Istanbul 2019, 8. deo
Posle lepog ručka na ostrvu Bujukada, još malo smo prošetale po okolini terminala za brodove. Uz put smo probale neki lokalni sladoled koji je imao veoma čudnu notu u svim verzijama bez obzira na ukuse koji je svaka izabrala – kao da su unutra ubacili neki ovčiji loj da se ne bi stvarali kristalići. U svakom slučaju, nije mi se dopao. Ali, smo zato pre polaska sa ostrva svratili i na po jednu lepu kafu i time smo u stvari ovaj neobavezni, opušteni izlet dovele do kraja. Na povratku, dok se dan približavao svom kraju, brod kojim smo išle svratio je na još par manjih ostrva koja pripadaju Prinčevskim ostrvima.
Povratak je bio izvanredan jer je veče u međuvremenu palo, tako da sam intenzivno uživala u noćnim prizorima Istanbula viđenim sa vode.
Od luke smo se tramvajem vratile do trga Sultanahmed, a onda preko trga prošetale u pravcu našeg hotela.
Sledeći dan je na neki način bio poseban (barem u mojoj glavi), pa sam onda njemu i prilagodila plan obilazaka. Naime, pre nego što smo otišle u Istanbul, shvatila sam da će ovog dana biti godišnjica smrti velikog Velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Mehmed-paša Sokolović je rođen kao pravoslavni Srbin, Bajica Nenadić, na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, ali je kao dečak u okviru redovne prakse Osmanlija da uzimaju „danak u krvi“ oduzet od roditelja i odveden u Istanbul gde je poturčen. To je bila redovna pojava i mnoga su deca sa Balkana završila kao janjičari ili radeći u administraciji, a neki od njih su uspeli i da naprave lepe karijere. Najuspešniji među njima je svakako bio upravo Mehmed-paša Sokolović koji je dogurao do položaja Velikog vezira (današnji ekvivalent: Premijer) u vreme najuspešnijeg osmanlijskog sultana Sulejmana Veličanstvenog, a zadržao je tu poziciju i tokom vladavine sina i unuka ovog čuvenog sultana. Ubijen je dok je služio pod sultanom Muratom III 11. oktobra 1579. godine i ovog dana kada smo Sneža i ja bile u Istanbulu navršilo se tačno 440 godina od njegove smrti.
Evo i mape onoga što smo obišle ovog dana, ali da ne bude zabune, nismo sve prošle peške, već smo na dužim distancama koristile gradski prevoz.
Ipak, dan je započeo uz divan izlazak Sunca u kojem sam uživala dok sam bila na doručku.
Početak naših današnjih obilazaka pošao je upravo od jedne džamije koju je podigao Mehmed-paša Sokolović, a koju je projektovao arhitekta Sinan.
Mi smo već bile u jednoj od džamija koje je u Istanbulu podigao Mehmed-paša Sokolović, a projektovao Mimar Sinan. O toj džamiji sam pisala u 5. delu priča sa putovanja po Istanbulu (https://www.svudapodji.com/istanbul-5/). Ovo je druga džamija i nalazi se na pet minuta peške od trga Sultanahmed. Kada smo ovog jutra stigle do nje, molitva se upravo završila i čovek koji je zadužen za održavanje džamije je rekao da možemo da se vratimo kasnije da je posetimo, pošto je morao da usisava i posprema. Zato smo ovom prilikom samo malo prošetale po prednjem dvorištu, a onda nastavile sa našim planiranim obilascima, sa idejom da se vratimo neki drugi put.
Zato smo nastavile da se spuštamo peške niz brdo u pravcu Mramornog mora. Malo smo išle okolo-naokolo, ali nije smetalo jer ovde ima veoma lepih i slikovitih ulica.
Naše sledeće odredište je bila džamija Kučuk Aja Sofija, tj. Mala Aja Sofija koja je originalno bila crkva Svetog Sergija i Vakha. Ovu crkvu su između 527. i 536. godine sagradili car Justinijan i njegova supruga carica Teodora. Uzgred, za srpske čitaoce, čuvena Čučuk Stana, žena Hajduk Veljka, dobila je svoj nadimak upravo po ovoj turskoj reči „kučuk“ koja znači „mala“ jer je Stana bila sitne građe.
Za početak smo mi ipak ispred crkve naišle na jednog čoveka koji je čistio cipele i koji je tu čekao mušterije. Kako nikoga osim njega i nas dve nije bilo, a obe smo imale kožnu obuću, rešile smo da ga uposlimo. Meni je to bilo prvi put u životu da mi neko drugi čisti cipele, ali mislim da čovek treba da proba razne stvari u životu, pogotovo što ovaj čovek živi od tog posla.
Kada smo kasnije izašle iz Male Aja Sofije, njega i njegove opreme više nije bilo tu. Zaključile smo da smo mu platile dovoljno da tog dana više ne mora da radi, pa smo osim što smo imale uglancane cipele, bile zadovoljne jer smo se nadale da novac ide za izdržavanje njegove brojne porodice o kojoj nam je pričao dok je radio.
Ali da se vratim na građevinu pred nama. Ona je krajem 15. veka pretvorena u džamiju.
Danas ovde nema mozaika i fresaka, ali ima veoma lepih kamenih ukrasa u vidu venaca i stubova.
Ovo je jedna od najlepših religioznih građevina iz doba Vizantije. Ono što je krasi, kao i u slučaju Aja Sofije i Aja Irine jeste arhitektonsko rešenje gde centralna kupola pokriva čitavu osnovu broda.
Posle ovoga smo se uputile u pravcu autobuskog stajališta gde je trebalo da uhvatimo prevoz do Teodosijevih zidina, ali sam ja u međuvremenu imala jedno, za mene, posebno upečatljivo, a toliko usputno iskustvo. Naime, nas dve smo se od džamije Kučuk Aja Sofija uputile ka Mramornom moru, ali smo onda naišle na ulicu koja je vodila popreko i iza nje smo videle samo nekakve neprekinute zidine, pa smo bez mnogo oklevanja i priče krenule na desnu stranu. U tom trenutku nam se obratio jedan čovek koji je tu radio čisteći ulicu i pričajući na turskom rukama nam je pokazivao drugi pravac kojim bi trebalo da idemo. Nema ni potrebe da pričam da nas dve ništa nismo razumele od REČI koje je koristio, a nismo ga prethodno ništa ni pitale, međutim, bilo nam je potpuno jasno da nam je on pokazivao kuda zapravo treba da idemo (da bismo stigle na autobusko stajalište). Ono što je na mene ostavilo tako upečatljiv i jak utisak jeste nivo svesti tog čoveka koji je obavljao manuelan posao koji se negde u našim glavama kotira dosta nisko na lestvici ekonomskog uspeha, ali on je imao jednu od najjačih prisutnosti na koje sam u životu naišla. On je video nas dve, jasno mu je bilo da smo posetioci i potpuno ispravno je zaključio da mi želimo da odemo do glavne ulice gde je to stajalište. Da bi nam pomogao da ne idemo okolo-naokolo, pokazao nam je pravi put koji nas je onda odveo do jedne kapije u zidinama koja se nije videla sam mesta gde smo se on i mi susreli. Mnogo više od kraćeg hodanja, meni je značilo i bilo mi je drago da sam se susrela sa osobom koja je barem u tom trenutku bila apsolutno svesna i prisutna na mestu svog postojanja.
Elem, tako smo mi uskoro uhvatile gradski autobus i stigle do Mermerne kule.
Izgradnju odbrambenih zidina koje vode od Mramornog mora do zaliva Zlatni rog naredio je u 5. veku imperator istočnog rimskog carstva Teodosije II i oni se po njemu zovu Teodosijeve zidine. Zidine su duge 7.620 m i, dakle, kreću upravo od Mermerne kule čiji su temelji originalno bili u moru, ali je u međuvremenu obala popunjena zemljom, tako da se sada ostaci ovog tornja nalaze skroz na suvom.
Značaj ovih zidina za odbranu Konstantinopolja je od izuzetnog značaja i one su danas, zajedno sa još tri celine, upisane na Uneskovu Listu svetske baštine pod zbirnim nazivom „Istorijske oblasti Istanbula“. Zbog toga sam rešila da Sneža i ja prošetamo pored njih. Posle ovog iskustva mislim da mi to i nije bila najpametnija ideja (hodanje traje, ide se konstantno malo uzbrdo, prilično je monotono, itd.), ali ispalo je tako. S druge strane, mislim i da jeste dobro da se zidine vide i da se čak malo prošeta pored njih, ali čovek može da prođe pored njih i vidi ih i tako što to uradi u nekom od gradskih autobusa koji voze paralelno sa zidinama.
U blizini Mermerne kule nalazi se tvrđava Jedikule sa sve Zlatnom kapijom kroz koju su rimski imperatori i vizantijski carevi svečano ulazili u grad. Danas to baš i nije tako. Sneža i ja smo se baš nameračile da vidimo tu tvrđavu, ali smo zbog današnje saobraćajne i druge infrastrukture morale, suštinski potpuno zbunjene, da idemo oko nje, da bi na kraju konačno na jedvite jade i došle do jedne kapije kroz koju u teoriji može da se uđe u okrilje tvrđave.
Kažem „u teoriji“, jer je kapija bila zatvorena, ali je moglo da se proviri unutra. Evo šta se tu vidi:
Što se tiče Zlatne kapije ona danas ne može lako da se vidi, pošto je prikrivena zelenilom, takođe između nje i eventualnog vidikovca u vidu jedne ulice vremenom je nastalo gusto popunjeno groblje. Ja sam se tu čak i pentrala ne bih li je bolje osmotrila, ali su rezultati bili mršavi.
Ipak obrise Zlatne kapije sa dve bočne kule kvadratne osnove mogle smo da vidimo malo kasnije kada smo krenule da hodamo paralelno sa zidinama u pravcu severa.
E, sad, kao što se vidi na gornjoj slici, ovde postoji dosta parcela na kojima se gaje različite poljoprivredne kulture. I tako skoro duž čitavih zidina...
Poljoprivredne parcele postoje i u jarku između spoljnih i unutrašnjih zidina i kao što se vidi na slici, prinos je očigledno bio dobar ove godine.
A onda smo naišle i na jedan štand gde prolaznici mogu da kupe sveže ubrano povrće. Naravno, ne nas dve. Mi volimo da kupujemo sve i svašta, ali ne i povrće koje nemamo gde da spremamo. Mada, njegova svežina jeste bila primamljiva.
Ali da se vratim na temu zidina. One su dakle bile sagrađene veoma temeljno, sa jarkom i tri nivoa zidova – niski zidovi, spoljašnji i unutrašnji. Duž zidina je raspoređeno 96 bastiona, kao i devet glavnih kapija. Naravno, nama je bilo posebno zanimljivo da odemo do jedne od tih kapija zato što se ona zove Beogradska kapija. Na sledećoj slici Beogradske kapije lepo se vide i ta tri zida koje sam gore pomenula. Na niskom se vidi parapet sa zupcima, ispred kula je spoljni zid, a kule su ugrađene u unutrašnji zid.
Dalje smo nastavile da hodamo sa spoljne strane zidina, ali smo povremeno prolazile kroz kapije da bi videle zidine i sa unutrašnje strane. Već kod sledeće kapije, a to je kapija Silivri, kada smo prošle kroz kapiju ugledale smo jednu džamiju koju je 1551. godine podigao vezir Hadim Ibrahim-paša, a koju je projektovao – pa ko drugi nego Mimar Sinan. Morale smo da je posetimo i nismo se pokajale.
Prošle smo zatim pored još par kapija i ispele se na vrh uzvišenja po kojem smo išle. A onda smo nešto dalje videle na vrhu drugog uzvišenja neku veliku džamiju. Ja sam pomislila da nema šanse da hodam još do onde, prvo nizbrdo, pa onda ponovo uzbrdo, jer mi je hodanje ovog dana iz nekog nejasnog razloga posebno teško padalo. Ispostavilo se da je upravo to bila džamija sultanije Mirmahe koja je bila naše sledeće planirano odredište i koja se nalazi pored Adrijanopolske kapije ili kapije Edirne.
Da bismo imale i snage i elana da nastavimo dalje, napravile smo pauzu kod jednog kioska za hranu i piće, pošto su imali i sveže presovani sok od nara.
Kompleks džamije sultanije Mirmahe kod kapije Edirne sagrađen je 1565. godine po projektu arhitekte Sinana. Sultanija Mirmaha je bila ćerka Sulejmana Veličanstvenog i sultanije Hurem, ali i žena Velikog vezira Rustem-paše. Poput svoje majke, i ona je bila izuzetno moćna i uticajna žena u samom vrhu osmanskog carstva. U Istanbulu postoje dve džamije koja je sultanija Mirmaha sagradila, a ona sama je sahranjena pored svog oca u mauzoleju kod Sulejmanove džamije.
Ova džamija se posebno ističe po velikom broju prozora, ukupno 204 njih, kroz koje ulazi svetlost. Svi ti prozori su ukrašeni vitražima, ali su neki urađeni delikatnije od drugih. Ukupan utisak je ipak bio potpuno izvanredan.
Kupola je takođe impresivna sa svojim prečnikom od 19 m i visinom od 27 m.