Istanbul 2019, 7. deo
Pre nego što ćemo doći do sledeće džamije po našem planu, a to je bila džamija Šehzade, Sneža i ja smo prošle pored Valensovog akvadukta.
Kako su ranije Konstantinopolj, a kasnije i Istanbul bili veliki gradovi sa puno stanovnika, valjalo je obezbediti i dovoljnu količinu pijaće vode za sve te ljude. Zbog toga je u 4. veku, rimski imperator Valens sagradio ovaj akvadukt čiji delovi i dan danas postoje.
Mi smo mu prišle iz jedne manje ulice i malo smo prolazile na drugu stranu koristeći lučne prolaze koji tu postoje, ali je akvadukt verovatno najzanimljiviji kada se gleda iz pravca Bulevara Ataturka.
U neposrednoj blizini Valensovog akvadukta nalazi se i džamija Šehzade. U pitanju je džamija koju je u 16. veku podigao (opet) sultan Sulejman Veličanstveni, ali je ova posvećena njegovom, kako se priča, omiljenom sinu i planiranom nasledniku princu Mehmedu koji je umro jako mlad, u 22. godini. Upravo i ime ove džamije to i sugeriše, jer „šehzade“ znači „princ“.
Arhitekta koji je bio zadužen za izgradnju ove džamije je bio Sinan ili kako ga zovu Mimar Sinan („mimar“ znači arhitekta). To je prva džamija urađena po nalogu sultana koju je ovaj najpoznatiji arhitekta otomanskog carstva projektovao.
Kao što se vidi spolja, takođe se vidi i iznutra da je krovna konstrukcija urađena u vidu mnoštva polukupola koje okružuju centralnu kupolu. Prilikom izgradnje ovakvih džamija uvek je bilo bitno obezbediti i dovoljnu čvrstinu i nosivost zidova, ali i dovoljan broj prozora da bi što je moguće više svetla prodiralo u unutrašnjost, a da pri tome čitava konstrukcija ostane stabilna.
I kod ove džamije postoje dva vitka minareta koji su visoki 55 metara i koji se uzdižu sa svake strane po jedan. Njih odlikuju po dva balkona, ali i dekoracija u vidu bareljefa i to je jedinstven slučaj u opusu arhitekte Sinana.
I u ovom kompleksu postoji dvorište iza džamije gde se nalazi groblje.
Na ovo groblje svakako treba doći, ne samo da bi se videle neke od grobnice, već i da bi se čovek divio detaljima džamije.
Na groblju se nalazi i turbe ovog nesrećnog mladog princa. Grobnicu je takođe projektovao arhitekta Sinan i ona je zaista pravo remek-delo sa divno izvedenom kupolom, fasadom urađenom od kamena različitih boja, a i unutrašnjost je veoma lepa i zanimljiva.
U vreme naše posete, grobnica je bila zatvorena za posete, ali smo mogle da provirimo kroz prozor. Unutrašnjost je takođe spektakularna, sa fantastičnim pločicama, a zanimljiv i neuobičajen je drveni tron iznad groba samog princa čime se upravo želi da naglasi da je on bio planirani naslednik.
Ne tako daleko, posle nekih 15-ak minuta hoda, došle smo i do najveličanstvenije carske džamije u Istanbulu – Sulejmanove džamije. Džamiju je naručio sultan Sulejman Veličanstveni, a glavni arhitekta je bio, već sam ranije rekla, najpoznatiji arhitekta osmanskog carstva – Sinan.
Mi smo džamiji prišle hodajući jednom uskom ulicom sa čije jedne strane se nalazi biblioteka koja pripada ovom kompleksu, a sa druge još neke obrazovne institucije. Generalno gledano, ove carske džamije koje ja pominjem da smo obišle nikada nisu bile građene same za sebe, već su tu uvek bili čitavi kompleksi koji su obuhvatali različite institucije, a konkretno ovaj kompleks je uključivao škole raznih nivoa – medrese, biblioteku, bolnicu, konak – karavansaraj, narodnu kuhinju, kao i javno kupatilo – hamam.
Nakon što smo ušle u zeleni pojas koji se pruža oko džamije, otišle smo do glavnog ulaza jer ima određene draži kada se u prednje dvorište uđe sa te strane.
Ova džamija ima četiri minareta, na četiri ugla prednjeg dvorišta. To ujedno znači i da je ovo sultanska džamija, pošto je samo sultanima bilo dozvoljeno da podižu četiri minareta. Prinčevi i princeze su mogli da grade džamije sa po dva minareta, a ostali samo sa po jednim. Dva prednja minareta u Sulejmanovoj džamiji su niži i imaju po dve galerije, dok dva bliža samoj džamiji imaju tri galerije (vidi se na gornjoj slici) i oni su visoki 76 metara, uključujući i olovni krov.
Kada smo se izule (glave su nam već bile pokrivene) i ušle u džamiju, zaista smo bile impresionirane. Kod ove džamije, glavnica prozora kroz koje ulazi svetlost nalazi se na istočnoj i zapadnoj strani građevine.
Impresivna je i glavna kupola koja je visoka 53 metra, a prečnik joj je tačno polovina te cifre, tj., 26,5 metara.
Moram da naglasim da smo Sneža i ja u svakoj džamiji malo posedele. Ne previše dugo, ali dovoljno da u sebe malo upijemo arhitektonsko-duhovni sklad koji vlada u tim prostorima. Duhovnost na stranu, to je na kraju krajeva lično pitanje svakoga od nas, ali skrašavanje u jednom mestu svakako ostavlja prostor da se utisci upijaju lagano, ali da se i obraća pažnja na detalje koji lako mogu da se preskoče.
Nešto kasnije smo otišle i do zadnjeg dvorišta gde se nalaze grobovi sultana Sulejmana (u njegovom mauzoleju je sahranjena i njegova ćerka Mirmaha), kao i odvojena grobnica njegove omiljene žene – Hurem sultanije, poznate i po imenu Rokselana, koja je bila jedna od najmoćnijih i najuticajnijih žena u osmanskoj istoriji, pa otud i posebno isticanje mesta gde je ona sahranjena.
Kod džamije postoji i velika terasa sa koje se pruža divan pogled na Zlatni rog, most Galata i Bosfor i mi smo se tu kratko zadržale uživajući u onome što su nam ovaj divan sunčan dan i mesto na kojem smo se nalazile nudili.
A onda je došlo vreme i da malo negde sednemo kako baš valja, pa smo se odlučile za jedan od brojnih kafea-restorana u okolini Sulejmanove džamije koji se nalaze na krovu zgrade kojoj pripadaju. Sama džamija je podignuta na vrhu jednog od brda preko kojih se prostire Istanbul i ima izuzetno istaknuti položaj. Kafei i restorani na sličnom mestu omogućavaju da se čovek odmara i okrepi, a da istovremeno uživa i u divnom pogledu.
Posle ove pauze smo se spustile do luke kod mosta Galata gde smo uhvatile javni gradski saobraćaj u vidu broda kojim smo otišle na azijsku stranu Istanbula i dela grada koji se zove Kadikej. Uz put smo se uverile i u izvanredan i istaknut položaj Sulejmanove džamije.
U Kadikeju smo odmah otišle u deo blizu luke gde su sve restorani i kafei jedan do drugog. Već smo bile dosta umorne i bilo nam je bitno da ponovo negde sednemo, ali i da dopunimo hranu u sebi.
Ovde ipak nisu bili samo restorani i kafei, mada je nekako sve bilo povezano sa hranom. Bilo je tu i radnji koje su prodavale hranu kao da smo bile na pijaci. Ništa to nije smetalo. Naprotiv, samo je unosilo dodatnu zanimljivost.
Mi smo na kraju sele u jedan propisan restoran, pošto je Sneža bila nešto gladnija od mene. Ja sam još uvek osećala sitost, tako da nisam bila za normalan obrok, ali smo zato kasnije svratile da bih ja kupila tursku verziju „brze hrane“, a to je lahmakun – turska verzija pice. Testo je još tanje nego za picu, pa je u stvari tačnije da se kaže da je to nešto između pice i urolane tortilje. U svakom slučaju, lahmakun je bio apsolutno sjajan!
Posle ovoga smo se vratile u pravcu luke jer je trebalo da se prebacimo do Uskudara, jednog drugog dela grada takođe na azijskoj strani, jer smo odande imale dobar i brz prevoz do kvarta Sultanahmed u kojem se nalazio naš hotel. Za početak smo uhvatile jedan dolmuš na koji smo odmah naišle, a koji je upravo kretao u pravcu koji je nama odgovarao. Dolmuš je turski naziv za linijski taksi, najčešće u vidu mini-busa i oni su izvanredna dopuna standardnom gradskom i međugradskom prevozu.
U Uskudaru smo izašle baš kod još jedne džamije. U pitanju je bila džamija Jeni. Mada nam je delovala veoma lepo, ipak smo sada već bile previše umorne i prepune utisaka da bismo posećivale još bilo šta drugo.
Vrlo kratko smo prošetale po ovom kraju, a zatim se uputile na stanicu gradske železničke linije koja od Uskudara do Sultanahmeda vodi kroz tunel koji prolazi ispod Bosfora. Eto, probale smo i taj vid gradskog saobraćaja.
Za naredni dan sam originalno smislila da imamo skroz opuštenu varijantu, ali smo na kraju odlučile da, pre nego što uradimo to što sam planirala, uz put svratimo i do par muzeja da bismo iskoristile propusnice za muzeje koje su nam važile još tog dana. Ipak, za početak sam tokom doručka u hotelu opet uživala u divnom pogledu koji smo imale iz restorana na vrhu tog hotela.
Osim tog pogleda, restoran je svako jutro za doručak nudio i divnu hranu.
Kada smo krenule iz hotela, prvi na putu nam je bio Muzej turske i islamske umetnosti, a zatim i Istanbulski arheološki muzeji. Naravno, oba muzeja imaju mnoštvo sjajnih eksponata, jer ovde su se smenjivale velike civilizacije koje su uz svoju vojnu moć, takođe sa sobom nosile, između ostalog, i cvetanje kulture i umetnosti. Neki od rezultata tog dela duhovnog razvoja mogu da se vide u ova dva značajna muzeja koji se nalaze veoma blizu Plave džamije, Aja Sofije i Palate Topkapi. Ja sam se odlučila da stavim samo sliku jednog sarkofaga od mermera izrađenog u stilu Sidamara koji potiče iz druge polovine 3. veka n.e.
Zatim smo se tramvajem prebacile do poslednje stanice Kabataš jer smo tu hvatale brod za Prinčevska ostrva. Ova grupa manjih ostrva se nalazi u Mramornom moru na nekih 20-ak km jugoistočno od centra Istanbula. U toku leta, na ostrvima su velike gužve, jer puno ljudi tu dolazi da bi pobegli od vreline grada. U oktobru nije bila velika gužva, ali je dan bio lep i mi smo poželele da odemo do ovih ostrva da i njih malo pogledamo. Za početak je bilo divno uživati na palubi broda i gledati ka centru Istanbula od kojeg smo se udaljavali.
Mi smo konkretno išle na najveće ostrvo u grupi – Bujukadu, što znači – Veliko ostrvo. Čim smo se iskrcale u luci, odmah smo prošetale pored obale da bismo našle neko lepo mesto pored mora. Posle par dana intenzivnog hodanja i obilaženja, pa čak i tog pre podneva smo obišle dva muzeja, bilo nam je potrebno da sve radimo opušteno i lagano. Dok smo mi odmeravale gde ćemo da sednemo da popijemo kafu, bilo je tu još nekih koji su odmeravali da li mogu da dohvate tu lepu belu pticu.
Sa tog šetališta se pruža i divan pogled na novije delove Istanbula koji se šire po azijskoj strani grada.
Posle pauze za kafu, ušle smo u „bočne“ delove naselja-gradića gde je bilo nešto mirnija atmosfera, a onda smo došle i do centra.
Onda smo uradile ono što svi pravi turisti na ovom ostrvu rade – iznajmile smo karuce (kola sa četiri točka koja vuku dva konja) i njima se lepo provezle po ostrvu. Ja sam se toliko već opustila da gotovo ništa nisam ni slikala tokom te vožnje. Nije ni bitno. Važno je bilo da je bilo lepo i da mi je prijalo.
A onda, kada smo se vratile nakon što smo napravile manji krug po ostrvu, već je došlo vreme za jelo, pa smo se ponovo otišle do onog šetališta na obali, sele u jedan restoran, naručile divan ručak i onda uz hranu još uživale u lepom pogledu.