Istanbul 2019, 5. deo
Za razliku od prethodnog dana kada je bilo sunčano, ovog dana je padala kiša. Takođe, za razliku od prethodnog dana kada smo malo šetale, a puno jele, ovog dana smo puno šetale, ali je količina hrane koju smo unele u sebe i dalje bila impresivna. Jednostavno, Istanbul nije mesto u koje se ide kada se drži neka dijeta – hrana je izvanredna gde god da je jedete, a i cene nisu previše visoke. S druge strane, ovde je čak i takozvana „brza hrana“ veoma kvalitetna i ukusna.
Ali, da se ja vratim na kulturno-istorijski deo našeg programa. Za ovaj dan sam pripremila veoma ambiciozan program i mesta koje smo obišle i približne putanje mogu da se vide na sledećoj karti:
Za početak smo prošle pored Valensovog akvadukta, zatim smo krenule bulevarom Ataturk ka zalivu Zlatni rog, a onda se malo popele uzbrdo u pravcu džamije Zejrek. Ipak, prvo smo naletele na lokalnu pijacu. Eto, kako god čovek okrene, u Istanbulu je hrana svuda oko vas. Ova pijaca mi je ostala u sećanju kao jedino mesto na kojem smo naišle na očišćene pistaće – pa može čovek sebe malo da časti i da se ne gnjavi sa čišćenjem pistaća.
Džamija Zejrek je u doba Vizantije bila crkva koja je predstavljala deo manastira Pantokrator koji je, dakle, bio posvećen Hristu. Izgradnju crkve je početkom 12. veka započela carica Irena, ali je carica umrla pre završetka radova, tako da je crkvu završio njen suprug, car Jovan II Komnin. Mozaički portreti ovog bračnog para mogu da se vide u Aja Sofiji, a slika tog mozaika u tekstu koji sam već objavila na svom blogu (https://www.svudapodji.com/istanbul-2/).
Nakon završetka ove crkve, car Jovan II Komnin je na severnoj strani sagradio još jednu crkvu, posvećenu Bogorodici Eleusi (Milostivoj), a onda je do 1136. godine spojio ove dve crkve kapelom posvećenoj sv. Mihajlu, čime je stvoren jedinstven duhovni prostor, a dobijena druga crkva po veličini u vizantinskom Konstantinopolju (posle Aja Sofije). Ovu, za mene zanimljivu, arhitektonsku vratolomiju gde se tri crkve bočno spajaju u jedinstven prostor već sam susrela na Kipru u Manastiru sv. Jovana u mestu Kalopanagiotis (https://www.svudapodji.com/kipar-5/).
Manastir je bio izuzetno značajan u doba Vizantije i obuhvatao i biblioteku i bolnicu, a tu su sahranjeni i vladari osnivači, kao i par drugih vladara i dostojanstvenika. Kada je posle 1453. godine pretvoren u džamiju, tu je uspostavljena i medresa, tj., škola. Upravo se ova džamija danas zove po jednom od nastavnika koji je tu radio, a to je bio Mula Zejrek.
Već u drugoj polovini 15. veka je počeo da bledi značaj ovog duhovnog mesta kao medrese zbog izgradnje drugih u blizini, ali je ono nastavilo da funkcioniše kao manji islamski manastir. Međutim, 1766. je jak zemljotres značajno oštetio građevinu i ona je tek početkom 21. veka restaurirana kako treba.
Posle ovog obilaska smo se vratile u deo grada koji se zove Eminonu i tu smo kroz niži deo kvarta prolazile ulicama u kojima su bile brojne radnje. Mogu da prijavim da je sok od sveže presovanog nara ovde bio podjednako ukusan kao i na drugim mestima, ali znatno jeftiniji. Onda su se te „brojne radnje u ulicama“ pretvorile u pravu pijacu.
Osim radnji, ovde postoje i mali restorani, a ja sam posebno bila impresionirana masovnim roštiljanjem bataka.
Bilo je tu i drugih zanimljivih stvari, kao što su ovi venci sušenih paprika, paradajza i plavog patlidžana koji se koriste za punjenje, a onda i kuvanje, a onda i... jedenje.
Ovde smo nas dve ipak jele samo fantastično velike i ukusne urme, jer smo već imale neke druge kulinarske planove.
S druge strane, glavni razlog dolaska u ovaj kraj bio je obilazak par džamija – Rustem Pašine i Nove džamije. Imale smo mali problem da lociramo Rustem Pašinu džamiju, posto je ona skroz okružena i pritešnjena pijacom, ali smo je na kraju našle. Ipak, ona je bila zatvorena za turističke posete, pošto je u toku bila restauracija, i samo su mogli da ulaze vernici, jer je ona i dalje funkcionalna džamija.
U blizini se nalazi još jedna bitna džamija, a to je Nova džamija, u kojoj je takođe restauracija bila u toku u vreme naše posete, ali smo u nju ipak mogle da uđemo.
Ipak, zbog panela koji su pokrivali maltene čitavu unutrašnjost džamije sve je delovalo vrlo skromno, tako da se nismo tu duže zadržale.
Na prostranom trgu na kojem se nalazi Nova džamija, postoji i Misir čaršija, tj., Egipatska pijaca ili pijaca začina.
Naravno, tu postoji mnogo veća ponuda, nisu u pitanju samo začini. Ovo je posle Velikog bazara koji se zove i Kapali čaršija u značenju pokrivena tržnica (što je greška, jer je i Egipatska pijaca tehnički gledano pokrivena) druga po veličini pokrivena pijaca u Istanbulu.
Ponuda je raznolika: osim začina i čajeva, tu se prodaju i nezaobilazno suvo voće u raznim verzijama, sapuni, ali i još mnogo toga.
Ova pijaca je sagrađena u obliku slova „L“ i kada smo izašle na drugom kraju, naišle smo ponovo na jedno veliko i impresivno turbe. U pitanju je grobnica sultanije Turhan Hatiče (1627-1683), koja je prvo bila Haseki sultanija (glavna/omiljena pratilja sultana, a zatim i Valide sultanija („zakonita majka“, majka vladajućeg sultana) – VRLO bitna i često izuzetno uticajna uloga). Jasno je iz turbeta da ovo nije podignuto za običnog smrtnika.
Posle ovoga je već bilo krajnje vreme da sednemo i nešto malo prezalogajimo. Ovolika šetnja zaista zamori. Ovom prilikom smo sele u jedan od brojnih restorana na mostu Galata gde se može pojesti poznati „riblji hleb“, tj., sendvič sa lepim parčetom grilovane ribe.
Spektakularno svakako nije bilo, ali je bilo ukusno, baš kada nam je bilo potrebno i u dovoljnoj količini. S druge strane, uradile smo još jednu od stvari koje su nam bile preporučene.
Most Galata koji vodi preko uskog a prilično dugačkog zaliva Zlatni rog ima dva sprata – po gornjem idu vozila, a na donjem se sa obe strane nalaze brojni restorani, a takođe i široki prolaz za pešake. Osim ovih podataka, jako je bitno i da se odatle pružaju divni pogledi na sve strane.
Kada se već pređe na drugu stranu, još jednom se divno vidi deo grada koji se zove Eminonu.
Mi smo na drugoj strani odmah sišle sa mosta i tu naišle na riblju pijacu. I tu takođe postoje brojni restorani, tako da svakako može i tu da se jede, a odmah se vidi šta je u ponudi i koliko je sve sveže.
Najčešće se ovde dolazi da bi se odmah išlo na vrh brda gde se nalazi Toranj Galata i druge zanimljive stvari, ali je naš plan bio nešto drugačiji – tražile smo jednu specifičnu džamiju, a uz put smo naišle i na jednu drugu koja je veoma zanimljiva na svoj način. U pitanju je Arapska džamija.
Jedna od verzija istorijskih događaja vezanih za ovo mesto kaže da je prva religiozna građevina podignuta na ovom mestu bila crkva sagrađena u 6. veku, ali je mnogo značajnije, pa otuda i njen naziv, da je Islamska arapska armija početkom 8. veka ovde podigla džamiju i prvi poziv na molitvu u Konstantinopolju je upućen upravo iz ove džamije. Posle sedam godina aktivnog korišćenja ove džamije, ona je napuštena (jer se arapska vojska povukla, pošto su imali druga posla oko Damaska), a zatim je prešla u ruke Dominikanaca i postala deo manastira. Građevina se tada zvala sv. Paola, a kada su Osmanlije osvojili Konstantinopolj (1453. godine), vraćen joj je originalni naziv.
Druga verzija kaže da su se ovde krajem 15. veka doselili Arapi iz Andaluzije kada su ih Španci odande proterali, ali je meni zanimljivija prva verzija.
Ova džamija izlazi na uske ulice i nekako je teško steći pravi utisak o samoj građevini, ali iz jednog bočnog prolaza gde se vidi i stari način izgradnje, može da se uoči i minaret koji je originalno, u vreme Dominikanaca, bio podignut kao zvonik.
Posle ovog manjeg skretanja, vratile smo se u glavnu ulicu koja vodi paralelno sa Zlatnim rogom i uputile dalje u skladu sa našim planom, ali smo tu prošle pored jednog restorana gde se već uveliko pravio sendvič sa jagnjećim crevcima – kokoreč. Možda zvuči neverovatno, ali ja ipak nisam mogla više da jedem u tom trenutku, pošto je tek otpočelo varenje onog sendviča sa ribom, tako da sam samo slikala.
Glavni razlog zašto smo mi skrenule sa uobičajene putanje koju prate turisti nakon što pređu most Galata jeste taj da smo htele da posetimo jednu od džamija koju je dao sagraditi naše gore list, tj., čuveni Mehmed Paša Sokolović, a čiji je glavni arhitekta bio takođe čuveni Mimar Sinan, najslavniji arhitekta Osmanskog carstva.
Ova džamija se često zove i džamija Azapkapi po kraju u kojem se nalazi, a to je blizu mosta Ataturk. Pošto je 1578. godine sagrađena uz samo more (zaliv Zlatni rog), minaret je podignut sa suprotne strane u odnosu na vodu, a takođe je zanimljivo i da se u džamiju penje stepenicama, pošto je uzdignuta iznad prizemnog sprata.
Unutrašnjost je, kao i u svim džamijama u kojima restauracija nije bila u toku, bila impresivna.
Pošto smo uradile baš kako smo i htele, onda smo se polako vratile ka utabanim turističkim stazama i tu otišle pravo do uspinjače Tunel. U pitanju je istorijska podzemna uspinjača koja spaja kvartove Karakoj i Bejoglu. Linija je duga 573 m, otvorena je 1875. godine, a i danas funkcioniše i nalazi se u sistemu javnog gradskog saobraćaja u Instanbulu. Već sam rekla da je javni gradski saobraćaj u Istanbulu sjajan, ali se ovde vidi i da je veoma zanimljiv i maštovit!
Kada smo stigle na vrh Galate dočekala nas je kiša, a mi smo se uputile ka Tornju Galata. Sneža je ovom prilikom bila ambicioznija od mene i rekla je da se penje na vrh tornja, pa kud puklo da puklo. Ja sam je bledo pogledala, ali je ona bila odlučna sa vrlo jasnom logikom („sad smo tu, pa ko zna kad“), tako da sam je samo pratila. Na moju ogromnu sreću i olakšanje, ovde ipak postoji savremen lift.
Toranj Galata je sagrađen početkom 6. veka i originalno je služio kao svetionik. Od tada do danas je više puta bio oštećen, pa popravljan, dograđivan i dizan u visinu, a svoj finalni oblik koji danas vidimo dobio je 1967. godine. Takođe je korišćen i u veoma raznolike svrhe: za ratne zarobljenike, kao opservatorija, kao vatrogasni izvidnički toranj, a najfantastičniji podatak je da je navodno 1638. godine sa njega Hezarfen Ahmed Čelebija čuveni osmanlijski avijatičar (!!!) preleteo do kvarta Uskudar na azijskoj strani koristeći krila koja je sam napravio.
Toranj je visok skoro 70 metara od svoje osnove, plus nadmorska visina mesta na kojem je podignut, tako da je pogled sa kružne terase zaista impresivan čak i kada pada kiša i duva jak vetar.
Kada smo obrnule krug po terasi, ja sam se i dalje držala dobrog starog lifta i njime spustila u prizemlje, dok se Sneža veoma predano peške spustila do izlaza gde smo se našle i nastavile našu šetnju po kraju oko tornja.
Ali, posle iskustva sa jakom kišom i vetrom, smatrale smo da je pravi trenutak za jednu veliku vitaminsku bombu u vidu soka od sveže presovanog nara i drugog voća.