Nakon obilaska još jednog remek dela arhitekte Sinana koje sam pomenula u prethodnom delu priče o putovanju u Istanbul, red je došao na nešto sasvim drugačije, ali smo prvo Sneža i ja nastavile duž Teodosijevih zidina i to sa unutrašnje strane.
Teodosijeve zidine sa unutrašnje strane
Sada smo išle ka bivšem dvorcu Konstantina Porfirogenita ili Tekfur saraju. U pitanju je danas jedini ostatak nekadašnjeg kompleksa vizantijskog carskog dvorca koji se nadovezuje na zidine, a ujedno je i najbolje očuvana vizantijska palata u gradu.
Dvorac Konstantina Porfirogenita ili Tekfur saraj
Doduše, palata je do relativno skoro stajala kao ljuštura, dostupna samo stručnjacima, ali je restauracija krenula i dvorac je konačno otvoren za publiku upravo 2019. godine. Baš na vreme za našu posetu.
Dvorac Konstantina Porfirogenita
Danas je unutra smešten prilično skroman muzej keramike, ali mi je poseta ipak veoma prijala, a mesto blista svojim starim arhitektonskim sjajem.
Dvorac Konstantina Porfirogenita ; detalj
Ako čovek želi da poseti ovo mesto, treba imati u vidu da je ono udaljeno samo nekih 5 minuta peške od Muzeja Hora, bivše crkve sa izvanrednim mozaicima, za koji smatram da bi trebalo da bude nezaobilazan prilikom posete Istanbulu (https://www.svudapodji.com/istanbul-6/). Dakle, nije potrebno da se tabana 6 km od Mermerne kule na obali Mramornog mora da bi se došlo do ovde. To smo samo Sneža i ja tako radile.
Ali, sada je već nama dvema došlo vreme i da napravimo pauzu za ručak. Tim povodom smo se spustile niz brdo u pravcu zaliva Zlatni rog. Ovaj kraj je vrlo slikovit, ima lepih ulica sa stepenicama umesto trotoara, ali smo mi bile vrlo zadovoljne i boravkom u jednom lokalnom restoranu u koji smo sele da bismo ručale.
Dobar ručak u lokalnom restoranu
Sledeće odredište nam je bila bugarska crkva Sv. Stefana.
Bugarska crkva Sv. Stefana
Ono što ovu crkvu iz druge polovine 19. veka čini veoma posebnom jeste da je napravljena od gvožđa! Crkva je zapravo kao montažna građevina napravljena u Beču, a onda su njeni delovi dopremljeni brodovima niz Dunav, pa su sklopljeni ovde na licu mesta.
Na fasadi se lepo vide spojevi metalnih ploča
Ipak, ova crkva deluje i veoma impresivno kada se uđe u nju. Takođe postoji i sprat na koji se može popeti, pa je pogled na unutrašnjost možda još bolji.
Bugarska crkva Sv. Stefana
Opet ne jako daleko odavde, nalazi se i Vaseljenska patrijaršija, sedište jedne od autokefalnih crkava koje sve zajedno čine Pravoslavnu hrišćansku crkvu. Za razliku od Katoličke crkve, Pravoslavna crkva nema vrhovni autoritet (u smislu Pape), ali se Vaseljenski patrijarh smatra „prvim među jednakima“ ili primus inter pares i njegovo je sedište u crkvi Sv. Đorđa u Istanbulu.
Crkva Sv. Đorđa
Crkva Sv. Đorđa
Da bi se došlo do ove bazilike potrebno je da se prođe stroga bezbednosna kontrola, jer postoji opasnost napada nekih ekstremističkih grupa.
Kad već govorim o među-religijskim netrpeljivostima, moram da pomenem i neka svoja razmišljanja. Sudeći po učestalosti pominjanja kvartova u Istanbulu gde je živelo pravoslavno stanovništvo ili jevrejsko ili katoličko, zaista nisam mogla da se otmem utisku da su Osmanlije zapravo bili prilično tolerantni. Nema govora da oni nisu bili surovi i nemilosrdni kad god se za to ukazala potreba, pogotovo prilikom osvajanja ili održavanja vlasti na okupiranim teritorijama, ali su takođe povremeno pokazivali i izuzetnu tolerantnost prema pripadnicima drugih vera. Mnogo više od nekih drugih, čini mi se, pogotovo imajući u vidu da u sred njihovog glavnog grada gde su Osmanlije nesumnjivo bili apsolutni i nesporni vladari sedište duhovnog vođe jedne velike hrišćanske crkve traje od 1600. godine do danas.
Posle ove posete, spustile smo se ponovo do ulice koja vodi pored Zlatnog roga i tu smo uhvatile gradski autobus kojim smo se prebacile dalje ka severu grada do kraja gde se nalazi Ejup sultan džamija. Ipak, pre nego što smo otišle u ovu izuzetno važnu džamiju, uputile smo se ka grobu Velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. Upravo mesto gde je sahranjen ovaj veliki vezir sugeriše koliko je on bio moćan kada je za večno boravište svog fizičkog tela uspeo da obezbedi lokaciju koja je tako blizu Ejup sultan džamije. Kao što sam rekla, ovog dana kada smo nas dve ovde bile, 11. oktobra 2019, navršilo se tačno 440 godina od ubistva ovog osmanlijskog vezira srpskog porekla. To nam je nekako bio povod da mu i dođemo na grob. Osim njegovog groba koji je 1568-1569. godine projektovao Mimar Sinan, kompleks je obuhvatao i medresu, kao i jednu školu, ali je samo turbe zadržalo svoju funkciju.
Turbe Mehmed-paše Sokolovića
Međutim, mi smo ovog dana zakasnile 15 minuta i turbe je već bilo zatvoreno za posetioce. Imajući u vidu da prethodno tog jutra nismo mogle da uđemo u džamiju koju je podigao ovaj Veliki vezir, kao i da smo ovde zakasnile tako malo, zaključila sam da iz nekog razloga Mehmed-paša baš i nije bio spreman da se druži s nama ovog dana. Pa dobro, šta da se radi. Zato smo samo obišle krug oko grobnice i tu malo provirile kroz jedan prozor. Grob Velikog vezira je bio pokriven nekim najlonom, tako da su se možda i odvijali neki radovi, ali su se tu takođe videli i grobovi nekoliko njegove dece.
Turbe Mehmed-paše Sokolovića, unutrašnjost
Posle ovoga smo se uputile u Ejup sultan džamiju. Na ovom mestu su Osmanlije izgradile kompleks džamije već 1458. godine, tj., samo pet godina nakon osvajanja Konstantinopolja. Razlog za to je da se veruje da je na ovom mestu sahranjen barjaktar i bliski prijatelj proroka Muhameda i zato je ovo najsvetija džamija u Turskoj. Ona je ujedno i najstarija po svom trajanju računajući prvu džamiju podignutu na ovom mestu, ali pošto je ona bivala oštećena, na kraju je skroz srušena da bi se na istom mestu 1800. godine podigla sadašnja građevina. Inače, taj svetac čiji se mauzolej ovde nalazi zove se Abu Ajub al-Ansari na arapskom ili Ejup Ensari na turskom, pa otuda i naziv džamije.
Ejup sultan džamija
Sneža i ja smo ipak prvo otišle da posetimo turbe Abu Ajub al-Ansarija koje se nalazi u unutrašnjem dvorištu kompleksa direktno nasuprot ulazu u džamiju.
Turbe Abu Ajub al-Ansarira, odnosno Ejup Ensarija
Kao što je i red, izule smo se, dok su nam glave naravno sve vreme bile pokrivene maramama, i ušle u grobnicu. Imajući u vidu da je ovo grobnica sveca, meni je isprva bilo neprijatno da fotografišem, jer ne znam da li je to primereno na ovakvom svetom mestu, ali videvši da su svi oko mene slikali sve vreme, onda sam i ja škljocnula aparatom.
Konkretan grob Ejup Ensarija se nalazi iza metalne kapije na fotografiji
Izlaz iz turbea Ejup Ensarija
Nakon izlaska iz turbea Ejup Ensarija, otišle smo preko puta, tj., ušle smo i u Ejup sultan džamiju. I ona je izuzetno lepa i skladna. U ovoj džamiji se tradicionalno održavalo krunisanje osmanlijskih sultana.
Ejup sultan džamija
Ejup sultan džamija: skladno ukrašena kupola
Nakon izvesnog vremena provedenog u džamiji, izašle smo napolje i tu smo praktično završile sa obilascima za ovaj dan. Ali, to nije značilo da nismo planirale da odemo na jedno potpuno specijalno mesto.
Naime, pre nego što ćemo da krenemo za Istanbul, videla sam se sa svojim (a i Snežinim) drugom Vukom i on mi je sa puno ljubavi pričao o Istanbulu. Još kao mali često je dobar deo svog letnjeg raspusta provodio tamo jer ima neku rodbinu koja živi u Istanbulu, a kasnije ga je i profesija (vrsni istoričar umetnosti) usmeravala ka ovom stecištu raznih naroda, kultura, religija i istorije, tako da poznaje grad kao svoj džep. On mi je dao dosta saveta uz slikovite komentare, a jedan od tih komentara se odnosio upravo na mesto na koje smo se Sneža i ja uputile posle boravka u Ejup sultan džamiji. U pitanju je bio jedan kafić. Hm? Kafić? To zvuči dosta banalno. Možda sam kafić i jeste, ali mesto na kojem se nalazi je bilo ono što je mene posebno privuklo. Preporučivši mi ovo mesto, Vuki mi je otprilike rekao (ili sam ga ja tako razumela) da kada čovek ovde sedne i pogleda niz Zlatni rog jasno mu bude zašto Osmanlije nisu razvile neku veliku filosofsku školu – kada čovek ovde sedi i gleda ono što se pruža pred njim bude mu sve jasno o Univerzumu. Verovatno Vuki to baš i nije tako rekao, ali se meni dopalo da ja to tako razumem, pa sam odmah rekla sebi, a kasnije i Sneži, da mi ovde obavezno idemo jer ja želim da mi bude sve jasno o Univerzumu.
Ipak, da bi se došlo do ovog posebnog mesta, potrebno je dobro penjanje uz brdo (kafić je skoro na vrhu brda), ali na svu sreću su preduzimljivi Turci napravili i dobru žičaru koja vodi praktično baš do tog kafića u koji smo mi krenule, a uz put i ona čuvena kartica za gradski prevoz važi i ovde. Doduše, kada smo mi stigle, gužva je bila neopisiva i čekale smo jako dugo da dođe red i na nas da se ukrcamo u jednu gondolu, ali se konačno i to desilo. I tako smo nas dve došle do kafića Pjer Loti, gde smo čak uspele i da nađemo slobodan sto „u prvom redu“.
Pogled niz Zlatan rog iz kafića Pjer Loti
Pogled niz Zlatan rog iz kafića Pjer Loti
E, sad. Po pitanju „jasnoće o svemu u Univerzumu“ ne treba imati previše velika očekivanja, pogotovo kada se, dok vi očekujete da vam duboke tajne našeg postojanja bljesnu u glavi, konstantno čuje žamor drugih posetilaca i udaljeni zvuci saobraćaja jednog ogromnog grada, a vi ste jako umorni, pa i ne želite previše da se zadržavate na tom mestu koje vam se zapravo jako sviđa, jer treba i da se vratite u hotel da biste se naspavali i propisno odmorili. Ipak, pogled je zaista bio spektakularan.
S druge strane, kao što je Sneža u jednom trenutku sasvim ispravno istakla, kafić se u stvari nalazi u sred groblja! U pitanju je groblje Ejup koje je jedno od najstarijih i najvećih muslimanskih grobalja u Istanbulu. Ali, kao što je uobičajeno, mrtvi ne prave nikakve probleme, a još manje buku, tako da oni nisu remetili moje, kako će se ispostaviti, uzaludne pokušaje da dokučim suštinu Univerzuma. Pa, nema veze. Pogled je i nešto kasnije, kada je već počeo da pada mrak, a svetla da se pale, i dalje bio veličanstven.
Pogled niz Zlatan rog iz kafića Pjer Loti
Mi smo se u nekom trenutku žičarom vratile odakle smo došle, ovaj put bez ikakve gužve, a onda smo otišle i do obližnjeg autobuskog stajališta.
Originalno sam planirala da se do centra grada vratimo nekim brodićem koji kao gradski saobraćaj pristaje blizu ovog dela u kojem smo bile, ali nismo bile sigurne u vezi sa redom vožnje, pa smo se odlučile za autobus. Ispostavilo se da je krajnja stanica autobusa odavde bila vrlo blizu našeg hotela i to je bila sjajna preporuka za ovu vrstu prevoza.
Uz put smo se provezle i kroz ulicu Fevzi-paša gde smo par dana ranije ustanovile da se nudi najbolji kurs, ali je to svakako i odlična ulica za one koji hoće da kupuju venčanice ili haljine u kojima može da se zamišlja da je osoba koja ih nosi princeza iz neke bajke. Izlozi su uveče blještali od svetla i raznih staklića i šljokica koje su ukrašavale ove raskošne haljine-venčanice.
Sledećeg dana je plan uključivao vrlo malo pešačenja, mada smo se dobro navozale, što znači da ipak nije bilo previše naporno. Za početak smo otišle do mesta Rumeli Hisari, na evropskoj obali Bosforskog moreuza. Tu se nalazi i most koji se zove po Mehmedu Osvajaču.
Most Fatih Sultan Mehmet
U ovom mestu se nalazi srednjevekovna tvrđava Rumeli Hisari (u stvari se mesto zove po tvrđavi, a ne obrnuto), koja je nama zaista delovala impresivno, ali smo mi ovom prilikom bile spremne samo za finu i laganu šetnju pored obale, a posle i za uživanje u toplim napicima u jednom od restorana-kafića koji ovde postoje, pogotovo imajući u vidu apsolutno fantastično vreme.
Rumeli Hisari
Rumeli Hisari
Originalno sam planirala da obiđemo još par zanimljivih mesta duž evropske strane Bosfora, ali smo na kraju ipak otišle „samo“ do Palate Dolmabahče.