Istanbul 2019, 2. deo
Aja Sofija je sagrađena 537. godine, već tada sa svojom impresivnom kupolom koja je bila oštećena 557. godine u zemljotresu, a onda je u narednih skoro hiljadu godina kao značajan hrišćanski centar bila i popravljana i dograđivana, kao i ulepšavana novim mozaicima, ali je i bila predmet hrišćanskih, krstaških (!!!) pljački. Ipak, preživela je sve to, a 1453. godine kada je Mehmed II Osvajač konačno i osvojio Istanbul pretvorena je u džamiju, sa novim popravkama i prepravkama, a vremenom su joj dogradili i četiri minareta. Kažem da je Istanbul „konačno“ osvojen 1453. godine jer treba imati u vidu da je za nas bitna Bitka na Kosovu bila 1389. godine, a Srbija je značajno više zapadno u odnosu na tadašnji Konstantinopolj. Obzirom da su Osmanlije došli sa istoka, oni su očigledno za svoj prodor ka zapadu koristili moreuz Dardaneli koji spaja Mramorno more i Sredozemno more, proširivši se prvo po Balkanu dok su Konstantinopolj ostavili očigledno za kasnije.
A onda, od 1935. godine Aja Sofija funkcioniše kao muzej, pa tako može da se obilazi u vreme kada su muzeji otvoreni, a to je značilo da smo mi stigle do njenog ulaza nešto pre 9 ujutru i kao što sam rekla u prethodnom tekstu kupile smo Kartu za muzeje koja važi pet dana i odmah smo ušle u muzej – bivšu džamiju– bivšu crkvu.
Ono što prvo upada u oko kada se uđe u centralni prostor građevine jeste njena veličina. Građevina je svakako velika i spolja, ali tek kada se uđe unutra i vidi kako je njen unutrašnji prostor organizovan čovek stiče predstavu o njenoj impresivnosti. Svakako da je arhitektama, građevinskim inženjerima, statičarima i ostalima koji su stručni za tu tematiku potpuno jasan graditeljski koncept i mogućnost izvođenja tako ogromne konstrukcije. Meni, a verujem i ostalim laicima, jednostavno zastane dah od tog grandioznog unutrašnjeg prostora. Napraviti građevinu te veličine čak i danas, sa svom tehnologijom, znanjima i savremenom mašinerijom, bio bi sasvim zadivljujući poduhvat, ali napraviti tako nešto u 6. veku, i to za pet godina, apsolutno je ravno čudu. To se upravo i koristi u raznim komentarima i hronikama koji su došli do našeg doba gde se baš i naglašava da ovakva građevina zapravo i ne pripada ovoj ravni postojanja, već je ona mogla da nastane jedino direktno zahvaljujući Bogu, njegovim poslanicima i Njegovoj Premudrosti, tj., Svetoj Sofiji.
Ali, kada se prvi utisci i zatečenost monumentalnošću malo primire, onda čovek može natenane da krene da obilazi i da zagleda različite detalje.
Za početak treba obratiti pažnju na centralna vrata kroz koja se iz unutrašnje priprate ulazi u prostor naosa. Vrata se zovu Carska vrata , jer su njih svojevremeno za ulazak u crkvu smeli da koriste samo carevi, a iznad ovih vrata njih se nalazi izuzetno lep mozaik Hrista Pantokratora.
Kada smo mi bile u poseti Aja Sofiji , levi deo naosa je bio prekriven skelama, što je delimično kvarilo utiske, a svakako eventualne fotografije, ali ne značajno. Mi smo se odmah uputile u pravcu apside u kojoj su prilikom pretvaranja crkve u džamiju postavljeni mihrab (niša u džamiji koja pokazuje pravac Meke) i mimbar (praktično muslimanska verzija predikaonice, tj., mesta odakle imam vodi molitvu). Polovinom 19. veka na vrhovima stubova koji nose krovnu konstrukciju postavljeni su i ogromni medaljoni na kojima su kaligrafskim pismom napisana imena Alaha, Mohameda, četvorice kalifa i dvojice Mohamedovih unuka. Pozlaćene natpise je uradio poznati kaligraf, a prečnik medaljona je neverovatnih 7,5 m, što ih čini najvećim u islamskom svetu. Kada je Aja Sofija postala muzej, onda je sve to lepo ostavljeno, a uz put su još otkrili i hrišćanske mozaike, tako da danas može da se uživa u toj divnoj mešavini istorije, kultura, religija i vrhunskih umetničkih ostvarenja. Uostalom, kao što je slučaj i u čitavom Istanbulu.
U polukupoli koja se nalazi na vrhu apside, vidi se mozaik Bogorodice sa detetom koji je urađen u 9. veku.
Posle zagledanja apside, krenule smo da u krug obilazimo unutrašnjost prostora. U periodu kada je Aja Sofija služila kao džamija, unutra je u jednom bočnom delu 1739. godine napravljena i biblioteka-čitaonica sultana Mahmuda I.
Onda smo prošetale do ugla naosa koji se nalazi levo od Carskih vrata (kada se kroz njih ulazi u naos). Odatle za početak opet može da se čovek divi unutrašnjem prostoru Aja Sofije, a takođe se vidi i kako je arhitektonski-statički organizovano nošenje krovne konstrukcije. Ne samo da postoje dva reda stubova koji služe u ovu svrhu, već su osim toga čak i u lučne zidove neimari ubacili brojne prozore da bi se obezbedio priliv prirodnog svetla u unutrašnjost crkve. Na sledećoj slici, osim svega ovoga, vidi se i jedna od dve lustracione urne koje su u 4. veku pre nove ere napravljene od po jednog komada mermera u Pergamu, antičkom gradu u Maloj Aziji, a služile su sa ritualno pročišćenje jer u njima može da se stavi oko 1250 litara nekakve „svete vodice“. Ovde ih je u drugoj polovini 16. veka doneo sultan Murat III i tada su korišćene za deljenje sokova vernicima tokom svetih dana.
Tačno meni iza leđa, u poziciji iz koje sam slikala gornju fotografiju, nalazi se Stub želja, mada ga zovu i drugim imenima. Nebitno. Suština je da u njemu postoji rupa oko koje se nalaze bronzane ploče. Onda vi „ubodete želju“ tako što palac stavite u rupu, a ostatak šake zavrtite u krug klizeći ostalim prstima oko rupe. Naravno, danas je mnogo važnije da ljudi poziraju da bi se slikali dok to rade, pa sam to učinila i ja. Trudeći se da lepo ispadnem na fotografiji, zaboravila sam da bilo šta poželim. A možda i jesam, ali se ne sećam i svakako nisam bila koncentrisana na želju, tj., suštinu, već na poziranje, tj., na formu. E, šta 21. vek čini od inače normalnih ljudi!!!
Posle ovoga smo se vratile u pripratu i odatle smo se popele na gornji sprat, pošto oko naosa postoji spratna galerija. Za početak smo otišle do Caričine lože koja se nalazi tačno iznad unutrašnje priprate i Carskih vrata . U vreme Istočnog rimskog carstva carice su odatle pratile religioznu službu i odatle se pruža još jedan od upečatljivih pogleda na naos Aja Sofije .
Naos Aja Sofije ima izduženi plan tako što se iznad samog centra nalazi ta impresivna kupola čiji je prečnik oko 31 metra, dok je visina temena oko 55,5 m, a na nju se onda po centralnoj osi naosa nadovezuju takođe velike polukupole, na svakoj strani po jedna. Na gornjoj slici se ponovo lepo vidi bočna strana naosa sa stubovima u prizemlju i na galeriji, kao i prozorima koji osim što unose sklad i ravnotežu i daju lepotu zidu koji bi inače bio vizuelno težak i nezanimljiv, takođe propuštaju i svetlo. Upravo se na gornjoj slici vidi kako mnoštvo prozora na različitim delovima građevine propuštaju svetlost i doprinose opštem utisku lepote, obasjanosti i delikatnosti izgradnje jednog tako velikog objekta.
Posle ovog uživanja na mestu gde su i vizantijske carice, nadam se, takođe uživale, krenule smo u laganu šetnju po galeriji koja vodi naokolo od jednog kraja apside do drugog. Tu se na više mesta mogu videti izvanredni mozaici koji su preživeli vekove, osvajanja, zemljotrese i intervencije raznih tipova. Jedan od prvih koje smo videle jeste mozaik Deisiz iz 13. veka. Mozaik prikazuje Hrista u sredini, Bogorodicu sa leve i Jovana Krstitelja sa desne strane, ali moja fotografija u ovom slučaju prikazuje samo Hrista.
Idući dalje galerijom, neprestano sam se divila unutrašnjem prostoru građevine sa mnoštvom detalja koju tu postoje. Naravno, skele koje su postavljene nisu tu zabadava. Postoji puno delova Aja Sofije koji treba da se restauriraju i to se radi u etapama. Na sledećoj slici se jasno vide brojna oštećenja na velikoj zapadnoj polukupoli i manjim kupolama i lukovima iznad prednjeg dela naosa, ali se takođe vidi i pozicija Caričine lože iznad Carskih vrata .
Jedan od detalja su svakako i stubovi sa različito izvedenim kapitelima i impresivni mozaici koji ukrašavaju lukove koji spajaju te stubove i oni svi ne samo da služe da bi nosili konstrukciju, već imaju i važnu dekorativnu ulogu.
Kada se dođe do jednog kraja galerije, tu se vidi izvanredna mozaička kompozicija iz 12. veka. U središtu je Bogorodica sa Hristom na krilu, dok je sa njene desne strane Car Jovan II Komnin, a sa leve Carica Irena, kao i njihov sin Aleksije. Mozaik prikazuje carski par koji Bogorodici i Hristu prinose darove.
Kada odvojite pogled od gore prikazanog mozaika, ponovo sa galerije možete da uživate u lepoti unutrašnjeg prostora Aja Sofije.
Odavde smo krenule da se vraćamo prema Caričinoj loži i dalje u krug po galeriji gde smo uz put videle još par zanimljivih mozaika, a odatle se takođe i spušta do prizemlja današnjeg muzejskog prostora.
Osećam potrebu da naglasim da u Aja Sofiji, uostalom kao i na drugim mestima koja ćemo Sneža i ja tek posetiti u Istanbulu postoji znatno više detalja na koje posetilac može da obrati pažnju u odnosu na ono što ja ovde pominjem, ali je na svakom posetiocu posebno da istražuje ono što ga specifično zanima.
U svakom slučaju, da bi se izašlo iz Aja Sofije, ide se duž unutrašnje priprate i tu se kroz takozvana Lepa vrata ulazi u jedan prolaz koji vodi napolje. Osim što mogu da se zagledaju ta vrata, bitno je i da se posetilac okrene kada ih prođe, jer iznad njih postoji još jedan veoma lep mozaik.
U pitanju je mozaički panel iz 10. veka i on prikazuje Bogorodicu koja drži Hrista na svom krilu. Sa njene leve strane je prikazan Car Konstantin koji joj prinosi maketu grada, dok je sa njene desne strane Car Justinijan koji joj na dar prinosi maketu Aja Sofije.
Mi smo ovde praktično završile obilazak Aja Sofije, uz još dodatna sitnija zadržavanja na nekim nama zanimljivim mestima, a onda smo izašle na ulicu i prošetale do Prvog dvorišta Palate Topkapi, takozvanog, Dvorišta Janičara. Danas je to dvorište uglavnom ispunjeno zelenilom, ali se tu nalazi i Aja Irina, odnosno, Sveta Irina, tj., crkva posvećena Svetom miru. Zanimljivo je da ova crkva nije bila pretvorena u džamiju, ali to je samo zato što je služila kao arsenal, tj., kao skladište municije.
Danas je ova bivša crkva muzejski prostor, a takođe se koristi i za održavanje koncerata zbog izvanredne akustike.
Kada smo je mi posetile, čitav naos je bio zaštićen nekom belom gustom mrežom i videlo se da se tu skuplja neki sitni otpad. Nisam sigurna da li je problem nastao zbog ptica koje uleću u prostor i borave u njemu, tek izgled je svakako specifičan.
Arhitektonski, ova crkva je zanimljiva, zajedno sa Aja Sofijom i Kučuk Aja Sofijom (bivšom Crkvom Sv. Sergija i Vakha) zbog spajanja velike centralne kupole i ostatka prostora. Ali i bez toga, ova crkva je meni bila veoma zanimljiva zbog stepenasto urađenog prostora apside koji se vidi na gornjoj slici, kao i zbog drvene galerije koja se nalazi u prednjem delu naosa.
Još malo smo prošetale po Aja Irini, zagledajući neke delove, a onda smo se vratile u dvorište-park jer nam je sledeće u planu bio obilazak Palate Topkapi.