Istanbul 2019, 4. deo
Vraćajući se tog dana iz palate Topkapi u pravcu našeg hotela, svratile smo prvo u mauzolej sultana Ahmeda I koji je vladao na samom početku 17. veka i koji je umro veoma mlad od tifusa (imao je samo 27 godina). Tu su sahranjena i dvojica njegovih sinova koji su takođe bili sultani (Osman II i Murat IV), kao i brojni drugi članovi porodice, ukupno njih preko 30.
Gotovo po čitavom Istanbulu postoje veće ili manje grobnice-mauzoleji (zovu se i turbe što znači grob) u kojima su sahranjeni vladari, njihove žene i deca, kao i visoki zvaničnici i osmanski plemići – veziri, paše, članovi njihovih porodica, itd. Svaki od tih objekata je često arhitektonsko-dekorativno remek delo u malom i svakako vredi da se oni posete. Možda ne da čovek krene i ulazi baš u svaku grobnicu na koju naiđe, ali povremeno je to svakako veoma preporučljivo.
Grobnicu sultana Ahmeda I je, na primer, projektovao isti arhitekta koji je zaslužan i za Džamiju sultana Ahmeda, a koja je mnogo poznatija po svom drugom nazivu – Plava džamija. Ta džamija se nalazi u istom bloku gde i ova grobnica, tj., obrnuto – grobnice osnivača džamija se najčešće podižu odmah pored zadužbine (naravno, ako je osnivač podigao više džamija, njegov grob će se ipak nalaziti samo na jednom mestu). Dakle, posle grobnice smo nas dve samo produžile do džamije, ali pre nego što se osvrnem na to da pomenem još jednu bitnu stvar, a vezano je za grobnicu sultana Ahmeda.
Ovde smo prvi put u našem obilasku Istanbula morale da se izujemo i da pokrijemo glave. To, naravno, nije bio nikakav problem, i ja sam već kod kuće za ovu namenu spakovala posebno široku pamučnu ešarpu (kupljenu 2012. u gradu Adžmer u Indiji baš kada sam tamo išla u obilazak groba veoma važnog sufijskog mistika i filosofa iz 13. veka – što je po mnogo čemu bilo izuzetno iskustvo, pa se otuda i tačno sećam trivijalnog podatka vezanog za kupovinu te ešarpe). Ovo u stvari pominjem za neupućene – pre svakog ulaska u džamiju ili u turbe potrebno je da se svi izuju, a žene takođe treba i da pokriju svoju glavu, tj., kosu maramom ili ešarpom. Dizajn za ovu svrhu je po ličnom izboru. Podrazumeva se da se ne ulazi golih ramena i u kratkim suknjama ili u šorcu/bermudama. Plava džamija je i dalje aktivna džamija (za razliku od Aja Sofije) i zato je neophodno da se poštuju pravila prilikom njenog obilaska. Kome se bilo šta od ovoga ne sviđa, ne mora ni da obilazi ovakva mesta.
Džamija je sagrađena početkom 17. veka. Spolja gledano, jedna od njenih specifičnih karakteristika jeste činjenica da ima šest minareta, što je relativno retka pojava. Četiri minareta su podignuta na uglovima džamije, dok su dva na uglovima dvorišta. Razlog zašto je dobila svoj drugi naziv jesu ručno bojene pločice kojima je džamija ukrašena.
Moram ipak da kažem da sam bila dosta razočarana kada smo ušle u Plavu džamiju, ne lepotom, naravno, već jednostavno jer je veliki deo unutrašnjosti bio pokriven zaštitnim zastorima zbog restauracije i to je bio glavni razlog zašto se više nismo vraćale ovde mada smo spavale u hotelu samo par minuta peške udaljenom od ove džamije. Malo smo ipak uspele da vidimo, a i to je svakako bilo impresivno.
Posle te kraće posete Plavoj džamiji, izašle smo napolje i ponovo uživale u prizoru Aja Sofije koja je bila obasjana suncem, a koje je u to doba dana bacalo divno svetlo na ovu impresivnu građevinu.
Zatim smo lagano prošetale u pravcu Kapali čaršije, tu svratile na još jedno groblje vladara i zvaničnika, kupile pečeni kukuruz na ulici, a onda otišle i na piće po izboru. Dosta umorne vratile smo se u hotel.
Za naredni dan sam smislila nešto sasvim drugačije, ali smo ipak prvo krenule od obilaska turističke znamenitosti u samom centru, jer nam je to bilo uz put, a i bila je manja gužva ujutru. U pitanju je bila Cisterna Bazilika.
Ova podzemna građevina je napravljena po nalogu vizantijskog cara Justinijana u prvoj polovini 6. veka. Služila je da se u njoj skladišti voda za potrebe tadašnje palate i njene okoline. Još pre osmanlijskog osvajanja, ova cisterna je bila napuštena i zapuštena, a ponovo je „otkrivena“ polovinom 16. veka, pa je onda ponovo napuštena i zapuštena. Konačno su je krajem 20. veka sredili i 1987. godine otvorili za posetioce.
Svoje ime je dobila zbog neke bazilike koja se u vreme njene izgradnje nalazila iznad ovog prostora, ali te bazilike već odavno nema. Unutar cisterne se nalazi 336 stubova koji drže tavanicu i prilikom izgradnje su korišćeni i ostaci nekadašnjih hramova, tako da postoje i stubovi koji su drugačiji od većine. U cisterni nema bog zna šta da se vidi, osim što je zaista apsolutno fascinantno posetiti taj prostor, tako da je zanimljivo obratiti pažnju na neke od tih stubova. Jedan od njih je Stub suza ili Stub koji plače, koji uvek deluje mokro, pa otud i naziv. Legenda kaže da je ovaj stub podignut u znak sećanja na stotine robova koji su izgubili svoje živote u izgradnji Cisterne Bazilika.
U cisterni postoji i par stubova koji se oslanjaju na ogromne kamenove izvajane u vidu Meduzine glave i za ova postolja se zapravo i ne zna odakle i kada su tu donesena. Generalno su se skulpture Meduzine glave koristile na ulazima u važne građevine da bi čuvale te građevine jer je starogrčko narodno predanje jasno navodilo da je dovoljan susret sa pogledom Meduze pa da se čovek momentalno skameni. Ove dve Meduzine glave, osim što su same od kamena, nikoga drugog ne skamenjuju, a i nalaze se u prilično neslavnom položaju – naopačke i delom u vodi.
Praktično su ovi stubovi sa Meduzinim glavama bili na kraju drvene staze kojom se obilazi cisterna, pa smo se samo okrenule i vratile nazad u pravu izlaza.
Kada smo izašle na ulicu, uputile smo se u pravcu metro stanice gde smo uhvatile voz na liniji koja je vodila ka severu. Tamo smo samo prešle na jedan gradski autobus i tako se dovezle do mesta Bahčekej, a onda posle malo pešačenja došle smo i na željeno odredište. Naime, smislila sam da ovog dana odemo u šumu nekih 25 km severno od centra grada. Tu postoje izletnički delovi, a važno je i da se tu nalaze akumulaciona jezera odakle je voda dovođena do grada još u vizantijsko doba. Međutim, glavni razlog zašto je meni dunulo da ovde dođemo jeste da se šuma zove – Beogradska šuma!
Naime, posle osvajanja Beograda 1522. godine, sultan Sulejman Veličanstveni je iz Beograda ovde prebacio veliki broj kmetova jer su valjda ti beogradski kmetovi bili poznati po svojim vodovodnim veštinama. Bilo kako bilo, ti kmetovi su se tu i naselili i tako je ova šuma dobila svoj naziv.
Postoji više puteva i staza kojima se može ovde ići, ali smo nas dve rešile da ne preterujemo, već da samo malo prošetamo do prvog akumulacionog jezera. Uz put smo prošle pored izletničkog dela sa brojnim drvenim stolovima i klupama, ali naravno početkom oktobra ovde gotovo da nikog drugog osim nas dve nije bilo. Šuma je znatno popularnija leti, kada je sve zeleno, ali i kada nudi prijatnu hladovinu u odnosu na vrelinu istanbulskih ulica.
Onda smo došle i do jedne brane i tu može samo malo da se obiđe oko nje, pošto je ovo ipak brana koja drži vodu, pa onda i nije pametno da tu hoda kome kako padne na pamet.
Doduše, ova konkretna brana i nije držala mnogo vode, ali verovatno na proleće, posle jesenjih i zimskih padavina, tu nastane veće jezero.
Posle ove šetnje, vratile smo se u Bahčekej i tu malo sele i popile po kafu, a onda smo se jednim gradskim autobusom spustile do obale Bosfora, a drugim autobusom onda otišle severno do sela Rumeli Kavagi, tj., do priobalnog dela tog sela.
Ipak, evo još jedne sličice iz okoline šume, jer je na putu ka Bosforu autobus prošao pored i ispod akvadukta iz 1732. godine.
Ali, da sada pričom dođem na obale Bosfora...
Mi smo prvo malo prošetale pored Bosfora i tu očigledno, osim što prolaze brodovi na putu ka Crnom moru, a i iz pravca Crnog mora, leti dolaze i ljudi da bi se malo kupali.
Do ovog mesta može da se dođe i brodovima koji su u funkciji gradskog saobraćaja i mi smo prilikom posete selu Rumeli Kavagi ispratili jedan takav brod koji je odavde išao niz Bosfor u pravcu centra Istanbula.
Generalno gledano, nas dve smo obe stekle utisak da je gradski saobraćaj u Istanbulu izvanredan i odlično organizovan, i bile smo veoma zadovoljne da smo još na početku kupile karticu za gradski prevoz koja se dopunjuje na automatima, a koja služi za sve raznolike oblike gradskog saobraćaja.
Ipak, glavni razlog zašto smo mi došle u ovo mesto jeste da sam negde pročitala da je njegov specijalitet – midije – dagnje pržene u dubokom ulju. Posle se ispostavilo da ovo jelo može da se jede svuda po Istanbulu, ali mi ni najmanje nismo zažalile što smo došle da ga jedemo baš ovde.
Naravno, bilo je tu i raznih mezetluka kao hladno predjelo, a pošto su nam oči bile gladne, uzele smo i svaka po ribu na žaru, tako da smo posle bile skroz na skroz presite.
Ipak, osim dobre hrane, taj restoran je imao i izvanredan pogled – na Bosfor i na drugu stranu moreuza. Tamo se nalazi mesto Anadolu Kavagi sa svojom tvrđavom i tu sam počela da uviđam šablon da više mesta postoji paralelno na dve obale Bosfora, s tim da se ova mesta na evropskoj strani zovu „rumelijska“, a ova na azijskoj strani su „anadolijska“.
Posle odličnog i obilnog ručka, još malo smo prošetale, a onda se autobusom prebacile do dela obale u blizini Parka Emirgan. I tu smo malo šetale i divile se Bosforu i prizorima na njemu i oko njega.
Ali, dok smo mi tu došle bilo je već kasnije popodne, a onaj veoma obilan ručak je malo bio provaren, pa je bilo pravo vreme da svratimo na kolače i na čaj.
Posle prijatnog opuštanja, ponovo smo uhvatile gradski autobus i uz još par presedanja smo se vratile do blizine hotela. Uz put smo ipak imale priliku da vidimo i deo prvog mosta kada se uđe u Bosforski moreuz koji je noću lepo osvetljen.
Narednog dana smo nastavile sa obilaženjem šireg centra Instanbula. Tog dana je padala kiša i bilo je dosta oblačno, ali nismo imale kud. Za početak smo prošle preko trga Bajazit gde se nalazi glavna kapija Istanbulskog univerziteta.
Takođe smo prošle i pored jednog mesta gde je otpočela priprema kokoreča, što je sendvič sa jagnjećim crevima. Dakle, ja nikada nisam svesno jela ničija creva, pa ni jagnjeća, ali mi je moj dragi drug Vuki koji sticajem svojih životnih okolnosti poznaje Istanbul u sitna crevca (slučajni izbor reči) rekao da je ovo nešto što se ne sme propustiti. Zato sam se mentalno ozbiljno pripremila za ovakvo gastronomsko iskustvo, ali će sticaj mojih okolnosti prilikom ovog boravka u Istanbulu biti takav da ja ipak neću probati ovaj specijalitet. Eto, to mi onda ostaje kao zadatak za neku sledeću posetu Turskoj.
Ovog dana smo se nas dve uputile u pravcu dela grada koji se zove Zejrek i koji okružuje istoimenu džamiju, a to je jedna od četiri oblasti koje sve zajedno predstavljaju zbirno kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine.