubok 1,8 metara, što znači da je moglo i da se skače unutra, ali naravno ima i stepenica za lagani i postepeni ulazak u vodu. Ali ovo sa skakanjem u vodu je samo moj komentar. Pojma nemam da li su kraljice bile rade da skaču u vodu. To bi im svakako kvarilo frizuru.
I onda smo, kao poslednje odredište tokom naše posete Hampiju, otišle da posetimo hram Vitala koji je možda i najveličanstveniji hram ovde u sedištu nekadašnje Carevine Vidžajanagara.
Za početak sam se ja tu suočila sa veoma neprijatnim problemom. Naime, ispraznila mi se baterija u fotoaparatu. To je baš bilo nezgodno. Međutim, ispred ulaza u kompleks hrama Vitala kupuju se ulaznice i dok se Sneža petljala oko kusura meni padne na pamet genijalna stvar i to sve uspe: zamolila sam da u toj kućici za prodaju ulaznica ostavim da mi se puni baterija, jer sam punjač sticajem okolnosti imala kod sebe. Dok sam obilazila hram i snimala video kamerom ujedno sam pamtila i mesta koja bih htela da fotografišem. Kada sam završila obilazak, vratila sam se do kućice, uzela fotoaparat sa osveženom baterijom i vratila u hram, gde sam brzopotezno obišla sve ponovo i slikala. Kad čovek putuje, treba da bude snalažljiv i ja sam bila jako ponosna na sebe što sam se ovako dobro snašla, a ujedno i zahvalna ljubaznim radnicima na biletarnici.
Kompleks hrama Vitala je dosta veliki i unutar zidom ograđenog dela nalazi se nekoliko hramova i struktura. Za početak, ulazi se kroz kapiju iznad koje se uzdiže specifičan toranj koji se zove gopuram.
Hram potiče iz 15. veka, uz određene dodatke i proširenja urađene u 16. veku i on označava vrhunac umetnosti i arhitekture Carevine Vidžajanagara. Posvećen je Vitali koji je najvažniji oblik Krišne, a ovaj je i veoma poštovano božanstvo samo za sebe, ali i osmi avatar boga Višnua, što indirektno znači da je Hram Vitala zapravo posvećen Gospodaru Višnuu. To se upravo vidi i po ovim Kamenim kočijama u dvorištu koje su i same vrsta svetilišta. Kočije su posvećene Garudi, a po hinduističkoj mitologiji, Garuda, pola čovek, pola orao, je vozilo ili prevoznik Gospodara Višnua.
Centralni hram, tj., veći deo njegove unutrašnjosti restaurirao se u vreme kada smo nas dve bile tamo, ali em smo ipak mogle da uđemo u jedan manji deo unutrašnjosti u zadnjem delu hrama, em je on potpuno fascinantno lep spolja i već to je bilo gotovo dovoljno za uživanje.
Osim predivno ukrašene osnove na koju je postavljen hram, takođe veoma lepo izvajane stubove na koje izbija stepenište krase i jali, mitske životinje koje su ovde prikazane u obliku lava propetog na zadnje noge.
Ovaj hram krase i takozvani muzički stubovi. Naime oko glavnih stubova koji nose krovnu konstrukciju, često se vide tanani kameni stubovi. Oni su napravljeni toliko specifično da kada se nežno lupnu oni emituju određeni muzički ton. I ne samo to, nego je oko glavnih stubova u okviru mandape (mandapa je otvoreni hol čija je unutrašnjost ispunjena stubovima) postavljeno sedam tananih stubova i svaki od njih ima svoj specifični ton koji se razlikuje od ostalih. Naravno, turisti se obaveštavaju da ne treba sada svi da krenu da lupaju po stubovima, jer bi ih tako svakako uništili.
Pošto sam ja ove fotografije snimila nakon detaljnijeg obilaženja hramskog kompleksa, kada mi se napunila baterija od fotoaparata, Sneža me je čekala ispred dok sam ja obrnula brzi krug oko glavnog hrama. Tako sam taman zamolila neke druge posetioce da me slikaju kod Kamenih kočija.
Ostalo nam je još da vidimo i Kraljevsku vagu. Tu su se kraljevi merili i onda bi svoju težinu u žitu delili narodu. U stvari su oni tako pravdali svoju neumerenost u jelu, jer bi za narod na taj način bilo bolje ako su oni debeli.
Tu smo ujedno i završile obilazak Hampija. Na samom lokalitetu postoji još veliki broj manjih hramova, ali bi njihovo detaljnije obilaženje zahtevalo barem par dana. Za kraj sam se još jednom osvrnula na reku Tangabadra i „šljunak džinova“ koji karakteriše ovaj kraj.
Posle ovih obilaženja smo se vratile u Hospet do kancelarije autobuske kompanije gde smo ostavile rančeve. Tu smo takođe nastavile svoje druženje sa onim dvema Italijankama s kojima smo obilazile Hampi. One su bile jako ljubazne, a jedna od njih je davnih dana već bila u Indiji i videlo se da je sebi dala za misiju da ljude koji su oko nje uvodi u svet ove neverovatne zemlje. Pošto smo sve već bile gladne, sada je na redu bila hrana. Tako smo otišle u sasvim običan restoran i tamo naručile „tali“. To je najjeftinija indijska hrana i jedna porcija je dovoljna da nahrani dve prosečno gladne osobe. Na jednom većem poslužavniku dobijaju se razni indijski hlebovi, pirinač i više jela u nekoliko činijica. Čak smo dobile i činijicu jogurta i neki desert. Sve je bilo veoma ukusno, ali ja nisam jela puno, jer sam još bila zabrinuta zbog trovanja od pre par dana. Cena jednog talija (jele smo i Sneža i ja, a na kraju nam je još i ostalo malo hrane) i jedne litre vode bila je 50 rupija, što je manje od 1 evra!
Posle su Italijanke predložile i da odemo na indijski čaj i tu je krenula jedna moja velika ljubav, a to je masala čaj, tj., masala chai, što znači čaj sa mešanim začinima. Taj čaj koji je najrasprostranjenije piće u Indiji posle vode pravi se tako što se crn čaj ubaci u mleko i kuva se sa dosta šećera i puno različitih začina. Tu ide kardamom, cimet, đumbir, biber i karanfilić i to sve je neverovatno ukusno. Sneža i ja smo se u početku našeg boravka u Indiji suzdržavale da konzumiramo hranu koja se prodaje na ulici, ali je masala čaj čak i za početnike za Indiju potpuno bezbedno piće. Naime, pošto se kuva u mleku, vrlo lako može da se vidi da li je mleko pokvareno ili ne. Ako mleko nije pokvareno, onda je taj čaj potpuno bezbedan.
Nakon pauze za čaj, još malo smo prošetale sve četiri, a onda smo se i rastale. Te dve Italijanke su se još to isto veče autobusom vraćale za Gou (praktično istim autobusom kojim smo prethodne noći sve četiri stigle iz Goe), a Sneža i ja smo uzele svoje rančeve i otišle u hotel koji je sticajem okolnosti bio preko puta.
Zatim smo ponovo izašle na ulicu i otišle do jedne agencije gde smo kupile karte za voz za narednu noć kada smo po planu išle dalje na svom putovanju kroz Indiju. Uz put smo sa jednim taksistom dogovorile i izlet za naredni dan, tako da smo onda mirno otišle u sobu gde smo konačno mogle da se opustimo. Posle dobrog tuširanja, obe smo legle jako rano.
Mi smo u saveznoj državi Karnataki provele nekoliko dana i tom prilikom smo obišle sledeća odredišta:
Razlog za to je da se pre svega u okolini Hospeta, osim lokaliteta Hampi, nalazi još niz veoma važnih i izuzetno lepih lokaliteta i hramova, pa smo zato narednog dana ustale dosta rano jer smo išle na celodnevni izlet do nekih od njih koji su dosta zavučeni. Krenule smo oko 07.30 ujutru, a vratile smo se oko 7h uveče. Za tu vrstu izleta smo dogovorile poprilično pristojna kola, a vozač je bio sasvim u redu. Stajao je ili usporavao kad god smo htele nešto sa slikamo, objašnjavao je šta je umeo i slično.
Već je i sama vožnja i posmatranje Indije kroz prozore kola bilo sasvim zabavno i zanimljivo. Tako smo naišle na neke ljude koji su metlama čistili nešto što je bilo na putu, a kola su dosta usporavala na takvim mestima.
Prvo nam je bilo sasvim čudno, a onda smo shvatile da u stvari ti ljudi tako obavljaju vršidbu. Pobacaju žitarice po putu preko kojih onda pređu kola i svojom težinom smrve te požnjevene žitarice, a onda oni posle mogu lakše da odvoje zrnevlje i slamu. To nam je i vozač potvrdio i čak je stao da bi uzeo jedan komad žitarice da nam je pokaže. U pitanju je bio afrički proso. Naravno da su i kola u kojima smo mi bile pomagali u ovoj vršidbi.
Uz put smo po mestima kroz koja smo prolazile viđale i volove čiji su rogovi bili obojeni. Vozač nam je objasnio da svaka familija ima svoju boju i tako se zna koje je govedo čije.
Ali, na putu smo videle i druge zanimljivosti. Na primer, žene koje su nosile velike naramke nekih biljaka na glavi. Možda i nije bilo suviše teško, ali nositi nešto tako kabasto očigledno dugo, pošto se nigde nije videlo neko naseljeno mesto, mora da je jako teško.
A videle smo i ono što mislim da ljudi često povezuju sa Indijom – pretrpana vozila. Jedino što ovaj put nije bio u pitanju neki voz, već obično malo teretno vozilo.