Posle veoma lepe šetnje i pauze za kafu u mestu Rumeli Hisari, gradskim autobusom smo se dovezle do blizine Palate Dolmabahče koja je bila sledeće mesto koje smo moja drugarica Sneža i ja planirale da obiđemo.
U pitanju je palata koja je na evropskoj obali Bosfora polovinom 19. veka sagrađena po nalogu sultana Abdulmedžida I. Kada je palata završena, sultan se u nju sa čitavom svojom porodicom preselio iz Palate Topkapi. Na taj način je ova palata postala novi dom osmanskih sultana i uz jednu pauzu od 20 godina tako je i ostalo sve do 1922. godine kada je osmanski sultanat ukinut. Posle proglašenja turske republike i nacionalizacije palate, predsednik Ataturk je palatu koristio kao svoju letnju rezidenciju, a u njoj je i preminuo 1938. godine. Danas je to muzejski prostor.
Kapija kroz koju se ulazi u Palatu Dolmabahče
Prilaz Palati Dolmabahče
Prilaz Palati Dolmabahče
Bogato ukrašena bočna kapija koja vodi u prednje dvorište Palate Dolmabahče
Glavni ulaz Palate Dolmabahče
Izgradnja ove raskošne palate čija je namera bila da unese duh modernih vremena i evropskih uticaja bila je izuzetno skupa i samo je doprinela finansijskom krahu osmanskog carstva koji je usledio par decenija po završetku izgradnje. Tako vam je to u svetu velikih cifara i ljudi na položajima moći. Sultan koji je naložio izgradnju ove palate je umro znatno pre nego što su dugovi došli na naplatu, tako da to više nije bila njegova briga. Isto tako i danas, razni političari izabrani na samo nekoliko godina potpisuju zajmove koje narednih decenija treba da vraćaju ljudi koji uopšte nisu bili uključeni u pregovore oko tih zajmova, često uveliko nakon što ovi koji su ih potpisali više uopšte nisu ni na kakvom položaju, a možda su i oni umrli. Da li to samo meni nema smisla? Zašto se zajmovi ne daju samo za onaj period koliko traje mandat onih koji ih dogovaraju i potpisuju, pa da ako oni ne uspeju da ih vrate, onda se zna tačno ko je kriv za to? Loše su radili svoj posao i onda direktno treba da odgovaraju za to.
Bilo kako bilo, nas dve smo par sati šetale po ovoj palati diveći se, manje ili više, raznim detaljima, ali ništa od toga neće se videti u ovoj priči, jednostavno zato što unutra nije dozvoljeno fotografisanje. Ipak, može da se vidi na sledećoj mojoj fotografiji čitava palata Dolmabahče na obali Bosfora koju smo gledale dok smo se trajektom kasnije prebacivale na azijsku stranu i to u kvart Uskudar.
Palata Dolmabahče na obali Bosfora
Na suprotnoj obali ka kojoj smo išle mogle smo da vidimo, takođe sa trajekta, par drugih građevina koje su nam bile posebno zanimljive. U pitanju su bile dve džamije: džamija sultanije Mirmahe i Šemsi-pašina džamija. Obe je projektovao Mimar Sinan (a ko drugi?), taj fantastični, plodni osmanlijski arhitekta iz 16. veka.
Džamija sultanije Mirmahe u Uskudaru
Šemsi-pašina džamija
Kao što sam ranije već pomenula, sultanija Mirmaha, ćerka Sulejmana Veličanstvenog i sultanije Hurem, bila je izuzetno moćna žena udata za Velikog vezira Rustem-pašu. Tako je ona uspela da sagradi dve džamije u Istanbulu. O jednoj sam već pisala u 8. delu priča o Istanbulu (https://www.svudapodji.com/istanbul-8/) i ona je izuzetno lepa i nalazi se pored Kapije Edirne, a veoma blizu Muzeja Hora. Ova u Uskudaru, sagrađena između 1546. i 1548. godine, takođe je veoma lepa i svakako vredi da se pređe na azijsku stranu da bi se ona posetila.
Džamija sultanije Mirmahe u Uskudaru
Kupola džamije sultanije Mirmahe u Uskudaru
Pogotovo što u neposrednoj blizini ove džamije ima još par veoma zanimljivih i slikovitih mesta koje valja posetiti. Za početak smo Sneža i ja ipak prvo otišle na jednu kaficu i kolače u jedan od kafea-poslastičarnica kod prostranog trga na obali Bosfora oko kojeg se sve nekako dešava. Tu je pristanište trajekta koji voze iz raznih delova Istanbula, tu je i džamija sultanije Mirmahe sa jedne strane, a takođe i Šemsi-pašina džamija sa druge, tu je u pozadini i treća džamija, džamija Jeni, a takođe i ulaz u stanicu podzemne železnice koja kroz tunel ispod Bosfora vozi ka kvartu Sultanahmed. Naravno, tu se nalazi i lokalni veliki bazar sa svom raznovrsnom robom i đakonijama koje se nude. Ali, dakle, prvo je trebalo sesti, pojesti te kolače, popiti kafu i uživati u pogledu sa terase tog kafea.
Trg u Uskudaru na obali Bosfora
Posle ove lepe pauze, otišle smo do Šemsi-pašine džamije koja je na suprotnoj strani trga u odnosu na džamiju sultanije Mirmahe. Kao što sam rekla i nju je projektovao arhitekta Sinan, ali postoje dve stvari koje su specifične za ovu džamiju. Prvo, ona je veoma mala u odnosu na sve džamije koje smo mi do tada obišle, a treba imati u vidu da je on bio istaknuti osmanlijski plemić koji je na mestu Velikog vezira nasledio Mehmed-pašu Sokolovića. Druga zanimljivost jeste da se džamija nalazi na izuzetno privlačnom mestu, bukvalno na samoj obali Bosfora i njeno dvorište od voda moreuza odvaja tek jedna popločana široka staza.
Šemsi-pašina džamija
Kapija koja iz prednjeg dvorišta Šemsi-pašine džamije vodi ka Bosforu
To što je ova džamija iz 1580. godine relativno malena ni malo ne narušava njenu lepotu. Ja sam nekako najviše bila impresionirana kupolama i tim fantastičnim elegantnim prostorom koje su one natkrivale, pa evo još jedne fotografije na tu temu.
Kupola Šemsi-pašine džamije
Posle kraćeg boravka u ovoj džamiji, izašle smo na ozidanu obalu Bosfora, a tu je pecanje bilo u punom zamahu.
Pecaroši na obali Bosfora
Naravno, i odatle se pružao izvanredan pogled na ulaz u Bosfor.
Uzburkane vode Bosfora
Posle ovoga smo se vratile u trgovački deo koji se širi oko prostranog trga koji pominjem i tu smo obavile neku sitnu kupovinu, a kada smo došle do dela gde se prodaje sveža riba, nismo odolele već smo ušle u jedan restoran koji se nadovezuje na štandove za prodaju u prednjem delu koji izlazi na ulicu.
U ribljem restoranu, već smo zauzele mesto u zadnjem delu
Tu smo onda naručile šta smo htele, ali smo takođe prihvatile i preporuku veoma ljubaznog konobara. Bez obzira na količinu hrane koja će se videti na narednim slikama, ipak su u pitanju bila riblja jela, tako da se nismo previše prejele. Bilo je baš kako valja.
Za početak lokalna riblja čorba
Toplo predjelo sa škampima i pečurkama (prste da poližete, a kamo li posudu)
Barbuni na žaru (Mullus barbatus)
Sve smo na kraju zalile čajem da bi utisak bio autentičniji.
Čaj na kraju obroka
Kada smo završile sa jelom i krenule ka izlazu, nismo odolele a da još malo ne pogledamo šta vredni kuvari rade i zaključile smo da je jedno od popularnijih jela bilo pržene sardele (mislim da su sardele u pitanju), koje se poređaju u krug u tiganju i tako prže. Sledeći put ću to da naručim.
„Cvet“ od prženih sardela
A onda smo još malo prošetale po bazaru, ovaj put SAMO vizuelno uživajući u fantastičnim turskim slatkišima.
Izlog sa turskim slatkišima
Narednog dana smo se već vraćale kući, ali smo ipak imale potpuno slobodno pre podne. Rešile smo da prošetamo do Kapali čaršije ne bi li kupile još neki poklončić. Ispostavilo se da je bazar bio zatvoren pošto je bila nedelja. Sasvim na mestu. Uz put smo prošle pored divne Nuruosmanlijske džamije iz 18. veka. Moram da priznam da smo mi par puta prolazile pored ove džamije koja svakako zavređuje posetu, ali smo Sneža i ja prilikom ovog boravka u Istanbulu više bile usredsređene na neke druge džamije. Kao što ja volim da kažem: „Uvek treba ostaviti nešto za sledeći put!“
Nuruosmanlijska džamija
Ipak, naš plan za to pre podne jeste obuhvatao i posetu jednoj džamiji koja nam je izmakla par dana ranije, tako da smo se lagano uputile u pravcu padine koja se spušta ka Mramornom moru. Uz put smo videle i mnoštvo brodova koji upravo u Mramornom moru čekaju svoj red da bi Bosforom prešli do Crnog mora.
Red za čekanje u Mramornom moru
Džamija za koju smo bile veoma zainteresovane jeste džamija Mehmed-paše Sokolovića koja je tek nekih 5 minuta peške udaljena od trga Sultanahmed. Ona deluje dosta „sakriveno“ zbog uskih ulica koje je okružuju, kao i zbog drveća.
Prilaz džamiji Mehmed-paše Sokolovića
Ipak, nije teško da se pronađe, a mislim da je apsolutno neophodno da se i ona poseti. Naime, ova džamija koju je projektovao Mimar Sinan i koja je završena 1571. ili 1572. godine važi za najlepšu malu džamiju u Istanbulu.
Džamija Mehmed-paše Sokolovića, unutrašnje dvorište
Prvi put kada smo došle da je posetimo, par dana ranije, čovek koji je zadužen za njeno održavanje nije nas pustio unutra jer je morao da pospremi i usisa tepihe posle molitve. Ovaj put smo ušle i nas dve i još par turista, ali nam je sada domaćin rekao da ne sme da se fotografiše. Ja sam bila potpuno ushićena lepotom džamije i bilo mi je žao pri pomisli da neću moći da je slikam i da svoje utiske vizuelno podelim i sa drugima, ali je onda naš domaćin rekao da možemo da napravimo par fotografija, naravno bez blica (meni se to podrazumeva!), ali da je potrebno da damo neki prilog za održavanje džamije. Sasvim na mestu i sa radošću smo tako i uradili svi koji smo se u tom trenutku zatekli unutra.
Džamija Mehmed-paše Sokolovića
Konačno na ovim slikama može da se vidi da sam ja redovno uživala i u stilu u kojem su napravljeni mihrab (niša u džamiji koja pokazuje pravac Kabe u Meki) i mimbar (islamska verzija predikaonice), jedino sam nekako najčešće fotografisala kupole.
Džamija Mehmed-paše Sokolovića
Ovde su ipak naupečatljivije pločice iz Iznika i ja sam toliko bila fascinirana njima da je čak i kupola ostavila slabiji utisak na mene.
Džamija Mehmed-paše Sokolovića
Džamija Mehmed-paše Sokolovića
Mi smo se zadržale u unutrašnjosti džamije izvesno kraće vreme, a onda smo već morale i da se vratimo u hotel gde su nas čekale naše stvari. Pre polaska na aerodrom još smo uspele i da lepo ručamo i time je ovom prilikom naš boravak u Istanbulu bio priveden kraju.
Imajući u vidu koliko je Istanbul jedno fascinantno mesto na nepuna dva sata avionom od Beograda, možda je po malo čudno da ja tu ranije nisam bila. Ipak, Istanbul nije jedino veliko, impresivno i značajno mesto koje se nalazi relativno blizu mog mesta stanovanja, a koje ja tokom tolikih putovanja nisam posetila. Nemoguće je da čovek poseti sve što poželi ili smatra vrednim. Pogotovo ako ima sklonost da te posete budu temeljne, a ne da se u deset dana posete 3-4 zemlje. I to sam probala nekom prilikom, tako da znam da više volim da što je moguće detaljnije obiđem grad ili zemlju u kojoj sam. Za ovaj boravak u Istanbulu sam osmislila izuzetno aktivan, temeljan i, moram da kažem, veoma naporan plan obilaženja. Pa ipak, već sada, tek par meseci posle ovog boravka, pomisao na ponovnu posetu ovom čudesnom gradu nije mi daleko od srca. I, naravno, već imam ideju i kako bih to uradila i šta bih tom prilikom posetila, jer Istanbul ima toliko toga da ponudi da verovatno ni meseci provedeni u ovom gradu koji se prostire na dva kontinenta ne bi bili previše. Radujem se tim novim susretima.