Italija 2018, 3. deo (Milano, Bergamo)
Posle posete Katedrali u Milanu koja je treća na svetu po veličini, krenula sam u obilaženje koje sam sama osmislila kako bih na kraju obuhvatila i posetu jednom specifičnom muzeju – Muzeju kultura ili skraćeno Mudek.
Uz put sam pojela jedan divan sladoled i to mi je jako prijalo jer je bilo dosta toplo, a i kako sam sada već išla ulicama, mogla sam da hvatam hladovinu i onda je bilo prijatnije.
Moje sledeće odredište bila je Bazilika Sant’Ambrođo ili Sv. Ambrozije. Krenula sam u pravcu crkve, ali su u tom delu ulice skroz smušene, pod čudnim uglovima, male i kratke, turistička mapa je bila skroz neadekvatna, jer nije ni pokazivala nazive tih manjih ulica, tako da sam bila veoma zbunjena i nisam imala predstavu o tome kako da se orijentišem i gde sam, a to mi se VEOMA retko dešava. Na svu sreću je bio sunčan dan i ja sam rešila da se krećem u željenom pravcu, ali koristeći Sunce kao orijentir. I tako nabazam na jednu ulicu koja je bila dovoljno velika da je bila na mapi, a takođe je bila i baš na putu koji mi je bio potreban, tako da sam se oduševila u trenutku i došlo mi je da samoj sebi kažem „Vi!“
Ali, šalu na stranu, kada se putuje, stvarno je bitno da čovek bude snalažljiv, a to se lakše postiže ako imate šire znanje, uključujući i to koje se tiče Sunca, njegovog kretanja i strana sveta. Mada ovo na prvi pogled može da deluje kao obična stvar, treba imati u vidu i da su stvari kada ste na južnoj Zemljinoj polulopti „obrnute“, pa je samim tim i bitno da se obraća pažnja na ovakve detalje.
Dobro, dosta sa držanjem predavanja, da se sad vratim na svoju posetu Bazilici svetog Ambrozija. Ja sam nekako stigla sa njene zadnje strane i tu sam naišla na ulaz u jedno dvorište za koje se ispostavilo da pripada upravo ovoj crkvi i ono zaista veoma lepo izgleda.
Tu sam videla i tablu koja je upućivala ka Bazilici, ali da nije bilo nekih ljudi verovatno ne bih ušla u crkvu na jedna manja vrata koja su u stvari vodila pravo ka oltarskom delu.
Ova izuzetno zanimljiva bazilika osnovana je u 4. veku, a sadašnje zdanje potiče iz 11.-12. veka, ima dva zvonika iz 9. odnosno 12. veka, ali ono što je posebno lepo kod nje jeste njen atrijum kroz koji sam ja ovom prilikom zapravo izlazila. Taj prostor je izuzetno lep i tu takođe mogu da se vide ne preterano brojni, ali veoma lepi ukrasi, uključujući i ostatke jedne freske, kao i zanimljive kapitele. Tu sam se malo zadržala i osvrtala da bih što više videla, ali i da bih fotografisala, a onda sam nastavila sa svojom šetnjom.
Prošla sam pored Kapije Tićineze i da budem jasna mislim na onu srednjevekovnu. Naime, postoje u stvari dve kapije pod praktično istim nazivom, jedna je iz srednjeg veka, a druga je iz doba Napoleona. Ova o kojoj pričam, Stara kapija Tićinese (Porta Ticinese Antica), je jedna od samo dve srednjevekovne kapije koje su do danas preživele i ona se nalazi na jugu. U prošlosti je današnji centar Milana bio opasan zidinama sagrađenim u 14. veku. Vremenom su ostali samo delovi (uključujući Kapiju Tićineze, Kapiju Nuova na severu, kao i Zamak porodice Sforca). Zamak se u vreme kada je bio sagrađen (14. vek) nije tako ni zvao, niti su Sforce vladale Milanom (kreću od polovine 15. veka), ali je svakako bio deo sistema odbrane. Danas trasom kojom su išle zidine vodi bulevar.
Sledeća po planu mi je bila Crkva Sv. Eustorgija (Sant’Eustorgio). U pitanju je svetac Eustorgije koji je živeo u 4. veku kada se pretpostavlja da je ova crkva i osnovana. Eustorgije je bio biskup Milana i po predanju je upravo on iz Konstantinopolja doneo mošti Tri mudraca, koje je kasnije, u 12. veku, Fridrih Barbarosa uzeo i odneo u Keln. Tek na samom početku 20. veka, manji delovi mošti su vraćeni u ovu baziliku, a sve ovo je simbolično vidno obeleženo na vrhu zvonika na kojem se vidi zvezda, a ne tradicionalni krst.
Dok sam stajala na platou ispred crkve, sve je delovalo zatvoreno i pusto, ali sam rešila da ipak priđem i probam da otvorim vrata. Vrata su se otvorila i ja sam ušla. U prvi mah je sve bilo veoma mračno jer je napolju sunce blještalo svom snagom, ali su mi se oči ubrzo navikle. Dok sam lagano obilazila, otišavši do zadnjeg dela crkve, prišao je jedan gospodin koji mi je skrenuo pažnju upravo na ono što sam i tražila. U pitanju je Kapela Portinari, a taj gospodin je prodavao ulaznice za kapelu, pa kada nije imao posla, on je napuštao svoje radno mesto u jednom hodniku koji vodi paralelno sa glavnim brodom crkve i ulazio u crkvu da bi savatavao posetioce. Čak se desilo da sam bila potpuno sama u toj kapeli, a ona zaista fantastično lepo izgleda.
Kapela je rađena tokom Renesanse i u njoj se nalaze freske koje opisuju život i smrt Sv. Petra mučenika. Postoji i red reljefa ispod kupole, a u sredini se nalazi i bogato ukrašen mermerni grob u kojem leže ostaci ovog sveca.
Kada sam se iz Kapele Portinari vratila u samu Crkvu Sv. Eustorgija, shvatila sam da i nije toliko mračna kao što mi se na početku učinilo, ali valjalo je ići dalje, a to je na mom putu ovog dana bio deo Milana u kojem se nalaze kanali kojima može da se plovi i tu se organizuju krstarenja.
Naime, od 12. do 16. veka u Milanu je napravljena mreža plovnih kanala, čak je i Leonardo dao svoj doprinos ovom sistemu krajem 15. veka. Pomoću ovih kanala Milano je bio povezan ne samo sa brojnim jezerima koja ga okružuju, već čak i sa morem, i njime je, na primer, dovezen sav mermer za izgradnju Duoma, tj., Katedrale. Sistem kanala je predstavljao jedan od glavnih transportnih pravaca sve do pojave bržih prevoznih sredstava kada je sistem počeo da lagano propada, ali su danas Navilji (Navigli), tj., kanali, i njihova okolina veoma popularni, ne samo zbog mogućnosti odlaska na izlete brodovima, već i zbog velikog broja umetničkih galerija, lokala sa muzikom, restorana i barova koji se nalaze u njihovoj blizini.
Na žalost, koliko god da je bilo inspirativno sesti u jedan od barova pored kojih sam prolazila, nisam imala vremena da se zadržavam da bih stigla do muzeja dok je još otvoren, ali sam svakako povremeno zastajala da bih detaljnije posmatrala okolinu ili fotografisala.
Naime, glavni razlog zašto sam se odlučila da obilazim baš ono što sam obilazila bio je taj da sam prolazeći kroz Milano prilikom dolaska videla da moja poseta pada u vreme trajanja izložbe Fride Kalo i to nisam htela da propustim, mada nema nikakve veze sa Italijom. Ipak, da bih došla do muzeja, nastavila sam da šetam pored kanala, ali u delu gde osim tog asfaltiranog šetališta nije bilo ničeg drugog. Čak se ispostavilo i da je most kojim je trebalo da pređem na drugu stranu železničkih pruga koje u tom delu vode paralelno sa kanalom bio dosta udaljen. Sunce koje se već spuštalo išlo mi je direktno u lice i bilo mi je jako toplo, ali sam izdržala i uskoro se našla u muzeju Mudek.
Izložba je prikazivala ne samo neke od radova danas čuvene Fride Kalo, već i dosta fotografija i dokumenata koji dodatno bacaju svetlo na njen život. Mada ranije nisam na jednom mestu videla toliko njenih radova, imajući u vidu da sam još pre više od 25 godina prvi put čitala knjigu o njoj i Dijegu Riveri, i da sam u međuvremenu čitala i neke monografije posvećene samo njoj, imala sam utisak kao da nisam videla ili saznala nešto posebno novo. To ipak nije ni na koji način umanjilo moje uživanje u njenim delima, njenoj nesvakidašnjoj, originalnoj i egzotičnoj lepoti, ali i emocionalno potresanje zbog jedne sudbine toliko neverovatno fantastične, neobične i jedinstvene, a istovremeno toliko tragične i potresne.
Izložbu sam pogledala na miru, ne obazirući se na vreme, ali kada sam završila, došao je trenutak da se ubacim u stotu brzinu. Imala sam voz za Bergamo za otprilike 45 minuta, ali sam imala i ludi plan. Dakle, prvo sam otišla do metro stanice koja je relativno blizu muzeja. Onda sam promenila dva voza, a zatim se brzim korakom ispela stepenicama koje su me dovele na Pjaca del Duomo, tj., na trg ispred Katedrale. Razlog – bilo je kasno popodne, nebo bez oblačaka, a sunce se polako spuštalo ka zalasku, što je sve zajedno značilo da je pročelje Katedrale bilo fantastično osvetljeno i ja sam želela da to fotografišem (a naravno i da vidim).
Dakle, projurila sam trgom, napravila par fotografija i onda se brže-bolje ponovo spustila pod zemlju. Odatle sam se metroom prebacila do železničke stanice, ali to je u stvari podrazumevalo i prebacivanje dugim hodnicima koji spajaju metro i železnički sistem u ovom delu Milana, kupila sam kartu na jednom od automata (nisam imala povratnu kartu, jer sam imala i neke „originalne“ ideje oko povratka, ali je to u međuvremenu otpalo) i ubrzo ujurila u voz. Sela sam na jedno slobodno sedište 3 minuta pre nego što je voz krenuo! Naravno, mogla sam da uhvatim i sledeći voz, ali on je polazio tek za sat vremena, a železnička stanica mi nije posebno zanimljiva da bih poželela da tu džudžim toliko vremena.
Za razliku od te jurnjave do železničke stanice u Milanu, veče u Bergamu je bilo veoma mirno. Posle lagane i jednostavne večere otišla sam do onog bara na trgu na kojem sam imala stan i u kojem sam već bila prethodne dve večeri.
I kako znate da ste se već odomaćili i da vas i lokalci smatraju lokalnim? Evo kako... Kad vam kelner usput dobaci: „Signora, una bionda media?“, što znači, „Gospođo, pola litre svetlog?“ Misli se naravno na pivo. Ne, ovo veče sam rešila da probam neku bergamsku verziju koktela aperol-špric, čisto kao za rastanak. Ipak, kelner me je i tu tretirao kao redovnu mušteriju. Naime, prve dve večeri bi mi odmah naplatio piće kada mi ga je doneo. Sada, kada sam htela odmah da platim, rekao mi je da nije potrebno i da ću kasnije. Lepo sam se osećala u Bergamu kao „domaća“!